Madagaskar 2020, 16. deo (visoravan Hurumbe, Ranuhira, Nacionalni park Isalu)
U nastavku puta ka mestu Ranuhira i Nacionalnom parku Isalu u južnom delu Madagaskara, moja drugarica Sneža i ja smo kolima kojima je upravljao Riza, naš vozač, došle i do dela gde put ide gotovo savršeno pravo u dužini od skoro 10 km. Nije to nikakva spektakularna pojava, ali je meni svakako delovala zanimljivo.
Vrlo brzo je put počeo da se lagano penje, a predeli i vegetacija su se opet malo promenili.
Zatim nas je put doveo i na vrh visoravni Hurumbe i tu je sve bilo savršeno ravno. U početku smo prolazile pored zasada eukaliptusa...
... a onda su zasadi eukaliptusa nestali i ostala je samo ravnica visoravni. Tu nam je Riza stao na jednom mestu da bismo mogle da izađemo iz kola i fotografišemo na miru.
Mada je predeo delovao potpuno jednostavno, ja sam ovde (ponovo) bila potpuno ushićena zbog lepote mesta na kojem sam se nalazila, pre svega zbog boja – bila je tu intenzivno crvena zemlja, intenzivno zelena trava, intenzivno plavo nebo i neverovatno mnoštvo belih oblaka koji su lebdeli nad horizontom. Ma koliko da sam se trudila da svojim foto-aparatom zabeležim sve ovo, moje slike ni izbliza ne mogu da prenesu impresije koje sam imala dok sam stajala na ovom mestu, jer tu su bili i toplota koja nam je dolazila od Sunca kao i blagi vetar koji je strujao preko visoravni. Sve to zajedno ispunjavalo me je intenzivnim osećanjem zadovoljstva, činilo me je apsolutno egzaltiranom i nisam mogla da skinem osmeh sa lica.
Kao što se vidi na gornjoj fotografiji, u daljini su mogli da se nazru vrhovi nekih planina, ali je ipak trebalo još da se vozimo pre nego što smo se približili planinama u Nacionalnom parku Isalu. U međuvremenu su se na nekim mestima pojavili nešto veći oblaci, pa sam mogla da primetim i kišu koja je mestimično padala.
Nacionalni park Isalu se nalazi pored gradića Ranuhira i to je jedno od najposećenijih mesta na Madagaskaru. U pitanju je park koji obuhvata planine od peščara koje su vremenom i zahvaljujući eroziji uzrokovanoj vetrom i vodom dobile specifične oblike, a takođe su i ispresecane brojnim kanjonima kroz koje protiču stalni ili sezonski vodotokovi. Sve to daje mnoštvo zanimljivih predela koje posetioci mogu da obilaze bilo da tu provedu par sati ili nekoliko dana. S druge strane, park je veoma lako dostupan zbog toga što odmah pored njega prolazi nacionalni put RN7, a na manje od 250 km se nalazi i međunarodni aerodrom u Tulearu.
Mi smo se za početak smestile u jedan hotel koji je bio van gradića, a u njemu su sobe bile u vidu bungalova. Nakon što smo ostavile svoje stvari u sobi, otišle smo prvo na kafu više da bismo proverile svoje digitalne aparate jer je hotel imao internetsku vezu samo u objektu u kojem su bili recepcija i restoran.
Možda internetske veze i nisu bile baš kao što danas svi volimo da imamo, brze i dostupne u svakom deliću prostora u kojem se nalazimo, ali je zato bilo jasno da hotel očigledno ima veoma dobre baštovane, tako da sam ja idući između recepcije i sobe redovno uživala prolazeći stazom između raznih biljaka koje se tu gaje, kao i obilazeći ne previše veliki hotelski kompleks.
Između ostalih biljaka, tu je bilo i nekoliko kaktusa iz roda Cereus. To prvo popodne kada sam prolazila pored ovih kaktusa uočila sam veoma velike pupoljke, a naredno jutro sam videla i potpuno otvorene cvetove koji se zapravo otvaraju noću i vrlo brzo po izlasku Sunca se ponovo zatvaraju.
Ovi kaktusi koje sam videla ovde nisu originalno sa Madagaskara, ali u bašti postoji i nekoliko primeraka slonove stope (Pachypodium rosulatum), biljke koja je endemska na Madagaskaru i koja podseća na nekakvu minijaturu baobaba.
Prolazeći između tih biljaka, uočila sam i jednog malenog stanovnika koji se krio među listovima oleandera.
Posle te moje šetnje po bašti sa foto-aparatom u rukama, Sneža i ja smo otišle u hotelski restoran na lagani ručak, ali je bilo više nego jasno da smo mi bile ovde u vreme niske sezone – tog dana smo bile jedine gošće hotela, a restoran nije baš radio u punom kapacitetu, tako da smo pojele nešto sasvim improvizovano.
