Tokom svog kratkog boravka u Leskovcu krajem jula 2025. godine, išla sam i na par izleta van grada. Društvo su mi pravili Svetlana i Dule, moja sestra od tetke i njen muž.
Prvog dana je plan bio da krenemo u pravcu severoistoka, pa smo tako za početak otišli do crkve Sv. Petke u selu Kumarevo koja kao spomenik kulture predstavlja nepokretno kulturno dobro.
Crkva Sv. Petke
Zapravo se u porti nalaze dve crkve – starija koja je obnovljena 1803. godine i nova koja je sagrađena 1932. godine.
Crkva Sv. Petke
Za početak posetilac može da uživa u skladno uređenom dvorištu.
Nova crkva Sv. Petke
Što se tiče stare crkve Sv. Petke, ona je po predanju sagrađena od materijala (kamena) sa porušenog manastira Sv. Nikole, ali svakako se iz natpisa koji je sačuvan nad južnim vratima (tako kažu moji materijali) može saznati da je obnovljena i delimično proširena 1803. godine. Na prvobitnu crkvu je uz južni zid naosa dograđen trem sa šest stubova koji su lučno povezani. Osim toga, građevina ima pravougaonu osnovu, dvoslivan krov i nema kupole.
Stara crkva Sv. Petke
Crkva je svakako obnovljena i posle 1803. godine (sigurno u skorije vreme) i tom prilikom su urađene izvesne izmene u odnosu na informacije koje postoje u zvaničnoj dokumentaciji. U njima se pominje „starija kvadratna opeka“ kojom je prekriven pod u naosu i u tremu, što svakako danas nije slučaj i jasno se i u naosu i u tremu vide (novije) keramičke pločice.
Crkva Sv. Petke, detalj
Ali, da ne cepidlačim. U tremu se vide i lepe freske koje su očuvane uglavnom u gornjoj zoni.
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Što se unutrašnjosti tiče, tu se može primetiti vrlo plitak bačvast svod i polukružna apsida, dok su zidovi prekriveni freskama. Osim što živopis deluje prilično mračno, a verujem da je ranije bio prekriven i debelim slojem čađi, danas se freske, pogotovo neki delovi, jasno mogu razaznati, mada deluju nevešto izrađeno. Kako sam čitala, njihov stil ukazuje na to da su urađene u XIX veku.
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Zatim smo otišli da posetimo i novu crkvu Sv. Petke u Kumarevu. Crkva je, kao što sam već rekla, podignuta 1932. godine i na njoj su table koje ističu da se to desilo u vreme vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića, kao i da je crkva ujedno i spomenik kralju Petru I Oslobodiocu i palim borcima iz susednih opština.
Nova crkva Sv. Petke
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Crkva Sv. Petke, detalj
Sada smo nastavili dalje, pa nas je put proveo i mostovima preko autoputa Niš-Vranje, ali i preko Južne Morave. Uputili smo se ka jašunjskim manastirima koji se formalno nalaze bliže selu Golema njiva, ali se zovu po selu Jašunja kroz koje se ide ka njima. Evo i karte da se lakše prati kuda smo sve to išli:
Usput smo prošli kroz par sela, a u jednom sam uočila fantastičan prizor. Morala sam da se zaustavim i fotografišem.
Na putu ka Jašunjskim manastirima
Takođe smo naišli i na grupu prepelica (Coturnix coturnix), a možda su bile i mlade jarebice (Perdix perdix), pa sam i tu stala da bih ih snimila. Bilo je malo vozila na putu, tako da nikome nisam smetala, ali su ptice bile preplašene, pola jata se zavuklo u travu, a pola je trčkaralo po putu i nisam mogla bolje da ih snimim.
Ptice na putu
A kada sam se već zaustavljala zbog motora i ptica, morala sam na jednom mestu da stanem i da bih snimila okolinu – predivne obronke planine Babička gora čiji je najviši vrh na visini od 1057 m iznad nivoa mora.
