Madagaskar 2020, 21. deo (Anakau, Nusi Ve)
Narednog dana sam se ponovo probudila rano i ponovo sam išla u šetnju po plaži.
Ipak, za razliku od prethodnog dana kada smo se moja drugarica Sneža i ja uglavnom samo izležavale na plaži, ovog dana smo išle na jedan izlet.
Naime, duž jugozapadne obale Madagaskara prostire se koralni greben koji je četvrti po veličini na svetu. Tu smo mi rešile da idemo da bismo malo gnjurale. Izlet se sastojao od odlaska pirogom na ostrvo preko puta Anakaua koje se zove Nusi Ve. To ostrvce je značajno jer se na njemu gnezde neke ptice, raste nekakvo endemsko nisko drveće i biljke, a takođe je to i sveta zemlja pripadnika plemena Vezu koji žive na obali i koji tu sahranjuju svoje mrtve. Takođe, kroz istoriju su tu boravili i različiti belci koji su tu trgovali, ali povremeno i umirali, pa na ostrvcetu postoji i „kreolsko groblje“.
Za početak smo sa obale posmatrale kako se „naša“ piroga sprema za izlet, dok je u daljini iza nje mogla da se vidi silueta ostrvceta na koje smo išle.
Piroga je bila dosta uska i samo po jedna osoba je mogla da sedi na prečkama koje služe kao klupice. Mada je plovilo imalo i motor, u jednom trenutku su momci razvili jedro i tako smo preplovili veći deo puta.
Međutim, mislim se da su možda to jedro i razvili radi opšteg utiska, slikovitije je, jer kako smo se približili Nusi Veu, tako su oni ponovo spustili jedro i pomoću motora smo se lagano približili obali i parkirali na plaži.
Nusi Ve je ljudima danas nenastanjeno koralno ostrvo koje se nalazi oko 5 km od Anakaua. Dugačko je oko 4,5 km, a široko oko 1,8 km. Po njegovom obodu se pružaju peščane plaže, dok je u sredini zelena oaza koja se sastoji od relativno niskog rastinja.
Kada kažem da ljudi ovde danas ne žive, mislim na podatak da su se Francuzi svojevremeno (1888. godine) iskrcali prvo ovde pre nego što su se prebacili na kopno i osvojili ga. Ipak, ostrvo nije izgubilo svoju važnu funkciju za došljake i služilo je kao luka za lokalnu trgovinu, kao i za otpremu robova, tako da je tu postojao trajni logor sa svojom posadom. Međutim, postoje i određeni tragovi koji sugerišu da su ovde još u 17. veku svraćali neki trgovci.
Što se lokalnog stanovništva tiče, ostrvo je bilo, a i dan danas je, sveta zemlja naroda Vezu gde oni svake godine u skladu sa svojom tradicijom prinose žrtve u vidu zebua, pošto se na ostrvu nalaze i grobovi njihovih predaka. Kao i u ostalom delu Madagaskara, sahrana preminulih je i ovde veoma važan događaj kojem se pridaje veliki značaj, uz obavezno strogo poštovanje tradicije. Ali, za razliku od ostatka zemlje gde smo se često susretale sa informacijama o sahrani u par činova (sahrana u privremenom grobu, pa posle izvesnog vremena nova, tj., prenošenje leša na trajno mesto poslednjeg prebivališta), ovde je na jednoj tabli pisalo da Vezu sahranjuju svoje preminule „brzo: u roku od samo par dana“. Uz prisustvo familije i seljana, kroz molitvu Bogu i precima traži se blagoslov, a onda se daju ponude: crna koza, med, rum,...
Slične ponude se nude i bogu mora Vurumbeu – koza (ne mora crna), pevac, crveni rum, itd. Vezu veruju da je Vurumbe inkarnacija predaka koji su nestali u moru, tj, duhova onih koji su se udavili u moru i koji se doživljavaju kao moćni duhovi čuvari. Te ponude se prinose bogu prilikom posebnih ceremonija koje se organizuju u skladu sa lunarnim kalendarom. Tom prilikom se priziva bog Vurumbe i postoje posebno određeni ljudi koji su zaduženi za komunikaciju s njim.
Imajući u vidu ovakav značaj ostrva za pripadnike Vezu naroda, osim uobičajenih pravila ponašanja za posetioce da ne treba ništa da se ostavi iza sebe, da ne sme ništa da se odavde nosi, da životinje ne treba da se uznemiravaju i/ili hrane, postoje i veoma jasna i bitna pravila koja se odnose na „fadi“, tj., na lokalne tabue. To znači da mesta na kojima se vrši obožavanje i izvode ceremonije moraju apsolutno da se poštuju, ne sme da se prilazi grobovima i vrlo bitno – na ostrvu je zabranjeno da se obavljaju fiziološke potrebe (drugim rečima, da se piški i kaki), a povrh svega zabranjeno je na ostrvo dovoditi pse i donositi svinjsko meso u bilo kom obliku. To sve lepo piše na jednoj tabli koja stoji kod jedine savremene, mada svedene konstrukcije na ostrvu, jer tu postoji šalter gde se plaćaju ulaznice za posetu zaštićenom području.