U to doba dana bilo je dosta vruće, pa je posle ručka Sneža otišla da se malo brčne u hotelskom bazenu, dok sam se ja vratila u sobu i tu fino opustila uživajući u prijatnom rashlađivanju koje je dolazilo od velikog ventilatora na plafonu i čekajući da mi dođe vreme kada je trebalo da se ponovo nađemo sa Rizom na recepciji.
Naime, u okviru Nacionalnog parka Isalu postoji nekoliko „prirodnih skulptura“ – većih ili manjih stena ili stenskih formacija kojima su vreme i erozija dali neki oblik koji ljude podseća na nešto. Jedna od takvih „skulptura“ je i „Prozor Isalua“ koji je posebno popularan u vreme izlaska ili zalaska Sunca. Ali da bi to imalo smisla, za početak nebo treba da bude bez oblaka ili sa vrlo malo oblaka. Mi smo se tako sa Rizom dogovorile da se posle popodnevnog odmora nađemo na recepciji oko 5 popodne da bismo videli kakve su nam šanse da nema oblaka na nebu u vreme zalaska Sunca. Šanse su bile nikakve, tako da smo se dogovorili da posetu „Prozoru“ ostavimo za naredni dan nadajući se da ćemo tada imati više sreće sa vremenom i oblacima.
Ponovo smo sele u deo gde je recepcija da bismo popile kafu, a zapravo smo proveravale naše digitalne aparate i kontaktirale sa prijateljima i familijom. Onda smo odlučile da odemo do centra gradića Ranuhira da bismo tamo večerale, ali sam pre toga ja fotografisala i visove Nacionalnog parka Isalu.
U centru Ranuhire postoji nekoliko restorana i kafea, a mi smo otišle u jedan koji nam je preporučio Riza. Naravno da je to prevashodno restoran za turiste i strance, ali više nismo ni postavljale pitanja, a i nismo želele previše da eksperimentišemo. U međuvremenu smo tokom ovog putovanja po Madagaskaru obe povremeno imale problema sa crevima, ali smo to držale pod kontrolom.
Generalno gledano, savet za sve posetioce koji dolaze na Madagaskar jeste da budu veoma obazrivi sa hranom i vodom. Naravno da treba da se pije isključivo flaširana voda, a takođe se preporučuje da se flaširana voda koristi i prilikom pranja zuba. S druge strane, mislim da je nemoguće putovati baš „sterilno“, pogotovo ako čovek hoće da jede sveže voće (samo su banane zaista savršeno prirodno i praktično upakovane, ostalom voću mora kora da se dodirne dok se ljušti, a ne vredi da se pere vodom iz vodovoda ako je ova zagađena), jer na kraju krajeva sumnjam da se sav escajg i tanjiri u restoranima peru u mašinama za sudove gde se eventualno sterilišu. Dakle, ako čovek neće da jede samo keks iz fabrički upakovanih kutija i da pije samo flaširanu vodu, onda neka se opusti. Svakako treba da ponese sa sobom probiotike i preparate protiv dijareje, ali neka se opusti.
Tako smo radile i nas dve. Za ovu večeru sam ja ponovo naručila Mine Sau sa piletinom, samo su mi sada stavili i jaje na oko preko gomile rezanaca. Bilo je tu, naravno, i lokalno pivo – THB.
Dok smo mi završile sa večerom, Sunce je već zašlo iza horizonta, ali je njegova svetlost i dalje u kombinaciji sa oblacima stvarala fantastične prizore.
Prijatno punih stomaka otišle smo ponovo u prostor recepcije našeg hotela i tu krenule da proveravamo svoju poštu i/ili vesti, ali smo vrlo brzo morale da odustanemo jer je oko nas bila neverovatno velika najezda buba i malih skakavaca. Sneža je još uvek imala sveže iskustvo svoje alergije koja joj je izbila posle ujeda nekog neznanog insekta, tako da nismo htele da mnogo eksperimentišemo nego smo se brže-bolje povukle u sobu.
Mada je posle nekog vremena počela da pada kiša, ujutru nas je dočekalo suvo i veoma lepo vreme. Mi smo prvo doručkovale, a onda nas je Riza odvezao do centra Ranuhire gde se nalaze prostorije Nacionalnog parka Isalu. Tu nas je sačekao vodič koga nam je Riza već rezervisao, pa nas je on prvo odveo da kupimo ulaznice, a onda i do dela gde se posetioci odlučuju za dužinu posete. Ako čovek već nema svog vodiča, onda se tu dobija i lokalni vodič, a oni najčešće govore francuski, ali i engleski i druge jezike. Zatim smo se svo četvoro potrpali u kola i zemljanim putem odvezli do jednog parkinga odakle kreće pešačka staza. Kola i Riza su tu i ostali, a vodič, Sneža i ja smo dalje nastavili peške.
Sneža i ja smo se odlučile za trasu Namaza (uzgred Namaza znači „dobro mesto“) i dogovorile smo posetu od 5 sati. Ta staza je podrazumevala hodanje po dnu kanjona, kao i penjanje do nekih prirodnih bazena. U zavisnosti od interesovanja posetilaca, može i da se ide do nekih slapova i do vidikovca na vrhu grebena, ali smo nas dve išle samo do tih prirodnih bazena i to je bilo dovoljno fantastično samo po sebi da smo na kraju bile izuzetno zadovoljne izletom.
