Peru i Bolivija 2005, 22. deo (Čan Čan, Huančako, Lima)
Čan Čan ili Ćan Ćan je jedan veoma uzbudljiv kompeks, ali hajde da prvo nešto kažem o španskom jeziku i kako se on kod nas transponuje. Oni koriste jedan glas koji je realno naše „ć“, ali se iz nekog razloga kod nas taj glas uvrežio kao „č“ i koliko ja znam takvo je i lingvističko pravilo. Recimo, čuveni moj „seviće“, trebalo bi da bude „seviče“. Ipak, bez obzira na pravilo, ja po svojim tekstovima veoma često ostavljam „ć“, jer sam tako navikla, a onda se u sebi i pozovem na Vuka pa napišem kao što izgovaram. Kako god da se pravilno izgovara na našem jeziku, ono što mi je posebno simpatično jeste da taj naziv, Čan Čan, znači „Sunce Sunce“ zbog izdašne količine svetlosti kojom je ova oblast obasipana. Mislim da je to predivno ime za bilo šta!
Dakle, Čan Čan se nalazi u dolini Moče (ali se ne misli na moču :-)!). Ipak, on nije pripadao civilizaciji Moče, već carstvu Ćimu koje se ovde pojavilo oko 12. veka n.e., a lagano je nestalo tokom 15. veka tako što su ga osvojile i preuzele Inke. To je lokalitet na kojem je nekada bio glavni grad ovog carstva, inače najveći grad u predkolumbovskoj Južnoj Americi, i on se danas nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Kada se prilazi kompleksu, osim puta nema ničeg drugog. Sve ostalo je pustinjska ravnica koja izlazi na Pacifik. Boje samog kompleksa se potpuno uklapaju u okolinu, a vreme (i hronološko i meteorološko) je dosta snizilo originalne građevine. Ipak, kada uđete na lokalitet i krenete da ga obilazite, ne možete a da se ne divite i zamišljate kako li je to sve predivno izgledalo u vreme izgradnje.
Glavni objekat je hram – citadela Čudi tako nazvana po istraživaču koji je tu radio. Ona je sagrađena oko 1100. godine n.e., a hronike kažu da je u vreme dolaska Španaca u 16. veku ovo već bio potpuno napušten grad. Mada su se u tom periodu u Evropi gradile sjajne stvari koje su često preživele u mnogo boljem stanju zahvaljujući pre svega trajnijem građevinskom materijalu, ovo je ipak jedna impresivna konstrukcija. Prilikom njene izgradnje korišćen je ćerpič, tj., nepečena cigla od blata. Preko cigle je nanošen gladak sloj zemlje, a zatim je on ukrašavan. Većina zidova koji danas postoje uglavnom su niski ostaci originala, ali ipak može lepo da se vidi i kako su bili ukrašeni reljefima koji su ili geometrijski ili prikazuju ribe, pelikane i slično. Sada je sve boje peska, ali se smatra da je originalno bilo obojeno, a postoje čak i indicije da su graditelji iz carstva Ćimu za ukrašavanje objekata koristili zlato i drago kamenje, što danas naravno ništa ne postoji.
Šetnja po lokalitetu mi je veoma prijala, a bilo je lepo i to što gotovo da nije bilo drugih ljudi, pa sam mogla da se potpuno unesem u posmatranje svoje okoline. Mada je ovo pustinjski deo, lako mogu da se čuju talasi okeana koji je veoma blizu. Ovaj položaj je dosta problematičan što se tiče samog Čan Čana. Svako malo neki El Ninjo napravi totalni haos, pa ima i dosta kiše. Upravo te kiše dovode do erozije građevina koje su i napravljene od blata i premazane blatom. Zbog toga danas veći deo objekata deluje kao otopljena masa.
Svi objekti koji danas postoje u Čudiju su prizemni. Tu mogu da se vide ostaci palata, stambenih delova, hramova, veliki broj hodnika, kao i velika i mala dvorišta.
Postoji i veliki pravougaoni rezervoar u kojem su prikupljali vodu, što je bilo od suštinskog značaja za postojanje grada i civilizacije, imajući u vidu da su rešili da ih oforme u sred pustinje. I danas u njemu ima vode, ali je više nalik na baru.
U Čudiju postoje i kraljevske grobnice. Tu je sahranjen jedan od gospodara Čimua, postoje i još 44 grobna mesta, uključujući i one gde su sahranjene konkubine i zvaničnici, a naravno, ne treba zaboraviti i da im je stavljana hrana „za poneti“.
