Krit 2022, 2. deo (Knosos)
Već sam u prethodnom nastavku priča o putovanju po Kritu počela da pričam o svojoj poseti Palati u Knososu. To je najveći arheološki lokalitet iz Bronzanog doba na ostrvu. Sa svojim položajem u istočnom delu Sredozemnog mora, Krit je predstavljao neku vrstu mosta koji je povezivao narode i kulture sa tri kontinenta, Evrope, Azije i Afrike, pa je vremenom ovde počela da se razvija autohtona starogrčka kultura koja se zove Minojska kultura/civilizacija, po legendarnom kralju Minosu.
Ipak, treba stvari staviti u perspektivu. Minojska kultura je trajala od oko 3200. g. p.n.e. do oko 1100. g. p.n.e. i ona se smatra prvom naprednom civilizacijom u Evropi. Posle nje se centar kulture prebacio na grčko kopno i u Mikenu, a odatle, znatno kasnije i preko Rima, dalje prema Evropi. Krit je od Mikene i Atine udaljen oko 400 km. Ali, u suprotnom pravcu, ka jugoistoku, oko 800 km dalje, nalazi se Egipat, Kairo, ali i Giza. Hoću da kažem da je sve to fino i u redu sa Minojskom kulturom i ja sam istinski uživala u onome što sam videla ovde, ali je to bleda senka u odnosu na ono što su radile prve komšije na jugu. Prva palata u Knososu je podignuta oko 1900. g. p.n.e., a Keopsova piramida je sagrađena 6 vekova ranije! Minojska civilizacija je krenula da propada već oko 1400. g. p.n.e., a 50 godina kasnije su zanatlije Starog Egipta napravili neprevaziđenu masku za svog mladog faraona Tutankamona, dok je oko 150 godina kasnije Ramzes II podigao Abu Simbel!
Dakle, moram da naglasim da ovo poređenje sa Starim Egiptom meni ni na koji način nije umanjilo uživanje u ostacima Minojske civilizacije, ali pošto su Evropljani generalno skloni da preteruju sa svojim marketingom, mislim da treba samo stvari staviti na svoje mesto, a onda u njima ponaosob uživati.
I tako, mogu da kažem da je Palata u Knososu veoma složena i sa mnoštvom prostorija, tačnije, njihovih ostataka. To njeno obilaženje čini malo izazovnim, pogotovo ako posetilac ide sam u obilazak, tj, bez stručnog vodiča, kao što je bio slučaj kod mene. Ipak, ne žalim. Kada sama obilazim, često ne dobijem sve informacije koje vodiči mogu da imaju, ali barem mogu sve što mene zanima da gledam svojim ritmom i u okviru vremena koje sebi dam.
Nakon što sam se bavila samim prilazom Palati i okolinom, sada sam se usredsredila na samu Palatu, tačnije na deo koji se naziva Južni propilej.
Ovo što se ovde danas vidi je naravno rekonstruisani i restaurirani deo (ovo je urađeno za vreme Evansovih istraživanja). Propilej (ili često u množini, propileji) je u starogrčkom graditeljstvu bio termin koji je označavao monumentalnu kapiju ili čak bolje rečeno – trem, svakako monumentalni. Naime, ovim elementom su se odvajali sekularni i religiozni delovi naselja i bilo je potrebno da se ovako impozantnim prilazom još više naglasi važnost objekta u koji se ulazilo. Ovde se nije ulazilo u hram, ali je ovaj naziv ipak dat zbog monumentalnosti južnog prilaza Palati.
Kada se krene stazom pored rekonstruisanog dela Južnog propileja, može lepo da se vidi rekonstruisana freska čiji su fragmenti pronađeni u ovom delu lokaliteta. Kopija freske je ovde postavljena na osnovu ideje samog Evansa. U pitanju je freska „Nosilac pehara“ koja prikazuje mladića koji nosi riton, posudu za čuvanje tečnosti namenjene za ritualne svrhe.
Original se nalazi u Arheološkom muzeju u Iraklionu. I tek kada se ode u muzej, što sam ja kasnije i učinila, shvati se šta je ovde zapravo pronađeno. Ova freska koja se vidi na lokalitetu je samo zamišljena rekonstrukcija par delova freske „Procesija“, uključujući i figuru „Nosioca pehara“, na osnovu praktično izuzetno male količine preživelih fragmenata. Štaviše, figura „Nosioca pehara“ (na gornjoj fotografiji figura desno u donjem redu) je jedina figura sa neke minojske freske u prirodnoj veličini čija su glava i torzo sačuvani. Ipak, činjenica da su se originalne boje sačuvale i posle više od 3000 godina je dovoljno impresivna sama po sebi.