Za početak smo došle do dela gde se nalazi kamp za one posetioce koji žele da noće u parku i da tragaju za noćnim vrstama lemura kojih ovde ima dosta. Nas dve smo bile više nego zadovoljne time što smo u krošnjama videle nekoliko prstenorepih lemura koji pripadaju dnevnim lemurovima. Jedan je posebno bio spreman za saradnju, pa je duže vremena relativno mirno sedeo na nekoj grani gde mi je bilo zgodno da ga slikam.
Ali bilo je tu i drugih lemura, a oni su svi bez izuzetka izuzetno razgibani i imaju savršen osećaj za ravnotežu.
Kada smo nastavile sa šetnjom po tom šumovitom delu staze, vodič nam je skrenuo pažnju na još jednog stanovnika.
Uskoro smo izašle iz šumovitog dela i nastavile da hodamo po stazi koja je vodila duž rečnog korita koje se nalazilo na dnu kanjona obraslog bujnim zelenilom. Kao što se vidi na slici, dan je sada već bio savršen i bez ijednog oblačka.
Inače, ove kamenite planine sastoje se od peščara i nije dozvoljeno da se po liticama penje, već smeju samo da se prate pešačke staze. To je naravno zato da se stene ne bi veštački krunile i uništavale. Boje koje su dominirale na tim stenama su crvena, zelena i crna. Kako nam je vodič rekao, crvena boja dolazi od prisustva gvožđa u steni, zelena boja svoje poreklo duguje raznim glinama, dok su za crnu boju zaduženi neki lišajevi.
Bilo kako bilo, naša šetnja dnom kanjona je krenula.
Na početku našeg pešačenja, a to je zapravo bio kraj kanjona jer smo išle uzvodno, kanjon naravno i nije bio previše dubok, niti previše impresivan, ali smo uskoro ušle u delove gde su strane kanjona zaista bile vertikalne i morala sam skroz da zabacim glavu unazad da bih videla vrh kanjona i nebo iznad nas.
Na prethodnim slikama je moglo da se vidi relativno široko i ravno korito rečice, kao i peščani sprudovi, ali smo vremenom ušle u značajno kamenitije i strmije delove kanjona. Tu smo često hodale po stenama.
Negde su te stene bile prirodno okrugle ili nepravilnog oblika, negde su delovale poravnato od strane ljudske ruke, a negde je bilo evidentno da su ljudi ili uklesali male stepenice na njima ili postavili neko drugo kamenje između većih stena da bi se lakše prošlo.
Na jednom mestu smo naišle na stene koje je rečica vremenom lepo uglačala, a kako je baš kada smo tu prolazile Sunce direktno obasjavalo te stene mogle su dobro da se vide boje kamena koje su ovde prisutne.
Korito rečice kojim smo hodale je i u svom uzvodnom delu povremeno bilo pristojno široko, ali kako smo se približavale prirodnim bazenima, tako je kanjon postajao sve uži.
U ovom užem delu kanjona, često smo prolazile pored kamenih zidova niz koje se u tankom mlazu manje ili više slivala voda, tako da je ta konstantna vlaga omogućavala da na tim površinama raste relativno dosta raznovrsnih biljaka. Na jednom mestu nam je vodič skrenuo pažnju na prilično malenu biljku koja je rasla na vlažnoj steni pored koje smo prolazile, a koju ja sigurno sama ne bih ni primetila.
Mada svakako manje poznata od dve druge biljke mesožderke obe iz roda Nepenthes i obe endemska na Madagaskaru, ova mesojedna biljčica (Drosera madagascariensis) je svakako meni bila sasvim zanimljiva.
Ubrzo smo stigle i do prvog „bazena“. U pitanju je Plavi bazen i priča se da mu naziv dolazi od tirkizne boje vode. On je u vreme kada smo mi tu stigle bio potpuno u senci, pa nam je vodič rekao da se ta boja vode vidi tek kada sunčevi zraci obasjaju bazen.
Dok smo se mi tu malo zadržale da bismo fotografisale, u blizini sam uočila par leptirova. Ova konkretna vrsta nije uopšte vezana za Madagaskar, ima je i u Evropi, ali su ovi bili spremni da kratko vreme poziraju. Dovoljno dugo da ih snimim.
A onda smo otišle i do obližnjeg Crnog bazena. Tu je voda bila dosta mutna i mada nam je vodič rekao da možemo i da se okupamo (znale smo za tu mogućnost, pa smo već imale kupaće kostime na sebi), mi smo odlučile da to ovde ne učinimo jer nas ova mutna voda svakako nije mnogo inspirisala.
Ali... Ona divna providna voda Plavog bazena, čak i ako nije bila tirkizne boje, bila je sasvim druga stvar i mi smo se vratile da bi se upravo tamo i brčnule.