Madagaskar 2020, 2. deo (Antananarivo)
A sada da se vratim na temu našeg sastanka već prvog jutra u Antananarivu, glavnom gradu Madagaskara, koji smo imale sa Mikajom u vezi sa dogovorenim rentiranjem kola i vozača. Naime, kao prvo Madagaskar nema dobre puteve, tj., ima relativno malo asfaltiranih puteva. Druga stvar je da postoji javni prevoz, ali ako je privatnim kolima potrebno 9 sati da pređe određenu razdaljinu, javnom prevozu u vidu mini-buseva, na primer, može da bude potrebno 15 i više sati za istu stvar. Takođe, svi kažu da noću nije bezbedno da čovek bude negde na putu, a takođe ima i džeparoša (po ulicama većih gradova i po turističkim odredištima). Sve je to dovelo do toga da smo se za ovo putovanje nas dve dogovorile da iznajmimo kola i vozača. Šta više, kola su bila u vidu velikog, udobnog vozila sa pogonom na četiri točka jer trebalo je često da idemo po putevima punim rupa, pa je poželjno da se čovek vozi jakim kolima sa dobrim amortizerima, a povremeno se išlo i zemljanim putevima i to uveliko u vreme sezone kiša.
Da bih sve ovo organizovala, prvo sam napravila plan puta po danima, a onda sam poslala upite na nekoliko adresa do kojih sam uspela da dođem, tako da sam na kraju sprovela propisnu tendersku proceduru u okviru koje mi se javilo četiri „ponuđača“, a Sneža i ja smo kao prava komisija odlučile koga ćemo da izaberemo. Za radoznale: svakako nije bila najskuplja ponuda, ali nije bila ni najjeftinija; odlučile smo se za ponudu koja nam se činila najprofesionalnijom, a po niskoj ceni. I mada je za nas dve ovo predstavljalo novinu u smislu da smo putovale u, za nas, izuzetno visokom stilu, ovo je ujedno i najčešći način putovanja na koji strani nezavisni putnici/posetioci obilaze Madagaskar.
Dakle, za početak je vlasnik te agencije sa kojom smo ugovorile najam po dogovoru to jutro došao u naš pansion, sa sve kolima i vozačem, pošto smo odmah tog dana već krenule sa obilascima. Doduše, ja sam smislila da prvo idemo do Kraljevskog brda Ambuhimanga, a onda i do Parka lemura, ali je Mikaija savetovao da Kraljevsko brdo ostavimo za kraj, pošto se moja dva planirana lokaliteta nalaze na suprotnim krajevima u odnosu na Antananarivo. Naime, saobraćaj u glavnom gradu Madagaskara je veoma gust, sa velikim gužvama i gubi se puno vremena u prevozu. Rešile smo da ga poslušamo.
Već prilikom napuštanja dvorišta pansiona kolima, počele smo da se upoznajemo sa tim kako stvari stoje na Madagaskaru. Za početak, Madagaskar je veoma siromašna zemlja i tako je okolina veoma lepog i sređenog pansiona sa divnom baštom, ali i visokom zidanom ogradom i velikom i jakom metalnom kapijom koja se otvara samo da prođu već najavljena kola, predstavljala suštu suprotnost tom parčencetu lokalnog raja. Naime, mada su kuće u okolini takođe bile od cigle, ulica i neke radnjice u njoj su delovali vrlo razrušeno i zapušteno, i nama je kao novajlijama za Madagaskar, još uvek pod utiskom pretećih upozorenja, a i nedovoljno naspavanim, bilo veoma drago da smo ipak iznajmile to vozilo i da nismo morale tu peške da prolazimo. Još prethodne noći kada smo stigle uz bojazan smo iz taksija posmatrale tu okolinu, ali ni sada po danu ništa tu nije delovalo posebno privlačno i nije ulivalo poverenje. Barem nama i u tom trenutku.
Ali, kako smo krenuli prvo ka centru grada, gde nas je Mikaija napustio uz dogovor da ćemo se kasnije ponovo videti, a i dalje u pravcu Parka lemura, počele smo lagano da se opuštamo.
Za početak, pošto se Antananarivo nalazi na oko 1.280 m nadmorske visine, bez obzira na žarki pojas i trope, temperature vazduha su dosta prijatne, noću čak toliko da nije potreban ni ventilator ni klima uređaj. Osim toga, kako je bila sezona kiša to je ujedno značilo i da se dosta polja zelenilo. Čak i u neposrednoj blizini centra grada, kao i kada čovek počne da se udaljava, najčešće smo viđale pirinčana polja, a pirinač je, uzgred, apsolutno najpopularnija namirnica na Madagaskaru. Riza, naš vozač, rekao nam je da misli da Malgaši jedu više pirinča i od Kineza, tako da bez obzira na veliku proizvodnju oni moraju još i da uvoze dodatne količine.