Babička gora i okolina
A što se tiče Jašunjskih manastira (dva manastira), za njih sam prvi put saznala pre nekoliko godina kada sam prevodila rad jedne istoričarke umetnosti s kojom sam u tom periodu veoma lepo sarađivala. Tada me je to iznenadilo jer mada se ovi manastiri nalaze manje od 20 km od Leskovca ja za njih nikad ranije nisam čula. Jednostavno, moja porodica nije imala nikakve aktivnosti ili kontakte koji su vodili na tu stranu.
S druge strane, ispostavilo se da je moj zet Dušan vrlo povezan sa jednim od tih manastira, manastirom Sv. Jovana Krstitelja, jer je u jednom periodu tamo i radio. Naime, bez obzira na svoju osnovnu struku, on je izuzetno talentovan i vešt u radu sa drvetom (između ostalog). Čitavog svog života se time bavio, često čak na nivou hobija, ali je tako kuća moje sestre i zeta ispunjena ručno pravljenim skulpturama i nameštajem, često sa duborezom, a moram da se pohvalim da je i dobar deo nameštaja u mom domu delo zetovih ruku. Tako je on nekom prilikom bio angažovan upravo u jednom od Jašunjskih manastira da tamo radi na obnovi nekih delova koji su napravljeni od drveta.
Ono što je za početak zanimljivo jeste da je jedan od starih pomoćnih objekata bio skroz urušen i trebalo je da se podigne nov, a moj zet je na tome radio. Tom prilikom je pitao igumana da li može da uzme delić tog starog objekta čiji ostaci više uopšte nisu bili upotrebljivi, pa je dobio dozvolu za to. Danas je parče daske sa klinom starih nekoliko stotina vekova jedan od ukrasa u kući moje sestre i zeta.
Delić istorije
Tako nas je put prvo doveo upravo do manastira Sv. Jovana Krstitelja. U pitanju je nepokretno kulturno dobro koje je proglašeno za spomenik kulture od velikog značaja.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja
Još pre nego što sam ušla u portu, malo sam se spustila po padini da bih pogledala šta se vidi sa strane. Takođe se vidi i koliko je ovo područje lepo i prekriveno šumom.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja
Manastirski hram je podignut 1517. godine na temeljima starijeg hrama iz nemanjićkog perioda, a za ktitora se navodi Andronik Kantakuzin sa braćom (ovo očigledno nije izvesni Andronik Kantakuzin koji je rođen 1553. godine, a koji je bio grčki trgovac i politička ličnost u osmanlijsko doba, a koji se lako pronalazi na internetu). O samom ktitoru nisam našla nikakve podatke, ali je izvesno da je porodica Kantakuzin bila u bliskim rodbinskim vezama sa poslednjim potomcima despotske dinastije Branković.
Manastir je kroz istoriju više puta stradao, ali je obnavljan i prepravljan. Obnova manastir je realizovana i u XXI veku, a pogotovo su značajni radovi na živopisu povodom obeležavanja 500 godišnjice od osnivanja. Zanimljivo je da je tada deo sredstava obezbedila japanska vlada kroz svoje kulturne fondove, a u tome se dosta angažovao i prof. Mićitaka Sava Suzuki (1950-2024) koji je bio profesor istorije umetnosti i srpskog jezika na jednom univerzitetu u Japanu, a koji je koordinisao obnovu zidnog slikarstva u jašunjskom manastiru Sv. Jovana Krstitelja. Njegovo srednje ime ne treba da zbunjuje, prof. Suzuki se krstio u srpskom manastiru Hilandar na Svetoj gori i tada je dobio ime Sava.
U skorije vreme su napravljeni i neki od objekata uključujući i prostor koji s jedne strane liči na savremenu sobrašicu ili trpezar, a svakako se koristi i za službu kada je broj vernika dovoljno veliki da ne mogu svi da stanu u glavnu crkvu.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Kažem glavnu crkvu jer se iz ovog prostora može ući u noviju crkvu.
