Madera 2014, 3. deo
Mada i dalje nervozna zbog gubitka prtljaga i nepostojanja bilo kakvih informacija u vezi sa njim, nastavila sam sa obilaženjem Funšala, glavnog grada Madere. Posle prijatne posete muzeju Kinta das kruzes (Quinta das Cruzes Museum) i parku koji pripada muzeju, samo sam se spustila stotinak metara niže da bih došla do crkve sv. Petra (Igreja de São Pedro).
Nalog za izgradnju ove crkve izdat je još 1590. godine, a izgradnja je završena 1596. Naravno, crkva je u međuvremenu još dograđivana i unošene su izvesne izmene, pogotovo u drugoj polovini 17. veka. Dekorativne pločice koje pokrivaju praktično sve njene unutrašnje zidove takođe su iz 17. veka.
Posle posete crkvi, otišla sam do internet kafea da bih se javila kome treba. Takođe sam iskoristila priliku i da bih se javila Žoau. Ko mi je sad pa Žoao? Već sam u nekim svojim ranijim pričama pominjala da sam „član“ nekakvog sajta gde može da se traži besplatan smeštaj kada se putuje. Po pravilu, mene besplatan smeštaj ne zanima, ali, tu i tamo volim da se javim ljudima koji žive na odredištu koje planiram da posetim da bih se sa njima eventualno videla na kafi i malo družila. Veoma često mi se ne jave na upite, ali u slučaju Madere dobila sam poruku od izvesnog Žoao da ima slobodno vreme i da bi vrlo rado voleo da se vidimo. Tako sam i njega ovom prilikom kontaktirala preko interneta, dobila broj telefona, pa sam ga i zvala, a onda smo se manje-više dogovorili za viđanje narednog dana. Štaviše, on je rekao da će doći po mene u hotel, pa ćemo ići na neki izlet. Imajući u vidu da čoveka uopšte nisam znala, bila sam po malo sumnjičava, ali sam odlučila da imam poverenja u Univerzum. To mi baš nije išlo od ruke kada je u pitanju moj prtljag, ali čovek ne treba da odmah postaje malodušan i sumnjičav čim vetrovi sudbine krenu da duvaju u pogrešnom pravcu.
Zatim sam se spustila do luke i tamo sela da bih se malo osvežila, jer sam kasnije planirala da šetam pored obale. Za početak, dan je bio kao poručen za sedenje, opuštanje i ispijanje napitka po želji.
Kada sam procenila da mi je bilo dosta sedenja, krenula sam da šetam pored obale. Uz put sam se osvrtala oko sebe i tako ponovo bila impresionirana zaleđem Funšala. Naime, iza grada kreću planine, ali i doline između njih. Već sam ranije u toku dana videla kako je jedna takva dolina u potpunosti bila ispunjena maglom. Sada, nekoliko sati kasnije, situacija je bila praktično nepromenjena i delovalo je da ta magla i dalje gusto zatrpava tu dolinu. Za razliku od vremena u Funšalu koje je bilo divno i sunčano, razmišljala sam o tome kako je u toj dolini već satima gusta magla, a samo par kilometara dalje sija sunce.
Uskoro sam došla do jednog od mnoštva lukobrana koji postoje u Funšalu i odatle sam imala lep pogled na lokalnu plažu Almirante Reis (Praia do Almirante Reis). Nije bilo puno kupača, ali je prizor svakako bio lep.
Sa mesta gde sam stajala na lukobranu mogla sam veoma lepo da vidim tvrđavu Sao Tijago (tvrđava Sv. Jakova) (Fortaleza de São Tiago) kao veoma upečatljiv deo Starog grada u Funšalu.
Kada se Funšal gleda sa Atlantskog okeana, tj., sa juga, može se reći da osim raznih delova grada koji se prostiru po padinama okolnih brda, postoje tri glavne priobalne zone. Skroz levo, iza luke, nalazi se turistička zona i tu su smešteni veliki hoteli. U sredini se nalazi centar (tu sam ja šetala do tada) i mada u centru postoje istorijske zgrade, Stari grad (Zona Velha) se zapravo nalazi skroz desno. Ja sam se u ovo vreme uputila baš tamo, ali sam pre toga ipak još malo posmatrala plažu i potencijalne kupače na njoj.
Možda je žena na gornjoj slici i oklevala da se ubaci u verovatno hladne vode Atlantika, ali zato stotinak metara dalje, na plaži kod tvrđave bilo je onih koji su pokazivali znatno veći stepen odvažnosti.
