Madagaskar 2020, 7. deo (Murundava, Aleja baobaba, šuma Kirindi)
Nakon što smo stigle u Murundavu i smestile se u hotel, Sneža i ja smo izašle na ulicu da bismo malo prošetale. Prvo smo otišle do obližnje pijace da bismo kupile malo voća i tu su nam najzanimljiviji bili plodovi baobaba, ali sa njima nismo znale šta bismo radile, pa sam ih ja samo slikala.
Doduše, kasnije tokom putovanja probale smo sok od baobaba koji se, iskreno rečeno, nijednoj nije dopao, ali smo zato kupile po par teglica džema od baobaba za koji mogu da prijavim da je sladak što džem i treba da bude. Sve ostalo je stvar ukusa.
Ideja ovog predvečerja bila je i da malo prošetamo do mora i eventualno negde sednemo, ali smo od ovoga izvele samo tu kratku šetnju. More u Murundavi nije ni najmanje bilo privlačno jer je voda delovala dosta blatnjavo zbog blizine ušća jedne reke koja je sigurno sa sobom donosila puno blata, ali se to u vreme kada se Sunce spremalo da zađe i iz daljine nije baš dobro videlo, tako da je sama plaža delovala dosta fino.
Kao što sam rekla, nas dve nismo bile rade da se duže zadržavamo na ulici kada Sunce već zađe, a uostalom bile smo i jako umorne zbog nedovoljno sna prethodne noći, a i dugog putovanja tog dana, tako da smo se rano vratile u hotelsku sobu i otišle na spavanje. Uostalom, narednog dana smo ponovo imale akciju i obilaženje.
Kada sam dogovarala najam vozila tokom našeg boravka na Madagaskaru, imajući u vidu da smo putovale u januaru, dakle u vreme kada je kišna sezona na vrhuncu, vlasnik agencije je rekao da ćemo za ovaj dan da dobijemo druga kola koja su jača od ovih kojima smo putovale svih ostalih dana. Naime, gotovo čitav naš izlet tog dana vodio nas je zemljanim putem punim rupa koje se lako napune vodom i onda čak i ako imate vozilo sa pogonom na četiri točka, ali koje nije dovoljno jako, može da se desi da se zaglavite. Tako smo ovog dana imale i drugog vozača, dok je Riza zauzeo moje mesto suvozača da bi lakše bilo i njima dvojici napred i nama dvema pozadi da pričamo.
Glavni cilj našeg izleta ovog dana bio je da odemo do Aleje baobaba, mestu koje se nalazi nekih 20-ak kilometara od Murundave, ali ne samo to, već sam smislila da odemo i do šume Kirindi, privatnog rezervata. U stvari, originalno sam mislila da u toku par dana idemo još severnije do Prirodnog rezervata Cingi de Bemeraha koji se nalazi i na UNESKO-voj Listi svetske kulturne i prirodne baštine zbog veoma specifičnih krečnjačkih predela, međutim, taj rezervat je praktično zatvoren u vreme kišne sezone, tako da je to otpalo.
U nekom trenutku je put prolazio pored dva baobaba koji su se svojim donjim delovima spojili. Ovaj par baobaba svakako ne treba brkati sa jednim drugim parom koji ima i svoj specifičan naziv, „Zaljubljeni baobabi“, a koje ćemo videti kasnije u toku dana. Ipak, ni ova dva svakako nisu bila manje impresivna.
Duž ovog puta smo viđale povremeno i lokalne stanovnike koji su išli nekim svojim poslom, ali se meni kao pravom turisti činilo da su oni tu prolazili samo da bi mi još više ulepšali sliku.
A onda smo stigli do Aleje baobaba. To je u stvari jedno kratko parče ovog istog zemljanog puta, dugo par stotina metara, pored kojeg je veća koncentracija ovog veličanstvenog drveća.
Baobab je vrsta listopadnog drveća i na svetu postoji osam vrsta baobaba od čega čak šest raste samo na Madagaskaru. Najveća vrsta baobaba sa Madagaskara jeste Grandidijeov baobab (Adansonia grandidieri) i upravo primerci ove vrste rastu duž Aleje baobaba.
Sa Rizom i drugim vozačem smo se dogovorile da nas ostave na početku aleje i da oni odvezu kola do kraja, a mi ćemo peške da dođemo tamo.
