Kada smo tog dana iz okoline gradića Ranuhira krenule dalje u pravcu jugozapada Madagaskara nebo je skoro skroz bilo prekriveno oblacima. Sneža i ja smo komentarisale koliko smo samo sreće imale prethodnog dana kada smo išle u obilazak jednog dela Nacionalnog parka Isalu i kada je nebo bilo blistavo plavo, bez ijednog oblačka.
Oblaci nad Nacionalnim parkom Isalu
Plan putovanja i obilazaka ovog dana prvo je uključivao odlazak do stenske formacije „Prozor Isalua“ koja postoji u okviru parka. Kao što sam već pisala, nama je želja bila da do tamo odemo u vreme zalaska Sunca, pošto u tom delu dana vizuelni efekti mogu da budu posebno dobri, ali su se oblaci redovno gomilali upravo kasnije popodne, tako da se Sunce jednostavno tada nije ni videlo. Zato smo u dogovoru sa našim vozačem Rizom redovno odlučivale da ni ne pokušavamo da tamo idemo. Ali, to mesto se nalazi nepunih 20 kilometara od gradića Ranuhira, a ovog dana nam je bilo uz put, tako da i sa Suncem ili bez njega, čak i u toku pre podneva, nije bilo šanse da ga propustimo.
Ipak, put nas je prvo proveo pored jedne druge stenske formacije koja se zove „Kraljica Isalua“ koja se zaista i nalazi bukvalno odmah pored puta i nemoguće je promašiti je. U pitanju je prirodna skulptura koju su pripadnici naroda Bara još odavno tako nazvali, jer liči na ženu koja ima krunu na glavi. Mislim da je iz sledeće slike potpuno jasno zašto je ova stena dobila taj svoj slikoviti naziv.
„Kraljica Isalua“
Čitav ovaj kraj, koji pripada Nacionalnom parku Isalu, obuhvata veliki planinski masiv od peščara koji je erozija vetra i vode učinila izuzetno zanimljivim i ja sam ponovo bila oduševljena specifičnom lepotom predela kroz koje smo prolazile. Visina ovih planinskih vrhova ide od 820 m do 1304 m nadmorske visine, ali treba imati u vidu da put vodi po visoravni, tako da relativne visine ovih planina i nisu toliko velike.
Rubni delovi Nacionalnog parka Isalu kroz koje prolazi put RN7
Uskoro smo sišli sa asfaltnog puta prateći zemljani put od uglavnom utabanog peska koji praktično zaobilazi stenske formacije koje se pružaju duž asfaltnog puta i koji vodi ka travnatoj ravnici. Posle nekih kilometar i po, zemljani put se završava u vidu proširenja za parkiranje vozila i tu, par desetina metara dalje, nalazi se „Prozor Isalua“. Ponovo je bilo fascinantno da smo nas troje bili jedini ljudi na vidiku.
Kraj zemljanog puta (levo se vidi proširenje); iza stena u daljini prolazi glavni asfaltni put
„Prozor Isalua“
Ovo je, dakle, prirodno oblikovana skulptura od stena koja ima otvor i to asocira na prozor. Posebno je zanimljivo da prozor gleda ka zapadu i zato može da bude posebno zanimljivo da se ovde dođe u doba dana kada Sunce zalazi. Tada često fotografije mogu da budu istinski impresivne. Ipak, nama je bilo zanimljivo da vidimo ovo mesto i ovako, po uglavnom oblačnom danu i to pre podne.
Evo i jedne panoramske fotografije koja pokazuje kako se u prostoru pruža taj niz stena u kojima je erozija napravila ovaj otvor.
„Prozor Isalua“ i okolina
Ipak, bez referentnog objekta, veoma teško je suditi o veličini i razmeri ove grupe stena. Sticajem okolnosti sam ja pozirala na dva mesta, blizu i skroz pored „Prozora“, a pošto sam visoka 1,80 m, onda može da se bolje stekne predstava o tome kolika je ova formacija.
