Madera 2014, 8. deo
Posle čudesnog iskustva sa dugom u mestu Kural das Freiras u središtu Madere gde su vladali oblaci, kiša i magla, ali je bilo i dovoljne količine sunčeve svetlosti da bi došlo do posebnog efekta, Žoao i ja smo se vratili na južnu stranu Madere gde je uveliko sijalo sunce, a oblaci visoko na nebu bili su tu tek ukrasa radi.
Mi smo preko Santa Antonija (Santo António) otišli do Montea. Oba ova mesta predstavljaju predgrađa Funšala. Santo Antonio je danas poznato kao mesto u kojem je odrastao Kristijano Ronaldo, jedan od najboljih fudbalera na svetu. Pošto ja baš mnogo i ne pratim fudbal, Žoao mi je ispričao kako je Ronaldo tu imao veoma teško detinjstvo zbog siromaštva i oca alkoholičara, i kako se on zapravo preko fudbala i „spasao“.
Monte je, međutim, zanimljiv iz više razloga. Kao parohija, Monte je osnovan 1565. godine i kako se nalazi visoko u brdima, tu je leti temperatura prijatnija, pa su tako bogati stanovnici Funšala ovde gradili svoje letnje vile da bi lakše pregurali vrela leta. S druge strane, krajem 19. veka je do ovde bila sagrađena zupčana železnica, pa su i turisti mogli lakše i brže da dolaze do ovde. Ta železnica je zatvorena 1939. godine, ali je kao podsećanje od nje ostao vijadukt koji prolazi kroz deo javnog opštinskog parka Monte (Parque do Monte).
Žoao i ja smo kasnije prošetali po ovom parku da bi izbliza videla razno rastinje, ali sam već sa jednog mesta u blizini naših parkiranih kola mogla da vidim impresivne velike paprati.
Dakle, železnica je odavno zatvorena, ali je u Monteu preživeo jedan vid javnog prevoza koji je i dalje veoma popularan među posetiocima. U pitanju je Tobogan iz Montea. Kako je Monte na strmoj planini, još oko 1850. godine je osmišljena ova vrsta prevoza kojom se ide samo u jednom smeru – nizbrdo!
Sedeći u ovim pletenim korpama, putnici se spuštaju oko 2 km. Korpama upravljaju vozači tradicionalno obučeni u belo i oni svojim đonovima vešto koče kada korpa treba oštro da zaokrene. Možda se to bolje vidi iz sledećeg kratkog video zapisa:
Mada ja jako volim ovakva iskustva, ovom prilikom nisam isprobala vožnju, jer trebalo je posle da se vraćamo tih par kilometara da bismo došli do kola, a i s druge strane smo još želeli i da prošetamo po mestu.
Dok smo tako šetali mogla sam da vidim delove parohijske crkve Naše Gospe od Montea (Igreja Paroquial de Nossa Senhora do Monte), ali sam obilaženje ove važne crkve ostavila za kasnije.
Tokom te lagane šetnje obodom velikog parka Palate iz Montea mogla sam da posmatram još jednu vrstu prevoza koja ovde postoji. U pitanju je žičara. Ona spaja Stari grad u Funšalu i za 15 minuta prelazi dužinu od 3200 metara i visinsku razliku od 560 metara.
Dodatno je zanimljivo da u Monteu postoji još jedna žičara, ali ovaj put ta žičara vodi do Botaničke bašte i duga je 1600 metara. Naravno, ja nisam imala vremena da isprobavam sve ove žičare i da obilazim sva ova mesta koja pominjem, ali je svakako dobro imati osnovne informacije na jednom mestu za sledeći put kada budem išla na Maderu, a to svakako želim da uradim.
Dok smo šetali kroz tropsku baštu u okviru parka mogla sam na vrhu uzvišenja iznad stanice žičare (one što dolazi iz Starog grada) da primetim neku kapelu. Kako će se ispostaviti, to i nije neka istorijski, umetnički ili graditeljski mnogo bitna kapela, ali je svakako na divnom mestu okružena bujnom vegetacijom.
