Madagaskar 2020, 1. deo (Antananarivu)

Kao i o većini svojih putovanja i o odlasku na Madagaskar sam razmišljala godinama. Ne znam šta je to vezano za ovo ostrvo što je meni tako privlačno zvučalo i što mi se tako dugo motalo po glavi. U svakom slučaju, pre godinu i po dana, kada sam kupovala avionske karte za Brazil, shvatila sam da ta avio-kompanija kojom smo tada letele ima i let do Antananarivua, glavnog grada Madagaskara, za koji takođe povremeno nudi lep popust. I tako sam čekala da dođe vreme popusta, moja drugarica Sneža sa kojom najčešće putujem bila je obaveštena kuda će sledeći put da ide i da treba da spremi novac za karte, pa su onda u vreme dok je trajala ponuda te jeftinije karte i kupljene. U međuvremenu sam nabavila i vodič. Dakle, okvir putovanja je bio spreman.

Priča o Madagaskaru, 2. deo

Priča o Madagaskaru, 3. deo

Onda sam krajem oktobra 2019. počela da pravim konkretnije planove i osmišljavam puteve kojima ćemo ići. Jedan moj dragi poznanik mi je prethodno pomenuo da ima prijateljicu koja privatno vodi neke grupe na Madagaskar, pa sam onda uspostavila kontakt sa njom preko interneta (pošto ne živi u Srbiji) ne bih li dobila neke informacije iz prve ruke. Ona je bila veoma ljubazna, odmah mi se javila na moj poziv za kontakt, a takođe je bila i veoma rada da podeli svoje znanje o ovoj, generalno gledano ipak dosta nepoznatoj zemlji. Problem je, međutim, nastao kada je ona krenula da mi previše nameće svoje viđenje kako treba da se putuje, kao i da mi prenosi svoje strahove. Imajući u vidu da se sve ovo dešavalo tokom moje veoma teške i ekstremno stresne jeseni, sa puno obaveza i raznih privatnih “drama”, zaista mi nije ni malo prijalo da mi neko intenzivno unosi svoje strahove i nameće svoj stil putovanja. Verujem da je to sve bilo sa najboljom namerom, ali mi nije prijalo. Onda sam se konsultovala sa Snežom, sve joj prenela i objasnila, a zatim je i pitala da li mogu nama da organizujem putovanje onako kako ja to obično radim. Njen odgovor, pun podrške koju očekujemo od prijatelja, bio je jasno i apsolutno – da!

Priča o Madagaskaru, 4. deo

Priča o Madagaskaru, 5. deo

Da pojasnim. Veoma često sa Snežom, ali puno puta i bez nje i sama, ja odavno više ne putujem sa agencijama, idem na više ili manje udaljena, često i “egzotična” odredišta i tamo se prevozim lokalnim prevozom, odsedam po skromnijim mestima, a hranim se uglavnom gde i lokalno stanovništvo, uključujući često i samousluge. Šta više, ja samousluge i bakalnice obožavam. One su mi jedno od omiljenih mesta za “šoping” pošto volim hranu, a klasični suveniri me mnogo ni ne zanimaju.

Priča o Madagaskaru, 6. deo

Priča o Madagaskaru, 7. deo

Ipak, u skladu sa našim zrelim godinama, ni Sneža ni ja nismo sklone problematičnom i rizičnom ponašanju, pa me je potpuno zbunila ta žena koja mi je veoma intenzivno pričala o velikim opasnostima na Madagaskaru i da zapravo moram sve da radim baš kako mi ona kaže, ako hoću, valjda, živu glavu odande da iznesem. ??? Posle te početne zbunjenosti i talasa paranoje gde sam zamišljala Snežu i sebe kako tresući se od straha provodimo sve vreme puta u nekom hotelu u Antananarivuu (jer su avionske karte već kupljene), što me je posle izvesnog vremena prošlo, počela sam lagano da organizujem naš boravak na Madagaskaru.