U velikom broju zidova u okviru citadele mogu da se vide niše u kojima su žitelji držali idole. U jednom delu su sada tako stavili neke lutke da bi se bolje stekao utisak kako je to nekada moglo da izgleda. Čan Čan je originalno zauzimao prostor od 5 km x 4 km, ali je danas zbog izgradnje novih kuća, njegova površina svedena na 14 kvadratnih kilometara. Palata Čudi je svakako najimpresivniji i najbolje očuvani objekat u okviru ovog arheološkog lokaliteta.
Kada sam završila sa šetnjom ovde, vratila sam se lagano do glavnog puta i uhvatila prvi „gradski“ autobus koji je naišao. Autobus je bio čudesan, jedinstven i tako nešto treba doživeti. Naime, menjač se vozaču nalazio sa desne strane, što je i očekivano, ali je bio IZA vozača, a ne pored. Pozadi desno i u stranu, tako da mu je desna ruka iz ramena stalno išla unazad i „tamo negde pozadi“ je vozač menjao brzine. Čitava scena je za mene bila iznenadna, a put kratak, tako da nisam stigla da snimim ili fotografišem, ali mi je slika ostala potpuno jasno urezana u pamćenje.
Dovezla se do Vančakoa ili Huančakoa, vrlo malo prošetala, pa brže bolje otišla na lep i obilan ručak u jednom dobrom restoranu. Pošto se već približavao kraj mog puta, rešila sam da se častim. Tu je ujedno i krenuo moj novi običaj da fotografišem hranu koju jedem na svojim putovanjima. Nije to nužno hrana po finim restoranima. Ne. Gde jedem, tamo i slikam i šta jedem, to i slikam. Samo je slučaj hteo da mi je to prvi put palo na pamet da uradim baš ovde.
Posle sam još šetala i uživala u ideji da sam na obali Pacifika. Mada Huančako ima peščanu plažu, to za mene nije bilo mesto koje mi je privlačno za kupanje. Prvo, pesak je tamno siv. Drugo, ovde prolazi Humboltova struja koja vuče svoje korene iz okoline Antarktika, tako da je voda okeana sigurno makar sveža, ako ne i hladna. I treće, ovo jeste pustinjski deo, žarki pojas, blizu je lokalitet koji se zove Sunce Sunce, ali dok sam tamo bila, ne videh ja to sunce. Sve vreme je bilo oblačno, nebo je bilo sivo i kao takvo se odražavalo u vodi okeana koja se u stvari lepo stapala sa bojom peska na plaži. Ili je samo u pitanju da sam ja mušičava i probirljiva, jer je tu bilo dosta mladih lokalaca kojima ništa od mojih neiskazanih primedbi nije smetalo da vežbaju surfovanje na omanjim talasima i bilo je očigledno da oni uživaju u tome.
Huančako je poznat po svojim specifičnim čamcima koji se zovu „morski konjići“ (caballitos del mar) i koji se prave od trske tortore. To je dizajn čamaca koji je preživeo još od starih vremena i starih civilizacija. Nekoliko podebelih svežanja trske se spoji i tako se napravi nešto između čamca i splava. Deluju kao da im fali zadnji deo, ali se u stvari tako voze. Sa zadnje strane im se priđe, klekne se na njih, a zatim se rukama pedala. Mora da su surferi od njih skinuli fazon kako da se izveslaju na otvoreno more.
Sa posetom Huančakou završila sam svoj obilazak severa Perua i to veče sam hvatala autobus za Limu gde sam stigla naredno jutro. Pre podne sam išla do nekog turističkog bazara da kupim poklone, a popodne, kad se Virhinija vratila, otišle smo u restoran po njenom izboru, jer sam htela da je častim lepim ručkom i na taj način joj se zahvalim na gostoprimstvu i svim divnim kontaktima i savetima koje mi je dala.
Poslednji dan u Limi sam provela sa Virhinijom. Prvo smo otišle da ona kupi neke stvari, a zatim i do centra grada. Centar Lime je veoma lep i impresivan i takođe se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Tu je veoma lepi trg San Martin, pešačka ulica, prelepe fasade... drugim rečima, baš sam uživala. Onda smo došle i do Glavnog trga sa Katedralom, Predsedničkom palatom i tu smo (opet!) naletele na neku paradu. Koliko mi je Virhinija objasnila, u pitanju je bio Svetski dan folklora što su Peruanci shvatili kao odličan povod da prirede veliku, šarenu fijestu u centru grada i oko glavnog trga.
