Madera 2014, 4. deo
Pošto sam provela jednu divnu noć spavajući dugo i mirno, svesna da će moj izgubljeni prtljag narednog dana da mi bude dostavljen do hotela, probudila sam se ranije da bih na vreme doručkovala, jer sam već u 8.30 imala zakazan susret sa Žoaom.
Već sam ranije pomenula da je to jedan tip sa Madere koga sam našla preko nekog sajta za besplatan smeštaj i obilaske tokom putovanja, ali sam se ja njemu javila samo sa idejom da se eventualno nađemo i zajedno popijemo neku kafu. On je međutim predložio da zajedno odemo na izlet kolima. Štaviše, kako sam mu prethodnog dana kada smo se čuli telefonom rekla da mi prtljag nije stigao, on se odmah ponudio i da ujutru dođe po mene, pa da zajedno idemo na aerodrom da na licu mesta jurimo moj prtljag ili bar informacije o istom, ali pošto su mi u međuvremenu javili da je moja torba pronađena nije bilo potrebe za tako nečim.
Moram da priznam da sam bila u nedoumici da li je pametno to što radim. Ja Žoaoa nisam poznavala, a još manje sam znala kako vozi i pitala sam se da li sam napravila grešku time što sam pristala da odmah idemo na izlet. Dok sam u sobi pakovala u svoj rančić par stvari koje sam htela da ponesem, zazvonio je telefon i ljudi sa recepcije su me obavestili da me „gospodin Žoao taj-i-taj“ čeka na recepciji. Proletelo mi je kroz glavu da samo džentlmeni stare škole rade tako nešto i to je u ovom svetu površnosti i neobraćanja pažnje ni na šta postalo prava retkost, pa samim tim i veoma vredna stvar.
S druge strane, imam dovoljno godina i iskustva da znam da suprotno mnogim važećim teorijama u svetu psihologije moj prvi utisak o ljudima apsolutno ništa ne znači. Zato svom prvom utisku uopšte ne pridajem nikakav značaj i čekam malo da bih videla kakav će da bude drugi utisak. A Žoao je na prvi pogled delovao izuzetno simpatično i sav je bio nasmešen. Čim smo se formalno upoznali, odmah mi je rekao da ćemo prvo ići u nedaleko mesto Kamara di Lobuš (Câmara De Lobos) da bih tamo probala specijalitet sa Madere – ponču (poncha). U pitanju je žestoko alkoholno piće. Ja sam se tu dodatno zabrinula iz par razloga. Prvo, bilo je oko pola 9 ujutru! Ja ne pijem alkohol tako rano; ni slab, a kamoli jak. Drugo, pitala sam se kako će Žoao da vozi posle takvog pića – ja NIKADA ne sedam u kola sa ljudima koji su upravo pili. Ali, ja sam bila srećna žena, imala sam informaciju da mi je torba stigla na aerodrom i onda sam rekla sebi da treba da se opustim – na kraju krajeva uvek mogu da prekinem druženje ako mi nešto ne bude odgovaralo. Tako smo Žoao i ja otišli do njegovih kola i krenuli sa vožnjom uz put razmenjujući tek nekakve opšte komentare.
Kamara di Lobuš se praktično nastavlja na Funšal u pravcu zapada, a nas dvoje smo se kolima spustili do luke u ovom mestu koja je bila tek nekih 10-ak km udaljena od mog hotela.
Bila je nedelja, ranije pre podne, ali je u centru već bilo relativno dosta ljudi. Žoao me je odveo do jednog bara u kojem se pravi originalna ponča, a na malenom trgu ispred je dosta ljudi sedelo za nekim stolovima, družili su se i igrali karte. I u baru je bilo dosta klijenata, a tek je bilo prošlo 9 ujutru.
Ponča je tradicionalno piće na Maderi i posle vina koje se i zove po ovom ostrvu (o tome nešto kasnije) ono je ovde najpopularnije alkoholno piće. Pravi se od limuna, meda ili šećera i agvardentea – jakog alkoholnog pića koje se dobija od šećerne trske. Inače, samo ime ovog alkoholnog dodatka je složenica u iberijskim jezicima, npr. u španskom (aguardiente) i u portugalskom (aguardente), i znači otprilike „vatrena voda“ (voda koja peče). Dakle, jasno je kakvo je piće u pitanju.
Mada se danas za turiste obično koristi već gotov sok od limuna, mene je Žoao odveo u bar gde su sve radili po propisu. Prvo je barmen tanko ogulio koru limuna (onaj žuti deo), pa je to ubacio u staklenu kriglu, onaj beli deo kore je ogulio i bacio (to je gorko), u čašu je dodao šećer i par kriški limuna, a onda je drvenim tučkom počeo da udara limun i šećer u čaši. Posle je dodao još limuna, a kada je bio zadovoljan izudaranom smešom u krigli, dolio je i agvardente, piće napravljeno od šećerne trske koje je u ovom slučaju imalo 50% alkohola, pa je onda sve to mutio koristeći specijalnu drvenu napravu koja se zove mešelote (mexelote). To mu dođe nešto kao preteča savremenog štapnog miksera. Zatim se sve to procedi u malu čašu i piće je spremno.