Zatim sam ušla u područje tvrđave koja je relativno skoro restaurirana. Tvrđava Sao Tijago (Fortaleza de São Tiago) sagrađena je 1614. godine, a postoje i neki dodaci i proširenja koji su urađeni 1767. godine. Za početak sam naišla na jedno dvorište sa starinskim kolima. To je svakako deo turističke ponude, kao i restoran koji se nalazi u okviru tvrđave.
Ja sam se, međutim, popela do jedne terase odakle se pružao divan pogled na sve strane.
Mesto i boje su mi se jako dopali, pa sam onda krenula da pravim „profi selfije“, u doba pre nešto što su selfiji i izmišljeni. Slikati samog sebe klasičnim aparatom zahteva poznavanje aparata i njegovih mogućnosti, veštinu vizualizacije, spretnost za postavljanje aparata na pravom mestu, ali zahteva i brze noge. U odnosu na sve to, pravljenje selfija na način na koji se to radi u današnje vreme je za amatere i njanje.
Sa ove terase je takođe mogao da se vidi i toranj obližnje crkve.
A onda sam u naletu inspiracije napravila još jedan auto-portret.
Sledeće mesto u mom obilaženju je bila upravo crkva čiji se toranj vidi na gornjoj slici. U pitanju je crkva koja je zanimljiva iz više razloga. Prvi je da se u vezi sa njom pojavljuju dva naziva – crkva Sv. Jakova Alfejevog (ili Sv. Jakova mlađeg) i crkva Sv. Marije Velike (Igreja de Santiago Menor - Igreja Matriz de Santa Maria Maior) mada sam stekla utisak da je ovaj drugi naziv „glavniji“. Drugi razlog zašto je ova crkva zanimljiva jeste kako je uopšte posvećena Sv. Jakovu Alfejevom.
Naime, od 1521. do 1523. na Maderi je vladala epidemija kuge. Onda su u januaru 1523. godine gradski oci shvatili da Funšal nema svog svetitelja zaštitnika, pa su rešili da za početak to isprave. U tu svrhu su, kao da je u pitanju loto, stavili u šešir imena svih svetih apostola, Bogorodice i Svetog Jovana krstitelja. „Srećni dobitnik“ je bio upravo Sv. Jakov Alfejev koji je time postao zaštitnik Funšala i njemu je bila posvećena mala kapela čija je izgradnja započeta kod Starog grada. Ta izgradnja je išla sporo, a onda je 1538. godine usledio zemljotres, pa nova runda kuge. Sve u svemu, odlučeno je da se 1. maja, koji je posvećen ovom svetitelju zaštitniku, uradi hodočašće do crkve. Kako se priča, više se kuga u Funšalu nije pojavila, a svakog 1. maja se i dalje organizuje hodočašće do ove crkvice.
U ovom delu grada koji se po nazivu za parohiju zove Santa Marija Major (Santa Maria Maior) u značenju Sv. Marija Velika postojala je crkva posvećena Bogorodici koja je bila sedište parohije, ali je ona praktično uništena tokom bujičnih poplava 1803. godine. U toj crkvi se nalazio i kip Sv. Jakova Alfejevog, pa je taj kip prebačen u crkvu Sv. Jakova Alfejevog, a sama crkva je postala glavna crkva parohije, pa je dobila i svoj drugi naziv – Sv. Marije Velike.
Da bi stvar bila još komplikovanija, ili možda još zanimljivija, naziv na portugalskom za ovu crkvu koristi termin Santiago, a to je u stvari samo verzija pisanja São Tiago, čime se vraćam na naziv utvrđenja koje se praktično zove po ovom svetitelju zaštitniku Funšala. Nit’ manje crkve, nit’ komplikovanije priče oko naziva.
Posle kraće posete crkvi, prešla sam na drugu stranu ulice i tu postoji divan široki trotoar-terasa, praktično vidikovac, odakle se pruža veoma lep pogled ka Atlantiku, ali i drugim delovima Madere.
Obala Madere je veoma kamenita i to se sa ovog vidikovca sasvim fino vidi.
Uzgred, sama Madera je ostrvo, a po njemu je nazvana i čitava autonomna regija koja obuhvata još par ostrva, pa onda sama regija predstavlja jedan manji arhipelag. Osim Madere, ovoj portugalskoj autonomnoj regiji pripadaju još i naseljeno ostrvo Porto Santo, kao i Napuštena ostrva ili Iljas Dizertaš (Ilhas Desertas). Što se tiče ovih Iljas Dizertaš, u pitanju su tri dugačka, a uska ostrva. Praktično su nenastanjena jer uslovi na njima nisu povoljni za život i duži boravak ljudi, a danas se na njima nalazi rezervat prirode. Zbog svega ovoga, posete ovim ostrvima koja se nalaze na oko 25 km od Madere dozvoljene su samo uz posebnu dozvolu.
