Krit 2022, 9. deo (Klisura Samarija, Agija Rumeli)

Ovog dana sam išla u apsolutno spektakularnu šetnju klisurom Samarija u zapadnom delu Krita. Ona može da se obiđe samo peške. Lakša je verzija ako se krene sa vrha staze, tj., sa visine od 1250 m i onda se spušta do obale Libijskog mora i selašca Agija Rumeli koji je sa ostatkom ostrva povezan samo brodovima (nema puteva), mada ima i onih koji više vole da se penju, pa ulaze u klisuru sa donje, niže strane.

Klisura Samarija se nalazi u okviru Nacionalnog parka istog naziva i deo je masiva Lefka Ori (Bele planine) koji ima više od 50 vrhova koja prelaze 2000 m nadmorske visine. Na Kritu postoji mnoštvo sličnih klisura, ali je Samarija najveličanstvenija.

Zbog specifične izolacije od ljudskog prisustva (eto, dovoljno je samo prisustvo Homo sapiens-a pa da nastanu problemi), ovde se razvio veoma bogat biljni i životinjski svet, uključujući i neke endemske vrste.

Već sam pomenula i da je staza kroz klisuru koja je predviđena za posetioce od severnog (višeg) do južnog (nižeg) ulaza duga 13 km. Prvi deo mog hodanja klisurom je već opisan u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Kritu, a drugi deo započinjem slikom koja prikazuje kako se posle izvesnog vremena i strmijeg spuštanja ulazi u ravnije područje koje je istovremeno i mnogo otvorenije. To ujedno znači i da postaje znatno toplije i poseta klisuri u velikoj meri zavisi i od godišnjeg doba.

Klisura Samarija, detalj

Naime, klisura je zatvorena za posete od oktobra do maja, a u toku letnjeg perioda svakako postoje razlike u smislu količine vode u rečici i, mnogo važnije, temperature. Sunce južne Evrope na mestu koje je oko 200 km severno od Afrike svakako znatno jače prži u julu i avgustu. S druge strane, verujem da je poseta klisuri veoma zanimljiva i tokom ostalih meseci, a ne samo u maju kad sam ja bila, zbog različitih faza u životu prirode.

Klisura Samarija, detalj

Posetioci dolaze u klisuru ili u sopstvenom aranžmanu (kolima do parkinga blizu početka staze) ili kao deo grupe, a grupe se često organizuju po turističkim centrima na Kritu kao deo ponude vezane za izlete. Po pravilu svako ide svojim ritmom, dok vodiči, a i zaposleni u parku, proveravaju da niko nije zaostao. Ljudima sa kojima sam ja autobusom došla do Samarije vodič je rekao u kom restoranu u selu Agija Rumeli treba da se nađemo i do kod vremena, pošto trajekt koji prevozi do mesta sa putem gde nas je čekao autobus ima fiksno vreme polaska. Sve ostalo zavisi od ritma kojim se krećete i koliko se zadržavate uz put. Meni je bilo potrebno oko 8 sati jer sam često zastajala zbog fotografisanja, ali ima svakako puno ljudi koji prođu ovu razdaljinu za oko 5 sati.

Povremeno sam bila sasvim sama na stazi, a povremeno sam nailazila na druge posetioce. Posebno mi je to bilo drago kada sam mogla da ih slikam kako prelaze rečicu, jer sam to isto i ja, naravno, radila, ali tada nisam slikala pošto je bilo bitno da budem dobro koncentrisana i gledam gde stajem.

Klisura Samarija, detalj

Nacionalni park sasvim dobro održava ovu stazu i to se upravo može videti na prelascima preko rečice. Kao što može da se zaključi sa slika, ovde ima puno kamenja, ali je potpuno jasno da su veliki komadi kamenja postavljeni baš tako da se preko njih lako može preći i nisam naišla ni na jedan koji nije apsolutno stabilan. Ipak, neophodno je da čovek tu pažljivo stupa, jer lako može i da se oklizne ili promaši dobro mesto gde treba da se postavi noga. Nešto kasnije je jedan čovek ispred mene upravo promašio takvo mesto i upao je u rečicu do kolena. Ništa strašno se nije desilo, ali je posle morao da sedne da bi iscedio vodu iz čarapa.

Klisura Samarija, detalj

Posle nekih 7,5 km od severnog (gornjeg) ulaza u klisuru, Ksiloskalo, a 8,5 km od sela Agija Rumeli na obali, nailazi se na napušteno selo Samarija.