Istočno od rekonstruisanog Južnog propileja mogu da se vide i brojni restaurirani pitosi, velike posude za čuvanje hrane, iz perioda 1450-1100. p.n.e., što pokazuje da se ovaj deo Palate u završnoj fazi koristio za skladištenje.
Na prethodnoj slici se u pozadini takođe mogu videti rekonstruisani „Rogovi posvećenja“, što je termin koji je osmislio Evans. Naime, čitava Minojska civilizacija je bila povezana sa bikovima. Zevs je upravo prerušen u bika zaveo i oteo feničansku princezu Evropu koju je zatim odneo na Krit gde mu je između ostalih rodila i Minosa, kralja Krita, po kojem je ova civilizacija i nazvana. Tu je zatim i Minotaur, polučovek-polubik kojeg je rodila žena kralja Minosa koja je svog muža prevarila sa – Kritskim bikom. Dakle, simbolika bika je uveliko raširena po čitavoj Minojskoj civilizaciji, a ovi rekonstruisani Rogovi posvećenja samo podsećaju na to. Sama forma ovako stilizovanih rogova se može videti na više fresaka, ali i u vidu predmeta napravljenih od različitih materijala koji se mogu videti po muzejima.
Odmah dalje od Južnog propileja, sa desne strane, vidi se južni deo Centralnog dvorišta, a između je mnoštvo ostataka nekih prostorija. Kao što sam u prethodnom nastavku putopisa rekla – pravi lavirint!
Preko puta, na levoj strani se nailazi na Zapadno skladište. Tu, ispod velike nadstrešnice koja je postavljena da bi se ovi delovi sačuvali od atmosferskih uticaja, mogu da se vide dugačke i uzane prostorije za skladištenje koje pokrivaju površinu od čak 1300 kv. m. U podu ovih prostorija postoje iskopani delovi u kojima su se čuvale oprema i vaze. U skladištu su pronađeni i ostaci brojnih pitosa, oko 150 njih, i to samo pokazuje koliko je Palata bila bogata. Mada nisu pronađeni nikakvi ostaci sadržaja ovih velikih posuda, pretpostavlja se da su korišćeni za čuvanje ulja, vina, mahunarki, itd.
Kada se nastavi dalje sa obilaskom Zapadnog krila (zapadno od Centralnog dvorišta), dolazi se do jednog sada popločanog dela gde se mogu videti ostaci zidova i stubova, a takođe i nekoliko rekonstruisanih prostorija.
Pre nego što sam otišla do ovih prostorija, prvo sam pogledala ostatke palate koji su se pružali po padini severno od mesta do kojeg sam došla, a koje sam obišla nešto kasnije. Tu se razaznaju rekonstruisani objekat koji se naziva Severni lustralni bazen (na slici gore i u sredini) i Zapadni bastion koji se sa leđa vidi gore i desno.
Za početak sam otišla do prostorija koje su rekonstruisane na vrhu Zapadnog krila. Tu se mogu videti (sa vrata, pošto nije bilo dozvoljeno da se ulazi unutra) kopije nekih minojskih fresaka. Na levom zidu se vidi kopija freske „Dame u plavom“, a jedna od najpoznatijih fresaka iz Palate je „Preskakanje bika“, čija se kopija na sledećoj fotografiji može videti na suprotnom zidu.
Original se nalazi u Arheološkom muzeju u Iraklionu i to je najkompletnije restaurirana freska koja prikazuje scenu preskakanja bika. Ovo nije jedinstveni prikaz scene preskakanja bika, mada nije sasvim izvesno da li se to zaista i dešavalo na Kritu. Ipak, smatra se da je to moglo da bude ili vrsta minojskog sportskog takmičenja ili ritualni obred odrastanja.
Direktno ispod ovog rekonstruisanog hola nalazi se „Soba sa tronom“ i ja sam se sada tu i spustila. Ipak, pre nego što sam se pozabavila ovom sobom slikala sam detalj „Hola sa kopijama fresaka“.
I ovaj detalj i njegov kontekst se mnogo bolje mogu videti na sledećoj fotografiji koja prikazuje ulaz u „Sobu sa tronom“.
Da bi se ovde prišlo sobi, potrebno je da se stane u red koji vodi prvo i predvorje, a odatle se može lepo pogledati glavna prostorija. Naziv joj je, ponovo, dao Artur Evans, istraživač koji je ovde vršio iskopavanja početkom XX veka. Razlog je taj da se u ovoj sobi može videti kamena stolica, koja je Evansa podsetila na tron.
