Madagaskar 2020, 26. deo (Antananarivo)
Posle obilaska Kraljevskog brda Ambuhimanga, moja drugarica Sneža i ja smo krenule da se iznajmljenim kolima sa vozačem vraćamo u centar glavnog grada Madagaskara – Antananarivo.
Imajući u vidu ogromnu saobraćajnu gužvu kroz koju smo prošli kada smo se približavali Ambuhimangi, gde smo bili zaglavljeni i dugo stajali u mestu, Riza, naš vozač, sada je rešio da ide nekim prečicama. To je za početak značilo vožnju po vrhu jednog nasipa. Ali, najveći problem je postojao na samom početku. Naime, nasip je u potpunosti od zemlje, a kako je prethodnih dana povremeno padala obilna kiša, u prvom delu je postojala velika površina sa dubokim i žitkim blatom. Riza je profesionalni vozač i mi smo imali kola sa pogonom na sva četiri točka, tako da za nas nije bilo previše brige, ali je bilo dosta uznemiravajuće videti jedna kola koja su bila zaglavljena u blatu i koju je gomila ljudi pokušavala da izgura iz tog blata.
Sve se ovo dešavalo dosta brzo i svakako potpuno neočekivano, a delovalo je i delimično zabrinjavajuće, tako da nisam bila spremna i nisam snimila tu scenu. A onda smo mi prošli pored tog dela i krenuli da se vozimo kroz mestimično dosta duboke rupe ispunjene blatom.
Imajući u vidu koliko su naša kola poskakivala i koliko je Riza pokušavao da pogodi pravi put za naše točkove, pitala sam se kako kola ispred nas, bez pogona na četiri točka, uspevaju ovde da prođu. Očigledno – sasvim uspešno.
Vrlo brzo smo izašli i na potpuno suv deo nasipa.
Ali su se delovi sa blatom povremeno ponovo pojavljivali, a takođe je bilo i očigledno da ovaj put koriste različita vozila.
Kao što sam ranije već pominjala, Antananarivo se pruža preko većeg broja brežuljaka i ravnih delova terena, a između sam često viđala veće ili manje površine pod vodom. Negde su to bila pirinčana polja, a za površine levo i desno od ovog nasipa kojim smo se vozile ne znam čemu su služile, ali to svakako nije bilo neko od stalnih manjih jezera koja postoje u gradu.
Pošto smo uspešno izbegli gužvu, uskoro smo ušli u centralne delove grada i tu sam u jednom trenutku lepo mogla da vidim Ruvu iz Antananariva. U pitanju je kraljevski kompleks palata, a reč „ruva“ (piše se „rova“) znači utvrđena palata. Mada su palate postojale i u Ambuhimangi, odakle smo mi upravo dolazile, tamo je pre svega bio duhovni centar Kraljevine Merina, a kasnije i Kraljevine Madagaskar. S druge strane, Ruva iz Antananariva se nalazi na najvišoj tački originalno najvišeg od brojnih brda preko kojih se prostirao grad i ovo mesto je upravo zbog toga i izabrano za podizanje doma vladara Kraljevine Merine još u 17. i 18. veku.
Kako su se kroz istoriju smenjivali vladari, tako su oni ovde dodavali nove građevine, a onda je za kraljicu Ranavalunu I između 1839. i 1841. godine podignuta najveća palata koja je nazvana „Kraljičina palata“. Ta građevina je u potpunosti bila od drveta, a onda je 1867. godine, za vreme vladavine kraljice Ranavalune II, oko te građevine dodata kamena konstrukcija. Upravo je to ono što se može videti na sledećoj slici kao naistaknutije.
A onda je 1995. godine izbio veliki požar u Ruvi i tada su svi delovi kompleksa uništeni ili oštećeni, uključujući i drveni deo Kraljičine palate. (U prethodnom delu sam pominjala da su u požaru stradali i kraljevski grobovi.) U vreme kada smo Sneža i ja bile u Antananarivu još uvek nije bila završena rekonstrukcija ovog kompleksa.