Priča o Madagaskaru, 8. deo

Priča o Madagaskaru, 9. deo

Za početak su mi se otvorila jedna druga vrata – drugarica sestre moje drugarice radi za jednu veću putničku agenciju u Srbiji i ona je poslom bila na Madagaskaru, pa je tamo pokupila neke kontakte. Onda smo se nas dve čule, ja sam joj objasnila šta me zanima, onda mi je dala mejl adrese tih svojih kontakata i tako je sve krenulo. Imala sam takođe i vodič jednog izdavača koga iz iskustva smatram prilično pouzdanim, pa sam onda mogla da prikupim i nekoliko ponuda.

Jer, ispostavilo se da na Madagaskaru, blago rečeno, nema baš razgranate mreže asfaltnih puteva, a i putevi koji su asfaltirani često su u dosta lošem stanju. Postoji lokalni prevoz, to svakako, ali razlika u trajanju putovanja između javnog prevoza i eventualnih kola koja se iznajme je delovala značajno. S druge strane, mi smo tamo išle u vreme kišne sezone, što znači da zemljani putevi lako mogu da se pretvore u blato, a to onda još lakše vodi do zaglavljivanja bilo koje vrste prevoza u tom istom blatu. Da skratim, na kraju smo mi dogovorile iznajmljivanje kola i to velikih koja imaju pogon na četiri točka, kao i vozača koji govori engleski. Nikada Sneža i ja nismo putovale tako “gala.”

Priča o Madagaskaru, 10. deo

Priča o Madagaskaru, 11. deo

Takođe sam nam kupila i interne avionske karte u skladu sa planom putovanja koji sam osmislila, a onda sam sve to popunila rezervacijama hotela. Na papiru je sve delovalo savršeno, a ostalo je još da vidimo kako će sve to da funkcioniše na licu mesta.

Onda se desilo nešto što me je ispunilo velikom količinom zadovoljstva, ponosa, kao i pozitivnom energijom. Naime, jedna poznanica mi je svojevremeno pričala kako se ona javlja našim ambasadama, bilo da putuje poslovno, bilo da putuje privatno. Ja sam u Brazilu imala epizodu kada sam zvala našu ambasadu u Braziliji i to je bilo veoma pozitivno iskustvo u smislu da je žena koja je tamo naš Generalni konzul bila izuzetno ljubazna, predusretljiva i od velike pomoći. Tako sam jednog dana plan našeg putovanja, sa sve brojevima avionskih letova, nazivima hotela, njihovim adresama i brojevima telefona, imenom i podacima agencije za iznajmljivanje kola i vozača, kao i našim imenima i brojevima pasoša, poslala našoj ambasadi u Adis Abebi u Etiopiji pošto su oni zaduženi i za teritoriju Madagaskara. Bila sam totalno zaprepašćena kada sam dobila odgovor u roku od pola sata. Javio mi se Ambasador lično, izuzetno ljubazno poželeo srećan put i da uživamo u toj lepoj zemlji, a onda nam dao i sve moguće kontakte i svoje lično, kao i od Generalnog konzula. Takođe nam je dao i podatke našeg Počasnog konzula na Madagaskaru, ali sam to već znala, pa sam i njemu već poslala pisamce da stižemo. Bilo kako bilo, ja sam sa našim ambasadorom razmenila par mejlova, a posle par dana mi se javio i Počasni konzul. Hoću da kažem da sam bila oduševljena, pre svega ljubaznošću i efikasnošću našeg ambasadora, i da sam bila veoma počastvovana i osećala sam se ponosno što predstavnici naše države znaju da budu tako fini, ljubazni, predusretljivi i od pomoći. Ovo se sve dešavalo par sedmica pred samo putovanje, tako da me je ispunilo dodatnom količinom pozitivne energije. A baš mi je to bilo i potrebno.

