Madera 2014, 2. deo
Posle pauze za kafu, uputila sam se u pravcu poznate lokalne pijace – Mercado dos Lavradores. To je mesto gde uzgajivači cveća, voća i povrća, kao i ribari donose svoju robu na prodaju. Za početak vas na ulazu dočeka lepa celina napravljena od azuležo pločica po kojima je Portugal poznat.
A onda se ulazi u čarobni svet cveća, voća i povrća.
Pijaca u Funšalu je napravljena na par spratova koji okružuju centralno dvorište i tu je svuda, kao na svakoj dobroj pijaci veoma živo.
Mada jako volim da jedem povrće, uvek nekako radije slikam voće, pogotovo kada je egzotično.
Tu sam naišla i na plod biljke koja se kod nas zove monstera što dolazi od njenog latinskog naziva Monstera deliciosa. Ovaj njen latinski naziv je zanimljiv jer predstavlja kombinaciju reči „monstera“ što znači monstruozna, zbog njene potencijalne veličine pošto često zna da bude viša od 9 metara (u pitanju je biljka penjačica i ona ovako raste kada naiđe na pogodno drvo oko kojeg se obavija). Drugi deo naziva „deliciosa“ potiče od činjenice da je njen plod veoma ukusan, ima oblik banane, a ukus ananasa (otud i portugalski naziv koji se vidi na sledećoj slici). Ona može da se gaji i kao sobna biljka i tu je veoma zanimljiv i jedan od njenih uobičajenih naziva na engleskom, u bukvalnom prevodu „biljka švajcarski sir“. Razlog za ovakav naziv leži u činjenici da su njeni veliki listovi prepuni rupa i veoma često se zbog tih listova ova biljka meša sa filadendronom (Philodendron selloum) koji je sve samo ne jestiv.
Na pijaci je nuđen i tamarilo. U pitanju je voćka koja u svojim brojnim nazivima na raznim jezicima često ima reč „tomato“ što znači paradajz, ali je ipak u pitanju vrsta voća i ono se kao takvo i koristi.
Na pijaci postoji i deo koji je predviđen za prodaju riba i morskih plodova.
I tu sam malo razgledala, a svakako najzanimljivija riba mi je bila crni zmijičnjak (Aphanopus carbo).
Ipak, mislim da je voće znatno lepše za vizualno uživanje, a na raznim tezgama na pijaci postoji mogućnost i da se probaju razne voćke, na primer različite vrste marakuje, tj., pasionke. Na jednoj tezgi sam izbrojala sedam različitih vrsta pasionke!
Onda sam se popela na sprat i tu nastavila da uživam u prizorima, uz dodatak raznovrsnog suvog voća, ali i ljutih papričica. Uživajte i vi...
Posle lepog obilaska pijace, izašla sam ponovo na ulice Funšala i uputila se ka delovima grada koji se pružaju paralelno sa obalom, ali idući sporednim ulicama jer je tu bilo manje saobraćaja, a i bile su mi zanimljivije. Tako sam naišla i na Gradsku kapiju, tačnije na rekonstrukciju glavne gradske kapije iz vremena kada je grad bio opasan zidinama. Kako se grad širio, ove zidine su uklonjene, a originalna kapija je uništena 1911. godine. Međutim, 2004. godine se pojavila inicijativa da se kapija obnovi, tako da je posle istorijskog istraživanja nova kapija napravljena i postavljena na starom mestu. Doduše, nova kapija je od betona, ali je pokrivena tesanikom, dok su na vrhu postavljeni ostaci originala – kruna, kraljevski grb i ploča sa natpisom.
Nekih stotinak metara dalje naišla sam na jedan uzan, a srazmerno dugačak trg koji je kao plato uzdignut u odnosu na trotoar koji prati aveniju koja vodi pored okeana i koja je prikladno nazvana Avenida do Mar u značenju „Morska avenija“. Tu se nalazi malena kapela Sv. Antonija iz Murarije (Capela de Santo Antonio de Mouraria) iz 1715.
Dok sam se ja motala po ovom trgu, primetila sam ukrasne zasade cveća rajska ptica koje ovde raste na otvorenom.
Nastavivši šetnju širokim trotoarom pored Avenide do Mar došla sam i do palate Sao Lorenso, odnosno, do palate Sv. Lavrentija (Palácio de São Lourenço). Kao što sam već rekla u prethodnom delu priča o putovanju po Maderi, u pitanju je kombinacija palate i utvrđenja čija je izgradnja započela u 16. veku. Paralelno sa zadnjim delom palate pruža se široki trotoar kojim sam već prošla, a sada mi je bilo zadovoljstvo da vidim i prednji deo ove palate obasjan suncem.
