Već sam ranije pominjala da u Leskovcu i okolini protiče čak pet reka, što je relativno retka pojava u Srbiji (toliko reka u neposrednoj blizini nekog grada). To je sa jedne strane izvanredno jer obezbeđuje vodu u ovom poljoprivrednom kraju, ali zna da bude i loše kada je sezona velikih kiša i kada te reke nabujaju i naprave velike probleme. Zbog toga je potrebno i da korito reke Veternice koja protiče kroz centar grada bude uređeno.
Leskovac, detalj
Upravo u blizini Veternice, na jednom platou podignut je i spomenik Tomi Zdravkoviću (1938-1991), čuvenom pevaču narodnih pesama, koji je rođen u selu Pečenjevce nadomak Leskovca.
Spomenik Tomi Zdravkoviću
Nedaleko od ovog spomenika, malo uvučeno u odnosu na liniju ulice, nalazi se još jedno nepokretno kulturno dobro – Palata Sotira Ilića.
Palata Sotira Ilića
Ovo je veoma lepa zgrada koja je sagrađena 1911. godine i tada je pripadala poznatom industrijalcu, ali i narodnom poslaniku, Sotiru Iliću (1873-1935).
On je bio jedan od šestorice sinova poznatog trgovca i industrijalca Koste Ilića Mumdžije rodom iz Vlasotinca koji je bio jedan od osnivača tekstilne industrije u Leskovcu i koji je vremenom postao jedan od najimućnijih ljudi u gradu. Zanimljivo je da je Kosta Ilić među prvima na jugu Srbije svoje sinove slao u inostranstvo da se tamo školuju, a ta njegova deca su kasnije ne samo dalje razvijala i proširivala poslovne aktivnosti koje je uspostavio otac, već su se neki od njih bavili i politikom. Jednog njegovog sina, Petra, već sam pominjala u prvom delu ovih priča, pošto je sa svojom suprugom bio najveći priložnik za izgradnju Saborne crkve Svete Trojice u Leskovcu. Najmlađi sin mu je bio Vlada Ilić (1882-1952) koji se zbog proširivanja porodičnih poslovnih aktivnosti još 1906. godine preselio u Beograd, a kasnije je, osim što je i dalje bio industrijalac i poslovan čovek, bio i jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograda (1935-1939).
Ali da se vratim na priču o Palati Sotira Ilića. Njen glavni investitor je bio zapravo bugarski tast Sotira Ilića jer je želeo da u znak ljubavi prema svojoj ćerki jedinici podigne ovu, za to vreme, velelepnu palatu. Palata je bila znatno oštećena u savezničkom bombardovanju Leskovca 6. septembra 1944. godine i ne znam šta se sa njom tačno dešavalo kasnije, ali je rekonstruisana u periodu od 1998. do 2003. godine i danas se na njoj mogu videti veoma lepi dekorativni elementi, a takođe se u zgradi od 2004. godine nalazi i privatna hiruška bolnica.
Palata Sotira Ilića, detalj
Zgrada je nekada bila na istaknutom mestu i dominirala je ovim delom grada, ali je na osnovu prvog posleratnog urbanističkog plana iz 1948. godine između nje i glavne ulice podignuta stambena višespratnica. Mislim da je neko bio žestoko ljubomoran, zavideo je vlasnicima i želeo je da prikrije ovu lepu palatu – treba samo videti položaj te nove zgrade i balkon koji pripada Palati Sotira Ilića.
Palata Sotira Ilića, detalj
Ovo je istinski veoma lepa zgrada i mislim da treba da se pogleda i zadnja fasada koja takođe obiluje dekoracijom.
Palata Sotira Ilića, detalj
Palata Sotira Ilića, detalj
Samo par desetina metara dalje nalazi se i Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 5.
Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 5
Kuća koja se sastoji od suterena, visokog prizemlja i potkrovlja sa mansardnim krovom sagrađena je 1929. godine kao objekat sa dvorištem, s tim da zapadna strana naleže na graničnu liniju susednog placa, dok su ostale strane slobodne u odnosu na dvorište. To je uslovilo i asimetričnost, pa su oba trakta bočno od središnjeg dela različita i po sklopu i po izgledu.
Nekada je dvorište bilo sređeno kao vrt i mada kuća deluje veoma lepo i zanimljivo, takođe je u leto 2025. godine delovala i sasvim napušteno i zapušteno.
Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 5
Ipak, još bih pomenula i da se posebno ističe ulaz koji vodi ka isturenoj terasi na nivou visokog prizemlja, a tu su postavljeni i stubovi koji nose drugu terasu na nivou potkrovlja iznad koje se vidi godina izgradnje.
Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 5, detalj
Par kuća dalje nailazi se na još jedan spomenik kulture, a to je Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 13 koja je takođe proglašena za nepokretno kulturno dobro kao značajna istorijska građevina.
Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 13
Ona je sagrađena početkom XX veka kao stambena porodična kuća koja se sastoji od podruma i visokog prizemlja, i ima pravougaonu osnovu. Sokl koji prekriva nivo podruma napravljen je od kamenih blokova, a spoljašnja dekoracija je skladno izvedena. U kuću se ulazi iz dvorišta preko stepeništa koje vodi ka uvučenim ulaznim vratima. Koliko sam čitala ta ulazna vrata su posebno lepa zbog bogate dekoracije sa rezbarijom. To se na mojoj sledećoj fotografiji može videti samo delimično.
Građanska kuća u ul. Radoja Domanovića 13
Dve ulice dalje (paralelno), nalaze se još dva nepokretna kultura dobra koji su kategorizovani kao spomenici kulture. Prvo do kojeg sam došla je Građanska kuća u ul. Maksima Gorkog 15.
Građanska kuća u ul. Maksima Gorkog 15
Veoma sam se obradovala kada sam konačno naišla na jednu veoma lepo održavanu staru kuću (stara je skoro 100 godina!!!), sa divnim vrtom, a napolju su sedeli i domaćini. Javila sam im se i rekla da im posmatram kuću i snimam jer obilazim spomenike kulture. Oni su bili izuzetno ljubazni, rekli su da nisam prva (što mi se dodatno dopalo), a i pozvali su me da uđem u dvorište ako želim da malo bolje zagledam objekat. Zahvalila sam im se i rekla da mi je sasvim dovoljno i da kuću snimim sa ulice.
Dakle, kuća je sagrađena 1928. godine za potrebe trgovačke porodice Tasić. Ima kvadratnu osnovu, suteren, visoko prizemlje i potkrovlje urađeno u vidu mansarde. Posebno se ističe središnji deo koji obuhvata široko prilazno stepenište, terasu i ulazni trem na nivou visokog prizemlja, kao i terasu na nivou potkrovlja iznad koje je atika u vidu lučnog timpanona. Po čitavoj fasadi i na svim nivoima mogu da se vide različiti dekorativni elementi, a sve pogotovo dobija na izgledu sa divno uređenim i održavanim vrtom.
Građanska kuća u ul. Maksima Gorkog 15
Par kuća dalje nalazi se još jedan spomenik kulture, a to je Građanska kuća u ul. Maksima Gorkog 21.
Građanska kuća u ul. Maksima Gorkog 21
Ova kuća je podignuta 1931. godine kao porodična stambena kuća u vidu gradske vile sa uređenim dvorištem. I ona se sastoji od suterena, visokog prizemlja i mansardinog krova, a ulična fasada je u potpunosti izvedena simetrično.
Danas se u njoj nalazi Duhovni centar Protestantske evanđeoske crkve.
