Dakle, u luci u Funšalu, na početnom delu lukobrana nalazi se jedna veoma zanimljiva struktura. U pitanju je, kako se tu tvrdi, „najmanja zemlja na svetu“ – Kneževina Pontinja (Principado da Pontinha).
Kneževina Pontinja – to je to
Ovde je nekada postojalo ostrvce, praktično stena koja je virila iz mora i to je pripadalo portugalskom kralju. 1903. godine je kralj ovo parčence svoje teritorije prodao nekoj porodici sa Madere koja se bavila proizvodnjom vina jer su mu bile potrebne pare da bi se sagradila luka. 2000. godine je nastavnik umetnosti sa Madere, Renato de Baroš (Renato de Barros), kupio posed od te porodice, uključujući i „utvrđenje“, da bi tu navodno proučavao snagu talasa. A onda je u novembru 2007. godine, Baroš podneo zvanični zahtev za otcepljenje od Portugala, a uskoro je proglasio i nezavisnost ostrvceta nazvavši svoj posed Kneževinom Pontinja, dok je sebi dodelio titulu Kneza. Navodno je onaj kupoprodajni ugovor iz 1903. godine sadržao klauzulu gde kralj garantuje ne samo posed, već i suverenost.
Sve u svemu, knez Renato II (zvanična titula) je iskazao veliku maštovitost i kreativnost, tako da se osim Povelje iz 1903. godine na ulazu u kneževinu mogu videti i uramljene slike kneza „za škole i institucije“ koje uključuju i njegove atribute: Pravedni, Hrabri, ali i Ludi. Ja sam se prosula od smeha. GENIJALNO!!!
Knez Renato II Pravedni
Doduše, kod ovog postera gde se ističe atribut „Lud“, stoji ime Renato I, ali to svakako može da ima veze sa datim atributom. Tu takođe mogu da se vide i godine kada je ova teritorija pripadala portugalskoj kruni – 1419. do 1903.
Knez Renato I Ludi
Tokom vremena, knez je otišao i korak dalje, tako da je 2015. godine za zvaničnu valutu ove zemlje proglašen bitkoin.
Ali, ni tu nije kraj zabave, barem što se mene tiče. 2017. godine je neki lokalni političar sa Madere zatražio politički azil u kneževini, a knez mu je to i dao.
Sve u svemu, ova samoproglašena nezavisna država svakako može da se poseti. Malo je tesno, imajući u vidu veličinu poseda, ali to ni najmanje ne smeta.
Krećemo u obilazak kneževine
Unutrašnjost utvrđenja
Dok sam obilazila kneževinu pitala sam se da li ću možda imati tu čast da naletim i na samog kneza, ali su mi rekli da knez trenutno nije bio u svojoj rezidenciji. S druge strane, u okviru kneževine je bilo puno mačaka, pa čak i mesto gde može da se da donacija i tako „pomogne kraljevskim mačkama“.
Kutija za donacije
Žoao i ja smo se spustili i na drugu stranu stene koja izbija na Atlantski okean. Tu ima čak i ozidanih klupa da se sedne u ovom malenom, valjda, pristaništu i posmatraju ti talasi zbog kojih je današnji knez originalno i kupio ovaj posed.
Staza koja vodi do izlaza na okean
Treba reći da nisu svi delovi predviđeni za posetioce, ali svakako može da se prošeta kako do pristaništa, tako i do prostrane terase na vrhu odakle se pruža veoma lep pogled na sve strane. Negde tačno kod kneževine Pontinja i ovog lukobrana koji obuhvata samu kneževinu, kreće potpuno turistički deo Funšala. Kao što se vidi na sledećoj slici tu su veliki hoteli, bazeni... Takođe sam na početku tog turističkog dela videla i veliki poster koji reklamira muzej Kristijana Ronalda, Muzej CR7 (Museu CR7). Stanovnici Madere su zaista ponosni na njega.
Turistički deo Funšala
Dok smo stajali na terasi kneževine Pontinja pojavio se i turistički brod, replika Kolumbove Santa Marije. U moru savremenosti, bilo je zanimljivo videti taj tip broda iz 15. veka.
Santa Marija i savremeni bazeni
Ovaj brod se koristi za turističke izlete gde posetioci malo plove, malo se kupaju, malo verovatno jedu..., a sve u ambijentu iz nekih starih vremena.
