Nakon divno provedenog dana sa Žoaom, vratila sam se u hotel i tu sam imala dodatne razloge da budem srećna i zadovoljna – moja „izgubljena“ torba me je konačno čekala na recepciji. Bila sam kompletna.
Odnela sam torbu u sobu, a onda se vratila na terasu ispred hotela gde sam sada mogla dobro da se opustim, pa sam naručila „zeleno vino“ – vinho verde. U pitanju je portugalsko vino (iz kontinentalnog dela zemlje) koje uopšte nije zeleno (što sugeriše bukvalni prevod), već ovaj naziv zapravo znači „mlado vino“. Bilo kako bilo, meni ga je preporučio neki Portugalac pored kojeg sam sedela u avionu, pa sam rešila da poslušam preporuku. S druge strane, uradila sam nešto što ja inače ne radim – naručila sam celu bocu, ali sam popila samo jednu čašu. Boca je zatim bila zapušena, pa stavljena u hotelski frižider gde me je moje vino čekalo do naredne večeri.
Zatim sam se popela gore do svoje sobe, ali sam prvo ipak još malo sedela na prostranoj terasi sa bazenom ispred sobe i odatle sam posmatrala neki veliki kruzer koji je delovao kao da se vrteo u mestu valjda pokušavajući da se parkira.
Kruzer, ali i toranj Katedrale u Funšalu noću
Takođe sam mislila i kako život „ponovo ima smisla“. Stigla mi je torba i to me je zaista obradovalo. Osim toga, dan je bio apsolutno sjajan! Žoao je bio neverovatno sladak i ljubazan, i on je ceo dan, od 8.30 do 7 uveče, proveo sa mnom vozajući me po Madeiri. Mada se pre tog jutra nismo nikada videli, ispostavilo se da imamo puno zajedničkih tema i nas dvoje čitav dan nismo prestajali da pričamo. O svemu i svačemu. Divno ljudsko biće i fantastični genijalac!
Zbog svega ovoga bila sam veoma zadovoljna dolaskom na Maderu. Na osnovu onoga što sam videla u par dana zaključila sam da je ovo čudesno ostrvo – impresivna istorija i arhitektura, fantastična geografija, doline, planine, priroda, ... Apsolutno prelepo ostrvo; relativno malo, ali fantastično lepo. Bilo mi je izuzetno drago da sam ovde (konačno) došla.
Sledeće jutro sam ponovo ustala ranije da bih doručkovala pre nego što Žoao dođe po mene. Jedini problem u svemu tome bila je činjenica da je počelo da me pecka grlo. Mislila sam: „Eto, došao je na naplatu sav onaj intenzivni rad tokom prethodnog meseca kada sam se iscrpela preko svake normalne mere, pa mi je sada oslabljen imunitet.“ Ali, osim što sam obavestila Žoaoa da me pecka grlo, čisto da bi on imao to kao informaciju u slučaju da sam zarazna, ništa drugo se nije promenilo.
Po još jednom divnom sunčanom danu krenuli smo na istočnu stranu ostrva. Prvo smo došli do mesta Santa Kruš (Santa Cruz) koje se nalazi između Funšala, glavnog grada Madere, i međunarodnog aerodroma i tu smo odmah otišli na riblju pijacu. Najzanimljiviji mi je bio jedan tip osušene ribe koga je ovde bilo u većoj količini. U pitanju je vrsta manje tune koja se lovi oko Madere i koja je ovde veoma popularna. Na portugalskom se u ovom suvom obliku zove gaiado seco.
Suva tuna
Pored plaže postoji jedan manji park, ali smo mi prošetali samo po centru gde smo otišli do glavnog trga. Tu se nalazi parohijska crkva Sv. Spasa, tj., Sao Salvador (Igreja de São Salvador). Ova crkva je nastala u 17. veku restauracijom kapele koja je postojala na tom mestu. To je ujedno i druga crkva po veličini na Maderi, ali ja uopšte nisam bila u formi i željna obilazaka, tako da nisam ni ušla unutra, ali je spolja svakako veoma lepa.