Građanska kuća u ul. Maksima Gorkog 21
Samo malo dalje, iza ugla, dolazi se i do Građanske kuće u ul. Ratka Pavlovića 12
Građanska kuća u ul. Ratka Pavlovića 12
I ovo je izuzetno dobro sređena stara kuća, a na osnovu znaka ispred sam zaključila da se tu nalazi nekakva kompanija. Ne znam da li je kompanija dovela do sređivanja kuće, ili je neko prvo sredio kuću, pa se onda ta kompanija uselila, tek rezultat je izuzetan, a lepota kuće istinski dolazi do izražaja.
Radi se o objektu koji je podignut od 1927. do 1933. godine kao porodična stambena kuća. Dimenzije deluju impresivno, a izgled veoma raskošno, mada se kuća sastoji kao i prethodno pomenute od suterena, visokog prizemlja i potkrovlja prekrivenog mansardnim krovom.
U kuću se ulazi iz dvorišta, a ja sam malo i zavirila preko ograde da bih to snimila.
Građanska kuća u ul. Ratka Pavlovića 12
Ovde sam imala jedan „zanimljiv“ susret. Neki čovek koji je tu dokono šetao rekao mi je da je on komšija koji, navodno, živi u jednoj od kuća prekoputa i tvrdio mi je kako je ova kuća br. 10, što bi ukazivalo na to da to nije spomenik kulture koji sam tražila ili da su podaci pogrešni (na kući nema broja, ali sam ja proveravala brojeve susednih objekata). Osim toga, rekao mi je da vodim računa (pošto sam snimala kuću) jer „postoje kamere“. Ja sam mu rekla da ne radim ništa mutno, čudno ili protivzakonito. Na tome je ostalo, ali sam stvarno bila iznenađena čitavim razgovorom.
Naravno, ovakve stvari su često moguće zato što kod nas iz meni nepoznatog razloga ljudi ne postavljaju brojeve kuća na svoje objekte. Naravno da mogu da shvatim da ne treba da se buši neka stara i elegantna fasada, ali svakako je moguće da se postavi broj na ogradu ili neki diskretni stub na kojem postoji tabla sa brojem (i eventualno nazivom ulice). Ali, takvi su lokalni običaji po, rekla bih, čitavoj Srbiji.
U ovom delu grada se nalazi još jedna građanska kuća koja je sagrađena u periodu od 1925. do 1930. godine, ali su podaci o njoj pogrešno/zbrkano navedeni, tako da sam je otkrila tek po povratku kući. Isto se desilo sa još jednom kućom u centru grada, ali ću zbog toga morati da imam „popravni ispit“ kada sledeći put odem u Leskovac.
Za sada pričom odlazim do Gradskog parka u samom središtu Leskovca.
Gradski park u Leskovcu
Gradski park u Leskovcu
Osim što je ovo fin ozelenjeni prostor u kojem ljudi svih uzrasta, a pogotovo deca i stariji, mogu da uživaju, tu se nalazi još jedno važno nepokretno kulturno dobro – Spomenik palim za otadžbinu 1877-1918.
Spomenik palim za otadžbinu 1877-1918
Spomenik je otkriven 23. oktobra 1927. godine povodom 50 godina od oslobođenja od Turaka. Sastoji se od obeliska od veštačkog kamena i bronzane figure ratnika u punoj opremi.
Spomenik palim za otadžbinu 1877-1918
Spomenik palim za otadžbinu 1877-1918
Prvu fotografiju koja prikazuje ovaj spomenik sam namerno snimila i postavila da bi se videlo brdo Hisar koje se uzdiže iznad grada. Tamo takođe postoji nepokretno kulturno dobro u vidu arheološkog nalazišta, ali imajući u vidu moje (neslavno) iskustvo sa arheološkom nalazištima, tamo nisam ni išla. S druge strane, verovatno i tamo ipak treba da odem kada sledeći put budem u Leskovcu jer se iskopavanja često vrše, pa možda nešto i može da se vidi.
