Krit 2022, 8. deo (Klisura Samarija)
Kada mi je pre tridesetak godina prvi put palo na pamet da idem na Krit bilo je to u velikoj meri uslovljeno time da sam čitala o jednoj klisuri koja mi se kao mladoj planinarki učinila kao veoma zanimljivo mesto. Godine su prolazile, a klisura je i dalje čekala da ja tamo odem. Onda sam krajem 2021. godine počela da smišljam kuda bih mogla da odem u januaru naredne godine, pa sam mislila da to može da bude Krit. Na moju ogromnu sreću, pričala sam sa par ljudi koji su već boravili na Kritu, bilo da su tamo živeli ili da su išli radi nekakvih istraživanja, i oboje su mi rekli da januar jednostavno nije dobar za Krit. Ja sam se i dalje premišljala, ali mi je jedna od te dve osobe rekla i da je klisura koju sam htela da obiđem tada zatvorena i da se otvara za posete tek početkom maja. To je prevagnulo i tako sam otišla u Jordan u januaru, a posetu Kritu sam odložila za maj. Bile su to dve izuzetno dobre ideje.
Bilo kako bilo, jednog veoma ranog jutra sam iz Hanje na severnoj obali Krita krenula autobusom u okviru neke grupe koja je formirana ad hoc od ljudi koji su se u Hanji i okolini prijavili za izlet.
Izlet je nazvan po klisuri i to je – Klisura Samarija koja se nalazi između planine Volakijas i planine Lefka Ori, što znači Bele planine. Ona je okosnica prostora koji čini „Nacionalni park klisura Samarija“ osnovan 1962. godine, a koji se nalazi na UNESKO-ovoj Potencijalnoj listi svetske baštine kao rezervat biosfere i zahvata područje Belih planina. Za klisuru se kaže da je najduža u Evropi – duga je oko 17 km. Tako se barem priča u reklamnim brošurama. Na zvaničnom sajtu nacionalnog parka se kaže da je klisura dugačka 13 km, plus još 3 km da se dođe do obale.
Ono što daje poseban čar ovom izletu nije samo boravak u prirodi, i nije samo hodanje klisurom, već činjenica da se u okviru izleta kreće sa visine od 1250 m nadmorske visine, a na kraju se dolazi do mora i to do jednog sela, Agija Rumeli, do kojeg uopšte ne postoji put. Odatle je predviđeno da se brodom prebaci do nekog od susednih mesta odakle se posetioci autobusima koji ih tu čekaju vraćaju u mesta iz kojih su došli.
Sasvim je moguće da posetioci koji obilaze Krit u sopstvenom aranžmanu (iznajmljenim) kolima dođu do ulaska u klisuru, tu ostave kola, a iz luke do koje se prebace brodom uzmu taksi koji će ih odvesti nazad do parkiranih kola. Ovo je sve poprilično uhodano i jasno sam videla po broju taksista koji su u luci gde sam ja pri kraju izleta išla prema autobusu nudili prevoz do ulaza u klisuru.
Sve je, za mene, ipak krenulo znatno ranije. Zbog ranog ustajanja sam u autobusu pokušavala da malo dremam, ali to meni obično ne uspeva, tako da sam na kraju odustala, pa sam samo posmatrala delove Krita kroz koje smo se vozili.
U jednom trenutku smo napravili pauzu da bi se doručkovalo i išlo u toalet, a uskoro smo bili i na ulazu u klisuru koji je označen nazivom Ksiloskalo. Tu smo dobili ulaznice i veoma je bitno da se te ulaznice sačuvaju, jer se na izlazu iz klisure traže radi provere. Stavila sam ulaznicu u svoju torbicu oko pasa, uzela svoje nove štapove u ruke i krenula. U početku se ide širokom stazom koja je napravljena u vidu stepenica jer je dosta strmo.
Staza prvo ide blizu planinskih vrhova i na drugoj strani klisure su se videle gole stene koje pripadaju planini Volakijas.
Ali, ispred je bilo puno zelenila i predeli su bili apsolutno divni.
Staza je negde bila strmija, negde manje strma, ali je zbog bezbednosti u početku postojala ograda.
