Madera 2014, 7. deo
Pošto smo Žoao i ja malo prošetali po mestu Porto da Kruš (Porto da Cruz) seli smo u jedan od brojnih kafea pored obale.
Nas dvoje smo ranije već pili kafu zajedno, pa sam ja tako pored njega naučila par osnovnih pojmova na portugalskom, barem kada su kafe u pitanju.
Jača crna kafa, slična espresu, zove se bica (izgovara se: bika). Kafa sa malo mleka je garoto, a slabija kafa koja je takođe popularna je carioca (izgovara se: karioka). Nude se, naravno, i druge kafe, ali je moj utisak bio da su ovo najpopularnije.
Iz kafea u kojem smo sedeli mogli su lepo da se vide privlačni lokalni otvoreni bazeni.
Posle ovog finog opuštanja, nastavili smo sa izletom prateći obalu, tako da smo uskoro došli i do mesta Santana koje je svoje ime dobilo po Bogorodičinoj majci Ani i ono znači Sveta Ana.
Ovo mesto je poznato po trouglastim kućama čiji se krovovi prekriveni slamom spuštaju gotovo do samog tla. Nekada su takve kućice možda i predstavljale glavno arhitektonsko stambeno rešenje, ali danas u ovom mestu većina kuća u kojima se živi iste su kao i na drugim delovima ostrva, dok su ove tradicionalne više prilagođene za turiste-posetioce. Ne smeta. Izgledaju vrlo simpatično i svakako slikovito.
Dok smo bili u mestu Santana, Žoao i ja smo se odvezli i do jednog hotela ne zato što nam se nešto jelo ili pilo, već zbog veoma zanimljivog položaja imanja na kojem se taj hotel nalazi – imanje se prostire do same ivice odakle se strma litica spušta ka vodama Atlantskog okeana.
Na gornjoj slici može da se primeti još jedan od brojnih vodopada koji postoje na Maderi. Evo ga i malo izbliza.
Naravno, i jednostavni pogled ka Atlantskom okeanu je bio divan i inspirativan.
Na ovom imanju gde je hotel postoji i vinograd kao i neke lepe i zanimljive biljke.
Tu smo malo prošetali, a zatim, pre nego što smo napustili imanje na kojem je hotel, prošli smo pored još jedne tradicionalno napravljene kuće koja pripada samom imanju, ali i koja deluje da se ozbiljno koristi.
Ovde smo završili naš današnji izlet, ali je ostalo još jedno važno mesto na koje je trebalo da odemo pre nego što me Žoao vrati u hotel, a to je bio – supermarket. Pošto se moje telo čitavog dana razmišljalo da li će da se razboli ili ne, rešila sam da mu pomognem i da ga stabilizujem. Ali, za to mi je bila potrebna jedna namirnica za koju sam (ispravno) zaključila da najlakše mogu da je nađem u supermarketu. U pitanju je koren đumbira.
Kada sam se vratila u hotel, ponovo sam sela na terasu ispred ulaza, ali ovaj put nisam naručila vino, već sam barmena zamolila da mi donese bokalčić vrele vode, kao za čaj, a takođe i med i limun. Kada je sve to stiglo, džepnim nožićem koji uvek nosim na putovanja iseckala sam tanke komadiće đumbira i stavila u vrelu vodu. Posle izvesnog vremena sam to procedila, taman se čaj fino prohladio, ali ne previše, pa sam dodala med i limun. Bilo je divno, ukusno, a ja sam se narednog dana probudila sasvim zdrava, čila i spremna za nov izlet.
Žoao je ponovo došao po mene i mi smo krenuli.
Prvo smo se kolima praktično popeli uz brdo do jednog divnog vidikovca, Piko dus barseloš (Miradouro Pico dos Barcelos) koji je napravljen 1950. godine na nadmorskoj visini od 355 m u parohiji Santo Antonio koja pripada Funšalu.
Na sredini ovog mesta je uzvišenje na kojem se nalazi krst i odatle takođe lepo može da se vidi okolina, a okolo ovog centralnog uzvišenja je terasasti deo sa divnim pogledima na Funšal i njegov zaliv.
Svakako na Maderi ima puno mesta gde su napravljeni vidikovci, ali to zaista nije niti čudno, niti previše. Zahvaljujući svojoj brdsko-planinskoj strukturi, čovek se često nađe na nekom uzvišenju, a kako je ostrvo zeleno, lepo, okruženo impresivnim okeanom i nudi divne prizore, onda je veoma zgodno i da postoje mesta sa kojih na miru može da se uživa u ovim pogledima.
Na ovom mestu postoji i dosta biljaka od kojih su neke bile u punom cvetu i meni se to jako dopalo, tako da sam bila potpuno neumerena što se tiče fotografisanja.