Na zidovima se mogu videti (kopije) fresaka koje prikazuju floralne motive i grifine, mitska bića sa telom lava i glavom ptice. Kameni bazen koji se vidi ispred trona je pronađen u susednom hodniku, ali je pomeren ovde. Na zadnjem zidu se vidi prolaz koji vodi u par manjih prostorija.
Na levoj strani se vidi deo odvojen nižim pregradnim zidom i stubovima, a pošto je pod ovog prostora niži u odnosu na pod prostorije, Evans je zaključio da je u pitanju bazen koji je korišćen za rituale pročišćavanja, pa je ovakva mesta, kojih na lokalitetu ima više, nazvao lustralnim bazenima.
Ipak, tačna funkcija ovog prostora nije jasna. Evans je verovao da se ovaj čitav prostor koristio za religiozne rituale pri čemu bi kralj Knososa predvodio takve ceremonije. S druge strane, ovo nije jedini „tron“ koji je pronađen u Knososu, a takođe i zbog skromnosti prostora malo je verovatno da je ovo zaista bila „soba sa tronom“.
Izašavši iz Sobe sa tronom, ponovo sam se pozabavila severnim delom Palate i tu sam rešila da odem do objekta koji je nazvan „Severni lustralni bazen“ i koji se na sledećoj slici vidi na levoj strani.
Ovo što može sada da se vidi je praktično rekonstrukcija koju je osmislio Evans.
Ovaj prostor liči na cisternu, pošto mu je pod niži u odnosu na okolni prostor, i do njega se dolazi stepenicama (kada je dozvoljeno da se tu prođe).
Ovakvi prostori se mogu naći ne samo u Knososu, već i u okviru drugih palata i važnih građevina koje su pripadale Minojskoj civilizaciji, a građene su u periodu od 1700. do 1450. g. p.n.e. Ipak, bez obzira na stavove Artura Evansa, veruje se da ovi prostori nisu korišćeni kao bazeni za rituale, jer ne postoji niti dovod, niti odvod vode, a Minojska civilizacija je sasvim dobro i uspešno koristila ove graditeljske elemente.
Mada sam bila blizu jednog od najčešće fotografisanih objekata u okviru Palate – delimično rekonstruisanog i uzdignutog Zapadnog bastiona koji je smešten blizu Severnog ulaza u Palatu u Knososu, odlučila sam da taj deo lokaliteta posetim nešto kasnije. Samo sam ga snimila „sa leđa“.
Odavde sam mogla fino da vidim i ulaz u Sobu sa tronom i Hol sa kopijama fresaka, kao i brojne ostatke drugih, bezimenih objekata i prostorija.
Sada sam otišla do pravougaonog Centralnog dvorišta koje predstavlja središnji deo Palate oko kojeg su raspoređene različita krila palate, ali je ono takođe imalo i direktan pristup iz delova naselja van palate. Centralno dvorište u Knososu je dugačko oko 50 m i široko oko 25 m i ono predstavlja graditeljski elemenat koji je svojstven svim minojskim palatama. Pretpostavlja se da se ovaj prostor koristio za sastanke i rituale.
Što se Zapadnog krila tiče, čije sam delove delimično već obišla, ono obuhvata brojne prostorije za skladištenje, svetilišta i Sobu sa tronom. Tako se i iz samog Centralnog dvorišta mogu videti neki zanimljivi delovi objekata i detalji koji se nalaze na zapadnoj strani dvorišta.
Na južnoj strani dvorišta se nalazi jedan natkriveni prolaz na čijem zidu je postavljena kopija freske „Princ ljiljana“.
Kao i većina drugih fresaka i ova je u velikoj meri rekonstruisana na osnovu mašte istraživača, jer je pronađen veoma mali broj fragmenata (na nekim od njih se vidi nakit u obliku ljiljana, pa otud i naziv freske) i do dana današnjeg postoje različite teorije o stvarnom izgledu figure, čak i o njenom polu. Original se nalazi u Arheološkom muzeju u Iraklionu i zapravo je u pitanju ne klasična freska, već „reljefna freska“ koja datira iz oko 1550. g. p.n.e.
Iz ovog pravca sam imala i lep pogled na Južni propilej sa kopijom fresaka o kojima sam već pričala.
Zanimljivo je bilo takođe obratiti pažnju i na prostor između mesta gde se nalazi freska „Princ ljiljana“ i Južnog propileja. Tu se sasvim lepo vidi rekonstruisani kanal za odvođenje kišnice. Palata je imala najmanje tri odvojena sistema za upravljanje vodama: jedan za vodosnabdevanje, drugi za odvod ocednih voda i treći za odvod otpadnih voda.
Posle ovoga sam otišla do Istočnog krila Palate u Knososu.