Nailazimo na ostatke ljudskih aktivnosti iz prošlosti

U sredini, kod sveže zelenih krošnji vide se ostaci građevina

Ovde se rečica činila posebno lepom i kristalno bistrom.

Rečica u neposrednoj blizini sela Samarija

Danas se do ostataka sela gde se nalazi odmorište lako može doći mostom koji vodi preko minijaturne klisure unutar velike klisure.

Most kod napuštenog sela Samarija

Stanovnici sela Samarija su se bavili sečom drveća i čuvanjem pčela. Osim toga, u blizini sela takođe mogu da se vide i drveta masline, ali je to bilo samo za ličnu upotrebu stanovnika. Selo je napušteno 1962. godine kada je čitavo ovo područje proglašeno za nacionalni park, a neke od kuća koje su preživele danas se koriste za potrebe nacionalnog parka.

Naravno da sam i ja ovde svratila da malo sednem i ohladim se, a dok sam prelazila most obratila sam pažnju i na različite prizore – pogled uzvodno odakle sam došla, pogled nizvodno kuda idem i pogled na dole tek da bih se divila divnoj bistroj vodi.

Pogled sa mosta kod napuštenog sela Samarija uzvodno

Pogled sa mosta kod napuštenog sela Samarija nizvodno

Pogled sa mosta kod napuštenog sela Samarija na dole

I ovde postoji česma sa pijaćom vodom, ali i klupe i stolovi. Uzgred, duž staze kroz klisuru Samarija nigde nema da se kupi hrana, već posetioci moraju da je nose sa sobom.

Česma u napuštenom selu Samarija

Stotinak metara posle povratka na stazu nailazi se na crkvu Hrista, ali je ona bila zatvorena.

Crkva Hrista

Još stotinak metara dalje, na drugoj obali rečice mogu da se vide ostaci zidova koji mora da su pripadali selu Samarija. Tu se takođe nalazi i malena crkva posvećena Mariji Egipćanki i pored staze za posetioce postoji i tabla koja pokazuje pravac u kojem se nalazi crkva. Ja nisam uspela da je uočim, a nisam se puno ni trudila. Imala sam ja još dosta da hodam.

Pogled prema delu sela u kojem se nalazi crkva Marije Egipćanke

Nedaleko od sela se nailazi i na deo staze koji je „popločan“. To je svakako ostatak puta koji je vodio između sela Samarija i obale. Međutim, taj popločani deo staze se uskoro gubi.

Klisura Samarija, detalj

Ovde je staza ponovo išla kroz šumu, ali je šumi uskoro došao kraj, barem što se tiče staze i njene okoline. Lagano smo ulazili u veoma strmi kanjon i u područje njegovog srazmerno ravnog dna koje je prekriveno kamenjem. Sada sledi niz slika koje prikazuju ovaj deo staze uz samo par sporadičnih i minimalnih komentara datih kao opis slike.

Klisura Samarija, detalj

Ovo je deo klisure Samarija koji sam ostavila za sobom

Pošto prostor kroz koji protiče rečica nije previše širok, staza ide u cik-cak i srazmerno često se prelazi preko rečice.

Lepo postavljeno kamenje da može bezbedno da se prođe

Onda vas staza na kratko popne, pa ponovo spusti do nivoa rečice. Često sam zastajala i fotografisala, jer mi je to bio jedini način da iskažem svoje divljenje i radost što sam tu, a da ne cičim od sreće (pravljenje velike buke je takođe zabranjeno na području nacionalnog parka). S druge strane, kada se vidi broj fotografija koje objavljujem u ovom nastavku priča sa putovanja po Kritu (a mnogo više sam ih napravila), jasno je zašto je meni bilo potrebno (preko) 8 sati da prođem klisuru Samarija.

Ovo je deo klisure Samarija koji sam ostavila za sobom

Klisura Samarija, detalj

U nekom trenutku se nailazi na drvene mostiće koji su postavljeni za prelazak preko rečice, jer kamenje očigledno na ovim mestima ne može da posluži svrsi.

Klisura Samarija, detalj

Zatim, na kratko, staza ponovo napušta dno kanjona i vodi kroz delimično zeleno područje.

Klisura Samarija, detalj

Na par mesta mogu da se vide i rezultati ljudske intervencije, poput kamenih zidova, ali mi je ostalo nejasno ko je i zašto to ovde podizao.