Crkva je inače iz 1935. godine, ali je 2013. izgorela, pa su je obnovili. Međutim, bez obzira na nedostatak istorijske važnosti, čitava okolina kapele, kao i sama kapela, veoma su lepo sređeni.
Kao što je često slučaj u Portugalu, i ovde je unutrašnjost bila divno ukrašena tradicionalnim plavim pločicama azuležo.
Još jedna slika da se iskoristi impresivan kontrast plavog neba i bele fasade ove kapele i Žoao i ja smo mogli da nastavimo dalje.
Sada smo već krenuli da se vraćamo u pravcu glavne crkve u Monteu, ali smo uz put prošli pored vozača Tobogana iz Montea koji su čekali nove mušterije.
Parohijska crkva Naše Gospe od Montea (Igreja Paroquial de Nossa Senhora do Monte) koja ovde danas postoji sagrađena je 1818. godine na mestu originalne crkve koja je bila sagrađena 1470. godine. Zanimljivo je da je originalnu crkvu podigao čovek koji je sa svojom sestrom bliznakinjom predstavljao prvu decu koja su se rodila na Maderi.
Bogorodica od Montea kojoj je posvećena ova crkva je svetitelj zaštitnik Funšala, tako da ova važna crkva predstavlja mesto lokalnog hodočašća. Svake godine na dan Uspenja Presvete Bogorodice (15. avgust) pokajnici treba na svojim kolenima da se popnu uz njena 74 prilazna stepenika.
Inače, u ovoj crkvi je sahranjen i poslednji car Austrije i kralj Ugarske – Karl I Habsburški. On je na presto stupio 1916. godine, ali je posle poraza na kraju Prvog svetskog rata Austrija postala republika i to je za njega bio kraj. Doduše, on nije formalno abdicirao i želeo je da obnovi monarhiju, ali mu se nije dalo. Morao je da ide u izgnanstvo, pa je prvo bio u Švajcarskoj, a onda je došao ovde na Maderu. Umro je 1922. godine, vrlo mlad – imao je samo 35. godina. Njega je 2004. godine papa Jovan Pavle II proglasio za „blaženog“ i mada je to dovelo do rasprave među istoričarima, a i burnog negodovanja zemalja koje su se borile protiv imperijalističke Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu, postupak kanonizacije je pokrenut.
Zatim smo još malo šetali po delu opštinskog parka, a onda smo već bili spremni za jednu finu pauzu, pa smo tako seli da popijemo po sok, odnosno čaj.
Pošto je dan već uveliko odmakao, postavilo se i pitanje večere, a Žoao je predložio da odemo u neki restoran koji je bio blizu turističkog dela Funšala, ali za moje pojmove dosta zavučen. Ja ga svakako NIKADA ne bih našla, ali je on čuo da je taj restoran dobar, pa smo zato tu i došli. Žoao je jednostavno jedno divno stvorenje koje je žarko želelo da mi ispunjava želje i da bude savršen domaćin. Pošto sam rekla da bih htela da jedem ribe, on me je doveo u riblji restoran na glasu.
U restoranu je bilo dosta stvari na meniju, ali sam ja htela baš da probam onu ribu strašnog izgleda koju sam par dana ranije videla na pijaci u Funšalu. Da podsetim, riba se zove crni zmijičnjak (Aphanopus carbo). Ona je bila spremljena potpuno jednostavno, ali je ipak bila veoma ukusna i sočna. Doduše, ja bih više volela da je bila grilovana, ali bilo je dobro i ovako.
Narednog dana smo Žoao i ja mirovali, što znači da nismo išli ni na kakav izlet, ali smo se pre podne našli u centru Funšala kod Banke Portugala. Bila je sreda, a sredom se na malom ravnom platou preko puta zgrade banke organizuje pijaca organski gajenih proizvoda. Uglavnom je bilo u pitanju povrće, ali i banane, jabuke i limun. Svakako lepo, ali za mene u tom trenutku nepotrebno i nepraktično.
U svakom slučaju, našla sam se sa Žoaom, pa smo prvo otišli do jednog internet-kafea da bih ja tu obavila šta treba. Kada sam to završila mogla sam da uživam u trgu na kojem je bio i taj internet-kafe. U pitanju je Opštinski trg (Praça do Município).