Za početak smo obišle nešto poput lokalnog turist-biroa, ali se tu više prodavalo suvenira nego što je bilo nekih informacija. Ipak, sa strane mogu da se vide brojne sadnice baobaba, pošto Malgaši očigledno rade na povećanoj sadnji mladih baobaba. Za baobabe se priča da mogu da budu veoma staro drveće, ali je u stvari vrlo teško ustanoviti njihovu starost na osnovu godova, pošto su ovi dosta bledi. Ipak, kako sam čitala, korišćenjem metode radioaktivnog ugljenika, ustanovljeno je da je jedan baobab koji je uginuo 2011. godine bio star oko 2.450 godina! Ne znam koliko su stari ovi Grandidijeovi baobabi koji rastu duž Aleje, ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Oni su jednostavno veličanstveni, bez obzira na njihovu starost.
Ja sam se naravno ovde odmah zaletela do prvog drveta i zagrlila ga iz sve snage. Veoma volim da grlim drveće i uvek imam utisak da me pune nekom fantastičnom energijom. Ipak, osim što sledeća fotografija ilustruje ovu moju mušičavost, ona takođe jasno pokazuje i veličinu ovih gorostasa – Grandidijeovi baobabi mogu da narastu do visine od 25 do 30 m (ja sam visoka 1,80 m).
Između ostalog, ovo drveće mi je fascinantno i zbog načina na koje izrasta iz zemlje. Bez obzira na veličinu kao da je samo postavljeno na tlo, uopšte se ne vide žile od korena, mada je sasvim jasno da korenje mora da bude veoma jako da bi držalo ovakve džinove.
Onda smo lagano krenule da šetamo „alejom“ i kao što se vidi na slikama, jedna od prednosti kada se ide van sezone jeste da osim lokalaca koji tu nešto šetkaju gore-dole, verovatno očekujući fotografisanje i napojnicu, nema nikakvih drugih posetilaca osim nas dve.
S druge strane, ovo je jedno od najpopularnijih mesta na Madagaskaru i svakako posetioci u većem ili manjem broju redovno dolaze. Ono što je tužno u vezi sa tim jeste da su neki od njih teške budale i smatraju da je bitno da svoje ime ugraviraju u stabla ovog predivnog drveća. Ali, kao što se kod nas kaže: „Imena luda nalaze se svuda.“
Naravno, ja sam sve ovo obilazila sa svojom drugaricom Snežom i mi smo obe intenzivno uživale u lepoti kojom smo bile okružene.
Čini mi se da se baobabi često snimaju u vreme kada nemaju lišće, pa se oni takođe nazivaju i naopačko drveće jer kada su im krošnje gole njihove grane podsećaju na korenje, pa otud takav utisak i naziv. U vreme kada smo mi ovde boravile, njihove krošnje su bile prepune lišća.
Ma koliko da nam se ovde dopalo, ipak smo fino prošetale duž Aleje baobaba, za kraj se još jednom osvrnule, a onda otišle do vozila.
Naravno, baobabi rastu i na drugim mestima u ovom delu, a uz put ima i par manjih ljudskih naselja koja se sastoje od koliba. Glavna aktivnost je poljoprivreda.
Vožnja dalje na sever bila je veoma zanimljiva. Često smo nailazile na ulegnuća u putu koja su bila ispunjena vodom, pa je blato prskalo na sve strane. Tako sam uspela da snimim i jedno vozilo koje nam je išlo u susret, a koje je prolazilo kroz te bare. Da ne bude zabune – na Madagaskaru se vozi desnom stranom, ali kada se na putu izbegavaju rupe ili bira najbolja putanja, onda se vozi na bilo kojoj strani.
U jednom delu smo Sneža i ja zamolile da vozač stane, zato što smo htele da bez drmusanja i truckanja u kolima na miru pogledamo i snimimo baobabe koji su se pružali ka horizontu.
I tako smo stigle do šume Kirindi , privatnog rezervata i zaštićenog područja koje pokriva oko 10.000 hektara i koje se nalazi oko 50 km severno od Murundave. Tu smo dogovorile šetnju sa lokalnim vodičem, pa smo prvo otišle u neposrednu blizinu centralnog dela gde smo videle lemure. U pitanju su bili Veroove sifake (Propithecus verreauxi).
Čim smo završile sa tim, vodič nam je rekao da požurimo jer praktično već u okviru centralnog dela gde se nalazi restoran, objekti za boravak posetilaca, itd., upravo može da se vidi jedna fusa (Cryptoprocta ferox). U pitanju je najveći sisarski mesožder na Madagaskaru i odrasle jedinke mogu da narastu do dužine od 70-80 cm.
