Madagaskar 2020, 10. deo (Ancirabe, Ambusitra, Fijanarancua)
To popodne u Ancirabeu je praktično bilo jedino gde smo morale da nešto obilazimo u vreme kada je padala kiša, a to za januar, vrhunac kišne sezone, i nije bilo tako loše. Doduše, kiša je padala u naletima, tako da kada smo otišle u posetu prvoj radionici nije nam bila potrebna nikakva zaštita.
Ancirabe, kao i gradovi kroz koje ćemo prolaziti narednih par dana, poznat je po svojim zanatlijama koji veoma vešto rade sa različitim materijalima. Njihove radionice su tako postale gotovo obavezna stajališta za strane posetioce i tu se po pravilu prvo pokazuje kako se izrađuju razni predmeti od materijala sa kojima data radionica barata, a zatim se prelazi u izložbeno-prodajni deo gde se očekuje kupovina.
Mi smo prvo otišle u radionicu gde se od otpada tipa limene konzerve, neiskorišćene medicinske plastične cevčice za infuziju, žice, federi, itd., veoma vešto izrađuju minijaturni predmeti, kao što su bicikli, rikše, automobili i sl. Bilo je zaista impresivno gledati kako jedan mladić vešto i sa puno detalja pred našim očima pravi maleni bicikl, mada i po malo dosadno.
Kada smo izašle odavde kiša je poprilično lila (možda je to bila kazna zato što u radionici ništa nismo kupile), ali smo mi ipak otišle i do radionice gde se od rogova zebua izrađuju razni predmeti – neki su samo za ukras, a neki imaju i praktičnu primenu.
Međutim, da prvo kažem nešto o zebuima. To je vrsta domaćeg govečeta koje potiče iz južne Azije i oni se vrlo lako prepoznaju jer imaju karakterističnu masnu grbu na plećima. Pošto su zebui tako prilagođeni da lako trpe visoke temperature, oni se naširoko koriste u tropskim područjima širom sveta. Koriste se za vuču, uključujući i rad u polju, proizvodnju mleka, kao i za tov. Takođe, čini mi se da je to omiljena životinja kada se radi o prinošenju žrtava, što će se kasnije i potvrditi.
Osim svega ovoga, rogovi zebua takođe mogu da se obrađuju i da se od njih prave različiti predmeti. Kada smo nas dve stigle do radionice, kiša je toliko lila da smo mi samo uletele u izložbeno-prodajni prostor zaboravivši da svratimo u deo gde bi nam pokazali kako se obrađuju ti rogovi. Domaćini se nisu baš potresli oko toga, jer na kraju krajeva cilj čitave posete i jeste da se završi u radnji i kupi nešto.
Tu smo i Sneža i ja nešto kupile, a onda su bogovi kupovine bili umilostivljeni, pa je kiša već značajno posustala kada smo izašle iz te radionice.
Ostatak dana smo provele u pansionu ili u njegovoj blizini kada smo išle na večeru. Pošto je sve vreme bilo oblačno, nismo baš bile rade da besciljno šetamo po gradu uz opasnost da pokisnemo do gole kože.
Već narednog jutra ponovo nas je dočekalo divno plavo nebo, pa smo prvo kolima krenule u kratki dopunski obilazak Ancirabea pre nego što nastavimo putovanje po Madagaskaru. Ponovo smo se Velikom avenijom uputile ka zgradi železničke stanice, ali smo uz put prvo prošle pored Spomenika plemenima Fahaleuvantena. Naime, na Madagaskaru postoji 18 plemena ili etničkih grupa i mada je pleme Merina koje živi na visoravni najbrojnije, ova etnička raznolikost se često ističe. Upravo su vladari iz plemena Merina kroz ratove sa drugim plemenima ujedinili Madagaskar početkom 19. veka.
Onda smo došle do trga ispred železničke stanice odakle kreće široka Velika avenija, a tu su nalazilo i nekoliko parkiranih vučenih rikši ili „pus-pusa“ (pousse-pousse) po kojima je Ancirabe poznat i koje su čekale svoje mušterije. Mi nismo bile posebno zainteresovane da se vozimo u njima, ali to nije značilo da nismo bile spremne da se fotografišemo.
Zatim smo se jednostavno kolima vratile istom širokom ulicom, jer se na suprotnom kraju u odnosu na železničku stanicu nalazi veliki i impresivni Otel de Term koji je, kao što mu i ime kaže hotel u kojem možete lepo da se banjate, tj., da koristite različite spa-tretmane koristeći slane termalne vode po kojima je Ancirabe i dobio svoje ime.