Za one koji ne žele da idu na lice mesta, tu postoji Narodni muzej u samom centru grada, kod Gradskog parka, u kojem mogu da se vide brojni eksponati, ne samo sa Hisara, već i iz Justinijane Prime i raznih drugih lokaliteta. Ja sam ranije već bila u muzeju, pa sada nisam išla, ali je to svakako mesto koje ponovo planiram da posetim kada sledeći put odem u Leskovac.
Narodni muzej u Leskovcu
Narodni muzej u Leskovcu
Kada se iz ulice u kojoj je Narodni muzej skrene u ulicu Koste Stamenkovića, brzo se dođe do još jedne ustanove kulture, a to je Narodno pozorište.
Zanimljivo je da današnje Narodno pozorište u Leskovcu duguje svoje postojanje Radoju Domanoviću (1873-1908), srpskom književniku, koji je jedno vreme radio u Leskovcu kao profesor srpskog jezika u Gimnaziji. On je tada osnovao amatersku pozorišnu družinu 1896. godine, ali je ona prestala da radi dve godine kasnije, kada je Domanović otišao iz Leskovca.
Druga zanimljivost jeste da je pozorište od 3. oktobra 1970. godine bilo potpuno besplatno i bilo je to jedino takvo pozorište u Jugoslaviji. Naime, pošto su u to vreme u Leskovcu radile brojne fabrike (tekstilne, hemijske i farmaceutske), one su deo zarade odvajale za funkcionisanje pozorišta. Ja sam sa porodicom dolazila u Leskovac tokom letnjeg ili zimskog raspusta, tako da nisam baš previše uspevala da iskoristim ovakvu pogodnost, ali se sećam barem jednog odlaska u besplatno pozorište.
Danas to više nije slučaj, ali je pozorište svakako lepo, a obnovljeno je 2014. po originalnim nacrtima iz 1930. godine.
Narodno pozorište u Leskovcu
Dok sam obilazila ove razne objekte po Leskovcu često sam prelazila i preko Veternice. Uvek me taj prelazak podseća na vreme kada sam bila mala i kada sam od babinog stana išla do tetkine kuće, a posebno se dobro sećam na kom mestu se nalazila poslastičarnica u koju sam volela da svratim. Danas te poslastičarnice više nema, ali me Veternica i dalje podseća na nju i taj sladoled.
Leskovac, detalj
Jednog dana sam videla i dvojicu dečaka kako nešto dalje pecaju.
Leskovac, detalj
Ne znam zašto, ali bez obzira na lepa sećanja i asocijacije vezana za ovu reku koja protiče kroz sam centar grada, nekako sam uvek mislila da u Veternici nema riba. Pojava ove dvojice dečaka sa štapom za pecanje me je iznenadila. Zastala sam na pešačkom mostu i napravila par fotografija. Dok sam tu stajala, odjednom sam ugledala jednu ribu koja se praćaknula. Ju!!! Počela sam malo bolje da gledam u reku, pa sam onda shvatila da je tu bilo relativno dosta riba, a i nisu mi se činile malim. Čak sam ih i snimila telefonon, ali snimak nije bio dobar. Dakle, mora da mi se veruje na reč.
Posle sam prošla stazom pored reke blizu dečaka, pa sam im otkrila gde sam videla ribe, a oni su mi se ljubazno zahvalili. Nisam ostala da vidim da li su nešto i upecali.
U istočnom delu Leskovca nalazi se još par kuća koje su kao nepokretno kulturno dobro klasifikovane kao spomenici kulture. Jedna od njih je i Spomen kuća narodnog heroja Koste Stamenkovića.