U nekim delovima, ne samo da je postojala ograda, već i čitava konstrukcija koja je trebalo da štiti od kamenja koje se ovde povremeno obrušava.
U prvom delu staze se uglavnom ide kroz borovu šumu. U pitanju je posebna vrsta bora koja raste u Istočnom Sredozemlju. Svakako nisu sva drveta bili borovi, ali ih je ovde bilo dosta.
Između ostalog je bitna činjenica da ovde raste dosta borova i zato jer se vremenom talože smolaste borove suve iglice, što lako može da dovede do požara i njegovog širenja. Zbog toga je jedna od stvari koje su strogo zabranjene u području nacionalnog parka, pa i same klisure – paljenje vatre.
Kada su padine planina postale manje strme, mada je staza i dalje bila dosta visoko, više nije bilo ni stepenica, a ni ograde. Sve je bilo prirodnije.
Posle pređenih 1700 m, dolazi se do prvog odmorišta od osam koliko je napravljeno duž staze. Na tim mestima postoje izvori sveže vode, a povremeno i prostori gde može malo da se sedne i odmori. Tu se takođe nalaze i mesta gde može da se baci đubre, jer je bacanje otpada duž staze, osim na posebno određenim mestima, takođe zabranjeno. Meni sve te zabranjene stvari nisu ni malo smetale, jer mi je bilo sasvim jasno da one imaju razumljivu svrhu. Kome se ne sviđa, ne mora, ali ni ne treba da ide na ovakva mesta.
Čim se pojavila veća strmina, pojavile su se i ograde. Bitno je reći da ovde postoji, koliko mi se čini, veoma dobro organizovana služba koja održava i obezbeđuje nacionalni park. Vodiči koji vode grupe (i grupa iz mog autobusa je imala takvog vodiča) su veoma izverzirani i oni, kao i ljudi koji direktno rade za nacionalni park, imaju za početak odličnu kondiciju, ali takođe znaju i za prečice, tako da se lako i brzo mogu kretati. Dogovor sa našim vodičem je bio da će on ići zadnji kako bi bio siguran da niko ko je došao našim autobusom nije negde zaglavljen, povređen ili izgubljen.
Zvanični sajt nacionalnog parka kaže da se staza može preći za 5 do 5 i po sati čak i ako se hoda sporo. Naravno, oni ne poznaju mene i moju strast vezanu za fotografisanje. Pošto ja kroz fotografisanje izražavam svoju zadivljenost onim što vidim oko sebe, ja sam izuzetno često imala potrebu da zastajem i slikam. Čak i krošnje drveća i nebo, kao na fotografiji koja sledi, ili divlje cveće (beli čapljez (Asphodelus albus)) i pčelu, kao na narednoj fotografiji. Rezultat: meni je bilo potrebno preko 8 sati da dođem do sela Agija Rumeli!!! Ali, intenzivno sam uživala u svakom trenutku.
Uskoro je staza počela da vodi pored rečice koja protiče kroz klisuru, a veoma često i preko rečice, što se može videti na panoramskoj slici koja sledi.
Onda je staza dovela do još jednog odmorišta nazvanog po Sv. Nikoli ili Agios Nikolaos. Tu se nalazi i antičko svetilište iz VI veka pre nove ere koje se nalazilo na otvorenom oko velike kamene gromade. Arheolozi su u ovom delu klisure pronašli i ostatke kostiju žrtvovanih životinja, i antičke glinene uljane lampe, i razne glinene figurine...
Mada sam tablu sa informacijama videla pored ove velike gromade koja se vidi na prethodnoj slici, uopšte nisam sigurana da je to baš ta gromada. Čitav ovaj prostor odmorišta je zauzimao jedno proširenje, gde je ponovo postojao izvor sveže vode, kao i toalet, a nešto dalje niz stazu koja je prolazila pored velikih čempresa (osim borove šume, ovde postoje i šume čempresa, ali i drugog drveća), došla sam i do kapele Sv. Nikole.
Kapela Sv. Nikole je podignuta na mestu gde je nekada postojalo svetilište posvećeno bogu Apolonu, što je zaključeno na osnovu arheoloških nalaza u ovom prostoru.