Priča o Madagaskaru, 12. deo

Priča o Madagaskaru, 13. deo

Krenule smo početkom januara u jednu jako ranu zoru. Letele smo preko Pariza i tamo nam je bilo malo stani-pani da li ćemo stići (kasnio avion iz Beograda, totalno rasulo od dezorganizacije na aerodromu u Parizu i zaposleni koji daju potpuno netačne informacije), ali je na kraju sve dobro prošlo i ukrcale smo se u avion koji leti direktno za Antananarivu. Let traje preko 10 sati i meni je bilo zanimljivo da je to bio prvi tako dug let na kojem sam bila, a da se odvijao u toku dana i to „istog“. Naime, vremenska razlika između Madagaskara i centralno-evropskog vremena je dva sata. Mi smo iz Beograda krenule oko 7 ujutru, a trebalo je da sletimo u Antananarivu oko 10 u uveče po centralno-evropskom vremenu, što je po lokalnom vremenu bila ponoć.

Priča o Madagaskaru, 14. deo

Priča o Madagaskaru, 15. deo

Lepo smo stigle, ali nas je na aerodromu sačekalo iznenađenje – nije nam stigao prtljag. Zbog kašnjenja aviona iz Beograda, nije bilo dovoljno vremena da na ogromnom pariskom aerodromu naše rančeve prebace iz aviona na jednom kraju aerodroma u avion na drugom kraju.

Priča o Madagaskaru, 16. deo

Priča o Madagaskaru, 17. deo

Nikada kada vam prtljag ne stigne na aerodrom onda kada i vi, to nije prijatno. Posebno je neprijatno kada se to desi na početku nekog većeg putovanja gde se vi i pokrećete, a ne da ostajete u istom mestu više dana. Na žalost, ja sa ovim ima sasvim dovoljno iskustva – prtljag mi nije stigao kada sam sletela u Kito u Ekvadoru, a ni u Kazablanku u Maroku, niti kada sam otišla na Maderu, ali je ubedljivo situacija bila najgora kada sam bila na Šri Lanci – prtljag me nije direktno pratio ni kada sam sletela u Kolombo, ali ni kada sam se kasnije vratila u Beograd. Dobra stvar u svemu tome jeste da su moje torbe na kraju ipak stizale, a druga dobra stvar je da kroz iskustvo naučite par štosova.

Priča o Madagaskaru, 18. deo

Priča o Madagaskaru, 19. deo

Za početak, prvo smo otišle na šalter za izgubljeni prtljag, ali je ovom prilikom bilo zanimljivo i to da su nas zapravo prozvali preko razglasa da im se javimo, pa nismo morale da čekamo da se sav prtljag izbaci na traku i da ga uzmu njihovi vlasnici, i na šalteru nas je već čekalo „ljubavno pismo“ od avio-prevoznika. Zahvaljujući savremenim tehnologijama, čim je ustanovljeno u Parizu da imaju (u našem slučaju) višak prtljaga koji je već trebalo da ode nekuda, oni su javili svojoj kancelariji na datom odredištu, a ovi su pripremili kovertu sa našim imenima (nismo bile jedine), a unutra formalno obaveštenje, broj telefona na koji možemo da se javimo, kao i broj pod kojim se vodi naš predmet, itd. Devojka nam je rekla da je sledeći let za dva dana, što je bila potpuno neprijatna informacija jer je po planu za dva dana nas dve trebalo da budemo na potpuno drugom odredištu – ostrvu Nusi Be (Nosy Be) na severu Madagaskara! Devojka je rekla da ne brinemo i da će oni organizovati prebacivanje prtljaga do našeg hotela na ostrvu.

