Madagaskar 2020, 8. deo (šuma Kirindi, Aleja Baobaba, Murundava, Ancirabe)
Nakon što smo završile sa osveženjem u restoranu rezervata Šuma Kirindi, moja drugarica Sneža i ja sačekale smo neki veoma svedeni ručak koji smo dogovorile odmah po našem dolasku u rezervat. Naime, ovo nije baš restoran u koji dođete nenajavljeni, pa očekujete jelovnik sa čitavim spiskom mogućih jela. A, ne. Ovde smo imale mogućnost da izaberemo između prženog krompira sa kečapom ili špageta sa kečapom. Ali, kad je čovek gladan, onda je i spreman da se prilagođava. U svakom slučaju smo naručile još prohladnog, osvežavajućeg pića, jer smo se osećale dehidrirano. Bez obzira na to, ja sam povremeno imala potrebu da još malo prošetam po okolini.
Tako sam naletela na nešto što mislim da je tu postavljeno za posetioce, ali u svakom slučaju nije umanjilo moju zainteresovanost. Naime u zapadnim delovima Madagaskara dominira pleme Sakalava, a oni su poznati po tome da na grobove svojih umrlih postavljaju skulpture od drveta koje eksplicitno prikazuju veoma seksi scene. Kako sam čitala, to je jednostavno tradicija i to je ranije moglo redovno da se viđa, ali su onda neki „pametni“ turisti počeli da uzimaju, tj., da kradu te skulpture, pa su Sakalave počele da veoma vešto sakrivaju svoje grobove kako bi na miru mogli da nastave sa svojom tradicijom. E, upravo takvo jedno mesto postoji na nekih 20-ak metara od restorana, pa pretpostavljam da je u pitanju struktura postavljena zbog posetilaca, a ne da su Sakalave baš tu imale svoj grob oko kojeg su onda podignuti istraživačko-turistički objekti.
Takođe sam se usudila i da sama zađem malo u šumu i bila sam vrlo zadovoljna i ponosna da sam na osnovu ne previše jakih zvukova mogla da pretpostavim gde su lemuri, pa sam ih tako i uočila i još malo posmatrala, ali sam i ja bila posmatrana.
Još malo smo sačekale da i naši vozači završe svoj ručak, a onda smo krenule da se vraćamo. Plan je bio da uz put napravimo još par bitnih pauza. Prva je bila kod svetog baobaba za kojeg se priča da je star preko hiljadu godina. Ne znam da li ga to čini svetim, ali se on svakako nalazi na jednom posebno ograđenom placu u okviru jednog sela kroz koje prolazi put. Na taj plac ne sme da se ulazi u obući, tako da smo se Sneža i ja izule kao što je i red.
Naravno na ovoj slici i ne može tako dobro da se stekne predstava o veličini ovog drveta, pa evo još jedne koja jeste malo mutna, ali je ilustrativna.
U selu ima još baobaba, a tu je i lokalna bara gde zebui mogu da se lepo prohlade, a i da se napiju vode.
I sa druge strane puta u odnosu na plac sa svetim baobabom je bio još jedan impresivan primerak ovog zaista neverovatnog drveta.
Mi smo plac sa svetim baobabom napustile taman na vreme da vidimo lokalni javni prevoz kojim sam ja originalno mislila da se transportujemo po zemlji. U pitanju je linijski prevoz koji se na Madagaskaru zove „taksi-brus“ (taxi-brousse). To su kombi vozila gde se putnici smeštaju unutra, a prtljag ide na krov. Glavna mana mu je sporost u odnosu na kola kojima smo se mi vozile, mada smo mi svakako imale i značajno udobniji prevoz koji je ovog vrelog i vlažnog dana uključivao i klima-uređaj. U nekim delovima Madagaskara umesto kombija koriste se kamioni i onda se prevoz zove „kamion-brus“ (kamion-brousse). To je obično slučaj u delovima zemlje gde pada puno kiše i ima poplava, a putevi zemljani i puni dubokih rupa koje se pretvaraju u bare, pa kombiji i obična vozila ne mogu da prođu. Ja sam se pitala kako ovaj kombi vozi putem severno od Murundave kada su meni svi pričali da je u vreme kišne sezone taj put neprohodan ako čovek nema jako vozilo sa pogonom na četiri točka ili kamion, ali ovaj taksi-brus je sasvim uredno saobraćao ka severu i čak kupio nove putnike u ovom selu.