Mnogo zanimljiviji od same konstrukcije malog „centra za posetioce“ bio je pogled sa drvene platforme koja je tu napravljena.
Kada smo stigle na ostrvo, u tom „centru za posetioce“ osim momka koji je radio na prodaji ulaznica bilo je još par njegovih drugara koji su mu tu očigledno pravili društvo. Mi smo platile ulaznice, a momak nas je pitao odakle smo. Kazale smo mu, na šta je on odmah izbacio: „Dobar dan.“ Nas je to poprilično iznenadilo i obradovalo, a onda smo ga pitale i gde je to naučio, a on nam je rekao da je to naučio od nekih Slovenaca, posle čega je izgovorio još jednu reč koju je očigledno naučio od njih – „pičke“. Mi smo se tu slatko od srca nasmejale, a ja kao jezičar nisam mogla da odolim, a da mu ne pojasnim da on time praktično poznaje šest jezika (tačno po republikama bivše SFRJ), jer ta reč u svim zemljama bivše Jugoslavije znači isto.
Tu smo se Sneža i ja rastale od momaka koji su nas dovezli na Nusi Ve, uz dogovor da će nas čekati na drugoj strani ostrva, a onda smo nas dve krenule u šetnju.
Kada smo se na kraju staze koja se vidi na gornjoj slici popele uz stepenice, prvo sam se lepo osvrnula oko sebe (i to snimila), jer je ovo bila jedna od najviših tačaka na ostrvu.
A zatim smo se približile tradicionalnom grobu, ali smo ostale na pristojnoj udaljenosti. Mada osim nas dve u ovom trenutku niko nije šetao po ostrvu i niko nas svakako nije ni pratio, ni gledao, moram da priznam da smo i Sneža i ja vrlo sklone da apsolutno poštujemo pravila i običaje koji važe na mestima koja posećujemo i nemamo detinjastu sklonost da dokazujemo same sebi da „mi to možemo“.
Posle fotografisanja smo jednostavno nastavile sa šetnjom po ostrvu.
Staza kojom smo dalje išle dovela nas je do jednog gotovo šumarka i tu je stajala tabla koja je navodila da se tu nalazi groblje ljudi koji nisu Vezu, a koje je njihova sudbina dovela čak do ovde gde su završili svoje živote.
Posle kraćeg zadržavanja pored ovog groblja (i tu nismo napuštale stazu), nastavile smo dalje sa šetnjom, ali sada već sa jasnim ciljem da se malo pozabavimo veoma bitnim stanovnicima ovog ostrva, a to su – ptice. Naime, na izvestan način upravo zahvaljujući ovim strogim tabuima naroda Vezu, ostrvo Nusi Ve je poprilično neiskvareno i bez prevelikog ljudskog uticaja, tako da predstavlja bezbedno mesto za mnoge ptice. Tako smo došle do još jednog nezvaničnog vidikovca odakle staza vodi ka mestu gde se gnezde ptice o kojima ću uskoro nešto više reći.
Za početak sam sa strane ugledala par šarenih vrana (Corvus albus) koje su dosta rasprostranjene po čitavom afričkom kontinentu.
A onda su na red došle fantastične crvenorepe tropske ptice (Phaethon rubricauda). Postojao je samo jedan problem: kao skoro sve ptice i one imaju jedan „nesimpatičan“ običaj, a to je da lete i da se time stalno pokreću, što amaterima poput mene sa amaterskim foto-aparatima otežava fotografisanje istih. Kako je u vreme kada smo bile blizu mesta gnežđenja ovih ptica bilo skoro podne, Sunce je bilo veoma jako, a stajanje na otvorenom u pokušaju da se fotoaparatom uhvate ove ptice u letu bilo je ravno mučenju. Ipak, tu i tamo je poneka fotografija uspela dovoljno da predmeti mog interesovanja mogu lepo da se razaznaju.
Ove ptice koje veći deo života provode leteći nad otvorenim morem monogamne su i udruženim snagama vode računa o jednom jajetu koje ženka snese. Inkubacija traje 42 dana, a od toga prvo mužjak leži na jajetu 21 dan, a onda i ženka isto toliko. Konačno imamo dobar primer ravnopravne podele poslova.
