Pošto sam u taverni na vidikovcu Platanos ispila sveže isceđeni sok od pomorandže uživajući u divnom pogledu, krenula sam ka gradiću Agijos Nikolaos. U jednom trenutku put je prolazio u neposrednoj blizini plaže za koju se ispostavilo da se zove Vulisma. Pre ovog trenutka nigde nisam videla neku preporuku za ovu plažu, a vozeći se pored nje bila sam zadivljena bojama i jednostavno sam morala da stanem i parkiram kola da bih malo prošetala. Između puta i same plaže se dosta gradi, uključujući i pristupni put, tako da sam otišla samo do par uzvišenja odakle sam lepo mogla da vidim manji zaliv u okviru kojeg zapravo postoji par odvojenih plaža. Prizor je bio spektakularan!
Plaža Vulisma
Plaža Vulisma
Plaža Vulisma
Plaža Vulisma
Plaža Vulisma se nalazi u samom dnu ogromnog zaliva Mirambelo ili Mirabelo – na internetu se mogu pronaći oba ova naziva, mada mislim da bi bilo pravilnije Mirambelo.
Oko zaliva, u dužini od oko 40 km, od sela Mohlos u kojem sam već bila do gradića Agijos Nikolaos u koji sam upravo išla, prostire se istoimena rivijera – rivijera Mirambelo. Naravno, ovu veličanstvenu rivijeru krasi mnoštvo plaža, mada se tu mogu posetiti i neki važni minojski lokaliteti, poput Gurnije.
Ipak, posle ove neplanirane pauze kod plaže Vulisma, jednostavno sam se odvezla do hotela koji sam rezervisala za dve noći, a koji se nalazi par kilometara severno od samog gradića Agijos Nikolaos. Nisam imala baš neke jasne planove za ostatak dana i mislila sam da bih mogla i da peške odem do gradića, ali sam na kraju odlučila da ovo ipak pretvorim u sasvim maleni „pravi“ odmor.
Za početak sam uživala sedeći na terasi sa divnim pogledom.
Pogled na zaliv Mirambelo
Onda sam čak malo i ležala, sunčala se, čitala pored bazena ili se ponovo divila lepom pogledu sa blage visine.
Deo hotelske ponude na rivijeri Mirambelo
Pogled na zaliv Mirambelo
Ipak, to mi je sve u jednom trenutku dosadilo, pa sam se presvukla i otišla u šetnju pored obale. Doduše, hodajući pored puta, ali mi je plan bio da pogledam par plaža. Jedna se zove Havania, a druga Mirambelo, kao i čitav zaliv.
Plaža Havania
Plaža Mirambelo je levo
Pored plaže Mirambelo se nalazi gotovo „blizanačka“ plaža (na gornjoj slici desno) na kojoj nikoga nije bilo, mada su tu bili poređani kreveti. Čini mi se da taj deo pripada nekom hotelu s druge strane puta.
Plaža odmah do plaže Mirambelo
Čak je i plaža Mirambelo bila gotovo pusta – osim mene bilo je tu i par Grkinja sa decom, ali mislim da sezona još nije ovde ni počela. Grci su sedeli na peškirima sa strane, a ležaljke su bile puste. S druge strane, videla sam i cenovnik za iznajmljivanje istih – učinilo mi se da je to vrlo, vrlo skupo. Tu sam samo malo prošetala, a onda se vratila do glavnog puta.
Plaža Mirambelo
Ova kratka šetnja mi je bila dovoljna da odlučim da ne idem u Agijos Nikolaos peške. Mislim da bi to bila dosadna i nezanimljiva šetnja. Zato sam se vratila u hotel. Malo sam još odmarala na terasi svoje sobe, a onda sam otišla na ranu večeru. Tokom šetnje sam shvatila da nema otvorenih restorana u blizini, a mrzelo me je da sedam u kola i tražim neko mesto gde bih jela. Uostalom, bila sam u hotelu koji je imao svoj restoran.