Prvo utvrđenje na ovom mestu sagrađeno je, dakle, u 16. veku, ali ono nije bilo dovoljno da bi obezbedilo propisnu zaštitu, tako da je objekat dograđivan sve do 19. veka.
Zatim sam se prolazeći uskom ulicom koja vodi pored palate ponovo vratila do šetališta koje se prostire između zadnjeg dela palate i Avenije Arijaga (Avenida Arriaga). Svaki put kada razmišljam o ovom delu Funšala, u glavi imam ideju pešačke zone, a zapravo tu postoji i ulica kojom idu kola. Ipak, postoji sasvim jasan razlog zašto moj mozak pravi ovu „grešku“ – pešačka zona je značajno šira od same ulice, pa samim tim i dominira prostorom. Ipak, na sledećoj slici između drveća može da se razazna i crveni turistički autobus na sprat kako prolazi avenijom.
Nedaleko od ovog mesta sa kojeg sam fotografisala šetalište, nalazi se i jedan restoran koji se zove kao i nekoliko čuvenih svetskih hotela, ali se ovde nudi samo hrana. Što se spoljnog dela tiče, meni je više u oči upala dekoracija pločicama azuležo koje se koriste za ukrašavanje građevina i spolja i iznutra.
Kao što može da se vidi na natpisu na gornjoj slici, restoran ima i poslastičarski deo koji nudi italijanski sladoled. Ali, zašto jesti italijanski sladoled u Portugalu kada tu postoji domaći paštel de nata?
Onda sam ponovo izbila na šetalište i tako došla do Trga autonomije (Praça da Autonomia). Kod tog trga se spajaju dva vodotoka pre nego što se uliju u Atlantski okean. U vreme kada sam ja došla do ovog mesta, bila je plima, a vode u koritu nije bilo previše, tako da se povremeno mogao steći utisak da se Atlantski okean ulivao u reku. Ono što je mnogo bitnije od ovog trivijalnog detalja jeste da su korita tih rečica dosta duboka i ograđena betonskim zidovima. Razlog za ovako nešto jeste da na ovom ostrvu, koje je jedan od pojmova večnog proleća i gotovo idealne klime, povremeno padnu izuzetno velike količine kiše u kratkom vremenskom periodu. Madera zapravo uopšte nije veliko ostrvo i na njoj ima dosta planina, a najviši vrh je Piko Ruivo (Pico Ruivo) visok 1861 m. To znači da se te velike količine padavina pretvaraju u bujične potoke i oni na Maderi, kao i svuda u svetu, znaju da naprave izuzetno velike probleme. Zato su Portugalci rešili da se pozabave ovim rizikom, pa otud naizgled ekstremno uređivanje korita i obala rečica.
Kao što sam ranije već pomenula, zbog gubitka prtljaga u dolasku prethodnog dana, iskoristila sam prepodnevnu šetnju po Funšalu da bih kupila i par stvari za koje sam smatrala da su mi neophodne u slučaju da mi prtljag ne stigne. Mada su moji prvi utisci o Funšalu dok sam se strmim ulicama od hotela spuštala ka centru i kasnije dok sam tu po centru šetala bili su izuzetno pozitivni, imala sam utisak da je dosta visoka vlažnost vazduha i to me je malo umaralo i želela sam da se malo odmorim, a da ne moram da ponovo idem na kafu i/ili kolače. Ipak i ja imam granice. S druge strane, takođe sam htela i da iskoristim lepo vreme da mogu da mi se osuše majice i donji veš koje sam kupila i koje sam planirala da operem. Sve u svemu, odlučila sam da se vratim u hotel. Takođe mi je bilo bitno i da proverim da li ima nekih novosti vezanih za moj prtljag, uz veliku nadu da je on možda već stigao u hotel.
Bez obzira što kod sebe nisam imala vodič, pošto je on uz druge stvari takođe bio u izgubljenom prtljagu, u stvari sam se sasvim dobro snalazila. Tako sam odlučila da u jednoj obližnjoj ulici hvatam gradski autobus koji me je vozio uzbrdo prema hotelu.
Hodajući od autobuskog stajališta u pravcu hotela, prošla sam i pored jedne malene kapele. U pitanju je Kapela sirotih duša (Capela das Almas Pobres). Kao što se vidi na slici, u vreme kada sam tu prolazila ona je bila zatvorena, a ja sam bila malo i iscrpljena, pa nisam čak ni prešla ulicu da bih provirila unutra (to ću svakako da ispravim kada sledeći put budem išla na Maderu). Ova kapela čija je izgradnja naručena 1781. godine zapravo je veoma zanimljiva. Priča se da je to najmanja kapela na svetu, a posvećena je Sirotim dušama u čistilištu, jer je navodno njenu izgradnju naručio neko ko je preživeo napad na ovom mestu, pa je hteo da izgradnjom kapele i njenim posvećivanjem sirotim dušama iskaže svoju zahvalnost Tvorcu.