Spomen kuća narodnog heroja Koste Stamenkovića
Kuća se nalazi na uglu dve ulice, a okružena je dvorištem. U pitanju je prizemni objekat, sagrađen u sistemu bondruka, a sastoji se od tri prostorije. Mada je kuća svakako stara i zanimljiva zbog tradicionalnog stila izgradnje, glavni razlog zašto je ona svojevremeno bila proglašena za spomenik kulture jeste činjenica da se u njoj rodio i živeo Kosta Stamenković (1893-1942) leskovački revolucionar i borac za radnička prava. Jedno vreme je bila u dosta lošem stanju sa urušenim krovom, ali je u međuvremenu sanirana, a napravljen je i nov krov.
Danas je ona deo Narodnog muzeja, a unutra se nalazi stalna postavka koja prikazuje izgled enterijera radničke kuće s početka XX veka. Poseta ovom muzeju mora, međutim, da se najavi, pošto nije stalno otvoren. Međutim, u vreme moje posete Leskovcu, u muzeju su se izvodili konzervatorski radovi, tako da je bio u potpunosti zatvoren za posete.
Ispred kuće, u dvorištu, nalaze se i biste Koste Stamenkovića i njegove ćerke Lepše Stamenković (1922-1942) koja je takođe bila partizan. Oboje su poginuli u borbama u martu 1942. godine.
Spomen kuća narodnog heroja Koste Stamenkovića, detalj
Takođe u istočnom delu grada nalazi se i Građanska kuća u ul. Nikole Skobaljića br. 34-36 koja je takođe spomenik kulture.
Građanska kuća u ul. Nikole Skobaljića br. 34-36
Kuća je sagrađena u periodu od 1926. do 1935. godine. I ova kuća se sastoji od podruma, visokog prizemlja i mansarde, a ja sam malo čak i ušla u dvorište da bih bolje videla ulaz koji ima neke prilično impresivne elemente.
Građanska kuća u ul. Nikole Skobaljića br. 34-36, detalj
U ovom delu grada sam ponovo videla i neke stare kuće koje su meni delovale zanimljivo zbog nekih detalja, ali one nisu na spisku nepokretnih kulturnih dobara koji sam ja koristila.
Tako, na primer, kuća koja se vidi na sledećoj fotografiji ima veoma lepe fasadne dekorativne okvire prozorskih otvora, barem ono što je preživelo. Kuća je na prodaju, pa možda je neko i obnovi.
Leskovac, detalj
Na jednoj drugoj kući nije bilo lepe fasadne dekoracije, ali mi je bilo zanimljivo da vidim od čega su se nekada pravile kuće. S druge strane, mada je kuća u užasnom stanju, jako su mi se dopali drveni delovi prozora – koliko su se ljudi nekada trudili da ulepšaju ove delove kuća.
Leskovac, detalj
Leskovac, detalj
Ali, čak i kada nisu u pitanju spomenici kulture, lepo je videti da neki savremeni vlasnici uspevaju da povrate nekadašnji sjaj starim kućama. Tako sam, na primer, prošla i pored jedne koja je sasvim jasno obnovljena u novije vreme. Rezultat je veoma lep i elegantan, pa kuća zavređuje dve fotografije.
Leskovac, detalj
Leskovac, detalj
Za kraj ovog dela pozabaviću se i svojom posetom muzeju „Gradska kuća“ koji se nalazi u Kući Bore Dimitrijevića-Piksle koja je sama po sebi spomenik kulture.
Kuća Bore Dimitrijevića-Piksle
Kuća je podignuta 1850. godine i pripadala je uglednoj porodici Dimitrijević, Atanasiju koji je bio predsednik u sudu i njegovoj ženi Dari koja je bila učiteljica. Međutim, kuća se danas zove po njihovom sinu Bori Dimitrijeviću (1913-1942) koji je po povratku sa studija u Beogradu oformio prvo amatersko pozorište u gradu. Bio je glumac amater, reditelj, a kasnije i upravnik pozorišta. Pridružio se partizanskom pokretu već prve godine rata, a pošto je kasnije bio zarobljen, polovinom 1942. godine su ga na Niškoj tvrđavi streljali Nemci.
