Krit 2024, 3. deo (Klisura Selinari, Klisura Ciguni, Vai, Klisura mrtvih, Kato Zakros)
Prvih dana boravka na Kritu svi smo nekako imali običaj da se ujutru malo razvlačimo, tako da bismo krenuli u obilazak nešto kasnije. Ipak, došao je dan kada smo po dogovoru svi krenuli nešto ranije pošto smo imali ambiciozan plan što se tiče obilazaka.
Mada sam na Kritu ovom prilikom bila sa grupom ornitologa i ljubitelja ptica, prvo smo ipak svratili u poznati manastir Sv. Đorđa u klisuri Selinari koji zbog toga često zovu i manastir Selinari. Ne samo da se manastir nalazi odmah pored glavnog puta, već je ovo bio dan između Velikog petka i Uskrsa, pa je dodatno imalo smisla da se ovde svrati i ko želi da zapali sveću. Malo više o ovom manastiru može da se pročita u mojim pričama sa putovanja po Kritu 2022. godine (videti: https://www.svudapodji.com/krit-23/)
Ali, klisura Selinari je takođe i dobro mesto da se posmatraju ptice. Na primer, beloglavi supovi.
Nismo morali dugo da čekamo i na nebu su se pojavili beloglavi supovi (Gyps fulvus). Naravno, Vuk koji je bio glavni za popisivanje ptica uočio je i druge vrste, ali sam ja bila zadovoljna i samo sa supovima.
Ali, nismo se ovde dugo zadržali, već smo nastavili dalje u pravcu istoka. Na jednom mestu glavni put prolazi upravo kod jednog proširenja pored puta odakle se, barem u teoriji, može ući u klisuru Ciguni. Mi smo svi tu stali da bi potražili zanimljive ptice na nebu. Glavni za taj zadatak je bio Sale.
Ni ovde nije prošlo puno vremena, a dobri znalci su uočili različite ptice, naravno i beloglave skupove, pa nam onda objasnili gde su oni. Posle je bilo relativno lako.
Možda nekome može da se čini neobičnim zašto smo stalno gledali i obraćali pažnju na beloglave supove. Pa, grupa ljubitelja ptica sa kojima sam bila na Kritu vezana je za Fondaciju za zaštitu ptica grabljivica, čiji sam i ja član (http://vulture.org.rs/). Štaviše, dr. Saša Marinković je osnivač fondacije koja postoji i izuzetno uspešno radi već 30 godina. Kako sam ja došla do Saleta i kako je moje interesovanje za ptice nastalo i razvijalo se može da se sazna iz male serije tekstova koji počinju sa: https://www.svudapodji.com/ptice-1/.
Bilo kako bilo, ovde na ulazu u klisuru Ciguni smo mi svi posmatrali beloglave supove i uživali u njihovom letu.
Ali, ja sam povremeno morala da spustim i glavu i foto-aparat da mi se vrat i ruke malo odmore, a onda sam posmatrala okolinu mesta na kojem sam stajala. Tako sam uočila jednu zanimljivu biljku. U pitanju je biljka koja se zove divlji krastavac (Ecballium elaterium) i koja se vekovima koristila u narodnoj medicini, ali se od XXI veka smatra otrovnom biljkom.
Posle izvesnog vremena je nekoliko nas krenulo da prati široku stazu koja ulazi u klisuru, ali nismo daleko otišli jer se ispostavilo da je na jednom mestu postavljena žičana ograda koja onemogućava dalji prolaz. Ista situacija je bila i na drugoj strani klisure.
Ali, taj naš pokušaj ulaska u klisuru nije bio uzaludan. Usput smo mogli da uočimo pastirsko sklonište ograđeno kamenom. Tačnije, mi smo svi zaključili da to mora da je mesto gde se neki pastir i njegovo stado sklone ako krene neka oluja.
Takođe smo i iz malo veće blizine mogli da uočimo jedan maslinjak koji raste na veoma strmoj padini, ali je obezbeđen nizom podzidova od kamena. Formiranje ovog maslinjaka mora da je bio izuzetno zahtevan i naporan posao.