Oko lepo popločanog trga nalaze se Zborna crkva – crkva Sv. Jovana Jevanđeliste (Igreja do colégio – Igreja de São João Evangelista), zatim Gradska većnica Funšala (Paços do Concelho do Funchal), kao i Muzej sakralne umetnosti u Funšalu (Museu de Arte Sacra do Funchal).
Prvo sam se bavila Gradskom većnicom Funšala.
Nisam bila zainteresovana ni za kakvo veliko obilaženje ove zgrade koja je sagrađena 1758. godine, ne znam ni da li je moglo, ali sam rado ušla u unutrašnje dvorište i tako posmatrala izuzetno lepe graditeljsko-umetničke detalje.
Zatim sam krenula u kratki obilazak Zborne crkve posvećene Sv. Jovanu Jevanđelisti.
Ova crkva je sagrađena u 17. veku i do 19. veka je bila najveća građevina u gradu. Crkva pripada starom jezuitskom koledžu (otud naziv na portugalskom Igreja do colégio), a koristi je Univerzitet Madere i Katolički univerzitet.
Unutrašnjost je veoma lepo i intenzivno ukrašena. Tu je prisutno zidno slikarstvo, azuležo i druge pločice, puno zlata, tavanica je impresivna, itd.
Ipak, meni je tada za oko zapao jedan detalj koji sam fotografisala, a koji sada kada pišem znam da kroz simbol Puta u vidu specifične školjke ima veze sa hodočasničkim Putem Sv. Jakova koji sam sa toliko radosti, ljubavi, ali i izazova i izdržljivosti uradila 2018. godine (pogledati moje priče sa putovanja po Španiji 2018.).
Kada smo Žoao i ja izašli iz crkve, preostao je na Opštinskom trgu još i Muzej sakralne umetnosti u Funšalu smešten u episkopalnoj palati (ili što bi mi rekli „u vladičanskom dvoru“), ali to ovog dana nisam htela da obilazim. Moji planovi su sada već bili sasvim drugačiji. Naime, narednog dana sam htela da idem brodom na drugo ostrvo koje pripada Autonomnom regionu Madera, a to je Porto Santo. Za to je bilo potrebno da kupim kartu. Žoao i ja smo se uputili ka luci, ali sam se ja još jednom osvrnula i uživala u lepoti Opštinskog trga u Funšalu.
Još dok sam sa Žoaom pričala o tome da hoću da idem na ostrvo Porto Santo i da treba da odem do luke da kupim kartu, on me je vrlo bojažljivo pitao da li bi mogao i on da ide. Pa, naravno! Ne samo da može, već bi mi to bilo i veliko zadovoljstvo, jer smo se zaista divno slagali. On je izuzetno simpatičan i drag, stalno smo imali nekakve zanimljive priče i često smo se kikotali, tako da njegovo društvo meni i dan-danas predstavlja jedan od najupečatljivijih i najmilijih utisaka sa Madere. Slučaj je hteo da je on bio između poslova u vreme moje posete, tako da je imao svo slobodno vreme ovog sveta, pa mislim da je i njemu prijalo da ima razonodu i potpuno novo društvo.
Tako smo prvo izbili na prostranu Aveniju do Mar koja prolazi između obale i palate Sao Lorenso (Palácio de São Lourenço).
Kao što se vidi na gornjoj slici, dan je bio izvanredan – sunčan, sa savršenom temperaturom, tek laganim vetrom... Drugim rečima, idealno da se prvo napravi jedna lepa pauza za kafu sa mlekom, garoto, u jednom od brojnih kafea pored marine.
Posle ovog prijatnog opuštanja, odšetali smo do biletarnice u luci i tu kupili karte za sutrašnji prevoz do ostrva Porto Santo, a onda smo se samo malo vratili unazad da bismo tu posetili, kako se tvrdi, „najmanju zemlju na svetu po Ginisovoj knjizi rekorda“ – Kneževinu Pontinju (Principado da Pontinha).