Madera 2014, 5. deo
Vozeći se po Maderi sa Žoaom, svojim novim prijateljem, došli smo do mesta Ribera Brava (Ribeira Brava), na južnoj obali ostrva. Put nas je do ovde doveo sa visine i pogled je bio veoma lep, ali se tu nismo zadržavali. Ipak, na sledećoj fotografiji može da se vidi lokalna crkva Sao Bento (Igreja de São Bento) sa krovom zvonika, koji služi i kao sahat-kula, koji je veoma lepo ukrašen plavičastim pločicama.
Tokom današnjeg izleta do ovde smo suštinski išli uglavnom paralelno sa obalom, a odavde smo krenuli da poprečujemo ostrvo u pravcu njegove severne obale.
Ipak, prvo treba da pojasnim naziv ovog mesta jer je on veoma ilustrativan. Naime Ribeira Brava znači „ljuta reka“ zato što u vreme sezone kiša reka koja teče u ovom kraju zna da bude izuzetno jaka i često napravi velike probleme duž čitavih svojih osam kilometara koliko je dugačka.
Ja na Maderi nisam bila u vreme kišne sezone, ali zavlačeći se u unutrašnjost ostrva putem koji prati uzanu dolinu reke u vidu klisure, pred sobom sam videla gustu maglu i/ili niske oblake koji su delovali da u potpunosti ispunjavaju ovu dolinu.
Povremeno smo zaista i prolazili kroz mestimičnu kišu, a takođe sam uz put videla i kako sa velikim mašinama Portugalci rade na uređivanju korita reke. Naime, kada velike kiše počnu da padaju i da se slivaju niz strme padine okolnih brda i planina u uzanu dolinu i još uže korito, reka Ribera Brava dobija veliku snagu i onda može da ruši sve pred sobom. U februaru 2010. godine na Maderi su zabeležene velike bujične poplave i klizišta, bilo ih je dosta i u Funšalu, ali najviše u ovoj dolini, tako da su čak i neke kuće odnesene. Rezultat je bio da je tom prilikom poginulo preko 40 ljudi, a preko 100 njih je bilo povređeno, tako da Portugalci veoma ozbiljno pristupaju ovakvim stvarima i oni su u vreme moje posete ozidavali korito reke visokim betonskim zidovima i pravili su dovoljno široko korito da im se ne bi ista stvar desila ponovo.
S druge strane, na ovom ostrvu koje na izvestan način predstavlja pojam lepog i umerenog vremena tipa „večnog proleća“, osim velikih kiša, znaju da se pojave i veliki požari. Mislim da je tako nešto bilo uzrok stradanju ovog drveća koje se vidi na mojoj sledećoj slici koju sam napravila dok smo se kolima peli uzbrdo ostavljajući iza sebe mesto Sera de Agua (Serra de Água).
Posle izvesnog vremena smo krenuli i da se spuštamo ka severnoj obali Madere, ali pre dolaska na samu obalu, prvo smo prošli kroz mesto Sao Visente (São Vicente), a tu smo napravili još jednu kratku pauzu.
Sada kada smo bili na severnoj strani Madere na nebu je bilo dosta oblaka, ali su oni bili visoko, a kiša je evidentno već pala, tako da smo mogli na miru da prošetamo po centru mesta. To je bilo bitno jer u centru ovog sela ne mogu da se voze kola.
Mi smo tako došetali do parohijske crkve Sao Visente (Igreja Matriz de São Vicente). Kao i na nekim drugim crkvama i ovde sam primetila uramljenu tablu (na zvoniku) koja je isticala da se 2014. godine slavilo pola milenijuma od uspostavljanja Funšalske eparhije.
Zanimljivo je da kada je 1514. godine osnovana Funšalska eparhija, svet nije bio poznat kao što je danas, pa je ovoj eparhiji bilo dodeljeno da ima jurisdikciju nad čitavom teritorijom koju Portugal u međuvremenu zauzme na Atlantskom i Indijskom okeanu. Pošto je razvoj kolonijalnih osvajanja išao na ruku Portugalaca, 1533. godine je eparhija čak bila uzdignuta na nivo arhiepiskopije (nešto kasnije je to ukinuto i vraćen je nivo eparhije) i tokom perioda od oko dve decenije bila je to geografski najveća mitropolija na svetu. Ona je, osim Madere, obuhvatala i Azorska ostrva, Brazil, Afriku i Gou (u Indiji).
Inače, Crkva Sao Visente je iz 17. veka.
Posle ove kraće šetnje, Žoao i ja smo se vratili do kola, nastavili vožnju i izbili na severnu obalu krenuvši ka samom severozapadu Madere. Ovde se planine spuštaju skoro vertikalno do okeana i kada je svojevremeno pravljen put, usečen u te strme padine, bilo je potrebno oko 16 godina da bi se napravio taj put od nepunih 20 km. Danas je stari put proširen i osavremen sa dosta tunela i on uglavnom koristi trasu starog puta, mada postoje neki delovi tog starog puta koji nisu iskorišćeni i koji su danas van upotrebe za kola, ali posetioci mogu njima malo da šetaju. Mi to nismo radili, već smo samo nastavili da se krećemo kolima.