Mada se ova nova crkva nadovezuje na veliku terasu za liturgije i tu postoje vrata koja spajaju ova dva prostora, u crkvu se može ući i na glavna vrata, ali su ona pomalo „zavučena“.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Otišla sam i do kraja liturgijskog prostora i odatle snimila noviju drvenu crkvu.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Ali, sada je već bilo vreme da se pozabavim starom crkvom, a usput sam obratila pažnju i na par objekata koji se nalaze u njenoj blizini – klepetalo i pomoćni objekat. Upravo je njih napravio moj zet Dule.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
On je napravio i drvene delove na zvoniku pored glavne crkve.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
A glavna crkva... Pa, šta reći o njoj, a da bude primereno? Moj prvi utisak se odrazio na moju vilicu koja je pala, dok sam ja ostala nema.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Izuzetno impresivni živopis koji je sačuvan u crkvi je ono što se prvo vidi, pa ću se zato time prvo i baviti. Ipak moram da kažem da crkva ima pravougaonu osnovu sa spolja polukružnom apsidom. Podeljena je u tri dela: trem, priprata i naos, a freske su sačuvane u svim delovima.
Najstarije freske, u naosu, urađene su 1524. godine, dok zidne slike u priprati potiču iz kasnijeg perioda. 1583. godine je pred crkvom napravljen i trem i tada je na pročelju naslikana kompozicija Strašnog suda.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
U materijalima koje sam konsultovala postoji (barem što se mene tiče) određena zbrka, tako da nisam sigurna šta se u stvari desilo sa freskama iz priprate. Negde se navodi da su nastale u periodu između oslikavanja naosa i zapadne fasade, negde da su naslikane kada i freska na zapadnoj fasadi, a negde da su naslikane četrdesetih godina XVII veka.
Takođe se kao važna pominje i godina 1693. kada je crkva obnovljena i kada joj je promenjena krovna konstrukcija. Tada je naslikan i novi živopis koji je prekrio stari (ne znam da li se ovo odnosi na kompletan živopis ili samo delove), a na freskama se radilo i 1902. godine. Hoću da kažem da mi u stvari uopšte nije jasno iz kog perioda su na kraju freske koje se danas ovde vide.
Ono što je izvesno jeste da su freske impresivne, a opšti utisak je izvanredan. Mada ću postaviti i neke fotografije, mislim da se unutrašnjost crkve najbolje može sagledati kroz video-snimke koje sam ovde napravila. Tokom snimanja nije bio isključen zvuk, već je jednostavno unutra vladala apsolutna tišina i mir.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Sada da se malo pozabavim i graditeljskim elementima. Već je lako moglo da se zaključi iz moje priče i sa snimaka da je ovo jednobrodna građevina sa poluobličastim svodom. Na fasadama spolja može da se lako vidi da je crkva sazidana uz naizmeničnu upotrebu lomljenog kamena i opeke. Takođe se na severnoj strani vidi nekoliko zidnih slika za koje se pretpostavlja da su urađene kada se crkva obnavljala i kada je promenjena krovna konstrukcija, tj, 1693. godine.
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Manastir Sv. Jovana Krstitelja, detalj
Ovde smo završili sa posetom jašunjskom manastiru Sv. Jovana Krstitelja, a zatim smo nastavili dalje putem da bismo se odvezli i do drugog jašunjskog manastira koji je takođe spomenik kulture od velikog značaja. To je ženski manastir Vavedenja Presvete Bogorodice.
Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice
Crkva manastira Vavedenja Presvete Bogorodice podignuta je 1499. godine za žensku monašku zajednicu kao jednobrodna, poluobličasto zasvedena crkva sa pripratom. Ktitor je bila monahinja Ksenija sa trima kaluđericama: Teofom, Martom i Marijom. Kako sam čitala, o tome svedoče i sačuvani ktitorski fresko-natpis, ali i njihovi portreti. Mada ne brojne, postoje i druge freske, pre svega u priprati.
Međutim, ja ništa od toga nisam videla.
Razlog: ne vrlo, već ekstremno stroga pravila. Za početak je zet morao sve vreme da sedi u kolima jer je bio u bermudama (ne u šorcu). Monahinja koja nas je dočekala je krenula odmah sa strogim ispitivanjem da li smo sestra i ja pravoslavne (!?), da li imamo tetovažu (sestra ima jednu malenu, pa je dobrovoljno odustala od posete), moji rukavi do pola nadlaktice nisu bili dovoljno dugi (ali sam makar imala haljinu na sebi), pa sam kasnije dobila nekakvu košulju sa dugim rukavima, sestra je imala uzan V-izrez na haljini (ne veliki dekolte, već izrez dubok koliko i širina šake od vrata) i to je takođe bio problem, ja sam dobila i maramu koju sam morala da vežem napred, a ne pozadi,... Pre nego što sam ušla u crkvu, takođe mi je rečeno da ne sme ništa da se slika, pa sam mobilni ostavila napolju.