Santa Marija
Kasnije popodne, kada smo se Žoao i ja ponovo vratili u luku, slučajno sam se tu našla u vreme kada je ovaj brod prolazio pored ukotvljenog kruzera. Svojom video-kamerom sam snimila taj prolazak i zaista je impresivno videti na čemu su plovili u 15. veku. Svaka njima čast na petlji, ali tada sigurno nisu ni znali za bolje, veće i sigurnije.
XV i XXI vek na jednom mestu
Sa divne terase na vrhu kneževine Pontinja, mogla sam da vidim i taj kruzer koji je u luci proveo čitav dan.
Kruzer i pristanište odakle polazi brod za Porto Santo
Naravno, sa terase na kojoj postoje i klupe i suncobrani od trske za dodatno uživanje u lepim pogledima divno se vidi i luka, kao i čitav Funšal.
Pogled sa terase
Tu smo ujedno i završili sa svojim obilaskom kneževine Pontinja, a kada smo je napustili, ja sam je još jednom slikala za rastanak. Čitava zemlja lako stane u jednu fotografiju.
Kneževina Pontinja, prema nekima najmanja zemlja na svetu
Pošto smo rešili pitanje karata za sutrašnji odlazak do ostrva Porto Santo, Žoao i ja smo prošetali do glavne pijace u gradu (Mercado dos Lavradores). Ja uvek volim da idem na pijace, pogotovo kada su ovako slikovite i za mene egzotične.
Voće na pijaci u Funšalu
Tamo sam kupila neko voće i stavila ga u rančić da ga odnesem u hotel da imam u sobi, a onda smo taman iskoristili ljubaznost prodavca da nas slika.
Žoao i ja na pijaci u Funšalu
Pošto se na pijaci, osim svežeg voća, nude i „sveže ceđeni“ sokovi, ja sam uzela jednu egzotičnu kombinaciju, ali se ispostavilo da tu stavljaju previše vode, tako da to ne preporučujem.
Nastavili smo dalje ka centru, a uz put smo prošli i pored jednog malog trga iza Katedrale gde svakodnevno žene obučene u tradicionalne haljine prodaju sveže cveće. Cveća svakako ima dosta i na pijaci, ali je ovo više namenjeno za turiste. Barem je takav bio moj utisak.
U toku je izrada buketa
Šetajući po centru iskoristila sam priliku i lepu svetlost da ponovo slikam neke od znamenitosti Funšala.
Katedrala u Funšalu
Banka Portugala – ekspozitura centralne banke Portugala na Maderi
A onda je naravno već došlo vreme da Žoao i ja sednemo na kafu. Ovaj put sam uz kafu naručila i predivne portugalske kolače paštel de nata. Već sam ih ranije pominjala – u pitanju su „korpice“ od lisnatog testa ispunjene slatkim kremom od jaja i mleka. Savršenstvo!
Slatkiši u Portugalu
Zatim smo se Žoao i ja rastali na kratko vreme, jer sam htela da u sobu odnesem šta sam kupila, a i da uzmem nešto iz sobe.
Kako nisam bila u velikoj žurbi, lagano sam išla cik-cak u pravcu svog hotela, posmatrajući prizore i zanimljivosti na koje sam nailazila.
Rua da Carreira - pešačka ulica sa dosta restorana
Zgrada Prirodnjačkog muzeja u Funšalu (Museu de Historia Natural do Funchal)
Prirodnjački muzej u Funšalu nalazi se odmah kod crkve sv. Petra (Igreja de São Pedro), o kojoj sam već pisala u 3. delu priča o putovanju na Maderu. Odatle je sve bilo vrlo uzbrdo, ali sam se već nekako navikla i to penjanje nije mi previše teško padalo.
Strma ulica u Funšalu
Možda ovde zgrade i nisu bile tako doterane kao one u centru, ali svakako nisu bile manje slikovite i zanimljive.
Manje turistički delovi Funšala
Manje turistički delovi Funšala
Doduše, vidim na internetu da u ovoj kući danas postoji stan na iznajmljivanje
I tako sam stigla do hotela u kojem sam odsedala, a njegova terasa je sada bila sasvim u hladu.