Uz put smo se upoznavale i sa nekim „običajima“ kao što je sušenje veša po travnjacima i žbunju, a na jednom mestu smo videle i gde se veš pere. Ipak, predrasude i pogled na blatnjavu vodu u kojoj se pere veš ne treba nikoga da navedu na pogrešan zaključak – kada se po strani ostave slučajevi ekstremnog siromaštva i garderoba i higijena koja idu uz to, tokom čitavog boravka nismo direktno naišle ni na koga ko bi neprijatno mirisao ili delovao prljavo.
Posle prijatne vožnje došle smo i do Parka lemura koji se nalazi na nekih 20-ak kilometara jugozapadno od glavnog grada i to je privatni rezervat osnovan pre oko 20 godina. S jedne strane parka se nalazi put, a sa druge strane reka Kacauka (Katsaoka). Kako je prethodne noći padala jaka kiša, reka je ne samo nabujala, već je nosila u sebi i velike količine zemlje što joj je davalo crvenkastu boju.
Kada smo stigle u park, dočekao nas je sa širokim osmehom jedan službenik koji je prodavao ulaznice, a onda predao u ruke jednog lokalnog vodiča koji nas je provodao po parku. Već ti prvi susreti tog dana sa agentom, vozačem, čovekom koji prodaje ulaznice u parku i vodičem pokazao nam je da su ovde svi izuzetno ljubazni i predusretljivi i da se posetilac zaista oseća veoma lepo i dobrodošlo.
Glavni razlog za postojanje ovog parka-rezervata jeste da se tu smeste lemuri koji su spaseni iz neslavne uloge kućnih ljubimaca ili koji su pronađeni povređeni, bolesni ili ugroženi u prirodi. To nije zoološki vrt u smislu da lemuri nisu u kavezima, oni mogu da skaču sa drveta na drvo, ali su oni takođe i dovoljno odomaćeni i naviknuti na hranu koju dobijaju, tako da u zamenu za „krov nad glavom“ i pun pansion vrlo rado „poziraju“ za posetioce. Dok smo hodale po parku u pratnji vodiča, on nam je takođe skretao pažnju i na brojne biljke koje su tu zasađene pošto park takođe služi i kao manja botanička bašta sa preko 70 vrsta različitih biljaka i drveća, uključujući i brojne endemske vrste.
Među prvim lemurima na koje smo naišle bila je jedna manja grupa krunaste sifake (Propithecus coronatus), a sifake su vrste lemura. Ova grupa se nalazila u krošnjama drveća ispod kojeg smo stajali, tako da nismo baš dobro mogle da ih vidimo, ali smo uskoro naišle na nekoliko primeraka crno-belog grivnastog lemura (Varecia variegata) koji su sasvim lepo sarađivali.
Uzgred, koliko sam uspela da shvatim, sifake su vrsta lemura koji su više skloni da na drveću stoje nekako uspravno, više skaču i mogu u jednom skoku da prevale razdaljinu i do 10 metara, a takođe i kada hodaju po zemlji to rade uspravljeni na zadnje noge i pomerajući se u stranu, pa ih zovu i „lemuri koji igraju“. Bilo kako bilo, vrlo brzo smo ponovo naišli na krunaste sifake koje su se dosta brzo kretale od drveta do drveta, ali sam jednu ipak uspela da uhvatim svojim foto-aparatom.
Ne tako daleko došle smo i do nekih velikih bambusa kod koji je bilo hranilište, pa smo tu naišle na nekoliko Kokerelovih sifaka (Propithecus coquereli).
Da sad malo pojasnim otkud ovoliko interesovanje za lemure. Lemuri su primati, zajedno sa majmunima, čovekolikim majmunima i čovekom, što će reći da su naši bliski biološki rođaci. Ono što ih čini specifičnim jeste samo mesto na kojem žive, tj., sam Madagaskar jer je to jedino mesto na svetu na kojem lemuri prirodno žive. Imajući u vidu nastajanje i istoriju Madagaskara, lemuri su imali dovoljno vremena i slobode da se razviju u sasvim posebnu grupu primata sa svojim varijacijama.
Naime, nekada davno, postojao je super-kontinent po imenu Gondvana koji je obuhvatao veliku kopnenu masu. Onda su stvari, a pogotovo delovi kopna, krenuli da se šire i razdvajaju i tako se pre 165 miliona godina Afrika odvojila od dela kopna koje je obuhvatalo i današnji Madagaskar kao i današnju Indiju. Onda je pre oko 88 miliona godina i Indija rešila da se otcepi, pa je ostavila Madagaskar iza sebe, a ona sama otišla na severoistok i nacigovala one Himalaje. To je omogućilo Madagaskaru i njegovim stanovnicima da teraju svoju priču i da uopšte ne obraćaju pažnju na dešavanja po ostalim delovima kopna. Tako je vremenom došlo do toga da su 70% životinja i čak 90% biljaka na Madagaskaru – endemski, tj., prirodno rastu i žive SAMO na Madagaskaru, pa se zbog svega toga Madagaskar često naziva i „osmim kontinentom“. Homo sapiens se ovde pojavio dosta kasno, po svim pokazateljima tek pre nekih 2000 godina, i mada je vremenom svakako uneo haos (posle dolaska čoveka izumrli su, između ostalih, i neki lemur koji je bio veličine gorile, kao i jedna od najvećih ptica na svetu ikada – slonovka ili ptica slon), problemi nikako da prestanu. Zbog ljudskih aktivnosti, pre svega u vidu krčenja šuma da bi se dobile njive, mnoge životinjske i biljne vrste su i dalje veoma ili čak ekstremno ugrožene.
