Madagaskar 2020, 19. deo (Tulear, Anakau)
Nakon nekoliko sati vožnje tog dana, konačno sam ugledala vode Mozambičkog kanala. Osim tih voda, pred nama se ukazala i lokalna planina koja se zove La Tabl, što znači „sto“, a iz njenog oblika je sasvim jasno otkud joj takvo ime. Naravno, ovo ne treba brkati sa Stonom planinom u Južnoafričkoj Republici. Ovde je u pitanju značajno manja planina.
Ovaj lako prepoznatljivi orijentir ujedno je značio i da smo moja drugarica Sneža i ja bile vrlo blizu našeg krajnjeg odredišta za taj dan, grada Tuleara, ali smo prethodno ipak svratile u jednu botaničku baštu. U pitanju je Arboretum d’Ancukaj koji se nalazi desetak kilometara pre Tuleara kada se u grad dolazi glavnim putem, a to je RN7.
Ovaj privatni rezervat je 1980. godine osnovao jedan švajcarski botaničar i tu se danas na oko 40 hektara može videti oko 900 vrsta biljaka, od čega je 90% njih endemsko na Madagaskaru. U okviru bašte postoji i informativni centar, kao i mali hotel sa bungalovima i restoran. Pošto je restoran na dobrom glasu, a bilo je već rano popodne, taman smo mislile da tu lepo i ručamo. Međutim, kada smo stigle, ispostavilo se da se restoran renovirao, tako da smo na kraju mogle samo da obilazimo biljke, dok su naši stomaci morali još da čekaju.
Ja se u biljke ne razumem baš mnogo, ali mi je nekoliko njih ipak bilo posebno zanimljivo. Na primer, jedna od mnogobrojnih vrsta iz roda Pachypodium – slonova stopa (Pachypodium rosulatum), biljka koja je endemska na Madagaskaru i koja podseća na nekakvu minijaturu baobaba. Ovde se vidi mnoštvo pojedinačnih biljaka koje rastu u jednoj velikoj saksiji.
Onda je tu bilo i dosta primeraka jedne vrste sočnice tj., sukulenta sa latinskim nazivom Alluaudia procera i ona je endemska na južnom Madagaskaru. Ova biljka može da naraste u visinu od preko par metara, ima veoma simpatične brojne listiće, a između njih i ozbiljne bodlje.
Istoj porodici Didiereaceae pripada i sledeća biljka čije fotografije prikazujem, a čiji naziv na latinskom je Didierea madagascariensi. Kao što se može i pretpostaviti iz naziva, i ova biljka je endemska i to na jugozapadu Madagaskara. Ona može da naraste do visine od neverovatnih 10 metara imajući u vidu njen izduženi oblik.
Tu je bila još jedna endemska biljka čiji je latinski naziv Euphorbia plagiantha. Ono što je čini posebno zanimljivom jeste njeno stablo, tačnije kora stabla koja je zlatne boje.
Naša šetnja je trajala oko sat vremena tokom kojih je bilo neverovatno vruće, i tada smo videle još puno drugih biljaka. Dodatno je zanimljivo da se tvrdi da oko 80% biljaka koje se ovde nalaze imaju i svoja medicinska svojstva. Devojka koja nas je vodila ukazivala nam je na neke biljke koje mogu da budu i jako otrovne, od nekih može i da se oslepi (ako se diraju, a onda rukama dotaknete oči), ali zato postoje neke druge koje rastu u sličnom području, a čijom primenom se leči štetno dejstvo ovih prvih. Ta devojka je sa puno entuzijazma govorila o tome kako se sve već nalazi u prirodi, a Sneža i ja smo se, mada se u principu slažemo sa tim stavom, ipak i čudile kako je neko uspeo da pronađe te protivotrove. Koliko ljudi je moralo da oslepi (a da se ne nauči da ta biljka ne treba da se dira), pa da se na tim osobama eksperimentiše sa drugim biljkama kao potencijalnim protivotrovima, dok se nije pronašao lek? U svakom slučaju, nas dve nismo ništa pipale.
Osim tih raznih biljaka kojima je posvećen ovaj rezervat, ovde smo mogle da vidimo i nekoliko vrsta životinja. Neke od njih se prirodno tu javljaju, dok druge gaje ili čuvaju. Jedna od životinja koje smo videle tokom šetnje bila je madagaskarski gušter.
Ali, tu sam takođe videla i jedan bračni par madagaskarskog svrakastog drozda (Copsychus albospecularis). Još jedna endemska vrsta sa Madagaskara.