Zatim smo svi seli u kola i nastavili dalje sve do krajnjeg severoistočnog dela Krita, a tamo smo prvo prošli kroz palminjak ili šumu palmi Vai da bismo došli do istoimene plaže.
Prvo nešto da kažem o šumi. U pitanju je najveća prirodna šuma palmi u Evropi koja pokriva površinu od preko 100 ha i koja se sastoji od oko 5000 primeraka kritske urmine palme ili datule (Phoenix theophrasti). Šuma se još bolje vidi kada se popne na vidikovac pored plaže Vai.
A što se tiče plaže, ona je bila podjednako lepa kao i dve godine ranije kada sam je prvi put posetila. Voda je takođe ponovo bila ledena za moj ukus, a jedina razlika je bila ta da početkom maja sezona još nije počela, pa je parking bio besplatan, a na plaži nije bilo ležaljki.
Osim što je vidikovac odlično mesto da se u potpunosti sagleda i šuma palmi i plaža Vai, tu mogu da se lepo vide i specifične geološke strukture koje karakterišu ovo mesto.
Posebno se ističe jedan nabor koji stoji vertikalno.
Posle slikanja na vidikovcu sa Sonjom i Bebom, vratile smo se do nivoa plaže, pa smo Sonja i ja prvo malo prošetale i slikale se. Na primer, kod jednog skupa palmi koje rastu odmah do plaže.
Zatim smo se pridružile ostatku grupe koji je sedeo u restoranu, a kada smo svi zajedno krenuli u šetnju da bismo potražili lokalne ptice, iskoristila sam zgodno mesto da postavim foto-aparat da bismo se svi slikali kod onih lepih palmi.
Između šume palmi i plaže, u jednom delu postoji i nekakva barica, ali tu ne može da se prolazi kako kome padne na pamet.
Tu smo odmah uočili jednog žalara blatarića (Charadrius hiaticula). U pitanju je bila mlada ptica, što se može zaključiti na osnovu tamnog kljuna.
Pretpostavljam da je ovo vodno telo povezano sa morem ispod zemlje, ali to nije moglo da se vidi spolja, pa smo samo hodajući duž plaže pronašli mesto gde postoji staza i gde smo mogli da se malo zavučemo u šumu da bismo tu videli neke ptice.
Naravno, ponovo su ornitolozi videli više vrsta, a Vuk ih je popisao. Ovom prilikom sam čak i ja uspela da uočim nekoliko različitih vrsta, međutim, snimila sam samo jednu. Ali je zato ona bila veoma spremna na saradnju, tako da sam mogla da je slikam više puta. Radi se o sprudniku migavcu (Tringa glareola).
Onda sam se još malo zavukla u šumu s nadom da ću uslikati još neku vrstu.
Ali, osim što sam iz drugog ugla gledala na malenu baru koja tu postoji i dalje sam uspela da snimim samo sprudnika migavca. Ono što nisam uspela sa raznolikošću vrsta, nadoknadila sam sa više snimaka iste. Doduše, mislim da je ovo bio drugi primerak sprudnika migavca, ali to sad i nije bitno.
Nakon ove kraće šetnje po obodnim delovima palminjaka Vai, svi smo se vratili do kola, a zatim otišli do sela (Ano) Zakros sa namerom da neki od nas peške prođu kroz klisuru (Kato) Zakros (poznatu i kao Klisura mrtvih) i tako stignu do mora i naselja Kato Zakros. Ja sam bila u ekstazi.
Naime, kada sam ovde boravila i prošla tom istom putanjom dve godine ranije bila sam apsolutno oduševljena. Kada sam pisala o tom iskustvu bio je to jedan dan ispunjen intenzivnim osećajem sreće i ushićenosti, a isto se desilo i kada sam prevodila taj tekst na engleski. Sa nesmanjenom radošću sam i čitala sopstvene tekstove o tom iskustvu.
Ja ne znam u čemu je stvar, pobornici reinkarnacije bi svakako to vezali za neki moj prethodni život, ali meni to nije ni bitno. Sada sam se izuzetno radovala da ću ponovo proći tom divnom stazom.