Posle smo otišle na ručak u jedan riblji restoran u četvrti Baranko gde sam baš uživala, a zatim i do jedne uzvišice pored okeana. Šetnja mi je prijala, pre svega zbog fantastičnog pogleda na Pacifik, uzbudljivog zvuka talasa i vetra koji je duvao. Tu sam se negde u sebi i opraštala od ove slikovite i prelepe zemlje.
Ali, zabava još nije bila gotova i uveče smo kod kuće imale kućne karaoke. Virhinija je posedovala čitavu aparaturu i to su uglavnom bile pesme na španskom, a ja većinu njih nisam poznavala. Ipak bilo je ludo i zabavno, pogotovo kada bi Virhinija pokušavala da me ohrabri da držim drugi glas pesme koju ne znam. O, kako je to bilo dobro!
U tom veselom raspoloženju došao je i kraj mom putovanju po Peruu i Boliviji koje je trajalo punih šest sedmica.
Da li uopšte treba reći da sam na kraju bila jako iscrpljena? Ne toliko fizički ili zbog manjka sna, već zbog stalnog pokretanja, pakovanja i vožnje autobusima. S druge strane, bila sam prepuna utisaka i izuzetno zadovoljna da sam krenula na taj put, da sam videla sve što sam videla i da sam stekla tako čudesna iskustva.
Ovo putovanje se, međutim, na indirektan način značajno produžilo i sa svojim posledicama traje do dan danas. Otkad sam se vratila iz Perua i Bolivije ja pasionirano štedim vodu! Tamo sam prvi put postala svesna da ljudi koji žive u urbanim naseljima, a ne u sred Sahare, znaju da štede vodu. Neki iz ekoloških, neki iz finansijskih razloga. Ja dolazim iz zemlje u kojoj se voda razbacuje pa se ne pita! Mi pojma nemamo šta znači nemati vodu. Da, bude tu i tamo po neka sušna godina, pa svi kukaju kako će poljoprivredna proizvodnja da bude smanjena i sl., ali realno pomanjkanje vode za piće ili njena veoma visoka cena nama su potpuno nepoznata iskustva. Poznajem ljude koji su nekada, u svom detinjstvu, morali da idu sat-dva peške ili sa konjima da bi doneli vodu. A onda su odrasli, naišli na česme i sada ta voda teče bez prestanka. Ja sam od te, 2005. godine, uvela u svoju sudoperu u kuhinji specijalnu vanglicu u koju skupljam vodu kada je ispustim da bih došla do svežije, kada perem voće i povrće, ili kada ispiram neki sud bez sapunice. A onda tu vodu presipam u flaše da bih kasnije njom zalivala cveće. Može da bude zamorno, ali ne mrzi me, a i sad sam već stekla naviku. Takođe sam i veoma ponosna što sam i svoju mamu malo dovela u red. Ranije, kada bi došla kod mene, volela bi da se mota po kuhinji i pere sudove, a voda je naravno tekla sve vreme. Ja bih skakala i zaustavljala je, jer „nema potrebe da voda teče dok ti sapunjaš sudove“! Ona se bunila i govorila mi da nisam normalna, ali... Ne samo da je počela malo da o tome vodi računa i kod svoje kuće, čak je to prenela i na jednu svoju komšinicu. Mali korak za nas, ali veliki za kolektivnu svest! Ja ovo radim iz čistih idealističkih razloga. Finansijski gledano, voda bi mogla da mi curi sa svih slavina po čitav dan i, obzirom da živim u soliteru i da se cena raspoređuje na sve po broju članova domaćinstva, možda bih platila pola evra više mesečno. S druge strane, ja znam da moja štednja vode nema neke velike realne posledice, ali kao što ide ona priča o posledicama treptaja leptirovih krila, negde duboko u sebi želim da verujem da svaka kap koju ja uštedim u ukupnom zbiru može nekome da pomogne makar on bio i na drugom kraju planete.
Druga bitna posledica ovog putovanja je ta da me je uvela u svet ptica. Inspirisana posetom kanjonu Kolke i gledanjem kondora, „čudnim“ životnim putevima došla sam do supova u kanjonu reke Uvac i ljudi koji se njima bave. Ali, to je već deo neke nove priče...