Izašavši iz kapele, u blizini sam ugledala jednu veoma ljupku ptičicu, mužjaka zebe (Fringilla coelebs), koji je upravo uhvatio jednog masnog crva.
Kad se već bavim pticama, da pomenem da je u parku takođe zabranjeno uklanjanje ili uništavanje gnezda, kao i lov i ribolov, a i posedovanje oružja i zamki. Mora da ima razloga zašto je nacionalni park odlučio da sve ovo naglasi. Ko zna šta bi bilo da nije naglašeno? Posetioci, i ljudi generalno, znaju da budu jako „kreativni“.
Takođe je zabranjeno i branje cveća. Ovo je posebno važno jer sam vrlo brzo ugledala izuzetno zanimljivu biljku i to povremeno po komad-dva, ali i po desetine biljaka na jednom mestu. U pitanju je zmijavčica (Dracunculus vulgaris) koja važi za jednu od najsmrdljivijih biljaka na svetu.
Izbliza, biljka izgleda još impresivnije.
Biljka deluje veoma egzotično i prilično je velika – može da naraste do visine od 1,5 do čak 2 m. Kada cvet dođe do pune zrelosti on počinje da otpušta miris nalik na pokvareno meso i tako privlači insekte koji ga onda oprašuju. U vreme kada sam ja šetala kroz klisuru Samarija, cvetovi još nisu dostigli zrelost i nikakav miris se nije osećao, pa sam ja mogla da uživam u njihovoj izuzetnoj lepoti bez ikakvih neželjenih efekata.
Bilo je tu i drugog cveća, ali manje upadljivog.
Posle ovoga sam jednostavno nastavila da hodam stazom koja je u ovom delu često vodila i preko čarobno bistre rečice. Ovde nemam mnogo komentara i mislim da fotografije sasvim dovoljno govore same po sebi.
Uskoro sam naišla na još jedno odmaralište i mada sam ponela vodu sa sobom, iskoristila sam priliku i mesto i lepo se napila sveže vode. Voda je ovde sasvim bezbedna da se pije, između ostalog, i zato što je zabranjeno da se pliva u rečici i potocima u parku. To obezbeđuje da se voda ne zagađuje kremama i ko zna čime sve što bi ljudi mogli da unesu u nju.
Što se tiče pušača, važno je i to da je zabranjeno pušenje duž staze, kao i u čitavom parku, osim na odmaralištima, a konzumiranje alkohola je zabranjeno svuda. Takođe nije dozvoljeno ni kampovanje u okviru parka. Kućni ljubimci mogu da se vode, ali samo na povocu.
U jednom trenutku sam malo sišla sa staze, uostalom kao i ostali posetioci, da bih imala bolji pogled na jedan divan mali vodopad. Manje više sam vodopad, ali jezerce koje je on pravio bilo je čarobno. S druge strane, mada ovakva voda može da deluje primamljivo i inspirativno za neko kupanje, nije bilo samo pitanje da li je to dozvoljeno ili ne. Iz iskustva znam da ove planinske rečice, bez obzira na lepotu i privlačnost, znaju da budu apsolutno ledene. Treba se samo setiti da su vrhovi Belih planina u kojima se nacionalni park nalazi još uvek mestimično bili prekriveni snegom.
Ali i drugi, suvi, delovi klisure bili su podjednako lepi, tako da sam vrlo brzo nastavila dalje da hodam.
Sada je i vegetacija počela po malo da se menja, staza je vodila dublje kroz klisuru, a rečica se lagano širila puneći se, kako pretpostavljam, vodom iz bočnih potoka i sve češće je trebalo da se prelazi.
Neki su mesta gde se rečica i staza seku koristili za odmor i da ohlade svoja (verovatno) već umorna stopala, jer treba imati u vidu da nije uvek lako hodati po kamenju i neravnom terenu, pogotovo kada temperatura raste paralelno sa vašim umorom.
Staza je zatim napustila samo korito reke i malo se popela u šumu, a kroz krošnje drveća sam mogla da vidim okolne planinske vrhove.