Svratile smo i do Katedrale u Ancirabeu, ali je ona bila zatvorena u vreme naše posete.
Zato smo otišle do još jedne radionice, a ova se bavi polu-dragim kamenjem. Količina, a i veličina kristala koje oni imaju zaista je neverovatna. Jedan deo dvorišta su skroz prekrili raznim kristalima, pa im sada tu šetaju kornjače, a čak su te kristale nabacali i na jednu veliku gomilu.
Boravak u Ancirabeu završile smo na lokalnoj pijaci. Kada putujem, ja generalno volim da obilazim pijace, a ova ovde je dosta velika i ima delova posvećenih hrani, odeći i svakodnevnim predmetima, ali i deo sa ponudom za turiste.
Posle posete pijaci krenuli smo kolima u pravcu juga, vozeći se Nacionalnim putem br. 7 (RN7), a sledeće mesto po našem planu bio je grad Ambusitra (Ambositra). Ipak, u međuvremenu sam ja ponovo uživala u lepotama Madagaskara i raznim prizorima koji se mogu videti duž puta. Za početak, evo mape koja pokazuje trasu koju smo kolima prešle u narednih šest dana, a zatim sledi nekoliko fotografija koje sam snimila uz put.
Ambusitra je omanji grad koji je, kao i Ancirabe, poznat po svojim zanatskim radionicama, ali je ovde naglasak na obradi drveta i pravljenju raznolikih predmeta ukrašenih intarzijom. Zovu ga i „gradom ruža“, misleći pri tome na ružino drvo, pošto je ovde kolevka malgaškog duboreza. U gradu nas je dočekala velika gužva jer je izgleda bio pazarni dan, pa je na ulicama bilo puno ljudi i raznih vozila. Pošto smo se kretali relativno sporo, iskoristila sam to da bih video kamerom snimala ulice kroz koje smo prolazili. Mislim da tako može bolje da se stekne predstava o tome kako izgledaju ulice manjih gradova na Madagaskaru.
Tu je naravno i jedna fotografija napravljena iz kola.
Da bismo otišle u neku radionicu za zanatsko-umetničku obradu drveta, a u gradu ih ima više, nas dve smo se jednostavno prepustile Rizi, našem vozaču, i njegovom izboru. On je delovao da sve zna i da tačno ima u vidu kuda treba da nas vodi. S vremena na vreme smo i nas dve imale neke posebne zahteve koje je on vrlo spremno prihvatao, ali je takođe davao i svoje sugestije ako je smatrao da nešto može drugačije ili u neko drugo vreme da se uradi. Kao i kod svih ljudi koji rade u turizmu svuda u svetu bilo nam je jasno da nas on vodi upravo u one radionice s kojima ima nekakav poslovni dogovor, ali je nama na kraju krajeva bilo sasvim svejedno kod koga ćemo ići. Verujem da su razlike, ako ih uopšte i ima, minimalne. Tako smo se dogovorile s njim da nas prvo odveze do Benediktinskog manastira, jer je bilo oko podneva, a tada monahinje kreću sa svojim pojanjem, pa smo želele da iskoristimo priliku i poslušamo ih na kratko. Bilo je izuzetno prijatno.
U ovaj manastir je dobro svratiti i zbog mogućnosti da se kupi sir, med, džem i keksevi koje prave monahinje, kao i neki tipični zanatski predmeti koji su ovde znatno jeftiniji nego na drugim mestima po Madagaskaru, a verujem da deo prihoda ide za održavanje manastira i njegove zajednice.
Posle ovoga smo mirno mogle da odemo i do te radionice sa predmetima od drveta i tu je zaista bilo veoma lepih primeraka. I Sneža i ja smo kupile po neku sitnicu, a onda smo već bile spremne i za ručak.
Za ručak nas je Riza odvezao u jedan restoran koji pripada nekom hotelu i tu je sve bilo veoma lepo sređeno i izuzetno uredno. Temperatura je bila vrlo prijatna, ali su se oblaci po malo navlačili i dok smo sedele na natkrivenoj terasi, povremeno je padala veoma slaba kiša. To nas je nekako inspirisalo da konačno probamo i meso od zebua. Nemam baš šta posebno da prijavim – govedina.