Ja sam ovaj povratak u Antananarivu takođe iskoristila i da malo iz kola snimam grad, tj., ulice kroz koje smo prolazili. Tako ipak može da se stekne predstava o opštem izgledu grada, a ne samo građevina koje su zanimljive za strane posetioce.
Nas je Riza dovezao do hotela koji sam rezervisala u Antananarivu i tu smo se posle 15-ak dana druženja pozdravile sa njim. Rentiranje kola i vozača je bila izvanredna stvar. Mada i Sneža i ja jako volimo lokalne prevoze, na Madagaskaru su nam i samo putovanje kao i čitava organizacija putovanja bili značajno olakšani time. Dobro vozilo i privatni vozač su nesumnjivo skuplja opcija, ali su količina ušteđenog vremena, udobnost, sigurnost i jednostavnost svakako bili na strani našeg konačnog izbora.
Kada smo se smestile u hotel, Sneža i ja smo odlučile da odemo na neku ranu večeru. Delimičan problem nam je bio taj da su nas svi nekako „plašili“ zbog bezbednosne situacije u glavnom gradu Madagaskara. Ipak, vlasnica hotela nam je preporučila dobar restoran u blizini i Sneža i ja smo se tamo uputile peške. Osim što je ulica bila ekstremno strma, nije bilo nikakvih drugih problema. Međutim, kada smo stigle do restorana videle smo da se on otvara tek u 7 uveče. Na svu sreću, nedaleko smo uočile terasu nekog drugog restorana, za koji se ispostavilo da je deo jednog lepog „butik“-hotela. Otišle smo tamo i prvo sele da popijemo kafu na terasi restorana odakle smo imale divan pogled. Kada smo stigle u Antananarivu, Sunce se još uvek probijalo između oblaka, a i ovo kasno popodne je obasjavalo padine okolnih brežuljaka. Ali, zbog pitanja bezbednosti, moj foto-aparat je ostao u hotelskoj sobi.
U nekom trenutku je počeo da duva dosta svež vetar, pa smo samo ušle u restoran i tu veoma lepo večerale.
Poslednji dan na Madagaskaru smo provele u Antananarivu. Za početak smo rešile da malo nešto i obiđemo, ali smo se odlučile i da hrabro sa sobom ponesemo fotoaparat (ja) i mobilni telefon (Sneža). Zašto ovo naglašavam? Zato što sam još pre puta, a i tokom puta od nekoliko ljudi čula da je Antananarivo izuzetno opasan i da čovek ne sme da nosi nikakav ni rančić, niti torbicu oko pasa, niti pare, niti bilo kakve aparate, jer su lopovi jako vešti i otimaju SVE! Kada sam čitala malo ozbiljnije izvore, činjenica je da u Tani ima džeparoša, ali koliko sam shvatila to nije na nivou fizičkih napada, povređivanja, a onda i otimanja stvari. Zato smo se Sneža i ja prvo između sebe dogovorile šta ćemo, a onda smo konsultovale i izuzetno ljubaznu domaćicu u hotelu u kojem smo odsedale i sve je prošlo u najboljem redu. Tako sam ja ponela mali, jednostavni ranac koji sam nosila ispred sebe. U njemu mi je bio fotoaparat, kao i novac, i svaki put kada bih nešto htela da fotografišem, ja bih stala negde sa strane, zauzela dobru pozu, izvadila fotoaparat iz rančića, slikala, a onda i vratila aparat u rančić. Osim ovoga, bitno je i da posetilac bude veoma prisutan duhom kada obilazi Antananarivu. Uostalom, džeparoši postoje po velikom broju gradova širom sveta i ono što je gotovo svim džeparenjima zajedničko jeste mentalna odsutnost ljudi koji postanu njihove žrtve. Sve u svemu, osim što su nas na par mesta saletali neki momci nudeći da nam budu vodiči, ostalo vreme nismo imale apsolutno nikakvih problema, ali kao što sam rekla, bile smo veoma koncentrisane i pažljive oko toga šta radimo i da li se neko mota oko nas ili ne.