Ovde smo takođe ušuškane u jednom ćošku dok ne prođe podnevna vrelina dana videle i nekoliko primeraka ugrožene zrakaste kornjače (Astrochelys radiata). Ovo je endemska vrsta koja je kritično ugrožena, a Arboretum d’Ancukaj daje svoj doprinos borbi za opstanak ove vrste kornjača. One su ugrožene zbog smanjivanja staništa u kojima prirodno žive, kao i zbog lovokradica jer su zanimljive za nekakve mamlaze po belom svetu koji vole da ih čuvaju kao svoje kućne ljubimce.
Par komada zrakastih kornjača
Naš obilazak arboretuma je obuhvatao i posetu jednoj prostoriji koja je imala ulogu nekakvog muzeja. Tu je bilo različitih predmeta, ali je meni najzanimljivije bilo jaje (sastavljeno iz delova, pošto je jaje originalno bilo polomljeno) koje pripada izumrloj vrsti ptica-slonovki. Te ogromne ptice koje obuhvataju više rodova živele su samo na Madagaskaru, ali su izumrle. Negde se kaže da su istrebljene u 11. ili 12. veku, a negde da je poslednji primerak nestao u 17. veku. Bilo kako bilo, uglavnom se svi slažu da su ljudi bili ti koji su uticali na izumiranje ovih ptica. Za jednu vrstu ptica koja pripada ovoj porodici ustanovljeno je da je bila teška oko 730 kg i da je bila visoka 3 metra i time je ona „proglašena“ za najveću pticu na svetu.
Što se jaja ovih ptica tiče, i dan danas mogu da se nađu slomljene ljuske, mada se ponekad nađu i čitava jaja. I ona su, kao i njihovi roditelji, ogromna – neka mogu da imaju obim od jednog metra, a zapreminu jednaku količini od preko 150 kokošijih jaja.
Jaje slonovke
Posle posete ovom „muzeju“ naš obilazak je bio gotov, a mi smo ponovo sele u kola i sa Rizom se odvezle do hotela u sada već nedalekom gradu Tulearu.
Za početak, za ovaj grad se koriste dva naziva: Tulear ili Tuliara i to je najveći grad na jugozapadu Madagaskara. Po povratku kući sam pronašla da postoji rasa malih pasa koja je nazvana upravo po ovom gradu iz kojeg i potiče – tulearski pas ili Koton de Tulear.
Dok smo bile ovde ja nisam primetila ni jednog psa, ali kada smo stigle u grad, prvo smo se smestile u hotel, ostavile svoje stvari u sobi, a zatim otišle na lep ručak u restoran koji se nalazio skoro odmah pored našeg hotela. Bile smo gladne. Kako se grad nalazi na obali okeana (Mozambički kanal je deo Indijskog okeana), logično nam je bilo da uzmemo neke morske plodove. I nismo se pokajale.
Na kraju nam je vlasnik doneo i čašu soka od baobaba da probamo. Mada smo bile zahvalne na takvom gestu, moram da priznam da nismo bile oduševljene. Ni jednoj ni drugoj se taj ukus nije posebno dopao.
Ali smo zato, čim smo završile ručak, otišle (Riza nas je odvezao) do mesta odakle smo narednog dana nastavljale svoje putovanje, ali bez Rize, čisto da bismo bile sigurne da je sve u redu, mada sam ja uredno imala potvrdu rezervacije mesta (napravljeno par meseci ranije) i to je zaista i sve savršeno funkcionisalo.
Posle kraćeg zadržavanja u kancelariji prevoznika, brže-bolje smo se vratile u hotel jer nam je to sada već bilo neophodno. Naime, u Tulearu je bilo jako vruće i veoma, veoma vlažno, tako da nam je izrazito prijalo kada je hotelska soba počela da nam se rashlađuje.
Nakon izvesnog perioda rashlađivanja, ipak smo se odlučile da malo prošetamo u pravcu luke, jer smo tamo videle neke radnjice sa robom za turiste, a Sneža posebno voli te radnje. Kiša je počela po malo da pada baš u vreme kada smo bile u tim radnjicama, ali je onda stala, što smo mi iskoristile da se vratimo u hotel, što je bilo dobro jer je već lagano padao mrak. Uskoro je počeo neverovatan pljusak koji je trajao i trajao. U Evropi jednostavno nema takvih kiša i ja nemam sa čime to da poredim. Nama je naravno bilo veoma drago da smo u vreme ovog izlivanja vode sa neba bile u sigurnosti naše sobe.
Naredno jutro posle doručka, iskoristila sam blizinu lokalne pijace da malo prošetam i osim što sam nam kupila malo voća, tamo sam mogla da se uverim u količinu padavina od prethodne noći. Naime, deo pijace se pruža duž ulice koja u svojoj sredini ima pad, poput dna čamca.
