Krit 2024, 5. deo (Malija, Kohare, Frati, klisura Kurtaliotiko, plaža Preveli, most Preveli)
Naredno jutro u Maliji na Kritu osvanulo je savršeno sunčano. Dok sam ispijala kafu na terasi, bez puno muke sam uspela da snimim par ptica koje su tu često navraćale. To su bili jedan kos (Turdus merula) i jedna gugutka (Streptopelia decaocto).
Kasnije sam se šalila sa Sašom da će tu, ako nastavim da sedim na toj terasi i ispijam kafu, po teoriji verovatnoće, pre ili kasnije da sleti i orao bradan. Saša je ozbiljan čovek i ornitolog, i mislim da mu nije bilo do šale – nama je preostalo još par dana na Kritu, a mi smo videli samo jednog bradana i to na vrlo kratko. Valjalo je to malo unaprediti.
Zato smo posle doručka svi ušli u kola i krenuli ka zapadu u pravcu grada Retimna. Mada je Retimno jedno divno mesto (videti: https://www.svudapodji.com/krit-11/ i https://www.svudapodji.com/krit-12/), nije bilo u planu da se tu svraća, već smo uskoro skrenuli sa nacionalnog magistralnog puta i nastavili ka jugu.
Oko 1 km nakon što smo prošli mesto Kohare, skrenuli smo i sa tog puta i tu se parkirali. Već su sa jednog mesta na tom lokalnom putu mogli u daljini da se vide beloglavi supovi, pošto smo već bili skoro na ulazu u poznatu klisuru Kurtaliotiko.
Vuk je i ovde popisao nekoliko različitih vrsta ptica, a meni je Ljilja skrenula pažnju na jednu biljku o čijim smo rođakama prethodnih dana pričale. Ovde smo mogle da vidimo brojne primerke žute kozjače (Arum concinnatum).
Ovde se nismo dugo zadržali, već smo otišli do sela Frati.
Frati se nalazi na uzvišenju sa kojeg se dobro vide delovi klisure Kurtaliotiko i ovde smo se čak razmišljali i da pređemo na neki zemljani put da bi se ispeli na još veću visinu, ali je na kraju odlučeno da se ipak spustimo do puta koji vodi direktno kroz klisuru.
Međutim, dok smo još uvek bili na području sela i na visini, zaustavili smo se na jednom proširenju jer se odatle pružao veoma lep pogled na klisuru i okolinu.
Dok smo mi izviđali nebo, ponovo je Vuk vredno popisivao različite vrste koje je ovde uočio zajedno sa ostalim ornitolozima, ali za moje pojmove ni ja nisam bila loša. Otišla sam do jednog drveta odakle sam čula da dolazi divna pesma neke ptičice. Vrlo strpljivo sam tu stajala i pokušavala da je uočim sve dok konačno nisam uspela. Čak sam je i snimila, i to na par mesta pošto se premeštala. U pitanju je sredozemna crnoglava grmuša (Sylvia melanocephala).
Bilo je ovde, naravno, i različitih biljaka, ali sam ja snimila samo jednu – mediteransku margaretu (Glebionis coronaria). Zanimljivo je da se njeno lišće koristi u ljudskoj ishrani.
Sada smo krenuli da se spuštamo do glavnog puta da bismo nastavili do obližnje klisure Kurtaliotiko, ali sam ja na par mesta kratko zaustavila da bih lepo slikala klisuru i okolinu. Na drugoj fotografiji se vidi i put koji vodi kroz klisuru, a kojim smo planirali da prođemo.
Štaviše, ubrzo nakon ulaska u klisuru nailazi se na veliki parking koji je ujedno i odlično mesto za posmatranje okoline.
Uzgred, nešto dalje može da se sa puta peške ode da bi se video veliki vodopad koji postoji u ovoj klisuri, ali to nama nije bilo u planu. Doduše, nisam sigurna koliko je taj vodopad bio bogat vodom u maju 2024, imajući u vidu prilično suvu zimu, ali čak i ovde su mogli da se vide lepi delovi rečice koja protiče kroz klisuru i uliva se u more kod plaže Preveli.
Mi smo ovde došli da bismo gledali ptice.
Naime, ornitolozi iz grupe su imali podatke da su na tom lokalitetu, u klisuri Kurtaliotiko, viđeni orlovi bradani. Zapravo, to i nije neki tajni podatak samo za stručne i upućene, pošto su litice ove klisure poznate kao mesto gde orlovi bradani (Gypaetus barbatus) dolaze da bi tu proveli noć.
Supovi su se vrlo brzo uočili, a bilo je tu i drugih ptica koje su nam bile bliže, a meni lakše za slikanje.
U jednom trenutku je na nebu počela da se vodi ljuta borba. U pitanju su bili jedan gavran (Corvus corax) i belonokta vetruška (Falco naumanni).