Evo kako je to izgledalo:
Zanimljivo je da se na Maderi priča da ponča leči prehladu i ovde ljude koji imaju simptome gripa podstiču da malo popiju ponču. To možda i nije previše čudno, jer se priča da je ponča zapravo osmišljena još u 16. veku zato što je ustanovljeno da pomorci na svojim putovanjima dobijaju skorbut zbog dugotrajnog manjka vitamina C. Da bi limun sačuvali tokom dugih putovanja, pomorci su limun koji je pun vitamina C potapali u alkoholno piće i melasu dobijene od šećerne trske kako bi on duže trajao tokom putovanja. Pošto se Madera nalazi u Atlantskom okeanu, tj., kao pogodna stanica na putu ka dalekim predelima, a na njoj uspevaju i limun i šećerna trska, tu je bilo sjajno mesto da se pomorci opskrbe „medicinskim sredstvima“. Tako sam i ja pre nego što sam popila ponču pomislila: „Sve za zdravlje!“ Čak i jako alkoholno piće u skoro pola 10 ujutru. Živeli!
S druge strane, ovo je bilo inspirativno iskustvo jer sam par dana kasnije, kao suvenir sa Madere, kupila jedan mešelote za sebe. Nije baš da ga koristim, ali je to svakako lep podsetnik na jedno rano nedeljno prepodne na Maderi.
Inače, kao što može da se vidi i na video-snimku, a i na fotografiji, barmen je pripremio samo jednu čašicu ponče i to za mene. Ja sam pitala Žoaoa da li će i on da uzme ponču, ali mi je on jednostavno rekao da neće, pošto vozi. Dakle, mogla sam da budem sasvim mirna po pitanju vožnje, a uostalom i dok smo došli do mesta Kamara di Lobuš bilo mi je jasno da Žoao veoma dobro i bezbedno vozi, tako da se više uopšte nisam brinula na tu temu.
Uz ponču su mi takođe dali i da nešto mezetim i mislim da su u pitanju bili mali komadi ribe koju je Žoao pominjao, a koju oni ovde zovu gata, što inače znači „mačka“. U pokušaju da nađem kako bi se ta riba zvala na srpskom naišla sam na eventualni termin „kostelj“, mada sam na engleskom pronalazila dva vrste riba za ovaj termin na portugalskom, od kojih su obe neka verzija manjeg morskog psa.
Ono što je bilo dobro u vezi sa ovom ribom jeste da je bila dosta slana. Mislim da je ta povećana količina soli pomogla da se u mom organizmu malo brže neutrališe onaj alkohol iz ponče. Hoću da kažem da nisam bila baš ucvrckana, tako da smo Žoao i ja krenuli da se vraćamo ka parkingu i kolima.
Prvo smo ipak još malo otišli do mora da bih ja bolje osmotrila ovu lokalno popularnu ribu koja se ovde sušila na suncu. Luka Kamara di Lobuš je poznata po ovoj ribi koja se tu suši, kao da je u pitanju izložba.
Ali mesto Kamara di Lobuš ne mora da se poseti samo da bi se pila ponča i da bi se jela riba. Može i da se uživa u prizorima, sedeći u nekom kafeu.
Dok smo hodali jednom ulicom bila sam impresionirana kada sam visoko iznad mesta videla strme padine brežuljaka na kojima postoje stepenasto uređene bašte i tu je raslo dosta banana.
Generalno gledano, zahvaljujući divnoj klimi koja vlada na Maderi, ovde može da se gaji dosta raznog voća, ali pretpostavljam i da postoji tradicija da se ovde istovaruje roba na putu od Brazila, bivše kolonije Portugala, do kontinentalnog dela zemlje. Madera je u tom smislu na veoma zgodnom mestu.
Zatim smo se Žoao i ja odvezli uzbrdo do mesta Estreito de Kamara di Lobuš (Estreito de Câmara de Lobos), što je zapravo jedna parohija u okviru opštine Kamara di Lobuš. Žoao mi je pričao da tu ima neko dobro mesto da se jedu ražnjići ili tako nešto, ali je naravno bilo suviše rano, a ja sam već doručkovala, a i pojela ono meze od ribe. S druge strane, u samom centru je bilo nezgodno da se parkira, pa me je Žoao ovde izbacio da bih ja slikala, a on je otišao da kolima napravi krug.
Na tom mestu gde me je ostavio postoji jedno fino proširenje i tu se vidi crkva Naše Gospe od Milosti (Igreja de Nossa Senhora da Graça) iz 1814. godine.
