Madera 2014, 10. deo
Nakon što je brod pristao u luci na ostrvu Porto Santo, a mi se iskrcali, peške smo otišli do „glavnog grada“ ostrva koje se zove Vila Balera (Vila Baleira), pošto je u pitanju fina šetnja od nekih 15-20 minuta.
Već sam ranije pomenula da je 1418. godine bura dobacila portugalskog istraživača Žoaa Gonsalvesa Zarka do jednog ostrva u Atlantiku čime se on praktično spasao, pa je to tada formalno nepoznato ostrvo nazvao „Svetom lukom“ (Porto Santo). Danas ovo ostrvo pripada Autonomnom regionu Madera. Grubo gledano, ostrvo ima oblik zrna pasulja i na „unutrašnjoj“ strani se nalazi dugačka peščana plaža.
Ipak, Žoao i ja smo se prvo uputili ne na plažu već u centar mesta Vila Balera, jer sam ja imala potrebu za legalnim stimulansima. Naime, kako prethodne noći nisam baš dobro spavala, a valjda mi je i pao pritisak, bila sam posebno teška, usporena i lenja, pa mi se čak nije ni pričalo (za sve postoji prvi put). Tako smo seli u jedan kafe u centru, ja sam naručila i jednu koka-kolu i jedan garoto (portugalski espreso sa mlekom, više liči na mali kapućino), glava mi je bila u hladovini, a noge na suncu i to je sve prijalo, a ja sam lagano krenula da se istinski budim.
Kada sam se konačno vratila u normalnu formu, krenuli smo sa laganom šetnjom po centru mesta. Vila Balera je jedno ljupko selo, koje je tek 1996. godine proglašeno za grad (to valjda ima veze sa nekakvim administrativno-parohijalnim statusom).
Na veoma lepom trgu Pelurinjo (Largo do Pelourinho) nalazi se i Stara gradska većnica zajedno sa nekoliko primeraka kanarskog zmaja (Dracaena draco), vrste suptropskog drveća koje je endemsko na Maderi i na još par mesta.
Na trgu Pelurinjo postoje i ograđeni i zaštićeni bunkeri za žitarice i oni se zovu matamora (matamorra). U pitanju su cilindrični silosi ukopani u zemlju. Na trgu ih ima pet, a služili su da se u njima skladišti žito koje se gajilo na ostrvu, ali takođe i da bi se tu sakrili stanovnici kada bi pirati napali ostrvo.
Sa trga se lepo vidi i bočna strana crkve Naše Gospe Žalosne (Igreja de Nossa Senhora da Piedade). Na tom mestu je u prvoj polovini 15. veka bila sagrađena prva kapela na ostrvu, ali su nju 1667. godine spalili pirati. Kasnije je tu podignuta crkva koja se danas vidi u mestu Vila Balera.
U blizini crkve se nalazi i Muzej kuća Kristifora Kolumba. Naime, supruga Kristofora Kolumba je bila plemkinja Filipa Muniš Perestrelo, rođena upravo ovde na ostrvu Porto Santo. Smatra se da je povodom venčanja koje je obavljeno u Vila Balera Kristofor Kolumbo odsedao upravo u ovoj kući u kojoj se danas nalazi muzej.
Ipak, mene nije previše zanimalo da obilazim muzej, već smo Žoao i ja nastavili neobaveznu šetnju po mestu. Tako smo došli i do jedne ulice odakle se lepo video lokalni vrh Piko do kaštelo (Pico do Castelo) visok 437 metara. Mislim da sudeći po obliku mogu mirno da kažem je u pitanju (ugašeni) vulkan.
Mada na ostrvu Porto Santo ima mnogo manje zelenila nego na Maderi i istorijski je ovde postojao veliki problem sa vodom za piće, sudeći po dobro ograđenom i dubokom kanalu za proticanje lokalne rečice pored kojeg smo prošli ovde takođe znaju da se pojave jake bujice kada padaju velike kiše.
Međutim, ovog dana je vreme bilo savršeno – sunčano, toplo, ali apsolutno ne vrelo. Drugim rečima, idealno za odlazak na plažu.
Plaža na ostrvu Porto Santo je peskovita (za razliku od prirodnih plaža na Maderi). Osim toga, ona je i veoma dugačka, čitavih 9 km, i ide od luke na istočnoj strani ostrva sve do krajnjeg jugozapadnog ugla ostrva. Glavna sezona je u julu, avgustu i septembru. Tada je sve skuplje i gužva je ogromna. I Žoao je ovde dolazio kao dete. Njegov otac je tu imao neku kuću, pa su ovde provodili letnje raspuste. Ipak, u novembru na plaži gotovo da nije bilo nikog i bilo je divno šetati po njoj. Pošto sam se izula u ušla u vodu, mogu da prijavim da je bila veoma hladna.