U ovom delu Madere takođe postoje i brojni vodopadi. Tako smo sa samog puta mogli da vidimo vodopad Sao Visente (Cachoeira São Vicente). Ako obratite pažnju, desno od tunela može da se vidi ostatak starog puta koji seče strmu padinu. Mislim da je jasno zašto je izgradnja puta trajala tako dugo.
Ipak, ovo nije najpoznatiji vodopad u ovom delu Madere. Ta čast pripada vodopadu Mladin veo (Cascata do Véu da Noiva). Postoji jedan popularan vidikovac sa kojeg može da se posmatra taj vodopad, ali smo se Žoao i ja odvezli do mesta Sešal (Seixal) odakle se ovaj vodopad takođe veoma lepo vidi.
S druge strane, prednost mesta na kojem smo stali bila je da sam odatle mogla lepo da vidim i druge delove severozapadne obale Madere. Bez obzira što obala ovde ne deluje gostoljubivo (kao što se vidi na gornjoj slici), sam Sešal je veoma fino ušuškan i tu postoje brojne poljoprivredne terase gde se gaji vinova loza. Koliko sam čitala – rezultat je neko odlično vino. Takođe je zanimljivo i da se odatle vide i drugi vodopadi. Vodopad Mladin veo je na donjoj slici levo i u sredini, onaj koji pada direktno u Atlantski okean, ali se na slici lepo vidi još jedan vodopad visoko na desnoj strani.
Na sledećoj slici se još bolje vide vodopad Mladin veo i poljoprivredne terase.
Osim ovim prirodnim lepotama koje sam imala priliku da vidim, možda sam još više bila impresionirana svojim domaćinom i praktično novim prijateljem jer smo Žoao i ja funkcionisali kao da se znamo godinama, mada smo se prvi put videli to jutro. On je apsolutno neopisivo ljubazan i drag, a ujedno je bio i savršen domaćin i pošto je video da ja volim da fotografišem, ne skidajući osmeh sa lica i sa puno strpljenja stajao je kolima gde god je bilo neko fino mesto da se nešto vidi.
Uz to naše divno druženje i veoma zanimljive priče, uskoro smo se dovezli i do mesta Porto Muniš (Porto Moniz) na samom severozapadnom ćošku Madere. Ovo je maleno selo gde su se Portugalci prvi put naselili u drugoj polovini 15. veka. Ipak, mada Porto Muniš deluje po malo zabačeno, apsolutno je vredno posete jer se u njemu nalaze prirodni kameni bazeni koji su danas povezani betonskim stazama, a uz put neki imaju i veće ili manje betonske ograde i stepenice koje suštinski ne umanjuju zanimljivost mesta.
Ovde je Žoao sredio sa nekim čuvarom da me pusti da uđem malo bliže bazenima da bih bolje mogla da ih slikam, pogotovo mirnu vodu u bazenima van kojih divljaju vode Atlantika dok udaraju o hridi. Čitava ideja i jeste da se čovek brčka u plitkoj vodi koja je u bazenima i koja se svakako na suncu zagreje, a da vas istovremeno prskaju hladne kapljice razbijenih talasa.
Bazeni su naravno originalno bili sasvim prirodni, ali su ih vremenom još malo doterali. Bilo je par ljudi koji su tu plivali, ali bez obzira na pristojno toplo vreme mislila sam kako sa jakim vetrom koji je duvao nema šanse da bih ja ušla u vodu. Nije problem bila sama voda u bazenu, već ideja vezana za izlazak iz bazena kada krene momentalno hlađenje tela zbog dejstva jakog vetra. Ali, ima i hrabrih ljudi ili barem otpornih na hladnoću.
Osim ovih bazena koji se vide na gornjim slikama, ovde postoji i druga grupa bazena koji su malo „prirodniji“, a zovu se „Stari prirodni bazeni“ (Piscinas Naturais Velhas).
I tu su ljudi intervenisali, ali znatno manje nego kod one prve grupe.
Onda smo došli do tih drugih bazena. Oni su bili mnogo mirniji, a i delovali su prirodnije.
Bez obzira na pomisao na hlađenje posle izlaska, mislila sam da mora i da je divan osećaj dok plivaš i gledaš talase koji udaraju i te stene kojima si okružen.
Koga zanima da se ovde kupa – glavna sezona je u julu i avgustu i oko Nove godine.
Osim ovih prirodnih bazena, Porto Muniš ima i brojne poljoprivredne terase koje su ovde ograđene suvom drvnom građom da bi ona štitila biljke od jakih vetrova koji sa Atlantika donose slanu vlažnost.