Terasa mog hotela u Funšalu
Zato sam se popela do svoje sobe, a tamo, na krovu hotela, gde je manji bazen okružen terasom, dočekalo me je Sunce koje se već približavalo zalasku i bacalo divne boje na brežuljke i kuće Funšala. Sela sam tu malo da bih uživala u lepoti prizora.
Funšal
Funšal
Posle ovog kraćeg uživanja, ponovo sam se spustila do centra. Prvo sam otišla da kupim par boca vina madera. U tu svrhu sam otišla do radnje kompanije Madera vajn koja se nalazi u samom centru Funšala. Totalno turistička stvar. Ipak, pošto sam odlučila da kupim par boca vina madera kao vrstu suvenira sa putovanja, a imajući u vidu da sam u povratku ponovo morala da idem preko par evropskih aerodroma, da ne bih staklene flaše sa vinom cimala sa sobom čitav dan, odlučila sam da vino kupim u ovoj radnji, oni mi ga dobro upakuju, a ja ga onda stavim u torbu koja ide u prtljažnik aviona. Tako sam uradila i sve je prošlo u najboljem redu.
Uzgred, već sam ranije rekla da postoje četiri glavna tipa vina madera, a u okviru svakog tipa postoje i različite podvrste u zavisnosti od vremena tokom kojeg su odležala. Ja sam sebe častila sa jednom bocom tipa Malmsey i jednom bocom tipa Verdelho (mlađe verzije oba vina, jer starije prevazilaze i moje finansijske mogućnosti i sklonosti, kao i moje poznavanje vina). Razlog za baš ovakav izbor je bio sledeći: Malmsey je najpoznatija vrsta vina madera, pa sam se na taj način kao častila, a bocu Verdelho-a sam uzela jer sam negde pročitala da to vino ide odlično uz kolač „Madera“.
Zanimljivo je da bez obzira na naziv, ovaj kolač uopšte nije smišljen na Maderi, već su ga smislili Britanci. Naime, polovinom 19. veka, vino madera je bilo veoma popularno u Velikoj Britaniji, pa su oni izmislili ovaj recept BAŠ da bi kolač išao dobro uz vino i to specifično uz vrstu Verdelho. U pitanju je kolač u vidu, da kažem, patišpanja sa dosta putera i sa aromom limuna. Kada sam se vratila kući sa Madere, pronašla sam neki recept za ovaj kolač i tako je vino bilo popijeno. Što se kolača tiče, istorijski gledano vremenom je on dobio izvesnu nezavisnost, pa se danas često jede ne uz vino, već uz kafu ili čaj. I u mom slučaju je pravljenje ovog kolača imalo izvestan istorijat: ne pravim ga često, naprotiv, ali sam u međuvremenu ipak razradila svoj lični recept kombinujući ideje iz nekoliko recepata na koje sam nailazila. Sada ću da napravim jedan, smatram, prigodan iskorak iz svojih priča o putovanjima, pa ću podeliti i sliku i recept kolača „Madera“ koji sam skoro pravila (i služila uz kafu). S druge strane, ova slika predstavlja savršenu kombinaciju nekoliko mojih „ljubavi“ – putovanja i učenje o svetu kroz ta putovanja u najširem smislu reči, kuvanje i svakako jedenje, ali i pravljenje posuda od keramike – i tanjirić i šolja od porcelana na slici su delo mojih ruku.
Moja verzija kolača „Madera“
Kolač „Madera“
- 4 jaja koja moraju da se izmere (!), naravno nakon što se razbiju i stave u posudu
- ista gramaža putera
- ista gramaža šećera
- ista gramaža mekog brašna (tip 400)
- pola praška za pecivo
- malo mleka
- naredana kora od jednog limuna
- sok od jednog sočnog limuna
Puter i šećer se DOBRO penasto umute dok se šećer ne istopi. Dodaju se jaja, jedno po jedno, a posle trećeg se doda i malo brašna da se ne bi pokvarila smeša. Posle jaja se doda ostatak brašna sa praškom za pecivo. Smeša se malo razredi sa mlekom, a onda se dodaju kora i sok od limuna i sve se lepo spoji. Stavi se u okruglu posudu za pečenje i peče u rerni na 170 stepeni C.
Kao dodatak sam još topao kolač premazala smešom 1 kašike kisele pavlake, soka od pola limuna i par kašika šećera u prahu.