Na svu sreću smo u jednom delu naišle na te iste ptice koje su ležale na jajima, pa je fotografisanje bilo nešto uspešnije. Uzgred, ovo je najjužnija tačka na kojoj se ove ptice razmnožavaju tokom čitave godine, pošto u nekim delovima sveta one prate promenu sezona i svoje razmnožavanje prilagođavaju dobu godine.
Dok sam ja tragala za još nekom pticom na gnezdu nadajući se da ću imati dobar pogled, na par metara od mene sletela je na zemlju jedna crvenorepa tropska ptica i krenula da se zavlači ispod žbuna, očigledno idući ka svom gnezdu.
Kada više nismo mogle da izdržimo vrelinu sunčevih zraka, Sneža i ja smo zaključile da smo dovoljno fotografisale ptice i onda smo se uputile ka delu ostrva gde je trebalo da nas sačekaju momci sa pirogom. Kada smo ih ugledale, oni su nam mahnuli i pokazali da treba ipak da odemo do još jednog dela. Poslušale smo ih i vredelo je. Naime, na ostrvo Nusi Ve doleću i druge ptice, a ne samo ove dve vrste koje sam pomenula – neke su lokalne sa kopna, a neke su selice. Tako smo mi došle do jednog kraja ostrva gde nas je dočekalo veliko mnoštvo ptica. Mada smo prišle sasvim normalnim, laganim hodom i mada smo ipak bile dosta daleko, one su se uznemirile i uzletele, malo obišle krug, pa ponovo sletele nešto dalje. Nije to ni najmanje smetalo. Mesto je bilo veoma lepo, a i prizor sa pticama.
Osim gledanja ptica u daljini, mesto do kojeg smo došle bilo je i fantastično kao vidikovac za ovaj deo ostrva Nusi Ve.
I onda smo konačno otišle do momaka koji su nas čekali sa pirogom, pa smo se malo udaljili od obale. Sneža i ja na sebe stavile opremu za gnjuranje, ušle u vodu i uputile se u pravcu dela tog koralnog grebena koji se prostire duž jugozapadne obale Madagaskara, a koji su nam momci pokazali. Usledilo je prilično razočaranje.
Naime, ovaj koralni greben obuhvata preko 400 morskih vrsta, uključujući 212 vrsta riba, preko 100 vrsta korala i brojne druge morske beskičmenjake, alge i trave. Kao što sam već pomenula u prethodnom tekstu, ovdkako sue takođe u periodu od juna do novembra prolaze i kitovi i delfini. Međutim, kada smo nas dve ovde gnjurale to je sve delovalo poprilično nezanimljivo. Kasnije su nam rekli da je razlog za to taj što je prethodnog dana duvao jak vetar, pa je voda bila uzburkana, a ribe se posakrivale. Nisam baš sigurna, ali, to mu je što mu je.
Po povratku u hotel, sele smo malo na terasu bara našeg hotela da bi popile nešto osvežavajuće i malo se rashladile. Bilo mi je zanimljivo kako je boja vode odjednom postala plava. Verovatno zavisi i od intenziteta plave boje neba.
Tu smo takođe mogle da vidimo i kako se piroga zajedničkim snagama izvlači na suvo.
A onda je ponovo na vodama Indijskog okeana preda mnom zavladao mir.
Posle te kratke pauze, otišle smo do bungalova da ostavimo stvari, a odmah zatim do plaže da bi se vodama okeana malo rashlade i malo plivale. Onda sam se ponovo izvrnula na ležaj i posmatrala svet oko sebe.
Kako je vreme prolazilo, tako je počeo da duva nešto jači vetar, a talasi su na jednom delu plaže, vrlo blizu naših ležaljki, počeli da se lome. Bio je to praktično poziv za lokalnu decu.
Bitno je da se ovo dešavalo na siromašnom Madagaskaru i mada je najvažniji duh igre, bilo je jasno i da neka od ove dece moraju da improvizuju i da koriste onakve daske kakve mogu da nađu.
Neka deca su se trudila i pokušavala da se usprave na svojim daskama, ali su se neka i samo prepuštala talasima. Sigurna sam da su uživala.
Ja sam silno uživala gledajući i fotografišući ovu decu, a onda sam i dočekala da je jedan dečko uspeo da se uspravi na dasci. Nije trajalo dugo, ali on je uspeo!
Posle izvesnog vremena, vetar se primirio, a talasi nestali.
Onda sam promenila ugao gledanja, a boje su ponovo bile drugačije mada ništa na svom foto-aparatu nisam menjala.
Ipak, ma kako da je bilo lepo na ležaljci, Sneža i ja smo ogladnele, jer već je bilo vreme ručka, tako da smo morale da na kratko napustimo ovaj deo plaže.