Ja u ulozi referentnog objekta blizu „Prozora Isalua“
Ja u ulozi referentnog objekta skroz pored „Prozora Isalua“
Dok smo se tu fotografisale, videla sam da se oblaci veoma brzo pomeraju – bilo je jasno da na većim visinama duvaju prilično jaki vetrovi, ali se oni na zemlji nisu osećali. Bilo kako bilo, gledajući ka oblacima, shvatila sam da će „ubrzo“ Sunce da obasja „Prozor“ pa sam rešila da malo sačekam, a to je značilo i da moraju da me sačekaju i Sneža i Riza. Fotografisanje ponekad zahteva žrtvu.
To vreme sam iskoristila da slikam travnate predele u daljini koji su u tom trenutku bili obasjani Suncem, a koji su bili posebno zanimljivi zbog palmi koje raštrkane rastu u tom delu.
Palme u daljini
Mada su moji saputnici već bivali nestrpljivi, ja sam ipak dočekala da se Sunce u jednom trenutku probije kroz oblake i obasja „Prozor Isalua“. Nije bilo baš spektakularno, ali sam ja negde bila zadovoljna. Mogli smo da idemo dalje.
„Prozor Isalua“ obasjan Suncem
Do asfaltnog puta smo se, naravno, vraćali istim zemljanim putem, a posle kratkog pojavljivanja iznad nas dok smo još bili kod „Prozora“, Sunce se opet sakrilo iza oblaka.
Ponovo smo u senci
Ubrzo smo izbili na asfaltni put i nastavili vožnju dalje ka jugozapadu. Tako smo stigli i do grada Ilakaka. Početkom 90-ih godina 20. veka ovde je postojalo selo sa manje od 100 stanovnika. A onda su otkrivena jedna od najvećih ležišta safira na svetu i tako je krenula „safirna groznica“, a Ilakaka je postao grad sa preko 50.000 stanovnika. 70% safira na svetskom tržištu dolazi upravo iz okoline ovog grada, kao i drugog u blizini koji se zove Sakaraha.
Ilakaka
Naravno, ovakav razvoj događaja je doveo do toga da je Ilakaka, kao glavni grad safira, centar industrije iskopavanja ovog dragog kamena, postao i stecište velikog broja vrlo sumnjivih tipova i grad često zovu i Divljim zapadom. Noću je potpuno nebezbedan, čak i za lokalno stanovništvo, jer niti je dobro ako ne nađete safire, pošto onda nemate od čega da živite, niti je dobro ako ih nađete, jer se onda sazna za to, pa onda postajete zanimljivi za kriminalce koji ne prezaju ni od čega.
Bilo kako bilo, za posetioce je ovde moguće čak i da idu na organizovane izlete koji obuhvataju posetu rudnicima safira. To su kratke ture, ali se tokom njih objašnjava kako čitav proces teče. Knjiga-vodič koji smo koristile tokom putovanja kaže da je boravak ovde sasvim bezbedan u toku dana, uključujući i te izlete, ali naš vozač Riza uopšte nije bio rad da se ovde mnogo zaustavljamo i zadržavamo. Stali smo samo na jednom mostu odakle smo mogle da vidimo jednu veliku lokalnu sveobuhvatnu praonicu – prao se tu i veš i kola, a reka je korišćena i kao kada za kupanje.
Ilakaka – mesto za pranje i kupanje
Tako smo nastavili sa vožnjom, prateći dalje put RN7 koji je vodio kroz fantastične predele jugozapadnog Madagaskara od kojih je meni zastajao dah.
Travnata visoravan na jugozapadu Madagaskara
Travnata visoravan na jugozapadu Madagaskara
A onda smo opet došle do neke vode gde se ponovo odvijalo nekakvo pranje, ali se ovaj put radilo o ispiranju iskopane zemlje u kojoj se potencijalno nalaze safiri.
Mesto na kojem ispiraju zemlju u kojoj se potencijalno nalaze safiri
Iskopana zemlja se u džakovima donosi ovde, a onda se ispira da bi se videlo da li postoje komadi safira sakriveni u njoj. Svi rade.
Različite etape ispiranja zemlje u potrazi za safirima
Različite etape ispiranja zemlje u potrazi za safirima
Različite etape ispiranja zemlje u potrazi za safirima
Nakon ovog kraćeg zaustavljanja, nastavile smo putovanje dalje u pravcu grada Tuleara koji se nalazi na obali Mozambičkog kanala. Predeli su uglavnom bili ravni i sa retkim drvećem, a onda smo naišli i na malo talasavo zemljište i prilično gustu šumu.