Zatim me je Žoao odveo u jedno mesto gde se nalazi radionica, ali i prodavnica lokalnih torti od meda, bombona i kekseva.
Naime, jedan od poznatih tradicionalnih slatkiša sa Madere je kolač od meda (Bolo de Mel). Glavni sastojak je med od šećerne trske i tradicionalno je priprema ovog kolača vezana za Božić (katolički – 25. decembar), a tim povodom se pravi već 8. decembra kada je jedan bitan dan u crkvenom kalendaru (Dan naše Gospe od začeća) pošto kolač može da stoji par sedmica, a da ništa ne izgubi na svom kvalitetu. S druge strane, u današnje vreme može da se nađe po prodavnicama širom Madere u bilo koje doba godine.
Mi smo ovde ušli u garažu ove kuće na gornjoj slici jer se tu nalazila radionica, pa sam mogla da vidim različite faze izrade ovih slatkiša. Mi bismo možda ovo pre zvali „torta od meda“ imajući u vidu oblik i način sečenja prilikom služenja. A opet, imajući u vidu i da su manje od naših uobičajenih torti, možda bi deminutiv bio idealan.
Tu se odmah nalazi i prodajni prostor, gde se nude i keksevi od kokosa, meda ili kestena, kao i tradicionalne bombone od komorača koje se zovu „rebusados de funšo“ (Rebuçados de Funcho). Zanimljiva je priča da je Žoao Gonsalves Zarko, morepolovac koji je otkrio Maderu, bio impresioniran količinom biljaka sa žutim cvećem koje je raslo oko zaliva gde je on osnivao prvo naselje. Ta biljka je bila komorač, a kako se komorač na portugalskom kaže „funšo“ , Zarko je novo naselje nazvao Funšal i to je danas glavni grad Madere. Pošto su medicinska svojstva komorača odavno bila poznata, a biljka je ovde rasla u velikom izobilju, vremenom su počeli da od nje prave bombone da bi iskoristili ovu dobru kombinaciju – zdravo, a ima ga puno.
Ovde sam kupila par proizvoda da bih ponela kući, a takođe su me poslužili i sa alkoholnim pićem koje se zove „žinža“ (ginja). U pitanju je lokalna verzija višnjevače, s tim da se osim višanja i šećera u agvardente kao osnovu najčešće dodaju i karanfilić i/ili štapići cimeta. Ukusno je!
Kao što je moglo da se vidi na gornjim slikama, mada je mestimično bilo oblaka iznad Funšala, ipak smo iz grada krenuli po pretežno sunčanom i suvom vremenu. Međutim, kako smo Žoao i ja išli ka unutrašnjosti ostrva vozeći se kroz gustu šumu eukaliptusa, tako se količina oblaka povećavala ili smo samo prolazili kroz ne previše gustu, ali svakako prisutnu maglu. Mi smo se uputili u jedno malo i lepo mesto koje se zove Kural das Freiras (Curral das Freiras), ali pre odlaska u samo selo, popeli smo se kolima do jednog hotela u planinama iznad sela. Tu smo ostavili kola i dogovorili se da će me Žoao čekati da zajedno u hotelu popijemo kafu dok ja odjurim do obližnjeg vidikovca. Razlog za to da ja „odjurim“ bio je da je sve vreme padala sitna, ali intenzivna kišica, a mi nismo imali kišobran. Doduše, ja sam imala jaknu sa kapuljačom, ali to nije previše pomagalo zbog vetra, tako da su mi naočare bile poprilično isprskane. Ipak, svaki trenutak koji sam ovde provela bio je čudesan pre svega zbog neverovatnog fenomena kojem sam tu prisustvovala, a koji je mogao da se posmatra još kod hotela.
U pitanju je bila duga, ali duga koju sam ja gledala odozgo.
Mesto Kural das Freiras o kojem ću nešto više da kažem malo kasnije nalazi se u jednom tesnacu, uskoj i dubokoj dolini, okružen sa svih strana visokim i veoma strmim planinama. Iznad sela je na jednom mestu podignut ovaj hotel, a od njega ograđena betonska staza vodi ka takođe ograđenoj prostranoj platformi koja se zove vidikovac Eira do Serado (Eira do Serrado) i koja se nalazi na 1095 metara nadmorske visine.
Kada je lepo vreme, bez oblaka, onda se zaista može uživati u divnim šumovitim visovima okolnih planina i tom prirodnom gotovo levkastom obliku doline pri čijem dnu se nalazi ovo mesto. Ovom prilikom, ti visovi su bili pokriveni džepovima magle.