Posle ovoga smo otišle i do možda najčuvenijih baobaba u ovom kraju, a to su „Zaljubljeni baobabi“ (Baobab Amoureux). U pitanju su dva baobaba koji pripadaju još jednoj endemskoj vrsti Adansonia Za koji su vremenom krenuli da se uvijaju jedan oko drugog. Za njih je vezana neka legenda o dvoje mladih koji su se jako voleli, pa su im bogovi učinili da svoju ljubav mogu da večno žive kroz ova dva drveta.
Mada osim nas dve ovde uopšte nije bilo drugih posetilaca (videle smo samo nekoliko stranih posetilaca u šumi Kirindi), u blizini su na drvenim štandovima ipak bili poređani brojni suveniri, a prodavci su pokušavali da nas privuku kako bismo nešto kupile. Meni je ipak bila najzanimljivija jedna žena koja je tu prodavala suvenire, a koja je na licu imala masku „masunzuani“ (masonjoany). Naime, gotovo svuda po Madagaskaru viđale smo žene koje u sred dana i na ulici obavljaju svoje poslove noseći ovakvu masku na licu. U pitanju je materija u vidu paste koja se dobija od nekog drveta, a smatra se da štiti kožu od sunca i da je čini mekšom.
Uz put sam slikala i okolinu sa još baobaba, a posle ove pauze smo se kolima vratili i do glavnog zemljanog puta koji nas je ponovo vodio kroz Aleju baobaba.
Da li je nama dvema bilo previše baobaba za taj dan? Apsolutno ne, pa smo tako ponovo dogovorile da izađemo iz kola na početku aleje, pa da je peške pređemo do kraja.
Kao što se vidi na slikama, svetlo je sada bilo nešto drugačije nego ranije tog jutra, tako da sam imala savršen „izgovor“ za još neprekidnog fotografisanja, ali ostalo je nešto za šta smo se brinule da ćemo propustiti. Naime, za ovu Aleju baobaba često se naglašava da je najlepša u vreme zalaska Sunca mada postoje dve stvari koje mogu da pokvare taj utisak. Prvo, u kišnoj sezoni nebo najčešće može da bude oblačno i da kiša više ili manje pada, pa je sve sivo, a drugo – svi posetioci znaju da je ova aleja „najlepša“ u to doba dana, pa onda svi žele da tu dođu baš tada, što stvara velike gužve. Kao što se vidi na gornjoj fotografiji, u sred popodneva nigde nije bilo nikoga, a i nebo je bilo bez kišnih oblaka.
Nama je međutim taj dnevni izlet bio završen, pa smo se svi zajedno uputili nazad ka Murundavi. Ipak, pitale smo vozače da li postoji mogućnost da nas ponovo vrate tu u vreme zalaska Sunca, pošto je plavo nebo sugerisalo da će tog dana biti lep sumrak. Oni su proverili telefonom sa svojim šefovima i dobili dozvolu. Ali, pošto smo imale još par sati do tada, vratile smo se u Murundavu i to iskoristile da bi tražile otvorenu apoteku, što nije bilo lako jer bila subota popodne, ali smo ipak naletele na jednu.
Naime, Sneži je još na Nusi Beu počeo da izbija neki osip koji joj je sada već pravio velike probleme. Kako nam je apotekarica rekla u pitanju je bila alergijska reakcija na ujed nekog insekta, ali se ne zna kog. U svakom slučaju, medicinska krema je kupljena i problem je kroz par dana skroz nestao.
Posle pauze u Murundavi, ponovo smo se svi okupili i lepo vratili do Aleje baobaba. I, da, svetlost Sunca je zaista bila drugačija i vredelo je ponovnog puta.
Takođe je i bilo više ljudi nego popodne, ali ne značajno. S druge strane, mislim da smo nas dve bile jedine strankinje.
Sada kada gledam svoje slike, mislim da sam mogla i da malo prošetam po livadi na istočnoj strani puta jer bih tada videla baobabe duž aleje nasuprot zalazećem Suncu. Međutim, dok sam bila na licu mesta, toliko sam bila fascinirana prizorima oko sebe da mi uopšte nije padalo na pamet da li bih mogla da dobijem i neki drugi ugao fotografisanja. Samo sam škljocala želeći da iskoristim svetlost Sunca koje je bilo ozbiljno okruženo oblacima i ta svetlost se sve vreme, ali i brzo, menjala.
Naravno, čak i sa samog puta mogla sam da uživam u dramatičnim vizuelnim prizorima kojima sam bila okružena.