Zatim smo otišli do mola koji se zove Pristanište Porta Santa (Cais do Porto Santo). Njegova izgradnja je započela 1929. godine i ranije se koristio za protok ljudi i roba, a danas predstavlja neku vrstu istorijskog spomenika. Ali, to je pre svega jedno sjajno mesto da tu čovek prošeta do kraja jer se sa njega pružaju divni vidici.
A tek boja vode... Verovatno bih se smrzla da sam uskočila u vodu, ali bilo je istinski inspirativno.
Zatim smo se vratili na obalu uz jedno osvrtanje i pogled na Pristanište Porta Santa.
Imajući u vidu tu laganu šetnju i vreme koje nam je u tome prolazilo, pojavio nam se delimičan problem, a to je pitanje hrane. Naime, Žoao i ja smo se već dogovorili da ćemo u 3 popodne da idemo u turistički obilazak ostrva, ali nam to nije ostavljalo dovoljno vremena za normalan ručak. Zato smo ovog dana improvizovali sa hranom, ali nije smetalo. Bili smo na kraju dovoljno siti, a nismo izgubili ništa od prijatnog obilaženja.
U 3 sata popodne smo u tom otvorenom turističkom autobusu krenuli u obilazak ostrva od nepuna dva sata. Prvo odredište je bio rt na samom jugozapadu ostrva – Punta da Kaljeta (Ponta da Calheta). To je upravo i mesto do kojeg se pruža plaža na ostrvu Porto Santo.
Preko puta ovog rta se nalazi nenaseljeno ostrvce Kal (Ilhéu da Cal), ali je očigledno i da ovde ima dosta riba, jer smo svuda po stenama mogli da vidimo pecaroše.
Posle pauze za obilazak ovog mesta, ponovo smo se ukrcali u turistički autobus i nastavili sa obilaskom, ovaj put se vozeći u suprotnom smeru.
Ovaj obilazak otvorenim autobusom je bio veoma lepa stvar. Praktično se vidi čitavo ostrvo. Prolazili se pored kuća, ali smo se vozili i pored obrađenih polja sa usevima. Takođe smo prošli i pored aerodroma. Naime, na ostrvu postoji aerodrom i ovde se može doći i avionom sa Madere. Zvanično let traje oko 25 minuta, ali dužina samog letenja je upola kraća.
U nastavku obilaska, autobus je obišao oko aerodroma i prešao na severnu stranu ostrva gde postoji jedan lep vidikovac Fonte da Areja (Miradouro da Fonte da Areia). Tu smo napravili pauzu da bi mogli da fotografišemo. Naime, tu se vidi stenovita severna obala ostrva, kao suprotnost onoj mirnoj peščanoj plaži sa južne strane, kao i stenovito ostrvce koje viri iz Atlantika – Ilheu Da Fonte Da Areia.
Posle ovoga smo se odvezli na Piko do Kaštelo. Ne skroz do vrha, već do izletničkog dela. Veoma me je impresioniralo kako oni tu već imaju napravljena mesta za roštilj, pa čak i dovod sveže vode.
Međutim, ono po čemu je ovo mesto znatno zanimljivije jeste divan pogled koji se pruža sa platoa koji ovde postoji.
Ovde postoje i ostaci utvrđenja iz 16. veka jer je u prošlosti ostrvo stalno bilo na meti gusara. Po ovom utvrđenju je brdo i nazvano. Naime, Castelo dolazi od latinskog castellum u značenju manje, izolovano utvrđenje.
Odavde smo nastavili sa obilaženjem, ali je u jednom delu autobus malo truckao pa sam se ja šalila u sebi razmišljajući da je to prilika da vozaču skrenem pažnju na to da ne vozi krompire (što se obično kaže kada autobus previše trese). Onda sam zaključila da ja to ipak ne bih mogla da kažem vozaču zato što ne znam portugalski. Ipak... Ipak, u međuvremenu sam naučila nešto da kažem: „Pode mi trazer um copo de água?“ – Da li bi mogli da mi donesete čašu vode? Uz obavezno „Muito obrigada“ što sam znala od ranije. Svaki put kada bih ja ovo rekla, Žoao se valjao od smeha, jer sam ja to valjda smešno izgovarala, ali je meni moj portugalski zvučao fantastično. S druge strane, važno je bilo da smo se nas dvoje i dalje odlično zabavljali.
Naše sledeće odredište i mesto za slikanje bio je vidikovac Portela (Miradouro da Portela). To je apsolutno sjajno mesto. Odatle se divno video istočni deo ostrva, videla se luka, a zatim i kako od lukobrana kreće plaža koja je dakle duga 9 km.
Sa druge strane, prema unutrašnjosti ostrva, videle su se vetrenjače sa Porta Santa (Moinhos de Vento do Porto Santo). Pretpostavlja se da je prva vetrenjača za mlevenje žita na ovom ostrvu sagrađena krajem 18. veka i na vrhuncu ih je bilo skoro 40. Danas se one više ne koriste, ali su svakako jedan od elemenata kulturološkog nasleđa ostrva Porto Santo.
Ovde smo praktično završili sa obilaskom ostrva Porto Santo. Sat vremena kasnije već smo bili ukrcani na brod, a Sunce je zašlo.