Posle ovog uživanja u divnom pogledu sa vidikovca kod crkve, krenula sam da se vraćam prema centru Funšala. Kada se sa uzvišice na kojoj se nalaze i crkva i tvrđava spusti u ravan deo, nailazi se na jednu veću zonu koja je prepuna restorana. To me je inspirisalo da shvatim da sam u međuvremenu i ogladnela, ali mi je problem bio gde u stvari da sednem da jedem. Nisam imala nikakvu preporuku, mada sam pretpostavljala da su ti restorani manje-više slični.
Dok sam ja tako hodala i razmišljala se gde da sednem, naišla sam i na jedan deo ulice gde je nisko Sunce bacalo divno svetlo.
A onda sam se konačno odlučila i sela u jedan od tih brojnih restorana. Na kraju krajeva, bilo mi je i svejedno gde ću da sednem. Osim što sam realno bila gladna, imala sam potrebu i da na primalan način, jedenjem, snizim nivo stresa, jer bez obzira na divne prizore, šetnju i uživanje u svemu tome, sve vreme mi se po glavi motao onaj moj nesrećni prtljag koji je bio izgubljen negde u Evropskoj uniji (valjda), pošto sam ja putovala samo kroz države EU. Bilo mi je potpuno neverovatno da u vreme sveopšte digitalizacije avio-kompanija čije je sedište u toj Evropskoj uniji koja je mnogima pojam razvijenosti više od 24 časa nema pojma gde se nalazi moj prtljag. Dok sam čekala da mi stigne večera, razmišljajući sa tugom u srcu o tom svom „izgubljenom“ prtljagu, razmišljala sam i o tome kako je u stvari fascinantno sa koliko malo stvari mi zapravo možemo da funkcionišemo. Ja sam na sebi imala farmerke i u najgorem slučaju sam mogla da u njima budem osam dana. Isto je važilo i za cipele. Na sebi sam imala i jednu majicu, a u hotelu su mi ostali i košulja i tanak džemper, kao i jesenja jakna (krenula sam iz Beograda „slojevito“ obučena). Prethodno sam tog dana kupila i dve nove majice, kao i neki donji veš, a nadala sam se da će to sve biti već suvo dok se ja vratim u hotel. Drugim rečima, perući ih u krug i vrteći te majice, ja sam bila pokrivena za čitav svoj boravak na Maderi. Međutim, jasno mi je bilo da nije stvar u samim stvarima i njihovom broju, već u tom osećaju da moje stvari nisu kod mene. Osećala sam se vrlo nemoćno.
Ali, život ide dalje, a ja sam naručila večeru. U stvari nisam ni znala šta tačno da uzmem, osim što sam znala da hoću ribu. Devojka koja me je usluživala preporučila mi je neku lokalnu škarpinu. Za početak sam uzela razne hlepčiće, puter sa mirišljavim biljkama, pršutu i masline.
A onda je stiglo i glavno jelo...
Prijatno punog stomaka, odlučila sam da se peške vratima do hotela, što je podrazumevalo i penjanje uz brdo, ali mi to nije ni najmanje teško palo. A kada sam stigla u hotel, dočekala me je odlična vest – moj prtljag je konačno bio pronađen i narednog dana će biti dovezen na Maderu, a zatim i dostavljen u moj hotel. Divno! Kako je ponekad potrebno samo malo da bismo se osećali izvanredno srećni. U tako dobrom raspoloženju sam naručila čašu belog vina koje sam lagano ispila sedeći na terasi koja se nalazi ispred ulaza u hotel. Konačno sam mogla u potpunosti da se opustim.
Zatim sam se popela na vrh hotela gde se nalazila moja soba, ali sam pre spavanja još malo sedela na terasi sa bazenom ispred sobe uživajući u večernjoj temperaturi koja je bila savršena. Pogled je takođe bio divan, kao i čitav prostor u kojem sam bila i vazduh koji je dolazio sa ogromnog okeana koji okružuje Maderu.
Pošto sam planirala da iznajmim kola, takođe sam koristila ovaj dobar položaj i da bih razmatrala kako iznajmljenim kolima mogu da dođem do hotela, jer mi se to činilo kao potencijalni problem pošto su neke ulice, osim što su vrlo strme imale i skretanje bukvalno od 180 stepeni, a sve je bilo i jako uzano. Ipak, o tome nisam morala mnogo baš da brinem to veče jer sam za sutra već u 8.30 imala dogovoren susret, a zatim i izlet sa Žoaom.