Priča o Madagaskaru, 20. deo

Priča o Madagaskaru, 21. deo

U svemu ovome postoji i jedan sasvim praktičan problem. Naime, po pravilu, sve se stvari nalaze u prtljagu koji se prebacuje u trupu aviona. Drugim rečima, kada stignete na dato odredište, ali ne i vaš prtljag, vi nemate sa sobom ni češalj, ni četkicu za zube, ni dezodorans, ništa što je praktično i što vam je potrebno da bi ste se jednostavno upristojili. Dosta avio-prevoznika ima sklonost da se prave blesavi u takvim situacijama i vi samo zbunjeni, tužni, nesrećni i pokisli sa tom potvrdom o izgubljenom prtljagu napustite aerodrom i odete u svoj hotel ili gde već spavate. Tako sam i ja u Kitu i u Kazablanci prvo ujutru išla da kupujem dezodorans, četkicu i pastu za zube, jer sam ako ništa drugo u hotelu imala sapun i peškir. Za muškarce je problem dopunjen i pitanjem brijača i pene za brijanje. Onda sam vremenom shvatila da avio-prevoznici čak često imaju nekakve setove upravo sa ovim sitnicama, kao vrsta prve pomoći, ali to mora da se traži. Takođe, neki daju i novac za prvu pomoć za garderobu, jer osim ovih higijenskih stvari, vi po pravilu nemate ni drugu garderobu u koju biste se presvukli, što je pogotovo bitno kada idete u drugačiju klimatsku zonu. Drugim rečima, ako napustite svoj dom u sred zime obučeni u deblje pantalone, dukseve i jakne, i onda dođete u tropsko odredište gde je temperatura preko 30 stepeni, a vlažnost beskonačna, onda ste u neopisivo velikom problemu, jer je sva vaša letnja garderoba negde u tom prtljaškom svemiru.

Priča o Madagaskaru, 22. deo

Priča o Madagaskaru, 23. deo

Mi smo zato pitale ovo devojče na šalteru za izgubljeni prtljag da li imaju neku „prvu pomoć“, a ona nam je rekla da odemo na šalter avio-prevoznika. To smo i učinile i to se ispostavilo kao izuzetno dobro. Ne samo zato što smo mi dobile taj set (koji je uključivao i običnu belu majicu koja treba da služi kao pidžama), već pre svega zato što smo dobile prave informacije. Naime, sledeći let je bio već za 24 časa, što znači da naše stvari treba da stignu pre nego što mi odletimo iz Antananarivua. Sa njima smo se sve dogovorile oko mogućih opcija i dale im adresu hotela u kojem ćemo biti, kao i broj telefona. Uzgred, jako ljubazni predstavnik avio-kompanije nam je rekao da ako nam je potrebna garderoba i ako budemo išle u kupovinu, obavezno čuvamo račune i da ih po povratku kući pošaljemo avio-prevozniku radi dobijanja refundacije. Naravno, to ne znači da su avio-prevoznici spremni da isplaćuju pare za firmiranu robu i tonu garderobe, ali svakako nije loše znati.

Sneža i ja smo, međutim, prekaljeni putnici sa prethodno stečenim neprijatnim iskustvom tako da svaki put u svom ručnom prtljagu nosimo presvlaku za prvi dan, a takođe i osnovna higijenska sredstva u mini verzijama koje mogu da uđu u avion – za slučaj da nam avio-prevoznik ništa ne da. To takođe znači i da ne moramo da gubimo dragoceno vreme prvog dana i da obilazimo radnje sa garderobom.

Priča o Madagaskaru, 24. deo

Priča o Madagaskaru, 25. deo

Zato smo mi ovog našeg prvog jutra u Antananarivuu mirno doručkovale, a uskoro je stigao i Mikaja, agent sa Madagaskara sa kojim smo dogovorile kola i vozača.

Priča o Madagaskaru, 26. deo

Da prvo objasnim nešto na temu naziva glavnog grada Madagaskara. Pre puta sam sve vreme o njemu pričala čitajući naziv, a on glasi – Antananarivo. Ispostavilo se da Malgaši (stanovnici Madagaskara) slovo „o“ izgovaraju kao „u“. To bi značilo da je pravi način izgovaranja i pisanja imena glavnog grada na srpskom – Antananarivu. Doduše, veoma često se to skraćuje u „Tana“, ali za mene zanimljivo da se zna tačan način izgovora. Takođe, mislim treba da se naglasi da osim što se stanovnici zovu Malgaši, ta reč se koristi i kao naziv jezika kojim se govori na Madagaskaru – u pitanju je malgaški jezik. Čisto da se zna, a ujedno i da završim ovaj uvodni tekst u moje putovanje po Madagaskaru.