Mada je pristup bio dosta grub i isključiv, nisam imala preveliki problem sa tim, pa sam sa monahinjom ušla u crkvu.
Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice
Unutra je ona u spoljašnjoj priprati počela da ljubi raspeća i ikone, dok ja to nisam radila, pa me je pitala zašto i da li se bojim bolesti. Rekla sam joj da se bolesti ne bojim, ali da to nisam nikada radila, pa tako neću ni da krenem u tom trenutku. (Može me čovek okriviti za svašta, ali ne i za neiskrenost i odsustvo integriteta.)
Uzgred mi je rekla i da u crkvu (pripratu i naos) može da se uđe samo tokom liturgije i naredbodavnim tonom mi je rekla da se pomolim tu u spoljašnjoj priprati. Nisam mogla da joj protivrečim u svemu, pa sam u sebi rekla svoju molitvu, a onda smo izašle. Drugim rečima, ja od unutrašnjosti crkve praktično ništa videla nisam, pošto sam i to kratko vreme u spoljašnjoj priprati provela prateći svoju domaćicu, a ne gledajući oko sebe. Jedino sam bila svesna paraklisa koji dozidan uz južni zid u sedmoj deceniji XIX veka, kada je dodata i ta spoljašnja priprata.
Pre rastanka je monahinja ipak morala da mi kaže i zašto se ja bojim bolesti pa zato ne ljubim ikone (mada sam joj rekla da to nije razlog). Naravno, to je zato što sam grešna.
Ja se generalno ne bunim protiv pravila po manastirima i znam da gotovo u svakom može da se naiđe na različite pristupe. Ne znam od čega to sve zavisi, ali poštujem ono što mi se kaže, jer smatram da su ti manastiri domovi monaških zajednica koje tu žive. Crkva je Božji dom, pa valjda i sve njegove dece, ali prednost svakako imaju članovi date monaške zajednice.
Ono što mi je ovde zasmetalo bio je taj, rekla bih, grub i vrlo isključiv pristup. Kakva je to razlika u odnosu na jednu monahinju u manastiru Jovanje u Ovčar Banji na koju sam više puta nailazila tokom 1990-ih godina kada sam tamo planinarila. I ona je insistirala na nekim pravilima (mi smo svi bili u pantalonama, a manastir nije imao pregače, ali smo ipak morali makar jakne da vežemo tako da liče na pregače da bismo ušli u manastir i crkvu). Ne znam kako se ona zvala, ne verujem ni da je više živa, ali se ja i dan danas sećam njenog lika, a pre svega blagosti koja se videla ne samo na njenom licu, već se i osećala oko nje (rekla bih u njenoj auri), a mislim i da se prenosio na čitav prostor manastira. Upravo zbog te monahinje i lepote njene duše meni je Jovanje i danas jedan od omiljenih manastira i kada bih bila religiozna mislim da bih se tamo zamonašila.
To ovde apsolutno nije bio slučaj. Zato moram da dodam i da sam narednih dana čula više priča upravo o tom manastiru i sestrinstvu, uključujući i neke prilično „pikantne“ detalje, ali svakako neću da krenem sa ogovaranjem. Ipak, dodala bih i svoj utisak da bi sestrinstvo moglo malo više da čita, pa da se podseti na Isusovu izreku: „Ko je bez greha, neka prvi baci kamen.“ Blagost nije greh.
Na kraju, pre nego što sam se vratila do kola, snimila sam i crkvu spolja, a takođe i dvorište, gde je neki čovek radio. Pretpostavljam da pomaže sestrinstvu sa teškim poslovima.
Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, detalj
Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, detalj
Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, detalj
Sada smo istim putem kojim smo i došli krenuli da se vraćamo u pravcu sela Zlokućane i Južne Morave.