Posle ručka smo krenule dalje i ja sam shvatila da je meni glavna zanimacija na Madagaskaru postala doživljavanje potpune ushićenosti dok smo se kolima vozile kroz ovu neverovatno lepu zemlju.
Sve me je oduševljavalo – priroda, razni prizori vezani za svakodnevni život, ljudi koje smo viđali uz put, kao i oni retki sa kojima smo imale kontakte. To je ujedno bila i jedina loša stvar naše vrste prevoza i „hodanje“ samo utabanim turističkim stazama – minimalni kontakti sa Malgašima koji nisu vezani za turizam i turiste. A meni su ti kontakti sa ljudima veoma bitni i svaki put kada sam imala prilike ja sam gledala da nekako sa njima komuniciram, uvek uz dobru i srdačnu energiju. Tako sam se čak na aerodromu pre povratnog leta u Evropu šalila, pa možda i flertovala sa policajcem na pasoškoj kontroli i onda je pao dogovor da će mi sledeći put kada dođem na Madagaskar lično on biti vodič. U tim površnim kontaktima uopšte nije bitna ozbiljnost niti dubina razgovora – bitna je samo razmena dobre, blagonaklone i pozitivne energije između ljudskih bića.
Za početak je uvek bilo dobro reći: „Salama!“ u značenju „Zdravo!“
Tako smo na jednom izuzetno dobrom vidikovcu stali i između fotografisanja predela pred nama uspela sam nekako i da ostvarim kontakt sa jednom ženom koja je tu radila lomeći nekakav kamen, pa sam je pitala da li mogu da je fotografišem. Najiskrenije i istinski mislim da je ona izuzetno lepa žena sa tim svojim šarmantnim osmehom koji joj obasjava čitavo lice.
Ali, valjda je meni na tom mestu sve bilo beskrajno lepo, a moje oči i duša su upijali svu tu lepotu dodajući slike na onaj osećaj ushićenosti kojim sam bez prestanka bila ispunjena.
Sa tog vidikovca smo se zatim spustili u ravnije delove krećući se ka gradu Fijanarancua. Neke fotografije sam napravila iz vozila koje se kretalo, a neke sam mogla da napravim i na miru stojeći čvrsto na zemlji, jer je Riza ovog popodneva bio veoma spreman da se često zaustavlja kako bismo mi mogle da fotografišemo, a Sneža eventualno napravi pauzu za cigaretu.
Dok sam tako stajala na jednom uzvišenju, nešto dalje sam videla neke momke koji su mislili da njih fotografišem, pa su mi onda i pozirali. Bila je grehota da im ne ispunim želju.
Slikala sam i ljude koji mi nisu pozirali, ali koji su me zainteresovali na neki drugi način, kao što je jedna mama koja je ispred nas svoju bebu vozila na motoru.
Dobra stvar kada povremeno pada kiša i kada ima raznolikih oblaka na nebu, a još je i kasno popodne jeste da je sve nekako „oprano“ tom kišom i blista, a boje su neverovatne.
Ovde je put vodio paralelno sa železničkom prugom, ali voz nismo videle. Naš vozač Riza nam je rekao da Malgaši ne koriste mnogo vozove zbog njihove sporosti i da svi više vole drumski prevoz. S druge strane, koliko sam čitala, vožnja madagaskarskim vozovima se smatra propisnom avanturom zato što red vožnje praktično ni ne postoji i neko putovanje može da traje između 12 i 24 časa.
Nakon što smo stigle u grad Fijanarancua i smestile se u hotelu, izašle smo na ulicu i prošetale do jednog obližnjeg restorana koji nam je preporučila devojka sa recepcije. Štaviše, bila je to neverovatno ljubazna devojka koja je ostavila svoje radno mesto i odvela nas do glavne ulice udaljene nekih stotinak metara da bi nam dobro pokazala gde se nalazi taj restoran. Generalno gledano, Malgaši su izuzetno ljubazni i predusretljivi ljudi, ali je ta devojka ipak bila posebno ljubazna.
U restoranu nisam mnogo razmišljala šta ću da naručim i opet je u pitanju bio Mine Sau, malgaško jelo koje se sastoji od tankih rezanaca, povrća i mesa. Ja sam redovno uzimala verziju sa piletinom.
S druge strane, tek sada je nekako zgodno da pomenem da je moje skoro redovno večernje piće na Madagaskaru bilo lokalno pivo i to ono najpopularnije – THB, što je skraćenica od engleskog naziva koji znači „Pivo tri konja“ (Three Horses Beer).