Madagaskar 2020, 23. deo (Andasibe)
Specijalni rezervat Analamazautra koji smo mi ovog dana obilazile predstavlja deo Nacionalnog parka Andasibe-Mantadia. Ovaj rezervat se nalazi praktično odmah pored glavnog puta u istočnom delu Madagaskara (RN2) i pokriva površinu od 8 kvadratnih kilometara. Drugi deo, Nacionalni park Mantadia, nalazi se nekih 20 km dalje i pokriva površinu od 155 kvadratnih kilometara, ali za moju drugaricu Snežu i mene, poseta Specijalnom rezervatu Analamazautra bila je više nego dovoljna i sasvim zadovoljavajuća.
Prateći Selenu, našeg vodiča, šetale smo po prašumi ovog rezervata oko četiri sata pre svega tragajući za lemurima.
Nakon što smo prvo čule lemure koji se zovu indri i nakon što smo videle dijademske sifake, konačno smo uspele da dođemo i do grupe indrija.
Lemuri indri (Indri indri) su najveći živi lemuri na Madagaskaru. Štaviše, oni su endemski upravo u ovom regionu (istočno od glavnog grada Antananarivua). Mogu da narastu do oko 70 cm visine i da budu teški do manje od 10 kg. Ujedno su i najbučniji i u prošlom delu moje priče o putovanju po Madagaskaru postavila sam i video zapis u kojem se više nego jasno čuje zov indrija.
Za razliku od ostalih lemura, indriji nemaju rep, već samo mali patrljak. To može sasvim lepo da se vidi na sledeće dve fotografije.
Ipak, oni su veoma vešti i brzi penjači, a takođe mogu skokom da prelaze razdaljine od po 10 m i da se pri doskoku sasvim dobro i sigurno uhvate za granu na koju skaču.
Indri su takođe i jedina monogamna vrsta lemura: ako jedan partner ugine, drugi će doživotno ostati sam vodeći računa o potomstvu. Kao i svi lemuri, i indriji su društveni.
Još bih pomenula da kada se isprave, tj., protegnu, indriji mogu da budu dugački i do 120 cm.
Evo i kratkog video zapisa o „susretu“ sa indrijima.
Mi smo u ovu šetnju kroz prašumu Specijalog rezervata Analamazautra krenule same sa našim vodičem. Nažalost, upravo u vreme kada smo pronašle indrije, pojavila se i jedna veća grupa turista. Ah, kako sam žalila za onim brojnim trenucima kada smo same obilazile razna mesta, posebno prirodu.
U ovoj grupi je bilo dosta klipana koji su jednostavno voleli da sve vreme pričaju i da često pričaju previše glasno kao da su otišli na kafu i druženje sa prijateljima, a ne da su došli u prašumu da gledaju retke životinje u njihovom prirodnom okruženju. Takođe su neki od njih voleli i da „imitiraju“ zvuke koje čuju u prirodi, a onda se ostali smeju... Znači voleli su da rade sve ono što narušava prirodu, njenu lepotu i sklad. Po mom iskustvu, to uopšte nije retka pojava. Nažalost. Pisala sam o takvim primerima i kada sam bila u Maču Pikčuu i kada je većina posetilaca koji su tu došli u ranu zoru u miru i tišini čekala izlazak Sunca, dok neki ne, a sigurno je to redovna pojava i na drugim mestima gde upravo samo mesto, trenutak ili situacija vape za mirom, tišinom i upijanjem utisaka. Istinski uopšte ne shvatam zašto ti ljudi putuju najčešće tako daleko kada nemaju elementarnu svest o prikladnom načinu ponašanja i očigledno im uopšte nije bitno to zbog čega su tu došli. Grozno!
U svakom slučaju, uskoro smo sa Selenom krenule svojim putem. Inače, vodiči koji ovde rade su sve vreme između sebe u kontaktu mobilnim telefonima, tako da jedni druge obaveštavaju u kom delu prašume su naišli na životinje i onda svako može svoju grupu tu da dovede da bi se životinje i videle.
Posle izvesnog vremena, Selena nam je u prašumi ponovo pronašla dijademske sifake (Propithecus diadema). Na sledećoj slici se upravo i lepo vidi zašto su ove sifake dobile svoj naziv. Naime, na glavi imaju crno polje koje podseća na dijademu.
I ovde sam snimila kratki video zapis, ali nas je nažalost u međuvremenu ponovo sustigla i ona grupa turista, tako da se na snimku sve vreme čuje njihov žamor i ćeretanje.
Onda smo se ponovo odvojile od ovih nesimpatičnih posetilaca i nastavile sa šetnjom po prašumi. Kao što sam već ranije napomenula, uz put čovek može da uoči čitavo mnoštvo raznih biljnih i životinjskih vrsta, a ja ću ponovo staviti sliku jednog džinovskog puža – njegova dužina je bila oko 9cm.
Onda smo došle i do Zelenog jezera (Lac Vert) gde smo mogle da vidimo i par vrsta ptica.