Za razliku od nekih hotela u kojima sam odsedala tokom ovog putovanja, a koji su bili skromniji i stariji, ovaj u Agijos Nikolaos je delovao prilično novo, a svakako je bio vrlo „moderan“, sav u staklu i metalu (osim zidova). Nije mi to smetalo – imala sam lepu sobu i divnu terasu. Ali, i hrana koja se nudila u restoranu je bila u skladu sa hotelom – „moderna“. Što bi jedna moja drugarica koja je živela u Španiji rekla za takvu hranu – „dibuho“, što znači crtež, tj., sve svedeno. Nakon što sam pojela prvo jelo, koje je bilo ukusno, mada svakako nedovoljno, shvatila sam da sam još gladna (a pojela sam i sav hleb), pa sam naručila i drugo jelo.
Škampi na tempura način
Bilo bi mi previše da sam sada naručila neko glavno jelo u vidu cele ribe, pa sam se ponovo odlučila za neku srednju verziju. Ova je imala glamurozan naziv – salata od krabe sa avokadom i kavijarom. To mi je sada već bilo dovoljno što se tiče količine, ali je ova salata bila ukusom toliko dosadna da je to bilo neverovatno. S druge strane, bila je pravi – „dibuho“.
Salata od krabe sa avokadom i kavijarom
Da bih se utešila zbog svog lošeg izbora hrane, posle one čaše rozea koju sam popila uz jelo, za kraj sam uzela neki koktel.
Koktel posle večere
A pošto sam ovo popodne i veče proglasila „pravim“ odmorom, otišla sam na spavanje prilično rano.
Naredno jutro je počelo sasvim lagano i mirno. Jednostavno nije bilo nikakve potrebe da žurim, jer mi je plan bio vrlo jednostavan. Trebalo je kolima da se prevezem nekih 15-ak minuta do obližnjeg gradića Elunda, a onda da se brodićem prebacim do obližnjeg ostrva Spinalonga. Posle sam planirala šetnju po gradiću i lagano obilaženje, a onda povratak u hotel gde bih nastavila sa odmaranjem.
Zato sam prvo fino doručkovala na terasi hotela sa koje se pružao divan pogled prema zalivu Mirambelo, a nešto kasnije sam i krenula na izlet.
Put prema Elundi krivuda, ali ono što je bitno jeste da prvo ide uz brdo, pa posle niz brdo. Poenta je da na vrhu postoji stajalište gde čovek može da parkira kola i da se divi lepoti predela. Bilo da je u pitanju obala prema Agijos Nikolaos (ako se gleda unazad, a što sam ja samo videla, ali ne i snimila) ili obala prema mestašcetu Elunda. Uzgred, ova dva mesta su jedno od drugog udaljena oko 10 km.
Pogled u pravcu Elunde
Na prethodnoj slici se vidi poluostrvo Spinalonga, a to nije ostrvce Spinalonga na koje sam planirala da idem. Ovde naime postoji veliko poluostrvo koje je sa kopnom spojeno „simbolično“, samo vrlo uskim zemljouzom, a takođe i još dva manja ostrva. Sve to zajedno se zove Kalidon.
Osim toga, čak i za mesto Elunda se povremeno po vodičima pojavi naziv Šisma, što je u stvari ime sela i plaže koji su deo gradića Elunda. Nije mi baš jasno zašto u ovom delu Krita postoji problem sa više naziva za isto mesto ili više mesta sa istim nazivom, a sve u istom području, ali tako je kako je.
Ja sam, dakle, došla do Elunde, parkirala kola u blizini plaže Šisma, a onda sam otišla do dela luke iz kojeg kreću brodići do ostrva Spinalonga.
Brodići u luci u mestu Elunda
Glavni razlog zašto sam dolazila u Elundu je bio da bih otišla na ostrvce Spinalonga na kojem se nalazi impresivno utvrđenje. Do ostrvceta Spinalonga može da se dođe, svakako brodom, ili iz grada Agijos Nikolaos, ili iz Elunde, ili iz mesta Plaka koje je tačno preko puta ostrva. Ja sam se odlučila za srednju varijantu.