Kada smo završili sa lepom šetnjom, Žoao i ja smo se ponovo spakovali u kola, a onda je Žoao nastavio dalje sa vožnjom drugim putem, a ne onim kojim smo došli do ovde. Prvo smo se peli serpentinama, a onda smo došli do manje vijugavih deonica, ali smo svakako i dalje išli uzbrdo. Zatim smo na jednoj raskrsnici i skrenuli, pa nastavili putem po sred ostrva praktično se vozeći po nekoj vrsti vododelnice ili barem po visoravni.
Ovde nas je dočekala kiša i bilo je oblačno, odnosno, maglovito, u zavisnosti od toga kako se posmatra situacija. Mi smo često prolazili kroz maglu, ali pošto su nas povremeno zasipale guste kapi kiše, onda su to ipak bili (kišni) oblaci, zar ne?
S druge strane, kako smo povremeno bili na višim delovima od tih oblaka a oni se na kratko razdvoje, bilo mi je zanimljivo da sam sa te visine u daljini mogla da vidim okean i oblake iznad njega.
Tako smo se dovezli i do jednog hotela, a tu je bio i restoran-kafe. Ovo mesto se nalazi na visini od 1418 m, na najvećoj visoravni na Maderi i to je centralna tačka za mnoge planinarske izlete po okolini. Zanimljivo je da je osim tog hotela zabranjeno da se bilo šta drugo gradi u okolini. Možda su zbog toga hotelski kapaciteti ograničeni, ali je zato priroda praktično netaknuta i to je svakako sjajno mesto za sve koji žele da hodaju po prirodi. Žoao i ja, međutim, nismo imali nikakvu šetnju u planu imajući u vidu vreme koje je bilo oblačno, blago kišovito i sveže, dok je unutra bilo divno toplo i ušuškano.
Bez ikakve potrebe da ih reklamiram, pomenuću samo kako se zovu hotel i restoran da bi eventualno neko koga ova priča inspiriše i ode na Maderu znao kuda treba da se uputi. Hotel je Pico da Urze, a restoran-kafe je Jungle Rain.
Toplota koju smo osetili kada smo ušli unutra i koja je jako prijala Žoaoa i mene je inspirisala da shvatimo da smo gladni. Zato smo lepo seli i pojeli po divnu gustu čorbu sa ječmom. Prava stvar kada čovek hoće da zagreje telo i dušu.
Posle fine pauze za ručak, nastavili smo da se vozimo po potpuno ravnom delu, visoravni Paul da Sera (Paúl da Serra), a onda smo krenuli da se spuštamo nekim starim i izlokanim putem kroz šumu da bismo u jednom trenutku ponovo izbili na deo ostrva gde je sijalo sunce.
Ponovo smo se vratili na južnu stranu ostrva gde po pravilu ima više sunca. Sada smo se odvezli do obalskog dela mesta Punta do Sol (Ponta do Sol) i tu parkirali kola na veoma zanimljivom javnom parkingu – u tunelu. Valjda su počeli da prave tunel, pa im nešto nije uspelo, a onda zatvorili tunel i od ostatka strukture napravili javni parking.
Pogled na mestašce sa jedne uzvišice koja je vodila od parkinga bio je veoma lep. Između ostalog tu se video i toranj parohijske crkve Naše Gospe od svetlosti (Igreja de Nossa Senhora da Luz). Ova jednobrodna crkva je na ovde podignuta u 15. veku, a 1708. godine je njena fasada dograđena.
Sa istog mesta na kojem sam slikala gornju sliku mogle su dobro da se vide i terase sa bananama napravljene na strmim padinama koje okružuju naselje.
Ipak, mi ovde nismo prošetali do naselja već do jednog zanimljivog vidikovca i mosta. Naime, ovde se nalazi jedna veća stena koja viri iz mora, pa su Portugalci tu podigli osnovu od kamenja i na njoj platformu da bi moglo da se na toj steni uživa u lepim pogledima.
Ali, da bi se došlo do vidikovca na steni, trebalo je napraviti i most, što je i učinjeno. Evo ga...
Nisam odolela, već sam Žoaoa zamolila da me slika na mostu. Ja sam ona u crvenoj košulji.
Sa mosta takođe može lepo da se vidi deo južne obale Madere.
Dok smo se tu motali, videli smo i jednu ženu koja je sa zadovoljstvom pecala. Čak je upravo skinula ribu sa udice, pa je ponosno i sa osmehom na licu pozirala. Videlo se odmah da je u pitanju žena – njoj veličina zapravo nije bila bitna.
Dok smo se mi šetali po mostu i platformi vidikovca, Sunce se već uveliko spuštalo ka horizontu, a boje su bile fantastične.
Ovde u mestu Punta do Sol postoji manji lukobran kojim se taman fino smiruje voda pored plaže, tako da je čak i ovako, relativno kasno, na plaži još bilo posetilaca.
Kako je dan bio na izmaku, a prizori zalazećeg Sunca divni, Žoao i ja smo se ovde još malo zadržali.
Posle ovoga smo Žoao i ja seli u kola i on me je dovezao do hotela. Pošto smo se dogovorili da ćemo i narednih dana da se družimo, plan je bio da narednog dana ponovo dođe po mene u 8.30 ujutru.