Ali, ova magla i kiša i tanki oblaci kroz koje je sunčeva svetlost nekako uspevala da prođe ni najmanje mi nisu smetali. Naprotiv! Zahvaljujući upravo toj kombinaciji vremenskih elemenata još kod hotela sam mogla da vidim intenzivnu dugu, a ona je i dalje stajala na svom mestu i kada sam se ja popela do te platforme. Da bih je bolje slikala, naginjala sam se malo preko ograde i svi uglovi gledanja su bili spektakularni, a ja nisam mogla da skinem osmeh sa lica.
Tako sam za početak videla onaj čuveni kraj duge – bio je na litici tačno ispod mojih nogu, ali mi je bilo jasno da će ćup zlata morati da sačeka nekog drugog i neku drugu priliku.
Kako sam se pomerala po platformi, tako je duga po vertikali bila tačno ispod mene, a iznad kuća u podnožju.
Inspirisana ovakvim iskustvom i svojom pozicijom iznad duge, priredila sam sebi i jedan prigodan mini-koncert. Malo sam se mučila sa rečima pesme, ali, ispalo je dobro na kraju. Takođe, dugo nisam objavila neki svoj „mlog“ (muzički blog), pa evo ga.
Onda sam još jednom slikala mesto Kural das Freiras pa sam se zatim vratila do hotela, gde smo Žoao i ja popili po kaficu.
Dok smo čekali kafu, ja sam malo razgledala bar u hotelu i bila sam impresionirana raznolikošću ukusa likera koji se ovde koriste, a proizvode se na Maderi. Pored gotove i flaširane ponče, tu sam videla i liker od eukaliptusa, komorača, surinamske trešnje, japanske mušmule, metvice, kestena... Između ostalog, bio je tu i liker od marakuje i tek sam videvši etiketu shvatila da je marakuja ili passionka (Passiflora edulis) plod biljke koja se kod nas zove Hristov venac (mada u mojoj porodici Hristovim vencem zovemo biljku voštani cvet (Hoya carnosa), što je izgleda greška, ali se i ta biljka mota u venac, pa je mi tako zovemo, a niko se ne buni).
Posle prijatne pauze za kafu, spustili smo se do mesta Kural das Freiras. Naziv mesta znači „Sklonište monahinja“, a razlog za ovakvo ime je da su monahinje iz manastira Santa Klara 1566. godine kada su gusari napali Funšal pobegle ovde i tu se sakrile. Doduše, činjenica je da je i zemlja u ovom delu Madere krajem 15. veka postala vlasništvo manastira Santa Klara, ali verzija sa gusarima svakako zvuči zanimljivije.
U svakom slučaju, mesto je realno toliko zabačeno da je do 1959. godine do njega moglo da se dođe samo uskom stazom usečenom u padine okolnih planina. Danas je to staza kojom verovatno idu samo dokoni pešaci i planinari. Nisam imala dobru fotografiju ovog starog puta, pa sam napravila snimak sa svog video zapisa, tek da bi se shvatilo koliko su strme, praktično vertikalne, te litice kroz koje je svojevremeno bio probijen ovaj put. Danas se do ovog dela Madere dolazi kroz tunel probijen iz pravca Funšala.
Dok smo se prebacivali do centra mesta Kural das Freiras, morali smo prvo da se spustimo putem da bismo prošli kao kroz neku malu dolinu i tu je iskustvo sa dugom ponovo bilo potpuno fantastično – kako je put krivudao i išao gore-dole, malo smo se vozili pored duge, malo ispod, malo kroz dugu... Zaista neverovatan efekat. Nikada ranije nisam videla ništa slično.
Onda smo se parkirali i malo prošetali po centru mesta.
Mada u selu nema monahinja, postoje prigodni načini da se podsećanje na njih vizuelno podstakne.
Na gornjoj slici se iza mene vidi toranj lokalne crkve, pa smo prošetali do nje da je posetimo.
Ova crkva koja se danas vidi sagrađena je početkom 19. veka i kada smo ušli unutra čula se veoma fina, tiha i delikatna duhovna horska muzika (ženski glasovi) i utisak je bio divan.
Kada smo izašli iz crkve opet je kiša počela jače da pada, ali je istovremeno sijalo i sunce. Ludilo od vremena!
Vreme provedeno u selu smo iskoristili i da bih se ja upoznala sa još jednim lokalnim specijalitetom, a to su kesteni i sve što može od njih da se napravi.
Već sam pominjala liker od kestena, ali je ovo selo zapravo poznatije po svojim kolačićima od kestena (Pastéis de Castanhas).
Od kestena koji ovde raste u izobilju, a lokalno se gaji i grožđe za vino madera, prave se i čorbe i druga jela, a 1. novembra se ovde organizuje i „Festival kestena“.
Još jedan pogled na niže delove doline i Žoao i ja smo bili spremni da se vratimo na južnu stranu Madere i na suvo i sunčano vreme.