Onda sam došla do hotela, ali je tamo usledilo razočaranje i poprilično veliki stres. Prvo, nisam zatekla prijatno iznenađenje i moj prtljag me nije čekao na recepciji. Štaviše, kada sam pozvala aerodrom ispostavilo se da oni apsolutno nisu imali pojma gde se nalazila moja torba i samim tim nisu imali nikakvih informacija! To me je izuzetno uznemirilo, ali nisam mogla ništa da uradim, pa sam samo otišla u svoju sobu i oprala te stvari koje sam kupila prepodne i stavila ih da se suše. Malo sam sedela na terasi pored bazena koja je služila kao izvanredan vidikovac, ali sam bila previše nervozna i nije me držalo mesto. Zato sam posle te kraće pauze u sobi, ponovo sišla do recepcije i izašla napolje da bih nastavila sa obilaženjima.
Rešila sam da prvo odem u onaj muzej koji se nalazio u blizini hotela. U pitanju je muzej Kinta das kruzes (Quinta das cruzes) i to je jedan od muzeja u Funšalu koji se toplo preporučuju. Za početak, ja sam bila toliko isfrustrirana i pod stresom zbog čitave priče oko prtljaga da kada sam kupovala ulaznicu osetila sam potrebu da toj jadnoj ženi na šalteru ispričam svoju situaciju i u stvari sam bila na ivici suza. U pitanju je osećaj totalne nemoći, a meni je to veoma neprijatan osećaj. Jesam se ja organizovala i kupila sam sve što mi je bilo potrebno, ali to nije imalo nikakve veze sa realnošću. Ja sam jednostavno želela svoje stvari i da imam odsustvo osećaja nemoći. Drugim rečima, da sve bude samo normalno. U tom pokušaju da ponovo nekako stvorim osećaj normalnosti u sebi, krenula sam sa obilaskom muzeja.
Muzej Kinta das kruzes je jedan od najboljih muzeja na Maderi, a konkretno se bavi dekorativnom umetnošću, uključujući i razne komade nameštaja, nakit, keramiku i skulpture iz Portugala, Evrope i drugih delova sveta iz perioda od 15. do 19. veka. Na mestu današnjeg muzeja je u drugoj polovini 15. veka svoju poslednju rezidenciju sagradio Žoao Gonsalves Zarko koji je „otkrio“ Maderu. Vremenom je ovo imanje (kinta, tj., quinta znači vlastelinsko imanje) značajno izmenjeno, a 1946. godine ga je otkupila država i pretvorila u muzej koji je otvoren 1953. godine.
Osim unutrašnjosti muzeja, veoma je zanimljiv i ostatak imanja koje okružuje muzej. Naime tu se nalazi i park sa divnim eksponatima uključujući i kamene kraljevske grbove ili okvire prozora obraslih bršljenom.
Okviri prozora, a ima ih dva takva u okviru parka, posebno se ističu kao zanimljivi, jer su iz 16. veka i urađeni u manuelskom stilu (kasnogotički portugalski stil).
Za moje unutrašnje stanje povišenog osećaja stresa, dolazak u ovaj muzej, pa i u ovaj park predstavljao je pravi lek. Naime, u parku je bilo divno mirno i samo su se čule ptičice, a to me je svakako umirivalo.
Kao deo parka, nalazi se i manja botanička bašta, zapravo orhidarijum. U doba godine kada sam ja bila, orhideje su uglavnom mirovale, ali je bilo tu i drugog zanimljivog rastinja.
Na primer, kanarski zmaj (Dracaena draco), vrsta suptropskog drveća koje je endemsko na Kanarskim ostrvima, na Maderi i na još par mesta. Ovaj na sledećoj slici raste odmah pored orhidarijuma.
Naravno, i ovde je cveće rajska ptica raslo u izobilju.
Meni je to veoma inspirativno cveće za slikanje. Mada sam u prethodnom delu teksta već postavila neke slike, evo ih još kao dokaz koliko je mene to cveće podsticalo na fotografisanje.
Ipak, osim rajskih ptica, bila je tu i jedna relativno usamljena orhideja.
Posle ovog kratkog uživanja u biljkama i cveću, napustila sam muzej i krenula dalje da se spuštam ulicom u pravcu centra Funšala.