Ali, mada smo videli dosta beloglavih supova (Gyps fulvus), ja ih ovom prilikom nisam baš mnogo snimala. S jedne strane, već sam ih snimala na više mesta, a s druge, oni su se uglavnom videli iznad najviših delova klisure, pa su samim tim bili i teži za fotografisanje sa mojim aparatom koji je ipak amaterski.
Da bi se stekla predstava o udaljenosti i težini za snimanje, može da posluži i sledeća fotografija. Ja sam za nju koristila zum i vidi se jasno drveće, ali je ptica još dalje, pa se jedva nazire.
Na našu veliku sreću, posle puno strpljenja, konačno se ukazao i jedan orao bradan (Gypaetus barbatus), pa smo svi bili izuzetno zadovoljni.
On je ovde „obrnuo par krugova“ pa je odleteo iza litice i više ga nismo videli.
Ali, pošto je misija uspela, a mi bili zadovoljni, bio je red i da se svi zajedno slikamo.
Meni najsimpatičnija slika sa ovog mesta a na kojoj se vide članovi grupe je jedna koju je snimio Oliver Dimić koji mi je ljubazno dozvolio da je objavim u okviru svog bloga na čemu sam mu veoma zahvalna. Kada nam je poslao ovu fotografiju u okviru grupe, ja sam se šalila kako jedino Marko ovde „zna tajnu“, dok mi ostali pokušavamo da nešto uočimo.
Sada smo nastavili dalje niz klisuru koja ubrzo prelazi u brežuljkasto područje, pa smo putem otišli sve do jednog njegovog kraja koji je u vidu velikog parkinga na kraju litice iznad zapadne strane plaže Preveli.
Nekoliko nas je krenulo stazom kojom se peške spušta do plaže. Međutim, mada je nekoliko članova grupe odlučilo da se spusti skroz do plaže, par nas je rešilo da se ovde samo kratko zadržimo, slikamo šta nas zanima, a onda se vratimo nepunih 3 km putem da bismo se pridružili još nekolicini iz grupe koji su tamo seli u jedan lep, lokalni restoran.
Tako sam ja ovde uspela da slikam jednu istočnu sredozemnu beloguzu (Oenanthe melanoleuca).
Meni se činilo da je između parkinga i plaže Preveli velika razlika u nadmorskoj visini i nisam bila baš raspoložena da se tu kasnije pentram. Posle se ispostavilo da je u pitanju samo nešto malo više od stotinak metara, ali ipak nisam zažalila mada je u pitanju veoma lepo mesto.
Koliko sam čitala, a i videla fotografije članova grupe koji su otišli do plaže Preveli, u pitanju je peščana plaža koju krase brojne palme koje tu prirodno žive. Do plaže se može doći i od restorana u kojem smo sedeli prateći stazu koja ide paralelno sa rečicom koja je ovde došla iz klisure Kurtaliotiko, a takođe se i kolima može spustiti do susedne plaže Drimiskiano Amudi, koja se na fotografiji sa plažom Preveli vidi nešto dalje, a od koje jedna staza vodi do plaže Preveli. To će sve morati da čeka neki naredni boravak na Kritu. Za sada sam samo još jednom snimila plažu, a zatim se sa ostalima vratila do parkinga i kola.
Vozivši prema tom restoranu u kojem je bilo dogovoreno okupljanje, jednostavno sam morala da stanem na jednom usputnom proširenju pored puta. Predeo je bio apsolutno divan.
U ovom kraju postoji par poznatih manastira, ali nikakvo obilaženje nije bilo u planu. Bilo je vreme za ručak. Mi, koji smo se okupili u restoranu kod mosta Preveli, sedeli smo svi za istim stolom i bilo je tu raznih đakonija, ali sam se ja odlučila da snimim i postavim samo fotografiju nekog lokalnog hleba sa belim lukom i istopljenim sirom. Kada bih mogla da prođem „nekažnjeno“, ja bih jela samo ovakve stvari.
Jedna od dobrih strana ovog restorana je i prošireno korito rečice koja tu protiče. U vreme naše posete, voda je bila izuzetno čista, mada verujem i da je bila izuzetno hladna. Nisam proveravala.
Ali ono što ovo mesto čini posebno slikovitim jeste most koji je tu podignut početkom druge polovine XIX veka. Danas više nije u upotrebi i služi jedino da bi ulepšavao fotografije.
Često ga zovu Venecijanskim mostom, ali su ga zapravo podigli lokalni stanovnici novcem koji je obezbedio obližnji manastir.
Ali, dok sam ovde šetala posle ručka, mogla sam da uočim i razne druge stvari, tj, najčešće ptice.
Bilo je tu i nekoliko mošusnih pataka (Cairina moschata) koje nisu prave divlje patke, ali su ptice, pa evo jedne fotografije.