Za početak smo otišli do sela Ano Zakros i tamo parkirali dvoja kola, dok su treća koja je vozio Saša, zajedno sa onima koji nisu hteli ili mogli da pešače, otišla u Kato Zakros da nas tamo čekaju.
Prolazeći ispred hotela u kojem sam odsela dve godine ranije, osećala sam potrebu da svratim i javim se gazdarici. Ona mi je ostala u izuzetno dobrom sećanju pre svega zbog svoje ljubaznosti. Mada sam tada vrlo kratko ovde boravila, ovom prilikom smo se uzajamno prepoznale i srdačno pozdravile. Rekla sam joj kako sam se sada vratila sa svojim prijateljima, a rastajući se obe smo jedna drugoj poželele sve najbolje.
Nas šestoro koji smo se odlučili za pešačenje (Sonja, Beba, Irena, Marko, Vuk i ja) krenuli smo prvo ulicama Ano Zakrosa, a ubrzo i nekim starim asfaltnim putem koji vodi iz sela. Ja sam se sećala da treba da se u nekom trenutku skrene levo, a i postoje markacije, tako da bez obzira što nisam bila sasvim sigurna gde je to skretanje sa asfaltnog puta, sve je na kraju prošlo dobro.
U početku nas je brinulo da li će možda kiša da počne da pada, ali je vreme ostalo suvo i mi smo sa lakoćom i bez problema mogli da prođemo čitavu trasu.
Moje iskustvo vezano za prvi prolazak kroz Klisuru (Kato) Zakros ili Klisuru mrtvih može da se nađe na mom putnom blogu zajedno sa objašnjenjem o drugom nazivu (videti: https://svudapodji.com/krit-18/). Ipak, i sada su mi neki detalji bili lepi i zanimljivi, svakako sam videla više ptica (ne mnogo više), a i hodala sam u društvu ovom prilikom.
Kada se siđe sa tog asftaltnog puta, prvo se ide stazom kroz maslinjak, a onda se dolazi do kapije koja je zatvorena, ali se lako otvori i potrebno je da se ponovo zatvori kada čovek pređe na drugu stranu. To je bitno zato što u klisuri mogu da se vide brojne ovce i koze. Ne znam kome pripadaju, svakako nisu divlje, ali je verovatno bitno da se ne mešaju sa nekim drugim koje tu mogu da dođu ili da izađu iz klisure na mestu koje nije planirano za njih.
Mi smo na koze nailazili i duž staze, ali je i koza i ovaca bilo i po okolnim stenama i vrletima.
Treba imati u vidu da nije uvek lako da se životinje uoče. Na primer, koza na prethodnoj fotografiji može da se vidi i na sledećoj, ali je ipak malo teže da se tačno odredi gde je.
Tako smo na jednom mestu u rupi u steni uočili i neke ptice. Bio je to par gavrana (Corvus corax).
Mada je dno klisure ispunjeno prilično gustom vegetacijom, strane su krševite, pa je i vegetacija proređena i prilagođena, ali se ipak tu i tamo po neko drvo sasvim lepo ušuška i tako zaklonjeno raste na velikoj kosini.
Što se ptica tiče, osim prethodno pomenute vrste, ovde sam uspela da snimim još samo dve vrste, mada je Vuk, naravno, popisao više njih. U svoju „odbranu“ mogu da kažem da nije baš lako uočiti ptice. Treba videti sledeću sliku (na kojoj ja ni ne vidim bilo kakvu pticu) da bi se stekla predstava o tome kako okolina može da izgleda. Na narednoj fotografiji koja je snimljena manje-više na istom mestu, sa istom vegetacijom, može da se uoči jedna siva muharica (Muscicapa striata), ne nužno lako, ali ove dve slike upravo prikazuju zašto je potrebno i iskustvo, i znanje, ali i dvogled.
Jednu drugu vrstu, a radi se o mužjaku modrokosa (Monticola solitarius), svi smo sasvim jasno videli zbog boje perja, ali sam jedva uspela da je uslikam i to samo jednom kada se kratko zaustavila visoko na litici pre nego što je odlučila da odleti na neku drugu stranu.