Ali, čitavo ovo mesto znatno je poznatije po tome što je centar proizvodnje čuvenog vina madera i oni to vole i da istaknu, kao na primer na bilbordu na sledećoj slici.
I nije baš da se hvale u prazno, jer svuda naokolo mogu da se vide gusto zasađeni vinogradi, ponovo na terasama, pošto je ovo u sred brdsko-planinskog predela.
Kako istorijski podaci govore, od polovine 16. veka, brodovi koji su pristajali na Maderu uzimali su odavde i zalihe lokalnog vina jer je to vino sadržalo velike količine vitamina i minerala i na taj način se pomagalo mornarima da izbegnu skorbut. E, šta sve neće da izmisle da bi opravdali lokanje! ’Ajde ona ponča, ona makar ima dosta limuna, ali vino protiv skorbuta? Al’ dobro; što se kaže: „Dobar izgovor para vredi.“
S druge strane, ono što je mnogo bitnije, tokom tih medicinskih tretmana, primećeno je da je vino ukusnije kada bačve duže vremena budu izložene tropskom suncu. Suma sumarum, još od 18. veka su pronašli efikasnije načine da se ovo vino zagreva u toku proizvodnje, a ne da se voza po belom svetu. I danas tehnologija podrazumeva zagrevanje vina na određenu temperaturu tokom šest meseci, pre završnih koraka u proizvodnji.
Vino madera je izvanredno ukusno i pitko (barem za mene), a postoje četiri glavne vrste: Bual, Malmsey, Sercial i Verdelho. Mada sve četiri vrste imaju smeđkasto-ćilibarnu boju one se prave od belog grožđa, a između ostalog je važno i na kojoj visini to grožđe raste. Najpoznatija verzija vina madera je Malmsey koja se pravi od malvazije.
Taman sam ja sve ovde lepo slikala i malo se još osvrtala uživajući u sunčanom danu kada je Žoao došao po mene.
Nastavili smo sa vožnjom, a onda smo došli do divnog vidikovca. Vreme je bilo savršeno, a osim luke Kamara di Lobuš u daljini sa te visine su odlično mogle da se vide i terasaste parcele sa raznim usevima. Utisak mi je bio da gde god imaju bilo kakvo parče zemlje, oni tu nešto sade. Očigledno su ovo razvili vredni i preduzimljivi ljudi.
Na gornjoj slici se vide i dva segmenta autoputa, koji oni zovu brzi put, ali je za mene definitivno bilo mnogo zanimljivije ići raznim manjim putevima koje je Žoao birao.
Bila je nedelja i Žoao je čitav dan odvojio da bi bio sa mnom i da bi me vodao po Maderi. Kako smo počeli više da pričamo, ja sam mu rekla da planiram da rentiram kola na tri dana da bih obišla još neke delove ostrva. Međutim, pošto je Žoao bio između poslova, pa je samim tim imao i dosta slobodnog vremena, on je odmah rekao da nema potrebe da iznajmljujem kola, jer on kola ima, pa možemo njegovim kolima da se vozimo i obilazimo ostrvo. Ja sam bila zaista veoma prijatno iznenađena njegovom ovako velikodušnom ponudom. Ali, ono što je mnogo važnije bilo je to da je meni u međuvremenu postalo jasno da je Žoao jedno potpuno fantastično stvorenje! Izuzetno draga osoba, prijatan za druženje, veoma obrazovan sa širokim spektrom interesovanja, a ispostavilo se i da imamo isti smisao za humor, da volimo da se šalimo, ali i da na isti način gledamo svet i delimo puno sličnih vrednosti. Jedina razlika je bila da je on vegetarijanac, a ja ne. Pa, to i nije bio nikakav problem. Sve u svemu, nas dvoje smo na kraju zajedno proveli sve preostale moje dane na Maderi, često se valjajući od smeha i to je bilo jedno apsolutno DIVNO druženje!
Posle ove kratke pauze na vidikovcu sa kojeg sam slikala gornju fotografiju, otišli smo do još jednog vidikovca gde ponovo zastaje dah. U pitanju je Kabo Žirao skajvok (Cabo Girão Skywalk). Ovaj naizgled neobični dodatak u vidu engleske reči na kraju koja sugeriše šetnju po nebu postaje jasan kada čovek stane na ograđenu platformu. Pod je od stakla, a pogled se pruža po vertikali.
Ova platforma se nalazi na 580 m iznad nivoa mora i možda je utisak još jači kada se čovek nagne preko ograde i pogleda na dole. Kao da lebdite iznad mora i njiva pored obale.
Naravno, i na bilo koju drugu stranu da se čovek okrene, vidik je zaista bio divan.
I ovde smo se Žoao i ja zadržali taman toliko da uživamo u fantastičnim vidicima i divnom vremenu, i da ja to sve fotografišem, a onda smo se vratili u kola i nastavili dalje sa obilaskom Madere.