Ali da se vratim na naš obilazak Parka lemura. Ovde osim lemura mogu da se vide i neke druge životinje, pa tako i zrakaste kornjače (Astrochelys radiata) koje smo videle u jednom kamenjem ograđenom delu. Problem sa različitim vrstama kornjača na Madagaskaru jeste da su postale dosta ugrožene, neke su čak na ivici istrebljenja, jer njihovi specifični oklopi dostižu veoma visoke cene. Eto, gde god se okrenete, a ono neka velika tuga i užasavajuće ponašanje ljudskog roda. Prosto vas bude sramota što pripadate takvoj grozomornoj grupi.
Tu je negde počela i da pada kiša, pa pošto se nije znalo da li će se to pretvoriti u provalu oblaka, vodič nas je brže-bolje odveo da vidimo još jednu vrstu lemura. U pitanju su prstenorepi lemuri (Lemur catta) i kao što se vidi na slici i oni su ovom prilikom zbili svoje redove u očekivanju jače kiše.
Ovi posebno slikoviti lemuri su dobili malo više na svom marketingu dobijanjem jedne od glavnih uloga u dugometražnom crtanom filmu Madagaskar.
Pošto nam se posle posete Parku lemura ukazalo slobodno vreme, nekako smo ga spontano organizovale u dogovoru sa Rizom. Kiša je, dakle, počela da pada još dok smo bile u parku, ali smo to i očekivale. Naime, nama je januar odgovarao za putovanje, ali se ispostavilo da januar predstavlja vrhunac kišne sezone na Madagaskaru i svi sa kojima sam kontaktirala oko dogovora vezanog za najam kola su prvo pitali da li baš moramo da dođemo u januaru. Zbog toga sam se bojala da će nam kiša pljuštati po čitav dan, jer šta ja znam šta je kišna sezona na Madagaskaru. Zato me je za početak obradovalo da makar nije bilo mokro pre podne i na samom početku obilaska Parka lemura. Ipak, dok smo se vraćali ka Antananarivu, kiša je padala gotovo bez prestanka, ali različitim intenzitetom, a i različito se zadržavala na različitim mestima.
Bilo kako bilo, mi smo odlučile da odemo do Kraljičine palate koja se zove Ruva i koja se nalazi na vrhu jednog brda u centru Antananariva. Riza nam je ponovio ono što smo i same saznale iz vodiča, a to je da je ta palata gorela u nekom požaru pre par godina, ali je i dodao da restauracija još uvek traje i da je mesto zatvoreno za posete. Kada smo tamo stigle, kiša je padala, a mi smo videle obrise palate, pa smo prišle metalnoj ogradi da bismo kroz nju fotografisale šta se može uhvatiti. Tu su bili i neki lokalci i oni su rekli da palata može da se obiđe. Rekli su oni i mnogo više, a mi smo se obradovale i pomislile da je palata možda u međuvremenu otvorena, a da Riza za to ne zna. Javile smo mu se i rekle da ćemo se brzo vratiti, ali smo se vratile znatno brže od planiranog, tj., već za par minuta, jer je jedan od „vodiča“ smrdeo na alkohol, a i „ulaznice“ se nisu prodavale na šalteru koji je stajao sasvim uredno zatvoren, već su oni planirali da im samo damo pare. Ne znam ko su ti momci uopšte bili i kako su oni ušli u prostor koji bi trebalo da je zatvoren, tek lepo smo se nas dve vratile do kola i spustile u niže delove grada gde smo se našle sa Mikajom i otišli na kasniji ručak.
Zatim smo sa njima dvojicom otišle do još par mesta za koja smo mislile da nam mogu biti zanimljiva. Jedno je bilo specijalizovana radnja za začine, a ja sam svakako planirala da kupim šipke vanile pošto vanila sa Madagaskara važi za najbolju na svetu, ali se ispostavilo da je vanila u ovoj radnji bila skuplja nego vanila sa Madagaskara u Beogradu. Kupila sam neke ekstremno ljute papričice (piri-piri ili pili-pili), koje su marketinški manje popularne, pa samim tim im je i cena normalnija.
Takođe smo otišle i u neko „umetničko selo“ gde prave zaista izuzetno impresivne modele starinskih brodova, ali em nas takve stvari zapravo uopšte ne zanimaju, em je to sve bilo preskupo za nas. Ne kažem da ne vredi, u pitanju je neverovatno pedantan i predan ručni rad, ali to ipak nije bilo za nas.
S druge strane, već je bilo kasnije popodne i mi smo bile željne da se vratimo u svoj pansion i u sobu jer je trebalo i da se odmaramo, pošto smo već narednog jutra ponovo morale da ustanemo oko 4 ujutru jer smo već u 6 imale let za ostrvo Nusi Be.