Madagaskar 2020, 15. deo (Dolina Caranuru, stena Ifandana)
Poslednjeg popodneva u dolini Caranuru u blizini masiva Andringitra u centralnom Madagaskaru Sneža i ja smo krenule u neobaveznu šetnju do obližnjih slapova. Put nas je vodio preko brane koja je napravljena preko te iste rečice, a koja je služila i kao most za prelazak peške sa jedne obale na drugu.
Vrh brane nije uopšte bio uzan i nije bilo nikakvih problema u tom smislu. Ali, voda je prelazila preko većeg dela brane i tu je povremeno bilo po malo klizavo, a nas dve smo se brinule da ne upadnemo u vodu sa sve svojim foto-aparatima i/ili mobilnim telefonima.
Kada sam došla do jednog suvog dela, iskoristila sam svoju stabilnost, pa sam se okrenula i slikala Snežu. Takođe sam fotografisala i predeo ispred sebe.
Išle smo još malo napred, a onda sam na kraju brane, pre druge obale pošto brana ne ide do kraja, videla nešto poput slapa koji je prelazio preko nekog kamenja. Taj deo nije bio mnogo širok, ali nije bio dovoljno uzan da bih ga prešla u jednom koraku, a takođe sam bila svesna i da tu voda brže ide, već sam u glavi videla slike kamenja koje je klizavo, a na koje treba stati ne baš sigurnom nogom,... Ja nisam uopšte plašljiva osoba i ne bežim od izazova, a još manje od kupanja, ali u torbici oko pasa imala sam mobilni telefon i fotoaparat – dve vrlo važne sprave, pogotovo tokom putovanja po dalekoj zemlji. Slična situacija je bila i sa Snežom. Zato je pao dogovor, okretanje i vraćanje odakle smo krenule.
Dok smo se mi obuvale tamo gde smo par minuta ranije izule svoju obuću, naišao je jedan lokalni momak koji je potpuno opušteno koristio vrh brane za prelazak sa jedne strane rečice na drugu. Pitale smo se da li smo možda ipak pogrešile i u datoj situaciji bile prevelike kukavice, ali ipak nismo bile spremne da ponovo pokušamo.
U međuvremenu, već tokom tog kratkog perioda između našeg pokušaja prelaska na drugu stranu i dolaska tog momka, oblaci su počinjali da bivaju sve tamniji iznad masiva Andringitra odakle su dolazili ka nama. Doduše, sunce se još uvek uspešno probijalo sa suprotne strane, pa je kontrast bio naglašeniji, a meni je sve vreme u glavi odzvanjala reč „dramatično“ kao pravi opis tih nebeskih promena kojima sam bila svedok širom raširenih očiju u pokušaju da što više te lepote uđe u moju dušu i sećanje. Fotografije ipak tu pomažu, makar malo.
U Snežinu i moju odbranu, na sledećoj fotografiji može lepo da se vidi da to parče koje je trebalo preći preko kamenja, a koje se nalazi između brane i velike stene na drugoj strani. Kao što može da se primeti ono i nije tako malo.
Dok sam ja tu tako fotografisala branu i okolne predele, naišao je još jedan lokalni momak koji je nastavio da hoda preko brane istim ritmom i uz istu opuštenost kao što je hodao po suvozemnoj stazi pre brane. Pa dobro, i mi da živimo tu i da smo prošle branu ko zna koliko puta bile bismo isto tako vešte.
Za utehu sam u povratku uočila još jedan primerak onog velikog šarenog skakavca sa Madagaskara (Phymateus saxosus) i to bez pomoći bilo kakvog vodiča što me je činilo veoma ponosnom. Doduše, ovaj primerak je bio dugačak oko 7-8 cm, a i zaista je JAKO šaren, pa onda i nije teško primetiti ga u ne baš gustoj vegetaciji.
Pošto nismo uspele da odemo do velikih slapova koji se nalaze nizvodno od kampa u kojem smo odsedale, Sneža i ja smo prošetale do jednog manjeg slapa u neposrednoj blizini terase na kojoj smo provele veći deo popodneva.
Dok smo mi došle do rečice koja se u tom delu zbog prirodne brane u vidu velike stene skuplja u vidu jednog jezerceta pre nego što putem tog slapa otiče u niže jezerce odjednom je počeo da duva jak vetar. Površina gornjeg jezerceta koja je par sekundi ranije bila potpuno mirna, sada je postala vidno uzburkana.
Vetar koji je počeo da duva bio je dovoljno jak da nas je skoro pomerao, tako da smo zaključile da je odlična stvar što ipak nismo prešle preko one brane i otišle do velikih slapova, jer bi nas nevreme koje se očigledno spremalo svakako uhvatilo negde uz put pri povratku. Ovako smo napravile par snimaka i vratile se prema restoranu i terasi.