Ipak, pre nego što smo krenule u obilazak, ja sam sa prozora naše sobe slikala okolinu. Kao što se vidi na sledećoj slici, u našem kraju je bilo puno zgrada, ali je tu takođe bila i mala pijaca.
Veoma zgodna stvar u vezi sa našim hotelom je bila i ta da je odmah na ulici postojala i nekakva taksi stanica. Uzele smo taksi i odvezle se do najviše tačke u starom delu grada. To je, naravno, bila Ruva.
Kao što sam već rekla, ovaj kompleks još uvek nije otvoren za posete. Mi smo prvog dana boravka na Madagaskaru došle ovde sa Rizom i tada su neki momci hteli da nam budu „vodiči“, ali na kiosku za prodaju karata jasno je pisalo da se karte do daljeg ne prodaju. Ovaj put nismo ni otišle do kioska, ali sam slikala Kraljičinu palatu, kao i ulaz na kojem se vidi veliki bronzani orao kao simbol vojne sile i falus kao simbol obrezivanja i posledično plemstva.
Nakon ovog fotografisanja, jednostavno smo krenule nizbrdo u šetnju. Posle par stotina metara, sa desne strane postoji zid, a na zidu dugački bareljef iz 1940. godine koji prikazuje istoriju Madagaskara.
Sasvim blizu ovog bareljefa, naišle smo na jednu građevinu za koju sam tek kasnije ustanovila da je Palata pravde iz 1881. godine. Na ovom mestu je postojao Sud Ambatundžrafandžrana još od doba vladavine kralja Andžianampuinimerina, ali je ova konkretna građevina u vidu grčkog hrama izgrađena kasnije.
Ujedno sam iskoristila i to da sa druge strane ulice nije bilo kuća, pa se odatle pružao lep pogled na ravne delove grada.
Jedno od prepoznatljivih mesta u Tani je i jezerce Anusi (Lac Anosy) na kojem se nalazi Spomenik mrtvima u vidu zlatnog anđela koji su Francuzi podigli u slavu poginulih u Prvom svetskom ratu.
Ubrzo smo došle i do Muzeja Andafivaračra koji je smešten u palati koja je nekada bila dom premijera Rainilaiarivunija. To je onaj premijer iz 19. veka koji je bio oženjen sa tri kraljice za redom i koji je zapravo vladao u njihovo ime. Tu je danas smešten dosta skroman muzej, ali je svakako vredelo da se obiđe.
A onda smo otišle do Parka Carasaučra gde smo naišle na veliku gužvu. Bila je nedelja prepodne, a pored parka se nalazi velika anglikanska katedrala, pa je puno ljudi došlo na misu. Mi smo prošle sa druge strane zelenog pojasa, jer nas je tuda vodio put obilaska, ali je bilo zanimljivo videti veš koji je bio raširen i ostavljen da se suši u sred tog javnog parka.
Sledeća zanimljivost tokom našeg obilaska bila je kuća Žana Laborda, francuskog inženjera za koga se priča da je bio ljubavnik inače ekstremno neprijatne kraljice Ranavalune I. U toj kući je kasnije bio prvi francuski konzulat na Madagaskaru.
Nedaleko od ove kuće nalazi se i katolička Katedrala Bezgrešnog začeća koja je u drugoj polovini 19. veka sagrađena na mestu sa kojeg su niz litice bacali hrišćanske mučenike po naredbi već više puta pomenute kraljice Ranavalune I.
Ovom prilikom je u katedrali u toku bila nedeljna misa.
Nedaleko odavde smo ponovo imale lep pogled na niže delove grada, jezerce Anusi, kao i na delove Gornjeg grada.