Crkva Sv. Spasa
Dok smo šetali ulicama Santa Kruša ja sam zapravo tražila apoteku da bih kupila nešto za moje delimično bolno grlo, ali ipak nisam odustajala od fotografisanja.
Ulica u Santa Krušu
Zatim smo seli u kola i krenuli dalje na istok, ali smo uz put prošli ISPOD piste međunarodnog aerodroma na Maderi.
Stubovi nose aerodromsku pistu
Aerodrom na Maderi je veoma zanimljivo mesto i to iz više razloga. Prvo, Madera je veoma brdovita i ima izuzetno malo ravnih delova gde bi imalo smisla da se podigne aerodrom. Zato su pomoću ovih betonskih stubova koji se vide na gornjoj slici uspeli da veštački produže pistu za sletanje većih aviona. Zbog te specifične konstrukcije aerodroma, on je čak dobio i nekakvu međunarodnu nagradu građevinskih inženjera.
Drugi razlog za zanimljivost ovog aerodroma jeste da se zbog brežuljaka i litica oko njega i naglog nestanka tla na kraju piste, ovaj aerodrom smatra za jedan od najopasnijih na svetu što se sletanja tiče. TV kanal Histori ga je proglasio za deveti najopasniji aerodrom na svetu i treći najopasniji aerodrom u Evropi. I to nije sve, piloti koji su predviđeni da upravljaju avionima koji ovde sleću moraju da prolaze posebnu obuku za sletanje na ovaj aerodrom.
Ali ni to nije sve! Treći razlog zašto je zanimljiv ovaj aerodrom koga kolokvijalno zovu aerodrom na Maderi ili u Funšalu jeste njegov zvanični naziv. Aerodrom se zvanično zove Međunarodni aerodrom Kristijano Ronaldo, Madera po trenutno svakako najpoznatijem sinu ovog ostrva – fudbaleru Kristijanu Ronaldu koji je ovde rođen 1985. godine.
Mi smo se ovom prilikom samo provezli ispod i pored aerodromske piste i nastavili smo do mesta Mašiko (Machico).
Mašiko je nekada bio drugi najvažniji grad na Maderi, mada se zapravo upravo tu prvi put na ostrvo iskrcao Žoao Gonsalves Zarko koji je 1419. godine „otkrio“ Maderu. Vremenom je Mašiko izgubio taj važan položaj i danas je to „samo“ jedno lepo turističko i poljoprivredno mesto.
Mašiko
Deo zaliva na koji izlazi Mašiko ima i veoma impresivnu plažu.
Plaža u Mašiku
Međutim, ono što je zanimljivo na tu temu jeste da na Maderi zapravo nema peščanih plaža, sve su samo kamenite. Ipak, kada se vidi gornja slika i pesak na plaži u mestu Mašiko ova informacija zbunjuje. Stvar je u tome da ta informacija nije netačna, već je samo nepotpuna. Naime, pesak koji se vidi na gornjoj slici je uvezen iz severne Afrike i dovezen je ovde i na još jedno mesto na Maderi. Prirodno, peska na plažama Madere nema.
Ali, ovde ima i jedno utvrđenje, pa smo Žoao i ja otišli da ga obiđemo. Utvrđenje se zove Forte de Nossa Senhora do Amparo i ono je dosta malo, ali je služilo da brani ukotvljene brodove od napada gusara. Sagrađeno je 1706. godine, ima osnovu trougla, a danas su tu na ne baš previše visoke zidine naslonjeni neki starinski topovi da bi situacija delovala uverljivije.
Utvrđenje u mestu Mašiko
Jedan ugao trouglastog utvrđenja okrenut je moru, a paralelno sa stranom nasuprot tom uglu pruža se ulica sa veoma lepim drvoredom.
Lep drvored u mestu Mašiko
Takođe smo prošli i pored lepe zgrade Opštine u mestu Mašiko, a odmah preko puta nje se nalazi i glavna crkva u mestu.