Fotografija Bore Dimitrijevića-Piksle
Što se kuće tiče, ona je sagrađena u bondručnom kontruktivnom sistemu, kao jednospratni objekat urađen u balkanskom stilu.
Kuća je posle Drugog svetskog rata otkupljena, pa je zatim adaptirana u zgradu muzeja i Narodni muze je tu bio smešten do 1974. godine kada se preselio u novoizgrađeni objekat. S druge strane je ova kuća ostala prazna i prepuštena vremenu, ali je od 1995. godine restaurirana, dok su eksponati prikazani u njoj konzervirani. Kao novi muzejski prostor koji prikazuje enterijer kuće s kraja XIX i početka XX veka, Gradska kuća je otvorena 2002. godine.
Kada sam došla u muzej ispostavilo se da sam jedini posetilac u tom trenutku, pa me je veoma ljubazna žena koja tu radi provela kroz muzej i lepo mi je predstavila svaku od prostorija.
Za početak je tu i jedan sasvim savremeno uređeni prostor za decu koja dolaze u muzej, pošto se ovde, kako sam shvatila, organizuju i razna dešavanja, poput obrazovnih radionica za decu.
Gradska kuća, detalj
A onda smo krenule da obilazimo različite prostorije. O svakoj prostoriji postoji neka priča, bilo da je u pitanju poreklo nameštaja, za šta je soba služila, ili skretanje pažnje na neki poseban detalj. Ali, prva soba koju sam videla je posvećena dr. Žaku Konfinu (1892-1975), Leskovčaninu jevrejskoj porekla, koji je bio i lekar i pisac. Studirao je medicinu u inostranstvu, pa se posle vratio u svoj rodni grad, a učestvovao je kao lekar i u Prvom svetskom ratu. Kasnije je ponovo živeo u Leskovcu do 1936. godine kada se preselio u Beograd.
Deo njegove zaostavštine koja pripada Narodnom muzeju u Leskovcu je izložen ovde – njegov pisaći sto (u međuvremenu je krenuo i da se bavi pisanjem), stolica, pisaća mašina, i razni lični predmeti i fotografije.
Gradska kuća, detalj
I ostale prostorije su zanimljive i sadrže i neke slikovite detalje, poput nekadašnjeg otvorenog ognjišta, pošto je ova prostorija zapravo služila kao kuhinja.
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Zatim smo se popele i na sprat gde ima više prostorija, a posebno su zanimljive ukrasne tavanice od hrastovih dasaka.
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Na spratu se nalazi i divanhana okrenuta dvorištu. I tu su i tavanica, kao i pod urađeni od hrastovih dasaka.
Gradska kuća, detalj
Divanhana je služila kao prostorija za prijem gostiju i razgovor, nešto poput dnevne sobe.
Gradska kuća, detalj
U susednoj prostoriji, osim što se video takođe lepo uređeni prostor, moja domaćica mi je pokazala i ugradni plakar. Naime, unutrašnji zidovi su napravljeni dovoljno debelo da je u njih mogao da se ugradi i pravi orman.
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Posebno je lepa takozvana Devojačka soba koja veoma lepo ilustruje kako su nekada devojke morale da pripremaju miraz, a u tu svrhu su se bavile i raznim ručnim radovima koji bi se onda slagali u sanduk za spremu.
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Gradska kuća, detalj
Ovde sam ujedno završila i sa obilaskom spomenika kulture u gradu (sa par izuzetaka), ali sam išla i na još jedan izlet van grada, a posetila sam i jednu crkvu u blizini Leskovca onog dana kada sam krenula da se vraćam kući. O tome ću pisati u sledećim nastavcima priča o obilasku Leskovca i okoline u julu 2025. godine, a za sada evo i karte koja prikazuje gde se sve nalaze mesta i objekti koje sam posetila i koje pominjem u ovim svojim pričama.