Na kraju se dobije relativno gust patišpanj (ne tvrd), ali je on fantastično ukusan i limunast.
A sada da se vratim na Maderu i trenutak kada sam kupila dve boce vina. Dobro upakovane boce spremne za dugo putovanje u torbi u trupu aviona stavila sam u svoj rančić, ponovo se našla sa Žoaom, a onda smo otišli do marine gde smo još malo uživali u kasnom popodnevu.
Moj brilijantni prijatelj sa Madere – Žoao
Ja sam ponovo poželela da večeram neke morske plodove i sa Žoaom sam otišla do one pešačke ulice sa puno restorana, Rua da Carreira. Malo smo lutali, ali smo onda našli neki restoran i tu je hrana bila sjajna! Došlo mi je da oližem tanjire, toliko je sve bilo dobro i ukusno. Ipak, pošto smo sutra ustajali rano zbog polaska broda na Porto Santo, Žoao i ja smo se relativno rano razišli, a ja se vratila u svoj hotel. Pre nego što sam se popela u svoju sobu, na terasi hotela sam popila čašu „zelenog vina“ (vinho verde) iz one boce koju sam u baru kupila par dana ranije i koju su mi u međuvremenu oni lepo čuvali u svom frižideru.
Posle poprilično loše provedene noći (malo sam spavala i često se budila zbog brige da se ne uspavam), ustala sam u 6.30 i mada Sunce još nije izašlo iza horizonta, svetlosti je već bilo. Gotovo svaki put kada se probudim u zoru koja čini mi se tako često zna da bude lepa, uvek mi bude žao što nemam naviku da se budim toliko rano. Mislim da puno takvih divnih jutara propustimo spavajući.
Zora u Funšalu
Kada sam se spremila, sjurila sam se niz strme ulice Funšala i tako došla do centra. Dogovor sa Žoaom je bio da se nađemo u 7.15 kod Banke Portugala, pa da onda zajedno odemo do luke. Taman sam to kratko vreme dok sam ga čekala iskoristila da malo fotografišem centar Funšala u veoma rano jutro. Sve je izgledalo prelepo. Skoro pusto, ali prelepo.
Široki pešački deo pored avenije Arijaga i zadnji deo palate Sao Lorenso
Spomenik Žoau Gonsalvesu Zarku, pomorcu koji je otkrio Maderu
Banka Portugala
Kada je Žoao stigao, zajedno smo krenuli ka luci, pa sam tako slikala i Palatu Sao Lorenso.
Palata Sao Lorenso
A u luci je već uveliko čekao brod kojim ćemo ploviti do ostrva Porto Santo.
Luka i u njoj brod kojim se plovi do ostrva Porto Santo
Brod je polazio u 8 ujutru i po planu je na Porto Santo trebalo da dođemo oko 10.30, s tim da je povratak bio u 6 popodne, a očekivano vreme stizanja u Funšal je bilo oko pola 9 uveče. Žoao i ja smo se popeli na gornju palubu i odatle se pružao zaista lep pogled na sve strane.
Brod za Porto Santo je krenuo iz luke
Dok smo stajali na najvišoj palubi, Žoao mi je sve lepo pokazivao i objašnjavao šta je šta. Kako je brod išao ka istoku, tako je mogla da se vidi konstrukcija zanimljive aerodromske piste o čemu sam već pisala u 6. delu priča o putovanju po Maderi.
Međunarodni aerodrom na Maderi
A onda smo na krajnjem istoku Madere mogli da vidimo i izduženi rt Sao Lorenso (Ponta de São Lourenço).
Rt Sao Lorenso
Posle ovoga brod je izašao na otvorenu pučinu, tj., nije bilo ni malo kopna koje bi štitilo brod i putnike na gornjoj palubi od jakog vetra i blagog ljuljanja, pa smo se Žoao i ja povukli u unutrašnjost broda. Na sledećoj mapi se vidi položaj ostrva Madera i Porto Santo, mada prava linija svakako ne obeležava putanju broda. Ona je tu samo radi pravljenja veze.
Tačno po programu, nepuna dva i po sata posle polaska, brod je usporio jer smo stigli do ostrva Porto Santo pa je trebalo laganije prići luci.
Stižemo na Porto Santo
Stižemo na Porto Santo
Ovde ćemo se parkirati