Ali, glavne ptice na ovom mestu bile su seoske laste (*Hirundo rustica *). Prvo sam ih snimila na žici gde su se sušile, a zatim sam pokušavala da ih snimim dok su uletale u vodu rečice. Kako su mi objasnili, laste uzimaju vodu da bi je pomešale sa zemljom i dobile blato koje koriste u izgradnji svojih gnezda. Pošto nisu vrsta ptica koja je predviđena za „kupanje“ one povremeno moraju i da se prosuše.
Koliko sam uspela da zaključim, one uleću u rečicu, uzimaju vodu i onda negde nestanu – izvesno odlete do svojih gnezda. Zatim se osuše, pa sve ispočetka. Tako sam ja sačekala dok nije krenula jedna etapa uzimanja vode, ali to je bilo prilično teško da se snimi, a da fotografija bude oštra. Prvo, ne zna se gde će tačno one da ulete, a drugo – izuzetno su brze.
Dok sam šetala oko ovog „jezerceta“ na nebu sam ugledala neke ptice i snimila ih. Kako mi je kasnije rekao Vuk [Popić], kome sam neizmerno zahvalna na svoj pomoći (njega sam najviše gnjavila), najverovatnije je u pitanju Eleonorin soko (Falco eleonorae) koji je to ime dobio po kraljici Eleonori od Arboree. Ovo je za mene posebno važno jer smo često viđali ovu vrstu sokola, ali nisam uspela ni na jednom mestu da ih snimim. Osim, eto, možda ovde, kada sam bila sama i kada sam ih snimila slučajno i „u prolazu“.
Takođe sam izvesno vreme stajala pored vode čekajući i da jedan vilinski konjic sleti negde gde bih ga fotografisala. Uporno je odbijao. Zato sam ga snimila u letu. Radi se o velikom careviću (Anax imperator). Sada je na onima koji čitaju moje priče da ga uoče na sledećoj slici.
Nešto kasnije smo se svi ponovo okupili, ali je dogovor bio da se svi vratimo u Maliju ritmom koji odgovara vozačima, a i došlo je do izvesne pretumbacije putnika po kolima, jer su neki odlučili da u povratku svrate u Retimno. Ja sam tamo već bila i to je zaista jedan veoma lep grad, tako da lično nisam bila zainteresovana, ali sam nudila Sonji i Bebi koje sam sada vozila da odemo u Retimno, ako to žele.
Na kraju je bio dogovor da ipak ne svraćamo u Retimno, nego da se vratimo direktno u Maliju, što smo i uradile dok je još uvek bio dan, pa smo rešile da malo prošetamo po Maliji i odemo na neko piće. Bila je to dobra odluka.
A evo i podsetnika gde sam sve boravila tokom ovog putovanja po Kritu:
Sledeći dan je osvanuo bez ijednog oblaka na nebu. I dok sam na terasi lagano ispijala prvu jutarnju kafu, na vrh obližnjeg drveta, gde je par dana ranije stajao jedan kos, sada je sletela siva vrana (Corvus cornix). Narednih par dana ću moći da posmatram i nju i još jednu sivu vranu (očigledno par) koje su tu redovno doletale (malo ispod samog vrha) sa grančicama u kljunovima, jer je jasno bilo da je u toku izgradnja gnezda.
Posle doručka smo po dogovoru svi krenuli preko Irakliona na jug. Sticajem okolnosti smo se odlučili za jedan odličan put koji je išao malo naokolo, ali sam se ja oduševila kada sam zbog toga prošla pored par lokaliteta koje sam posetila 2022. godine. Sada, međutim, nismo pravili nikakve pauze radi obilazaka spomenika kulture već smo nastavili južno od glavnog puta koji od zapada do istoka spaja naselja u južnom delu Krita vodeći kroz plodnu ravnicu Mesara. Razlog za to je bio da smo krenuli da se penjemo na planinski lanac Asterusija koji ravnicu Mesara odvaja od Libijskog mora.
Ja sam bila oduševljena lepotom predela, ali sam vozila tako da nisam mogla previše da gledam okolo naokolo, a i pokušavala sam da održavam kolonu, pošto sam bila vozač trećih kola. Međutim, u jednom trenutku sam ipak morala da se zaustavim, pa sam tako snimila pogled na ravnicu Mesara koju smo ostavili za sobom.
Bilo je verovatno i mnogo lepših uglova za snimanje, ali ovde nisam bila sama, pa nije imalo smisla da se zaustavljam suviše često, a i trebalo je da sustignem ostala dvoja kola. To se desilo na parkingu jednog restorana koji se nalazi baš pored puta kada se put spusti prešavši preko prvog prevoja na planinama Asterusija. Tu je bilo mesto za pauzu.