Zgrada Opštine u mestu Mašiko
Što se crkve tiče, u pitanju je crkva Naše Gospe od začeća (Igreja de Nossa Senhora da Conceição) sagrađena u drugoj polovini 15. veka. Njenu izgradnju je finansirala porodica Tristaa Vaza Tešeire (Tristão Vaz Teixeira) koji je uz Zarka bio jedan od onih koji su otkrili Maderu i jedan od prvih koji su se tu nastanili. Osim toga, 1440. godine Madera je administrativno bila podeljena na dva dela i Tešeiri i njegovim naslednicima je bila dodeljena kapetanija Mašika. Tim povodom na trgu ispred crkve nalazi se i Tešeirina statua.
Tešeirina statua, a iza njega crkva Naše Gospe od začeća
Kako ja i dalje nisam bila u formi (još me je peckalo grlo), nisam čak ni poželela da uđem u glavnu crkvu u ovom mestu, ali smo još malo prošetali, prošli preko korita lokalne rečice i tako došli do kapele Gospoda čuda (Capela Do Senhor Bom Jesus Dos Milagres). Mada postoji par različitih priča o nastanku ove crkve, najverovatnije je ona sagrađena na mestu oltara koji je bio podignut nakon otkrića Madere jer su predvodnici ekspedicije želeli da se zahvale Isusu Hristu na novootkrivenoj zemlji.
Kapela Gospoda čuda
Posle ovoga smo se Žoao i ja opet smestili u kola i otišli dalje ka istoku do plaže Ribera de Natal (Praia da Ribeira de Natal). To je, Žoao mi je rekao, njegovo omiljeno mesto za kupanje. Doduše, ne sama plaža, već, kako mi je objasnio, voli da dođe do njenog kraja gde se nalazi betonski mol sa stepenicama tako da lakše može da se uđe u vodu i izađe iz nje. Kada se vidi ova divna plava boja vode, to potpuno i apsolutno ima smisla.
Zaton kod plaže Ribera de Natal
A onda smo se uputili do krajnjeg istoka ostrva Madere. Tamo se nalazi rt Svetog Lavrentija ili Punta de Sao Lorenso (Ponta de São Lourenço) na koji se nastavlja još par ostrvaca. U pitanju je neravan, često veoma kamenit, dugačak, a uzani rt. Da bih ja ovo dobro videla i slikala sa jedne strane stali smo na vidikovcu koji se zove Ponta das Gaivotas.
Punta de Sao Lorenso
Pošto je dan bio vedar sa tog vidikovca sam na horizontu mogla lepo da vidim i Napuštena ostrva ili Iljas Dizertaš (Ilhas Desertas). Već sam ih ranije pominjala, ali nije na odmet da ponovim. U pitanju su tri dugačka, a uska ostrva. Praktično su nenastanjena jer uslovi na njima nisu povoljni za život i duži boravak ljudi, a danas se na njima nalazi rezervat prirode. Zbog svega ovoga, posete ovim ostrvima koja se nalaze na oko 25 km od Madere dozvoljene su samo uz posebnu dozvolu.
Iljas Dizertaš u daljini
Kada već pominjem prirodni rezervat da kažem da je i rt Sao Lorenso takođe prirodni rezervat i tu raste nekoliko vrsta endemskih biljaka, a takođe postoji i sitna mada zanimljiva fauna. Posle zaustavljanja na vidikovcu, dovezli smo se do kraja tog dela puta gde postoji kružni tok da bi se kola elegantno okrenula za povratak, pa smo i tu parkirali kola i izašli napolje. Na ovom delu ostrva je posebno lepo što ovde može da se ide na pešačke ture i to je svakako nešto što ću ja uraditi kada sledeći put odem na Maderu. Em je sve lepo obeleženo i uređeno, em je sve široko i ne može čovek da se izgubi.
Putokaz za pešake
Staza za pešake
Pošto sam osmotrila staze kojima ću sledeći put prolaziti, Žoao i ja smo se vratili u kola i onda smo prvo morali malo da se vraćamo istim putem, da bismo zatim prešli na severnu stranu rta. Uz put sam i malo bolje mogla da vidim veliko odmaralište sa 5 zvezdica koje ima i svoju marinu, ali i crkvu i svetionik.