Klisura Samarija, detalj

A onda staza ponovo dolazi do dna kanjona i nastavlja tim putem.

Klisura Samarija, detalj

Klisura Samarija, pogled na područje iz kojeg dolazim

Klisura Samarija, detalj

Inače, ovde staza ulazi u uzani deo koji je istinski kanjon i stranice su mu vertikalne. Uzgred, uništavanje ili oštećivanje geoloških formacija je takođe strogo zabranjeno. Ne znam zašto bi neko poželeo da uradi tako nešto, ali različiti smo. Takođe je zabranjeno i bacanje kamenja, a to mi je već mnogo jasnije. Osim što direktno može da povredi nekoga, takođe može da izazove lančanu reakciju kod drugog kamenja, opet sa mogućnošću povređivanja nekoga ili oštećivanja nečega. Ovde treba doći samo da se hoda, uživa i eventualno fotografiše.

Klisura Samarija, detalj

Na sledećoj slici se jasno vidi i debelo crevo koje je postavljeno duž klisure u ovom delu i pretpostavljam da ono sprovodi vodu, ali ne znam detalje. Takođe se vidi još par elemenata vezanih za ljudsku intervenciju – ne samo da je tu mostić već je i deblo drveta postavljeno tako da može da se iskoristi za prelazak rečice.

Klisura Samarija, detalj

Dok se hoda kroz klisuru Samarija, posetilac zaista treba da gleda svuda – pre svega dole, tamo gde hoda i gde stavlja noge, ali treba povremeno da zastane i pogleda gore, ili levo, ili desno... Svuda postoje divni detalji.

Klisura Samarija, detalj

Na sledećoj slici se vidi i most od drvenih oblica, ali postavljen na metalnom nosaču. Jasno je da je ovde rečica suviše duboka, a i jaka da bi drvena konstrukcija mogla da preživi.

Klisura Samarija, detalj

Ponovo je staza u jednom trenutku otišla na gore i dovela do veoma kamenite padine sa siparom, ali nije bilo nikakvih problema.

Klisura Samarija, detalj

Zatim staza ponovo ulazi u šumu i uskoro se dolazi do još jednog odmorišta.

Klisura Samarija, detalj

I dalje se ide kroz šumu, a onda se dolazi do jednog uzanog dela.

Klisura Samarija, detalj

I ne samo da je to uzan deo, već je i najuži deo čitave klisure. U pitanju je Gvozdena kapija klisure Samarija.

Gvozdena kapija, klisura Samarija

Na raznim mestima se mogu naći različiti podaci o tome koliko je uzan i visok ovaj prolaz. Na sajtu nacionalnog parka se kaže da je kanjon na mestu koje se zove Gvozdena kapija širok 4 m, a visok 500 m. Kada dođete do samog mesta, na tabli koja je tu postavljena piše da je kanjon širok 3 m, a visok 100 m. Na kraju krajeva, to nije ni toliko bitno. Mesto jeste istinski lepo. Dovoljno da sam poželela da se tu i slikam.

Kod Gvozdene kapije, klisura Samarija

Da bi se ovde prošlo, međutim, mostić je morao da se postavi po dužini, jer nikako drugačije ne bi moglo da se prođe. Ja sam čak u jednom trenutku uspela da ga snimim, a da nije bilo ljudi na njemu. Zanimljivo.

Gvozdena kapija, klisura Samarija

Posle kraćeg zadržavanja radi fotografisanja, i ja sam prošla kroz ovaj kanjon, pa sledi i fotografija. Međutim, ja sam taj prolazak snimila i video-kamerom, a taj kratki snimak, zajedno sa još nekoliko drugih može da se vidi na kraju ovog nastavka priča sa putovanja kao objedinjeni video-snimak koji prikazuje različite delove kanjona, kao i napuštanje sela Agija Rumeli brodom.

Gvozdena kapija, klisura Samarija

Posle ovoga je delovalo kao da se klisura otvorila.

Klisura Samarija, detalj

Pogled unazad – klisura Samarija

Klisura Samarija, detalj

Ali, taj utisak je kratko trajao, jer su se stranice klisure opet približile jedna drugoj.

Klisura Samarija, detalj

Tako staza dolazi i do ponovo prilično uskog dela, ali je ovde „problem“ kretanja rešen pomoću dva drvena mosta koji vode na jednu, pa na drugu stranu.