Posle ovoga smo se uputile jednom relativno strmom ulicom i tu smo imale samo jedan duži deo da prođemo peške. Ipak, bilo je zanimljivo.
A onda smo došle i do Predsedničke palate. Ova lepa građevina iz 19. veka dobila je tu funkciju 1975. godine i mada je 1991. godine nova predsednička palata sagrađena na drugom mestu, ovde je i dalje zvanična rezidencija predsednika Madagaskara.
Kada smo stigle do ovde već smo bile dosta umorne. Samo pešačenje i nije bilo teško i zamorno, ali je bilo dosta vruće i sparno, pa nas je to sve umaralo. Zato smo sele na terasu jednog lepog restorana-poslastičarnice i tu smo se fino osvežile i pojele nešto lagano.
Kada smo se dobro odmorile, krenule smo ka parku na Trgu nezavisnosti gde postoji i turist-biro. Malo kasno za nas dve, ali smo ipak svratile i uzele po jednu mapu Antananariva kao uspomenu.
Zatim smo sa trga krenule da se ponovo spuštamo nizbrdo u pravcu pijace Analakeli. To je najveća pijaca u Antananarivu, ali smo na osnovu informacija kojima smo raspolagale smatrale da tu već nije uopšte bezbedno da nas dve šetamo.
Zato smo se samo spustile do velike ulice gde smo uhvatile taksi. Naime, bila je nedelja, rano popodne, neke radnje su još uvek bile otvorene, a nama dvema su bile potrebne neke sitnice. Tako smo se odvezle do jednog većeg šoping-centra i tu završile sve što nam je bilo potrebno.
Posle toga smo se taksijem vratile do dela grada oko Predsedničke palate i tu nastavile da šetamo, ali sada u drugom pravcu. Pošto nam mapa koju smo imale nije baš bila sasvim jasna, svratile smo u jedan obližnji hotel gde smo htele da se raspitamo za pravi put, ali smo se vrlo iznenadile kada smo ušle u dvorište hotela. Tu nas je sačekao veoma lep i zanimljiv vozni park.
Osim što su nam dozvolili da im fotografišemo vozni park, ljubazni zaposleni u hotelu su nam dali i jasna uputstva kako da idemo dalje. Tako smo se spustile niz drugu stranu brda i došle do obale jezera Anusi.
Ovde se nismo previše dugo zadržale, već je bilo popodne, a trebalo je da se još dopakujemo. Kasnije smo ponovo išle na večeru na isto mesto gde i prethodno veče, jer onaj restoran u koji smo zapravo želele da odemo sada nije radio pošto je bila nedelja. Očigledno nam nije bilo suđeno.
Dosta kasno uveče smo se taksijem prebacile na aerodrom sa kojeg je avion za Evropu kretao posle ponoći. Time je naš boravak na Madagaskaru bio gotov, a evo gde smo sve bile.
I šta reći za kraj? Meni se Madagaskar godinama motao po glavi i iz potpuno nejasnog razloga sam poprilično žarko želela da tamo odem. Pre puta sam bila ispunjena strepnjom, a tokom i posle puta... Mislim da u čitavom svom životu ukupno nisam upotrebila reč „ushićena“ onoliko puta koliko sam je izgovorila kada sam pričala o tome kako sam se osećala tokom putovanja i nakon povratka kući. Madagaskar je jedna fantastično lepa zemlja i moje putovanje po njoj je svakako jedno od najupečatljivijih u mom sećanju.
Danas mnogo veći broj ljudi ima lični „kontakt“ sa Madagaskarom, a da to najčešće i ne zna. Tu mislim na jednu jednostavnu, a lepu biljku koja se često gaji u drugim delovima sveta kao ukrasna. To je vinka (Catharanthus roseus) koja je endemska na Madagaskaru.
Za one kojima to nije dovoljno da bi se mislima prebacili na ovo čudesno ostrvo, evo kratkog podsetnika na madagaskarske panorame. Možda će nekoga i inspirisati da se tamo uputi.