Ostatak vremena u Klisuri mrtvih sam provela hodajući, intenzivno uživajući i povremeno slikajući i ljude sa kojima sam ovde bila, ali i okolinu.
Inače, ovde gde sam slikala Irenu i Marka staza prelazi preko korita lokalne rečice ili potoka. Pre dve godine sam morala da vodim računa kako to radim da ne bih upala u vodu. Ove godine je, međutim, kao što smo već čuli, bilo znatno manje padavina nego obično, tako da je korito bilo sasvim suvo.
U nekom trenutku smo prošli pored jednog čudesnog drveta kojem sam se divila i 2022. godine. Na svu sreću, sada je tu bila i Irena koja je poslužila kao „referentni objekat“ da bi se videlo koliko je ovo divno drvo.
Mi smo ovde u suštini svi išli svojim ritmom. Na nekim mestima bi se razvukli, na drugim bi se približili jedni drugima, ali bilo je važno da uživamo. S druge strane, teško da ovde čovek može da se izgubi – staza je na nekim mestima šira, na nekim uža, negde je uočljivija, negde je manje vidljiva, ali u svakom slučaju redovno je postavljena markacija, pogotovo na delovima preko kamenja i stena gde je moguće da čovek krene nekim težim putem. Bilo kako bilo,nemoguće je izgubiti se jer se praktično samo prati dno klisure.
Na jednom mestu smo ponovo došli do jednog zanimljivog drveta i tu sam poželela da se slikam, a Marko i ostali su naišli baš u pravom trenutku.
Onda sam ih pustila da malo idu ispred mene.
U nekom trenutku je iza mene došao jedan par koji je delovao kao da su u žurbi, propustila sam i njih.
Onda sam opet prošla pored Irene [Hribšek] i Vuka [Popića], divnih, mladih, pametnih, kulturnih, posvećenih i obrazovanih ornitologa.
U jednom delu sam ponovo bila sama na stazi, u smislu da nikoga drugog nisam videla. Tu sam se nekako setila i da napravim jedan selfi. Drago mi je da sam to uradila. Klisura Kato Zakros mi se čini kao jedno od mesta na kojima sam izvanredno srećna, pa je lepo da imam još jednu uspomenu.
Pred kraj staze koja je duga oko 5 km, litice počinju da bivaju niže, a takođe postoji i jedna krivina koja ima oblik potkovice.
Klisura Kato Zakros
Kada smo već izlazili iz klisure, još jednom sam slikala Irenu, Marka i Vuka.
Kada se izađe iz klisure, nailazi se na asfaltni put koji jednim svojim krajem vodi ka plaži Kato Zakros. Usput se prolazi pored zanimljivih prizora. Na jednom mestu sam videla drvo limuna koje je bilo prepuno plodova, a niko ih nije obrao, pa su mnogi popadali na zemlju. Pomislila sam da je to velika grehota, ali šta da se radi.
Put takođe vodi i pored veoma značajnog arheološkog nalazišta Zakros, koje je ovom prilikom bilo zatvoreno. O poseti lokalitetu može da se pročita na: https://svudapodji.com/krit-19/ .
Uskoro smo stigli i do plaže Kato Zakros, a tamo su nas, u jednom od brojnih restorana, čekali ostali članovi grupe. Meni je bilo zanimljivo da pogledam i samu plažu koja je u ovo doba godine i dana bila potpuno pusta.
Posle malo odmaranja morali smo ipak da se pokrenemo jer je za početak Saša odvezao Marka i mene do sela Ano Zakros u kojem su nam bila kola. Onda smo se svi vratili u Kato Zakros po ostale članove grupe, a zatim smo se dogovorili da se u Maliju svi vratimo svojim ritmom, jer su neki hteli da večeraju. Sonja, Beba i Jelena koje su se vozile sa mnom nisu imale takvih planova, pa smo zato krenule. Ja sam se usput prisećala iskustva od pre dve godine, vozeći se istim putem, i bilo mi je milo oko srca.
A evo kuda sam sve boravila tokom ovog putovanja po Kritu:
Za kraj smo još dobile i poklon od nebesa u vidu čudesnog prizora koji su stvarali oblaci i Sunce koje je zalazilo tamo negde na zapadu.