Ravni predeli na jugozapadu Madagaskara
Talasavi predeli sa gustom šumom na jugozapadu Madagaskara
Ova šuma koja se vidi na gornjoj slici predstavlja deo Nacionalnog parka Zumbice-Vuibasija koji pokriva površinu od 363 kvadratnih kilometara. On se sastoji od tri lokaliteta koji su upravo u vidu šuma. U tim šumama postoji značajno bogatstvo flore i faune, a pogotovo je poznat po velikom broju ptica, uključujući i malenu vrstu koja se zove Apertov bulbul (Xanthomixis apperti) i koja je toliko endemska da može da se vidi samo u ovoj šumi i na još jednom jedinom mestu na Madagaskaru!
Park je takođe zanimljiv i zbog većeg broja različitih vrsta noćnih lemura (ovde se mogu videti pet vrsta noćnih, nasuprot tri vrste dnevnih lemura), tako da koga sve ovo zanima može veoma lako da dođe do ovog Nacionalnog parka, pošto se on nalazi na manje od 150 km od grada Tuleara u kojem postoji i međunarodni aerodrom.
Sneža i ja ipak nismo ovde svraćale. Prvo, kasno smo shvatile da će nas put provesti pored samog ulaza u Nacionalni park, pa nismo dobro organizovale vreme, a drugo – sredina dana i nije baš idealno vreme za obilaženje šuma i traganje za životinjama. Mnogo više može da se vidi ranije ujutru ili predveče, uz naravno i noćne posete tokom kojih eventualno mogu da se vide noćni lemurovi. Tako smo se mi samo provezle kolima pored šume uz nadu da ćemo se možda ponovo ovde vratiti i onda moći da natenane potražimo tu ptičicu i te noćne lemurove.
Ali sam zato ja ostatak putovanja tog dana, koji je podrazumevao i vožnju kroz naseljena mesta, provela intenzivno posmatrajući, pa i fotografišući prizore iz svakodnevnog života stanovnika jugozapada Madagaskara pored kojih sam prolazila. Na primer, žene koje na glavi nose različite vrste tereta.
Nošenje tereta na glavi sigurno nije lako, ali zahteva savršeno držanje tela
Nošenje tereta na glavi sigurno nije lako, ali zahteva savršeno držanje tela
Ili muškarci koji upravljaju različitim vrstama vozila.
Rikša na ljudski pogon i tuk-tuk na motorni pogon
Tradicionalna zaprega koju vuku zebui
Ipak, možda najslikovitija je upravo sledeća fotografija na kojoj se vidi kolika se količina tereta prevozi na krovu ovog kombija. Šta god da se nalazi u ovim velikim džakovima poređanim na krovu kombija, ipak je to nekako previše tereta, zar ne?
Kombi i teret
Takođe smo u jednom trenutku prošle kroz jedno selo koje je poznato po proizvodnji nekog alkoholnog pića. Naš vozač Riza nam je rekao da je tokom putovanja skupljao plastične flaše od 1,5 litara koje smo mi ispraznile i bile spremne da bacimo upravo da bi ovim ljudima dao te flaše, jer ih oni koriste za pakovanje i prodaju lokalnog pića proizvedenog u domaćoj radinosti. Hoću da kažem, nije u pitanju neka prava fabrika koja ima i svoju propisnu ambalažu, već se ljudi snalaze. S druge strane, meni je bilo i drago da se te naše „odbačene“ flaše makar za nešto ponovo iskoriste. Riza je takođe rekao i da planira da kupi par boca ovog pića prilikom povratka, ali ni Sneža ni ja nismo bile inspirisane čak ni da bismo samo probale to piće, šta god da je u pitanju.
Izložbeni prostor i prodavnica pića
Kao što se vidi na prethodnim fotografijama, ovog dana je nebo bilo dosta oblačno, čak sam povremeno u daljini mogla da vidim kišu koja je mestimično padala iz pojedinih oblaka. Ipak, Sunce je tu i tamo uspevalo da se probije i onog trena kada bi ono obasjalo Zemlju, u ovom delu Madagaskara je bilo posebno vrelo, tako da su ljudi koji su pored puta čekali nešto ili nekoga gledali da to svoje čekanje obavljaju u hladovini.