Osvrnuvši se ponovo ka steni, slapu i masivu Andringitra u daljini ponovo sam bila potpuno zadivljena koliko se svetlost, boje i senke brzo menjaju zahvaljujući raznim oblacima koje je vetar donosio.
Slikajući te prizore, bila sam apsolutno fascinirana tim spektakularnim predelima ispunjena neverovatno jakim osećajem unutrašnjeg zadovoljstva, sreće i zahvalnosti što imam tu privilegiju da budem okružena takvom lepotom. Iz tog mog stanja ushićenosti prenule su me kapi kiše i ja sam se sklonila na terasu koja je bila dobro natkrivena.
Uskoro je krenula prava provala oblaka, kiša je lila kao iz kabla i to je trajalo i trajalo. Ujednačeno sivi oblaci i kiša postepeno su prekrivali delove predela kojima sam se do malopre divila, tako da ubrzo više nisam videla ni jedan deo planine, samo par kućica od kojih nas je razdvajalo jedan širi pojas ispunjen pirinčanim poljima. Posle još par minuta ni te kućice više nisu mogle da se vide od kiše. Iskustvo je bilo fascinantno!
Ja sam kao začarana posmatrala tu silu prirode na delu jedino vodeći računa da postavim svoju stolicu tako da me baš ne zaliva povremeno prskanje kiše koju su naleti vetra znali da podvuku pod krov terase. Kada sam konačno uspela da sebe ubedim da se odlepim od posmatranja te strane na kojoj sam sedela, otišla sam na stranu gde se nalazi staza koja spaja šatore u okviru kampa i restoranski deo. Kiša je još lila, a ja sam se pitala kako ćemo nas dve otići do sobe, ako ne prestane da pada, i da li je zemlja na stazi previše mekana ili klizava da bi se po njoj sigurno hodalo.
Ipak, kiša je u jednom trenutku počela da posustaje. Čak bi se povremeno potpuno proredila, mada to veče nije prestajala da pada. Te trenutke sam iskoristila da ponovo slikam delove masiva Andringitra jer su oni sada bili sveže okupani, dok su se oblaci različite gustine i nijanse sive i dalje dramatično provlačili između vrleti ovih planina.
Kada je već veče počelo da pada, mi smo samo sa terase prešle u restoranski deo gde nas je ponovo dočekala divna večera. Između ostalog smo jele meso od zebua, dok smo za desert imale flambirani sveži ananas u karamel sosu. Pretpostavljam da su to bili komadi nekog ananasa iz one bašte iza restorana. Svežije od toga ne može da bude.
Nakon sjajne večere, iskoristile smo jedan trenutak kada je kiša bila dosta zamorena od padanja, pa smo brže-bolje uspele da odemo do sobe, a da ne pokisnemo, uspevši takođe i da dobro prođemo onu zemljanu stazu, a da se ne ublatnjavimo. Onaj potok kiše je već nekuda otišao, a mi smo u međuvremenu naučile u kojim delovima staze je zemlja bila nešto tvrđa, pa samim tim i bolja da se po njoj hoda. Pre odlaska na spavanje, ponovo sam se istuširala u onoj fascinantnoj „tuš-kabini“ gde se topla voda iz glave tuša mešala sa prijatno svežim kapima kiše zahvaljujući odsustvu krova. Ponovo je to bilo izvanredno iskustvo!
Već naredno jutro, sve je delovalo značajno mirnije, Sunce se lagano promaljalo, mada su se neki oblaci i dalje vukli oko planina Kameleon i Caranuru.
Kasnije nam je Riza, naš vozač, rekao da je dobro da je pala tolika količina kiše jer je kišna sezona nešto zakasnila te godine, pa su se seljaci brinuli jer je zemlja bila jako suva. S druge strane, ovog jutra Riza nije nešto posebno žurio. Kasnije će nam reći da je razlog za to bio da da dovoljno vremena žednoj zemlji da upije kišnicu i na taj način osigura da na putu nema previše blata i bara.
To nam je ujedno dalo malo slobodnog vremena da posle doručka na miru popijemo još jednu kafu na terasi. Tom prilikom sam ugledala jednu malenu bogomoljku koja je nekako došla do moje suknje.
Ipak, ma koliko uživale u miru i lepoti okoline, kao i dobroj kafi, došlo je vreme da se krene iz kampa u dolini Caranuru.