Meni je to bilo malo sumnjivo, u smislu šta će jedna mesožderska životinja u najvrelijem delu dana da traži na nekom deblu u neposrednoj blizini drvenih objekata za boravak ljudi i baš onako zgodno da je posetioci vide i slikaju. I dalje mislim da rezervat na neki polovičan način „pripitomljava“ neke od životinja ili ih makar navikava na povremenu „brzu hranu“, ali s druge strane, ovo definitivno nije zoološki vrt. Ovo se sve dešavalo u sred šume, pa ko hoće lake obroke, mora malo i da radi, tj., da pozira za goste. Gosti se nisu bunili.
Tako smo imale priliku i da snimimo neke leptire koji su se u većem broju spustili na tlo, baš na zgodnom mestu da ih snimimo, a taj deo je bio malo tamniji, pa mislim da su ga pre našeg dolaska polili vodom, a leptiri sleteli da se malo napiju.
Ipak, dok smo tako šetale još uvek kod „civilizovanog“ dela, često smo nailazile na malene gmizavce koji su fina kombinacija iguane i guštera, tj., u pitanju je vrsta madagaskarskog guštera. U pitanju je jedna od dve mogućnosti – Oplurus cuvieri ili Oplurus cyclurus, ali to je bitno samo ozbiljnim poznavaocima gmizavaca. Meni su jednostavno ove životinjice bile simpatične, pogotovo njihov izuzetno zanimljiv rep prekriven bodljikastim krljuštima.
Kada sam već kod gmizavaca, naravno da smo i ovde naletele na par kameleona. Jedan se bio u krošnji drveta, dok je drugi hodao po zemlji.
Kao što može da se pretpostavi na osnovu gornjih par slika, posle onih leptira i guštera na čistini, mi smo krenule u šetnju šumom prateći vodiča. Mada je bilo vrlo vruće i izuzetno vlažno, obe smo imale skroz zatvorenu obuću i odeću dugih rukava i nogavica jer u šumi ima i puno insekata i drugih sitnih životinja, pa je dobro da se čovek zaštiti.
U šumi ima i nešto krupnijih životinja, kao što je tankoprugi mungos (Mungotictis decemlineata) na sledećoj slici.
S druge strane, mada ja uopšte nisam neki obožavalac gmizavaca, a specifično guštera sa Madagaskara, zaista nisam mogla da odolim, a da ih ne slikam u različitim pozama. Neke su bile potpuno neverovatne.
Međutim, možda najzanimljivija slika madagaskarskih guštera bila je pored jednog veoma neobičnog baobaba koji je imao sasvim specifičnu izraslinu.
U šumi Kirindi rastu tri vrste baobaba: Adansonia Fony, Adansonia Za i Adansonia Grandidieri, jedino što su oni ovde za razliku od predela koje smo ranije tog dana videle okruženi drugim rastinjem, uključujući i drveće.
Vodič nam je ukazao i na palisander ili ružino drvo, koje spolja deluje kao nekakva maskirna uniforma. Na žalost, ovo drvo je veoma na ceni zbog neverovatne ružičaste boje drvne građe koja se dobija od njega, a od koje se pravi izuzetno skup nameštaj. Ovaj nameštaj je pogotovo popularan u Kini gde sada postoji puno veoma bogatih ljudi koji ne pitaju za cenu. To dovodi do velikog problema na Madagaskaru sa nelegalnom sečom palisandera.
Posle sat i po šetnje po šumi, uz vrelinu koju nije ublažavala ni senka u kojoj smo bile i uz visoku vlažnost vazduha, vodič nas je pitao da li želimo još da eventualno tražimo lemure. Nije nam padalo napamet! Samo smo htele da se vratimo u onaj centralni deo gde je bio restoran i gde smo znale da možemo da kupimo nešto hladno da se osvežimo jer je voda u mom rancu već imala temperaturu spoljašnjeg vazduha. Tako nas je vodič doveo do zemljanog puta, pa smo se njim krenuli dalje.
Tu smo ponovo videle neke leptirove, ali su se ovaj put oni spontano okupili na zemlji i malo pozirali.
Poseta prirodi nekako ne bi bila kompletna da nije bilo i nekih ptica. Problem sa pticama jeste da one često imaju sklonost da lete, pa ih je onda teško uhvatiti foto-aparatom, pogotovo ako je osoba koja ih snima amater i nema previše jak zum. Ipak, uspela sam da napravim i par fotografija sa pticama.
Za rastanak nas je vodič vratio do centralnog dela i tu odmah u blizini smo otišle da vidimo još jednu vrstu lemura. U pitanju je crvenoglavi lemur (Eulemur rufifrons).
Posle ovoga smo konačno mogle malo da sednemo u skromni lokalni restoran gde smo se osvežile ne previše, ali ipak dovoljno hladnim bezalkoholnim pićem.