Kad sam se ponovo okrenula na drugu stranu, svetlost je već bila sasvim drugačija.
Dogovorili smo se da sada ponovo krenemo nazad, a ja sam iz kola iskoristila jedan trenutak da uz put snimim još par baobaba.
Te večeri smo potpuno zadovoljne i ispunjene fantastičnim iskustvima i utiscima otišle u obližnji restoran i naručile škampe i ribu na žaru. Sve je bilo prste da poližeš i to je samo dopunilo i onako već savršen dan. Mogle smo mirno da odemo na spavanje, pogotovo što smo narednog dana ponovo ustajale dosta rano.
Tog dana sam se vratila na svoje suvozačko sedište i dok smo se spremali da pođemo, uspela sam da svojim foto-aparatom uhvatim par žena i jednu devojčicu koje su na svojim glavama nosile razne terete. Obratite pažnju na devojčicu koja bez obzira na veliku kamaru na svojoj glavi radoznalo posmatra okolinu uz put sasvim opušteno vrteći tu istu svoju glavu, kao i na ženu koja je na slici desno. Pokušajte da zamislite sebe sa tolikom naramkom drva na glavi.
Ovog dana smo se ponovo vozile istim putem kojim smo i došle iz Ancirabea, ali to apsolutno nije umanjilo moje posmatranje okoline i želju da fotografišem, pogotovo kad je bilo nešto meni zanimljivo, kao što su ove koze koje su zbile svoje redove ispod senke drveta jer oko podneva je bilo jako vrelo za sve.
Naravno, i pauzu za ručak smo pravili u istom mestu, gradiću Miandrivazu, ali sam ja ovde prvi put uzela jelo koje se vodi kao malgaško, mada toga ima i po Aziji, a koje se zove Mine Sau (Mine Sao) – u pitanju su tanki rezanci sa povrćem i/ili mesom. Ja sam se odlučila za verziju sa piletinom.
Posle pauze za ručak smo nastavili dalje i ponovo sam redovno ostajala bez daha pred lepotom pejzaža na Madagaskaru.
Uz put se naravno prolazi i kroz razna manja ili veća sela, a često smo se i na delovima puta između naselja vozile pored ljudi koji su tu išli nekim svojim poslom.
Kako smo se približavale Ancirabeu, tako smo videle tamne oblake pred nama, a uskoro je krenuo i jak pljusak.
Ipak, kiša nije dugo trajala i onda smo ponovo uživale u divnoj sunčanoj svetlosti i neverovatnoj igri boja kojima Madagaskar tako obiluje.
Uz put nam je Riza skrenuo pažnju na to da se kuće na Madagaskaru prave tako da su vrata i prozori okrenuti ka zapadu, ali mada je na nekim mestima to bilo upadljivo, to svakako nije bilo pravilo od kojeg nema izuzetaka.
Što smo bili bliži Ancirabeu, tako je bilo i više pirinčanih polja, ali sam uz put takođe često uočavala i klizišta do kojih dolazi kada se iskrče šume, a kiša i dalje ima tendenciju da pada u velikim količinama.
Mada se povremeno činilo da kiša samo što ne krene ponovo da lije, ipak smo u Ancirabe stigle po suvom vremenu. Dočekala nas je gužva grada, kao i brojne vučene rikše ili „pus-pus“ (pousse-pousse) po kojima je Ancirabe poznat.
Mi smo iz Murundave na zapadu zemlje i na obali Mozambičkog kanala krenule već u 7h ujutru, ali smo ipak u Ancirabe stigle tek oko 5h popodne. Mada smo čitav dan praktično sedele, osećale smo se umorno od tolike vožnje i dok smo nešto kasnije večerale, komentarisale smo koliko bismo tek bile umorne i izmučene da smo se vozile javnim prevozom kome je potrebno najmanje 16 sati za istu tu razdaljinu.
Bilo kako bilo, posle jednostavne večere u obližnjem restoranu, vratile smo se u svoj hotel, tj., pansion. U pitanju je pansion u okviru centra za među-kulturalnu kompetenciju koji vodi Norveško misionarsko društvo, a koje je ovde prisutno preko 100 godina. Očigledno su u međuvremenu rešili da malo prošire svoju ponudu, a i uvek je dobro da se zaradi još malo, ako ništa drugo radi pokrivanja tekućih troškova. Nama je sve to odgovaralo, pogotovo što je čitav kompleks bio neverovatno tih.
Legle smo rano i mogle smo fino da se naspavamo i odmorimo.