Klisura Samarija, detalj

Pogled sa prvog mosta nizvodno prema drugom mostu

Pogled sa drugog mosta uzvodno prema prvom mostu

Pogled sa drugog mosta nizvodno

Nadomak kraja, ljudi su sada već počeli da se opuštaju. I ja sam imala želju da sednem i lepo se odmorim, ali sam to odložila za sam kraj, pa sam ovde samo prošla.

Klisura Samarija, detalj

Uskoro sam došla i do izlaza iz Nacionalnog parka Klisura Samarija. Kao što sam već pomenula u prethodnom nastavku, bitno je da posetilac ima ulaznicu sa sobom, jer je na izlazu kontrola. Ne znam tačnu svrhu toga, ali nije to bio nikakav problem.

Upravo sam napustila područje nacionalnog parka prema kojem sam okrenuta dok fotografišem

Izašavši iz područja nacionalnog parka, prirodne lepote nisu nestale. Čak i u ovom nastavku, može da se vidi maleni kanjon koji je rečica napravila.

Na putu ka selu Agija Rumeli

Samo pedesetak metara dalje od izlaza iz nacionalnog parka kreću restorani i kafići. O, da, bilo je to veliko iskušenje, ali sam odolela i spremno nastavila da hodam i poslednjih 3 km do sela Agija Rumeli. A oko 800 m dalje nalazi se i parking sa kojeg se umornim posetiocima nudi da se mini-busem prebace do sela i obale. Već sam rekla da ne postoji asfaltni put do sela Agija Rumeli, ali to ne znači da ne postoji put za kola i autobuse u okviru sela. Taj put vodi kroz špalir oleandera i pored lokalnog groblja sa crkvicom.

Na putu ka selu Agija Rumeli

Rečica je i dalje tekla prema moru i presecala kamen, a na par mesta mogu da se vide i ostaci starih kamenih mostova. Danas oni predstavljaju samo divnu dekoraciju predela.

Na putu ka selu Agija Rumeli

Sada sam već bila ozbiljno baldisala. Dužina staze nije bila zahtevna, imala sam dovoljno i vode i hrane, ali je već postajalo dosta vruće i bila sam sva zarumenjena. Takva sam se konačno dokopala restorana u kojem je bilo dogovoreno okupljanje i tu sam odmah naručila jedno lepo i hladno pivo. To sam i dobila.

Stigla sam do kraja – „pobedničko“ pivo u selu Agija Rumeliji

Kad sam malo došla k sebi, obratila sam pažnju i na restoran, a uskoro mi je stigao i ručak – nekakve lokalne ribe. Mada nisu delovale posebno zanimljivo, bile su to jedne od najukusnijih riba koje sam jela na Kritu. Ipak, nemam pojma kako se zovu.

Restoran u selu Agija Rumeliji

Ručak u selu Agija Rumeliji

U neka doba smo se svi prebacili u luku gde smo čekali dolazak trajekta koji nas je prebacio do mesta gde su nas čekali autobusi.

Obala u selu Agija Rumeliji

Dok sam tu i ja čekala, nisam mogla a da se ne divim izvanredno bistroj vodi. Mada se često predlaže i kupanje posle završetka prolaska kroz klisuru, nisam bila sigurna da bi mi to prijalo. Ja sam i dalje bila zagrejana, a voda je svakako za moj ukus bila suviše hladna. Bio je maj.

Bistra voda u selu Agija Rumeliji

Uskoro je brod došao, mi smo se svi ukrcali i tako smo krenuli. Sledi fotografija obale u selu Agija Rumeli, a zatim i video-snimak koji prikazuje deliće mog prolaska kroz klisuru.

Selo Agija Rumeliji, a u pozadini delići klisure Samarija

Vožnja brodom je svakako prijala i tu smo prolazili pored lepih predela koji karakterišu jugozapadnu obalu Krita koja izlazi na Libijsko more.

Obala Libijskog mora

Ipak, bilo mi je drago i kada sam došla do autobusa, a posle nešto više od sat i po vremena vratila sam se u Hanju. Apsolutno i dalje puna oduševljenja i ispunjena slikama lepote kojom sam bila okružena čitav dan, na putu ka iznajmljenom stanu sela sam pored Stare mletačke luke u Hanji i popila još jedan koktel. Bio je to još jedan savršen dan.

Koktel u Hanji

Menu