Krenula sam na izlet brodićem
Brodići kreću iz luke otprilike svakih pola sata i tu se kupuje povratna karta, a plovidba traje oko 15-20 minuta. Kada se iskrca na ostrvce prvo se kupuje ulaznica za obilazak utvrđenja koje praktično zauzima čitavu površinu ostrvceta, osim tog malog dela gde je pristanište. Imajući u vidu da sam ovde došla na individualni izlet, tj, bez vodiča, povratna karta za brodić i ulaznica su u maju 2022. godine zajedno koštali 20 evra (sa polaskom iz Elunde, malo jeftinije je iz Plake, a gotovo sigurno skuplje iz Agijosa Nikolaosa), što možda i nije tako jeftino, pogotovo ako više ljudi dolazi, ali treba imati u vidu da je utvrđenje Spinalonga veoma zanimljivo, a takođe se nalazi i na UNESKO-ovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.
Približavamo se Spinalongi
Dakle, u pitanju je kamenito ostrvce koje se nalazi na ulazu u duboki zaliv i prirodnu luku Elunda. Ovaj manji zaliv se nalazi na zapadnoj strani velikog zaliva Mirambelo. Zaliv Elunda formira sa jedne strane kopno, sa druge poluostrvo Spinalonga, a upravo onaj zemljouz koji vodi ka poluostrvu Spinalonga čini dno zaliva. Krajem XVI veka, Mlečani su ovde, na ulazu u zaliv Elunda, podigli jedno od svojih najvažnijih utvrđenja na Mediteranu. Čak i nakon što je postignut sporazum da današnji Iraklion pređe u ruke Osmanlija 1669. godine, Spinalonga je ostala mletačka. Tek su 1715. godine Osmanlije zauzeli i ostrvce.
Ostrvce Spinalonga
Tu se vremenom na temeljima mletačkih kuća razvilo muslimansko selo, a kuće su bile raspoređene stepenasto duž zapadne i južne strane. Osim objekata za stanovanje na ostrvcetu se nalazio i veliki broj prodavnica ili radionica, pa je selo do 1881. godine postalo najveći muslimanski komercijalni centar u zalivu Mirambelo.
Krajem XIX došlo je do ustanaka grčkog stanovništva, muslimansko stanovništvo se postepeno povlačilo, da bi 1903. godine i poslednji Turci napustili ostrvce.
Već 1904. godine ostrvce je izabrano da na njemu bude bolnica za lečenje leproznih bolesnika, drugim rečima, ovde je oformljena kolonija gubavaca. Ti ljudi koji su patili od ove gadne bolesti su ipak imali želju za životom, pa su organizovali svoje domove, zaljubljivali se, venčavali, dobijali decu, ali i umirali... praktično se život odvijao gotovo kao i na drugim mestima. S druge strane, treba reći i da ti ljudi nisu ovde bili baš prepušteni sudbini, već su zahvaljujući sredstvima koja je odvajala država i donacijama redovno dobijali hranu, vodu, kao i zdravstvenu negu.
Kolonija je zatvorena 1957. godine, pa je ostrvce par decenija bilo napušteno, ali je 1976. godine ovde zvanično oformljeno arheološko nalazište. Danas je to mesto koje svake godine posećuje veliki broj turista jer se tokom par sati može obići i tvrđava, kao i ostaci naselja.
Ostrvce Spinalonga: pogled prema pristaništu i zalivu i prirodnoj luci Elunda
Prvo sam otišla do jugoistočnog bastiona Donato koji je najbliži ulazu, a tu se nalazi i groblje leprozne kolonije (1904-1957).
Ostrvce Spinalonga: groblje leprozne kolonije
Odavde se lepo vidi i južni bastion na vrhu utvrđenja u vidu polumeseca, pošto postoji još jedan na severnoj strani, kao i muslimansko groblje na istočnoj strani ostrvceta.