Prošle smo i pored bujnih žbunova nekog mirisnog cveća, a tu sam snimila i jednog prugastog dnevnog gekona (Phelsuma lineata).
I tako je nama prošlo četiri sata šetnje po prašumi i to je sve bilo istinski veoma zanimljivo i poučno. Selena nas je vratila do informacionog centra da bismo tamo pogledale i jednu izložbu, ali pre nego što smo ušle unutra, primetila sam na visini, blizu vrata jednu gredu, a na gredi gnezdo i malenu pticu u njemu. Ona je puštala neke zvuke i tako sam uopšte i obratila pažnju na nju. Zastala sam da bih je fotografisala i u tom trenutku je pristigla i ona grupa bučnih posetilaca. I oni su uočili ovu ptičicu, koja je nešto skakutala po gnezdu, a onda je vodič te grupe prineo stolicu, popeo se i uhvatio ptičicu, na šta sam se ja prvo zgranula, a onda sam videla u čemu je bila stvar. Naime, ptičici je jedna noga bila vezana kratkim konopcem za gnezdo i ona uopšte nije ni mogla da odleti odatle, samo je pokušavala. Tek sam tu bila zgranuta. Onda je taj vodič pažljivo skinuo taj konopac i oslobodio ptičicu (konačno nešto lepo da kažem na temu te čitave grupe).
Bez obzira na sve pohvale koje se mogu reći na temu nacionalnih parkova, rada i truda da se biljke i životinje, pre svega one koje su ugrožene, spasu, da se njihova brojnost stabilizuje i vremenom uvećava, bojim se da je tu lokalni biznis nekako najvažniji. Ova ptičica sigurno nije mogla samu sebe da veže za gnezdo. Ono što mogu da pretpostavim jeste da su uprava ili makar samo neki vodiči nju tako vezali da bi posetioci bili još zadovoljniji, jer eto imaju priliku da slikaju životinje na sve strane. A kada su posetioci zadovoljni, onda će i napojnice lakše da se daju. (Davanje napojnica vodičima je ovde praktično obavezna stvar, a iznos napojnice je stvar ličnih sklonosti.)
Meni je ta scena samo pokvarila čitavu stvar, ali... i to je život i realnost.
U skladu sa tim, mi smo otišle u jedan obližnji restoran za posetioce gde smo ručale. Kako se restoran nalazi odmah pored prašume, čak i tokom ručka mogle smo da čujemo razne ptice, kao i zvuke drugih stanovnika prašume, a društvo na terasi nam je kratko vreme pravio još jedan prugasti dnevni gekon.
Popodne smo planirale da idemo u jedan lokalni privatni rezervat koji je na dosta dobrom glasu, ali se ispostavilo da je on u vreme naše posete bio zatvoren radi nekakvog renoviranja. Zato nam je Riza preporučio da odemo u Udruženje Micindžu, lokalnu organizaciju koja je 1999. godine osnovana u selu Andasibe. Naime, ovde je turizam glavni izvor prihoda, pa tako dosta lokalnih stanovnika, uključujući i žene, rade kao vodiči, a ovo udruženje su i osnovali lokalni vodiči. Udruženje upravlja Parkom Micindžu koji se nalazi preko puta Specijalnog rezervata Analamazautra. Naš vodič je ponovo bila Selena.
Tako nas je prvo odvela da vidimo običnog smeđeg lemura (Eulemur fulvus). Sa uske utabane staze smo se zavukle malo dublje u šumu i tu je Selena počela da ispušta veoma specifične zvuke. Rekla nam je da je to imitacija zvukova koje puštaju lemuri kada hoće da se okupe i druže, i takođe nam je rekla da joj je bilo potrebno deset godina da bi usavršila te zvuke. Bilo kako bilo, lemuri su se okupili u našoj blizini.
Naravno, i ovde sam napravila video snimak i tu može da se sa strane čuje Selena kako priziva lemurove.
U jednom trenutku se u toku video snimka čuje udaljena sirena voza. Na Madagaskaru postoji železnička mreža, ali se prevoz vozom preporučuje samo kao dobar štos – u smislu da treba probati ako čovek nema šta bolje da radi, pošto je red vožnje neopostojeći, a vremena polaska, putovanja i dolaska potpuno nepouzdana. S druge strane, pričala sam sa Rizom o problemu opterećenja drumskog pravca teretnim kamionima pošto RN2 spaja glavni grad Madagaskara i njihovu najveću luku – grad Tuamasina. Međutim, kako mi je Riza rekao, problem je i ta nepouzdanost vezana za vreme i dužinu trajanja transporta, a takođe su u pitanju i stare pruge, tako da ja pretpostavljam da nije ni previše bezbedno jer vozovi lako mogu da izleću iz šina. Bilo kako bilo, mi smo tokom boravka na Madagaskaru viđale pruge, pa čak i čule vozove, ali ih nismo videle.