Turističko odmaralište
Mi smo ipak bili više zainteresovani za prirodu koja je ovde bila fantastična. Svedena, ali čudesno lepa. Tako smo se odvezli do kraja ovog dela puta i tu parkirali kola. Sa tog mesta se veoma lepo vidi početak rta i ostatak istočnog dela Madere.
Pogled na Maderu sa Punta de Sao Lorenso
Na gornjoj slici, levo je južna obala Madere, a desno njena severna obala. Na sledećoj slici se vide neki detalji severne obale.
Pogled na severnu obalu Madere
Pogled na severnu obalu Madere
Međutim, glavni razlog zašto se ovde dolazi jeste spektakularan pogled na severnu stranu rta Sao Lorenso i stene koje kao šiljci izbijaju iz voda Atlantika.
Pogled na severnu stranu Punta de Sao Lorenso
Već kod mesta gde mogu da se parkiraju kola postoji fino ograđen široki plato odakle ove stene mogu da se posmatraju, ali je lepo i popeti se malo uz brdo do samog vidikovca Punta de Rosto (Ponta do Rosto).
Putanja kojom se ide na vrh vidikovca Punta de Rosto
Kada se popnete na vrh staze, pogled je fantastičan, a postoje mesta i gde lepo može da se pozira.
Na vidikovcu Punta de Rosto
Mada je dan bio sunčan i pristojno topao, ovde je duvao jak vetar. Kako sam se relativno loše osećala, „lomilo me je“, to hlađenje mi nije prijalo pa sam posle poziranja obukla jaknu. Ispostavilo se da je to bio jedan mudar potez, jer bez obzira na to što sam kasnije preduzela i druge korake u smeru stabilizacije fizičkog zdravlja, to zagrevanje je bilo od ključnog značaja za potpuni oporavak i vraćanje na normalu koji su kasnije usledili.
Imajući u vidu koliko smo često pravili pauze da bismo nešto obišli i slikali, posle ovog uživanja na divnom mestu, blagom suncu i savršenom vazduhu, Žoao i ja smo shvatili da je vreme da se jede, pa smo tim povodom svratili u jedan restoran uz put. Oboje smo naručili neki lagani ručak i to je bilo taman dovoljno da čovek ne bude gladan, a opet da ga ne obori prepunjen stomak.
Sledeće odredište na našem izletu bilo je mesto Porto da Kruš (Porto da Cruz) na severnoj obali Madere, a put nas je vodio kroz brdovite i zelene predele.
Severna strana Madere
Porto da Kruš je osnovan 1577. godine, a jedna od glavnih aktivnosti još od ranih stanovnika je gajenje šećerne trske. Gde je šećerna trska, tu je i alkohol. Tako u centru mestu postoji jedna istorijska zgrada iz 1927. godine u kojoj se proizvode alkoholna pića od šećerne trske – agvardente i rum. To su relativno slična pića, ali koliko sam uspela da shvatim agvardente je jači i manje je sladak od ruma.
Stara fabrika jakih alkoholnih pića
Šetajući po mestu Porto da Kruš prošla sam pored predivno rascvetanih žbunova aloje (Aloe arborescens).
Žbunje i cvetovi aloje
Kada se spusti do obale u mestu Porto da Kruš naiđe se na jedan manji rt koji sa obe strane ima mesta za plivanje. Sa jedne strane je u pitanju plaža Alagoa (Praia da Alagoa)
Plaža Alagoa
Dok sam tu stajala i posmatrala plažu u vodi sam videla samo jednog dečka koji je vežbao jahanje na talasima.
Vežbanje jahanja na talasima
Žoao i ja smo zatim otišli na drugu stranu rta odakle se pruža veoma lep pogled ka zalivu kod mesta Porto da Kruš i okolini, dok su se u daljini videle stene kod Punta de Sao Lorenso.
Zaliv kod mesta Porto da Kruš, levo se vide stene kod Punta de Sao Lorenso
Okolina mesta Porto da Kruš
Stene kod Punta de Sao Lorenso
Pošto smo prethodno već ručali, sada je bilo pravo vreme da Žoao i ja malo sednemo u jedan od brojnih kafea-restorana pored obale u mestu Porto da Kruš da bismo uživali u divnom pogledu i ispijanju kafe.