Povratak je bio po mraku, ali ne potpunom, jer je to bila noć punog Meseca. Ja sam to sticajem okolnosti znala unapred, pa sam ga potražila, a i našla.
Kada smo se vratili u Funšal, Žoao i ja smo otišli da se nađemo sa Margaridom, bivšom Žoaovom devojkom s kojom je on i dan-danas prijatelj i to je bilo tako lepo videti. Obično parovi ostanu zajedno do trenutka dok ne krenu da se mrze. Ovo je bilo divno i prijatno osveženje, a i druženje je bilo veoma lepo i zabavno.
Narednog jutra sam se lagano spremila, čak i malo čitala na terasi ispred moje sobe pored bazena, a onda je Žoao došao po mene, pa smo otišli na kafu i kolače u golf klub Paljero iznad Funšala. Pogled je bio spektakularan, a ni kolač i kafa nisu bili loši!
Posle smo se spustili u grad i tu još malo prošetali. U Funšalu postoji dosta pešačkih ulica i one su veoma zanimljivo popločane...
...kod Katedrale je ona gospođa i dalje prodavala divno cveće...
... a Žoao i ja smo ponovo seli na kafu i kolač (dobrih stvari nikada nije previše). Onda je naišla neka njegova koleginica, pa nam se i ona pridružila, tako da je zabava bila sjajna.
U neka doba smo se Žoao i ja rastali uz dogovor da ćemo se ponovo naći predveče. Naime, ja sam imala još par nekih sitnica koje sam želela da kupim, a htela sam i da se lagano spakujem (koliko god da putujem, pakovanje mi je uvek stresno). Takođe sam želela i da se odmorim i opustim pre povratka kući narednog dana koji je opet podrazumevao tri odvojena leta i čitav dan putovanja ili čekanja po aerodromima. Ipak, kasnije popodne sam shvatila da mi se više ne sedi u sobi, pa sam izašla da još malo šetam.
Uz put sam viđala neke nove, ali i neke stare prizore i svi su mi i dalje bili zanimljivi. Na primer, impresivno drvo ombu (Phytolacca dioica) koje je poznato po tome da stvara dobru senku, ali je na mene najviše ostavio utisak njegov prelaz iz korena u stablo.
A onda sam se našla sa Žoaom i ponovo smo otišli na večeru u onaj isti restoran gde sam onako slatko jela par večeri ranije. Naručila sam – SVE! Uzela sam tradicionalni hleb sa Madere bolo do caco (mi bi za to rekli tanka lepinja sa puterom i belim lukom). Zatim je tu bilo hladno predjelo, toplo predjelo, kao i glavno jelo. Kao uteha služilo mi je da je to sve lagana hrana, a i narednog dana baš i neću mnogo jesti po aerodromima.
Mada elemenat hrane evidentno ne treba zanemariti, posebno bitna je bila činjenica da je to ovom prilikom bilo poslednje veče Žoau i meni. Druženje sa njim je bilo ČUDESNO – neočekivano, izvanredno prijatno, zabavno, opuštajuće i kao da se znamo oduvek ... On je istinski divan čovek, jedan od najboljih među nama, i kao da sve što je tih dana uradio za mene nije bilo dovoljno, on je to veče insistirao da sutra ujutru dođe po mene i da me upravo on vozi na aerodrom. Ipak, to već nisam mogla da prihvatim, jer sam morala da krenem iz hotela negde oko 5 ujutru i mada je on tvrdio da je ranoranilac, morao je da prihvati da će me do aerodroma voziti taksi.
Na kraju ovih priča o putovanju po Maderi evo još jednom mape koja pokazuje gde sam sve bila tokom svog boravka:
Utisci koje sam sa sobom ponela sveli su se na to da je Madera jedno fantastično ostrvo – predeli i priroda su divni, klima vrlo dobra i prijatna, hrana i pića su sjajni, istorija i nasleđe zanimljivi, a stariji delova Funšala su blistavi!
Meni lično je ovo putovanje na koje sam dugo želela da odem izuzetno prijalo. Ovde sam došla ekstremno umorna i iscrpljena od previše posla pre puta, a ni prtljag mi nije stigao. Dakle, na početku je sve delovalo loše. Ali, opuštanje, bez imalo pritiska i stresa oko bilo čega, uživanje u različitim mestima koja sam videla, u hrani, kafi i prijatnom vremenu, da ne pominjem sjajno Žoaovo društvo, doveli su do toga da sam se na kraju osećala neopisivo i fantastično bolje.
Pa ipak... Bez želje da bilo šta sada kvarim, jer je tokom ovih nedelju dana sve bilo praktično savršeno, ostaje mi samo žaljenje da Beograd i Funšal nisu bolje povezani i ja svog divnog prijatelja Žoaoa ne mogu da viđam onako često kao što bih volela. A kada bi se mi češće viđali, možda bih ja na kraju i naučila kako se pravilno izgovara taj portugalski.