Posle druženja sa običnim smeđim lemurima, Selena nas je povela do jednog zavučenog malog proplanka gde smo, kako će se na kraju ispostaviti neuspešno, pola sata tragale za nekim lokalnim kameleonom koji navodno ima običaj da se tu pojavljuje. Bez obzira na neuspeh, ovo iskustvo mi nije ni najmanje smetalo – bilo je zanimljivo pokušavati u prašumi sa mnoštvom zelenih boja uočiti nešto malo i takođe zeleno. Dobra vežba i strpljenja i naprezanja očiju.
Kada već pominjem prašumu da kažem da nisam uočila puno starog, tj., debelog drveća, ali je bilo veoma zanimljivih detalja – na primer, ovo što može da se vidi na sledećoj fotografiji smo viđale relativno često: lijana koja stvara izuzetno čudne oblike.
A onda smo došle do dela šume gde je bilo i starijeg drveća. U jednom trenutku nam je Selena skrenula pažnju na još jednog stanovnika ove šume. Bilo je potrebno malo vremena da ga uočimo jer je bio dosta daleko, ali sam onda čak uspela i da ga snimim. U pitanju je Madagaskarski mišar.
Zatim smo došle i do jednog dela gde smo se sa pešačke staze zavukle u šumu i zatim penjale uzbrdo između drveća. Tako smo došle do mesta odakle smo uspele da vidimo i par lemura bambusara (Hapalemur griseus). Oni su svakako značajno sitniji od lemura koje smo videle ranije tog dana, tako da smo ih i teže uočavale u gustim krošnjama.
Dok smo mi išle i po stazama i van staza prateći Selenu vodiča, povremeno smo se susretale sa jednim lokalnim stanovnikom s kojim se Selena redovno pozdravljala i razmenjivala po koju reč na malgaškom. A onda smo ga srele kako dolazi iz pravca jednog manjeg proplanka, pa kada smo i mi tamo stigle, Selena je na jednom velikom žbunu ugledala jednog kameleona. Moram da priznam da je meni to sve bilo jako sumnjivo – i dan danas sam ubeđena da je taj čovek koga smo povremeno sretale u sred prašume tu doneo kameleona i smestio ga baš na tom mestu gde smo mogle lako da mu priđemo i da ga vidimo.
Ovakvu moju netipičnu sumnjičavost izazvala je činjenica da smo na kraju uspele da na gotovo savršenom mestu u sred velike prašume nađemo jednog malenog kameleona. Setila sam se i one vezane ptičice, kao i Selenine veštine podražavanja glasova lemura i pitala sam se da li ih vodiči hrane kada posetioci nisu tu da bi ih dodatno privukli i navikli na ljudsko prisustvo. S druge strane, sa izuzetkom situacije vezane za ptičicu, koja me i dalje užasava, moram da priznam da mi ovo ostalo u suštini i nije smetalo, samo mi je malo sumnjivo. Na kraju krajeva, ja tu i jesam došla da bih videla, pa i fotografisala te životinje.
U skladu sa tim, evo i nekoliko fotografija tog usamljenog kameleona:
Posle ovoga smo nastavile dalje sa šetnjom, a Selena je uglavnom gledala ka krošnjama drveća pokušavajući da uoči još neke lemurove. Ja sam gledala malo gore, malo sa strane, malo dole i onda sam u jednom trenutku, bukvalno odmah pored uzane staze kojom smo išle ugledala sklupčanog – udava (poznatog i po svom engleskom nazivu „boa“)! Bila sam oduševljena. Možda je svo ono piljenje po prašumi tog dana u pokušaju da uočim nešto u toj gomili grana i lišća dovelo do izoštravanja mog istraživačkog duha.
Bez obzira na toliku raznolikost živog sveta koji Madagaskar zove svojim jedinim domom, zanimljivo je da među preko 80 vrsta zmija nema nijedne otrovne, barem ne preterano otrovne i opasne po čoveka.
Što se tiče zmija iz porodice udava, na Madagaskaru živi tri vrste i sve tri su endemske, ali ja ne znam koja je ovo vrsta bila. Mi naravno ovog udava nismo dirale i ja sam samo lagano postavila svoju nogu pored njega da bih mogla da to fotografišem radi sticanja osećaja o veličini zmije.
Mada smo uspele da na kratko i ne baš dobro vidimo još par indrija, a takođe smo čule i videle daleko u krošnji neke lokalne papagaje, ovim je u stvari naše obilaženje prašuma u istočnom Madagaskaru bilo gotovo. Bila sam izuzetno zadovoljna i onim što sam videla, ali i činjenicom da nam uprkos najavama nije pala ni kap kiše tokom naših šetnji po prašumi.
Tako sam, dok nas je vraćao u hotel, opet imala materijal da se šalim sa Rizom, našim vozačem, kako kiša ne pada tamo kuda Sneža i ja idemo. Tokom te kratke vožnje ispred nas je išao i jedan kombi koji je služio za javni prevoz. Da, bila sam vrlo zadovoljna i čitavim danom, ali i putovanjem i našim izborom prevoza za to putovanje.