Ostrvce Spinalonga: bastion u formi polumeseca
Ostrvce Spinalonga: prostor muslimanskog groblja
Malo sam prošetala po istočnoj strani ostrvceta, ali nisam išla daleko.
Ostrvce Spinalonga: pogled ka otvorenom moru
Ostrvce Spinalonga: deo istočne strane
Ovde se nalazi i crkva Sv. Đorđa.
Ostrvce Spinalonga: crkva Sv. Đorđa
Zatim sam se kamenitom stazom popela ka vrhu i bastionu u vidu polumeseca. Za početak se odande pružao divan pogled.
Ostrvce Spinalonga: pogled prema zalivu i prirodnoj luci Elunda
A što se tiče samog bastiona, njegova izgradnja i način uklapanja u prirodno okruženje su i dalje fascinantni.
Ostrvce Spinalonga: bastion u formi polumeseca, detalj
Ostrvce Spinalonga: bastion u formi polumeseca, detalj
Meni je posebno bilo zanimljivo da provirim kroz prozore napravljene u debelim zidovima. Zbog svetlosnog kontrasta, potrebne su dve fotografije da bi se shvatila slikovitost ovih elemenata.
Ostrvce Spinalonga: bastion u formi polumeseca, detalj
Ostrvce Spinalonga: bastion u formi polumeseca, detalj
Uskoro sam krenula da se spuštam ka zapadnoj strani ostrvceta gde se nalaze ostaci naselja.
Ostrvce Spinalonga, detalj
Naravno, za početak se sa svakog mesta gde ima malo više prostora pruža divan pogled, a more je imalo neverovatno lepe boje. Vrlo brzo sam se spustila do glavne ulice koja vodi duž zapadne obale ostrvceta.
Ostrvce Spinalonga: pogled ka zapadu
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: glavna ulica u naselju
Ovde danas ima i izložbenog prostora u kojem se kroz priču, stare fotografije i eksponate prikazuje kako se nekada živelo na Spinalongi, ali se takođe neke stare kuće i restauriraju i ulepšavaju, verovatno da bi se proširila turistička ponuda i da bi posetiocima bilo jasnije kako je to nekada izgledalo.
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Na mapama koje su ovde postavljene, vidi se da istraživači tačno znaju koje građevine su podignute u vreme kada su Mlečani ovde vladali, koje u osmanlijsko doba, a koje u XX veku. Ipak, ja nisam ulazila u taj nivo detalja i samo sam ovde šetala i povremeno fotografisala.
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Glavna kapija koja je sa mora vodila u tvrđavu nalazi se na zapadnoj strani, gde je i naselje. U jednoj velikoj građevini koja tu postoji bio je u XVI i XVII veku smešten garnizon, ali je u XX veku služila kao prostor za dezinfekciju za gubavce. Bilo je zanimljivo, međutim, i izaći kroz tu kapiju i pogledati kako to sve danas izgleda.
Ostrvce Spinalonga: glavna kapija snimljena iz pravca naselja
Ostrvce Spinalonga: glavna kapija snimljena iz pravca mora
U ovom delu se takođe iz blizine može uživati u lepoti mora, ali sam ja uskoro ipak morala da krenem da se vraćam, pošto posetioci dobiju ograničeno vreme na ostrvcetu, jer je predviđeno da se svi vrate istim brodićem kojim su i došli.
Ostrvce Spinalonga: more kod glavne kapije
Sada sam samo opušteno hodala glavnom ulicom naselja i tu sam fotografisala razne slikovite detalje.
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Ostrvce Spinalonga: ostaci naselja, detalj
Pred kraj sam prošla i kroz tunel, a onda sam došla do pristaništa gde sam malo sačekala da dođe vreme povratka u Elundu i tu sam se ponovo divila lepoti mora.
Ostrvce Spinalonga: tunel blizu pristaništa
Ostrvce Spinalonga, detalj
Uskoro sam turističkim brodićem napustila Spinalongu.
Spinalonga