Vrlo brzo nas je put proveo pored onih slapova koje smo Sneža i ja želele da vidimo prethodno popodne, pa je sada Riza stao da bismo izašle iz kola i na miru ih pogledale iz pravca puta.
Mi smo te slapove zapravo videle još prvog dana kada smo prispele u dolinu, ali su oni tada bili manje upadljivi jer je vodostaj ipak bio nešto niži. Sada, posle značajne količine kiše koja je pala prethodne večeri i noći rečica je nabujala, pa je onda i više vode teklo preko ovih stena.
U blizini sam videla i polja puna mladog, sveže zasađenog pirinča, ali sam sigurna da je voda u ovim poljima postojala i pre kiše, pošto poljoprivrednici ovde znaju veoma vešto i dobro da vodu iz raznih potoka i izvora sprovode do svojih polja.
S druge strane, mada su se neki oblaci još vukli po nebu, velika kiša je već bila stvar prošlosti i kako je svanuo novi dan život je nastavio da se odvija na uobičajen način.
Zemljani put kojim je trebalo doći do glavnog asfaltnog puta nije naravno postao ništa bolji u odnosu na par dana ranije kada smo se njime vozile u suprotnom smeru. Jedina je razlika bila da je sada na više mesta bilo bara, ali je Riza sve to vrlo uspešno prošao.
Uz put sam iz kola uspela da slikam jednu ženu, ali pošto su se kola mrdala slika je malo mutna i ne baš previše dobra, ali ipak dovoljno dobra za ono što imam da kažem u vezi sa njom. Ako neko nekada pomisli da mu je težak život, u smislu da naporno radi, neka pogleda ovu sliku i ovu mladu ženu koja na glavi ima kofu koja je sigurno puna, na leđima ima dete, a i u obe ruke nosi kofe koje su svakako delovale puno jer se videlo da svojom težinom vuku ka zemlji.
Posle oko sat vremena vešte Rizine vožnje, stigle smo do glavnog asfaltnog puta i tu nastavile dalje obilaženje Madagaskara u pravcu jugozapada. Uz put smo povremeno prolazile pored improvizovanih tezgi gde se prodavalo voće i povrće koje raste na brojnim imanjima koja smo mogle da vidimo u blizini puta.
Posle nekih 30-ak kilometara provedenih na asfaltnom putu u daljini sam ugledala impresivnu stenu Ifandana čiji je vrh na 1052 m nadmorske visine. Zbog njenog prilično neobičnog oblika, lokalno stanovništvo je zove „biskupov šešir.“
Godine 1811, Radama I, suveren kraljevine Merina (Merina je najveća etnička grupa koja nastanjuje centralnu visoravan na Madagaskaru), odlučio je da potčini narod Becileu kojima je tada vladao kralj Andrianampunuluna. Becileu koji su se povukli u jedno selo iznad okolne ravnice nekoliko meseci su sasvim uspešno odolevali napadima, ali je onda zavladala glad. Suočeni sa izvesnim porazom, mnogi članovi stanovništva koje je pružalo otpor više su voleli da sami sebi oduzmu život tako što će se baciti u ambis sa vrha stene, nego da se predaju osvajačima i postanu njihovi robovi. Oni koji se nisu odlučili za ovo ili su umrli od gladi ili su zaista završili kao robovi naroda Merina. Priča se da čak i danas u podnožju stene mogu da se nađu ljudske kosti. Zbog svega ovoga je stena postala izuzetno sveta za pripadnike etničke grupe Becileu, dok je istovremeno zabranjena za pripadnike etničke grupe Merina.
Nama je Riza stao na jednom mestu da bismo mogle na miru da napravimo nekoliko fotografija i dok smo mi to radile, nekoliko ljudi je sa obližnjeg polja brže-bolje došlo do nas na putu i tu su nam spustili jednu granu sa sve njenim stanovnikom – zbunjenim kameleonom koji se verovatno pitao otkud on tu, na vrelom asfaltu, kada je još do malopre mirno uživao u hladu neke krošnje.
Kao što se može jasno zaključiti, ja sam odmah iskoristila priliku da uslikam kameleona (Sneža takođe), a par žena koje su ostale tu kod nas nešto su pričale na malgaškom, da bi na kraju postalo jasno da pitaju da li imamo nekakve „poklone“. Sneža i ja smo shvatile da su one zapravo želele neki novac, pa smo se dogovorile i dale im par hiljada ariarija, ali sam ja takođe htela da fotografišem i njih. Kameleon je iskoristio tu gužvu i mirno se sklonio sa puta hodajući u pravcu zelenila i neke nove krošnje.
Posle ove kraće pauze, ja sam se ponovo usmerila ka steni Ifandana zbog koje smo se tu i zaustavile.