Čekanje u hladovini
Čekanje u hladovini
Ta posebna vrelina koju pominjem dolazi od činjenice da gotovo tačno preko ovog dela Madagaskara prelazi Južni povratnik, što znači da se u januaru, kada smo i bile tamo, u sred dana Sunce nalazi skoro tačno iznad glave osobe koja stoji. U tom položaju, zraci Sunca su posebno vreli i to nije nužno vezano za temperaturu vazduha, već za utisak da će vam mozak svakog trena proključati ako duže stojite na suncu.
Inače, u ovom delu Madagaskara vlada suva klima i nama je Riza još u Antananarivuu najavio da na jugozapadu zemlje nikada ne pada kiša i da barem tamo nećemo morati da brinemo što smo došle na Madagaskar u sred kišne sezone. Doduše, dok smo stigle do grada Tuleara, svoju priču je promenio u: „Kiša u Tulearu pada samo tri puta godišnje“, što bi trebalo da on jako dobro zna, imajući i vidu da je upravo tu proveo svoje detinjstvo. Bilo kako bilo, vegetacija koja je negde bila bujnija, a negde dosta retka, bila je primerena upravo suvoj klimi. Tako smo često viđale kaktuse širokog lista koji rastu pored ljudskih naseobina i koji kada narastu služe kao zaštitna ograda.
Kaktusi kreću da rastu pored kuća u jednom selu pored puta
Kaktusi koji su već ozbiljno narasli i štite kuće sa druge strane ograde
Ali, što se vegetacije tiče, ovde smo ponovo počele da viđamo i baobabe.
Baobabi na jugozapadu Madagaskara
Ipak, možda najzanimljivija mesta pored kojih smo prolazile ovog dana bili su grobovi koji pripadaju članovima etničke grupe Mahafali koja živi na samom jugozapadu zemlje. Kao i sve etničke grupe na Madagaskaru, i Mahafali imaju čitav niz tabua koje oni veoma poštuju i koji se ovde zovu „fadi“. Jedan od njih je da na grobna mesta sme da se ide samo kada su sahrane ili ako treba da se pokupi neko zalutalo zebu goveče. Takođe je ranije bilo zabranjeno i da belci ulaze na njihovu teritoriju. To je sve u ovom slučaju značilo da Sneža i ja nismo smele da napuštamo kola. Bez obzira na to što nigde nikoga nije bilo, Riza je bio veoma jasan da možemo da fotografišemo samo iz kola. Nas dve smo to sasvim fino prihvatile i ponašale se u skladu sa tim, a on nam je kola nameštao tako da možemo lepo da uslikamo to što smo htele.
Neki od grobova su veoma složene i maštovite konstrukcije
Bilo je jasno na osnovu veličine ovog groba koji se vidi na gornjoj fotografiji da je to mesto sahrane članova neke dosta imućne porodice. Jedan od tipičnih rituala koji se obavljaju prilikom sahrane jeste žrtvovanje zebua čiji se rogovi kasnije ostavljaju na grobu. To se ovde sasvim jasno i videlo.
Rogovi zebua poređani po obodu grobnice
Ova grobnica, tačnije plac na kojem se nalazi, ograđena je, a na osnovu razbijenih staklenih flaša raspoređenih po vrhu ograde videlo se da posetioci ovde nisu dobrodošli.
Kapija kroz koju se ulazi na plac sa grobnicom i ograda sa razbijenim staklom na vrhu
Osim ovako složeno sagrađenih grobnica, uz put se prolazi i pored značajno skromnijih mesta gde siromašniji Mahafaliji sahranjuju svoje mrtve.
Skromni grob pored puta RN7
Ranije su Mahafaliji svoje mrtve sahranjivali po šumama, ali kako su šume raskrčivane i uništavane, tako to više i nije običaj. Ipak, povremeno oko grobnica svakako ima i drveća.
Nekoliko grobnica pored puta
Na ovom mestu smo, ponovo ne izlazeći iz kola, videle više različitih grobnica.
Grobnice onih bez para i onih sa parama