Posle moje kraće šetnje po obodu pijace, vratila sam se u hotelsku sobu, Sneža i ja smo se spakovale, a onda se u dogovoreno vreme našle ispred hotela sa Rizom da bi nas on odvezao do luke gde smo se i rastali. Naime, mi smo išle na mini-odmor od tri dana, a on se kolima vraćao u Antananarivu, a dogovor je bio da nas tamo za par dana sačeka na aerodromu. Poželele smo su srećan put, a mi smo prešle u mini terminal lokalnog prevoznika. U pitanju je jedna od dve lokalne kompanije koje koriste glisere za prebacivanje putnika do popularnog mesta na obali južno od Tuleara.
Naime, naše sledeće odredište je bilo maleno selo Anakau i do njega može da se dođe i suvozemnim putem, ali je to dosta komplikovano, put je razrovan i zemljan, plus udaljenost je oko 270 km jer se ide okolo-naokolo. Osim toga, pretpostavljam da se u vreme kišne sezone i inače razrovan put pretvara u gotovo nepremostivu prepreku. Nas dve smo zato, dakle, rezervisale dva mesta u gliseru. Kada se ide čamcem, udaljenost između Tuleara i Anakaua je samo oko 35 km. Ove dve kompanije koje organizuju prevoz kažu da vožnja traje sat vremena, ali je to u našem slučaju realno bilo skoro dva sata. Međutim, sama priroda i posledična zanimljivost ovog „javnog prevoza“ bila dovoljna tako da nam ništa nije smetalo. Naprotiv, ja sam bila neskriveno oduševljena.
S druge strane, kada smo stigle do kancelarije prevoznika koja je ujedno služila i kao „terminal“ na trenutak sam bila zbunjena, jer mora nije bilo ni od korova. Tj., bilo ga je, ali dosta daleko, a između nas i mora u kojem se lelujao naš gliser prostiralo se nesimpatično tamno muljevito polje.
Videla sam neku tablu na kojoj je pisalo da „obavezno častiti vozače zaprege sa zebuima“, ali sam ja prvo pomislila da se to odnosi na situaciju kada stignemo u Anakau, jer sam u procesu pravljenja rezervacija prevoza naišla na informaciju da nam prevoznik obezbeđuje transfer do samog hotela u Anakau. Prateći malo sa drvene platforme situaciju na tom muljevitom polju, shvatila sam konačno o čemu se tu radi. Naime, zbog oseke i udaljenosti glisera u odnosu na suvu zemlju i „terminal“, kompanija organizuje više kola koja vuče po par zebua i tako se putnici i prtljag prevoze do glisera. Malo smo sačekale da dođe vreme za ukrcavanje, pa je tako i bilo kao što sam prethodno već zaključila. To naše čekanje je podrazumevalo i iskrcavanje putnika koji su upravo stigli iz Anakaua.
Kad je došao red na nas, sa drvene platforme kod terminala smo se ukrcale u zaprežna kola i tako su nas prevezli do samog glisera. Evo kako je to otprilike izgledalo:
Što se tiče „transfera“ do hotela, kada stigne u Anakau, gliser svraća u hotele za koje postoje putnici tako što uđe skroz u plićak, gde osoblje hotela preuzme prtljag, a putnici uskoče u tu već plitku vodu pre nego što izađu na suvo u vidu peščane plaže. Nas je tako sačekala jedna devojka koja radi u hotelu, otišle smo do bara, tj., dela za sedenje, gde su nas prvo počastile lepim čajem, a onda smo se formalno prijavile i dobile osnovne informacije.
Mada sam ja rezervisala najjednostavniji bungalov, na licu mesta smo odlučile da uzmemo malo unapređeniju verziju, tako da smo imale obezbeđeno kupatilo sa tekućom hladnom i toplom vodim (originalna rezervacija je uključivala tuširanje tako što se čovek poliva vodim koju zahvata iz nekakvog vedra). Videvši i da ovo nije tipično turističko selo, odlučile smo se i za polu-pansion. Sve je to bilo jako lepo, a najlepše je bilo to što je naš bungalov bio udaljen od plaže nekih desetak metara. Imajući u vidu da smo mi ovde bile totalno van sezone, ispostavilo se da smo bile i jedine gošće u hotelu, tako da su nam čitava plaža u tom delu i sve ležaljke bili na raspolaganju.
Tokom narednih tri dana, povremeno bih uočila još neke posetioce, ali su oni odsedali po drugim hotelima ili ko zna već gde. U Anakau su svi hoteli, a njih ima mali broj, u obliku bungalova, tj., ne postoje nikakve velike građevine.