Maldivi 2023, 2. deo (Mafuši, Bijadu, Koralna bašta, Oe Duni Finolu)
Posle prvog gnjuranja gde je trebalo da članovi grupe sa kojom sam bila na Maldivima prikažu svoje osnovne veštine, imali smo pauzu koju sam ja iskoristila da odem do recepcije hotela da vidim kako stvari idu što se tiče moje promene sobe. Rečeno mi je da će biti nešto, ali kasnije, što mi je i odgovaralo, jer smo imali još jednu aktivnost, a to je bilo sportskog tipa. Na raspolaganju su nam bili kajaci i daske za veslanje. Mene kajak nije zanimao pošto to znam da vozim, a i znam da se zabavljam sa tim (videti: https://www.svudapodji.com/vijetnam-7/).
Dakle, ja sam planirala drugi rekvizit – dasku za veslanje. Na to nikada ranije nisam stala i kao što sam i pretpostavila, bilo mi je zabavno, ali nisam uspela da se uspravim. Imam i izgovor, bilo je talasa, a i mnoštvo džet-skija koji su tu prolazili i dodatno uzburkavali vodu, a bila je tu i struja koja me je vukla ka nekom plitkom čošku. Kada sam pala u jednom pokušaju da se uspravim ispostavilo se da je tu bilo neprijatno plitko i čovek lako može da se povredi. Zatim sam se ponovo popela na dasku i kleknula na nju, ali je zbog struje i talasa bilo teško da se vratim odakle sam krenula. Posle više prilično mršavih pokušaja da se vratim do dela plaže odakle sam krenula, odustala sam i jednostavno legla preko daske, dok sam veslo stavila ispod sebe. Mnogo sam bolje „veslala“ svojim rukama i onda sam se prilično brzo vratila gde sam htela. Bilo mi je dovoljno sportskih aktivnosti.
Po povratku u hotel, smestila sam se u novu sobu i prvo snimila pogled sa terase. Ako već ne mogu dobro da spavam noću, makar mogu u pauzama da uživam u lepom pogledu.
Zatim sam se malo odmorila, ali sam osetila i da sam gladna, pa sam rešila da prvo prošetam po naselju.
Tu nema bogzna šta da se vidi, dobar deo je posvećen turizmu, ali kao što sam već ranije rekla, Mafuši je stalno naseljeno ostrvo i lokalno stanovništvo tu ide nekim svojim poslom.
Ostrva na Maldivima su od peska i tu je veoma teško da se bilo šta gaji, tako da je Maldivima glavni izvor prihoda turizam. Ipak, moram da priznam da sam se iznenadila kada sam u jednom restoranu videla da je so koja je bila postavljena na stolu bila uvezena iz Australije!!!??? Ako bi neko mogao da ima ogromnu proizvodnju morske soli to su Maldivi. Ali, mora da turizam donosi velike pare, pa ko će onda da se bavi proizvodnjom soli iz morske vode.
Već sam pomenula i da su stanovnici Maldiva 100% Muslimani, tako da i ovde na Mafušiju ima par džamija.
U blizini džamije je i jedna škola, a posebno mi se dopalo da su na tremu za koji pretpostavljam da služi za roditelje dok čekaju da pokupe svoju decu postavljene table sa mudrim izrekama. Nikada previše mudrosti i pameti ljudskom rodu.
Takođe sam otišla i do one plaže na kojom smo ranije išli da gnjuramo pa sam tamo uočila jednu lepu sivu čaplju (Ardea cinerea).
Usput sam kupila i par sitnica, a onda otišla i na neki lagan ručak. Dok sam sve to obavila, a i odnela te sitnice nazad u sobu, došlo je vreme da se spustim na hotelsku plažu gde sam se divno kupala.
Neko vreme sam se čak i vrlo prijatno družila sa nekoliko ljudi iz grupe, a kada je sunce bilo već skoro zašlo, otišla sam u sobu da operem kosu i malo čitam na terasi – jer ja sam ipak bila na odmoru.
Posle večere sam se povukla u sobu. I ovo veče je bilo uživo muzike, ali mi se činilo da je ipak bilo nešto manje bučno, tako da sam mogla rano da spavam pošto sam jedva držala oči otvorenim. Valjda dugo nisam plivala koliko danas, pa sam se i zamorila. Smatrala sam da ću ovih dana morati malo da poradim na svojoj plivačkoj kondiciji.
Već sledećeg dana ujutru smo išli na prvi izlet van ostrva na kojem smo bili stacionirani, pa smo se kao grupa prvo okupili na recepciji, a onda su ostali članovi otišli da iznajme opremu za gnjuranje pošto sam ja svoju već ponela od kuće.
Zatim smo prošetali do pristaništa, gde smo se i iskrcali kada smo stigli sa aerodroma, a sada smo odatle kretali na izlet brzim čamcem. Da bi se prošlo kroz selo, mada je sve apsolutno posvećeno turizmu, neophodno je da se bude „pristojno“ obučen – tj., nema šetanja u kupaćem kostimu. Ovo važi i za muškarce i za žene. Ja sam i tako i tako nosila svoju majicu za kupanje sa dugim rukavima, tako da mi ni to nije bio problem, ponela sam i neki veliki šorc baš za kupanje (brzo se suši), tako da sam u potpunosti bila spremna.
Prvo smo se uputili ka privatnom ostrvu Bijadu koje kao i Mafuši pripada atolu Južni Male, a to znači da ima puno dubokih delova okeana, ali i veoma plitkih. To se odmah razaznaje na osnovu boje vode.
Usput smo se na kratko zaustavili na jednom mestu jer smo naišli na jato delfina, ali su samo malo mogli da se vide kako povremeno izlaze na površinu, tako da moji snimci uopšte nisu ispali zanimljivo.
Uskoro smo došli i do ostrva Bijadu koje je, kao što sam rekla, privatno i tu nije dozvoljeno da se izlazi na obalu, ali je očigledno u redu da se malo gnjura po jednom delu koralnog grebena koje okružuje ostrvo. Naime, ovde se dolazi da bi se gledale morske kornjače u svom prirodnom ambijentu.
Kada turistički brodovi ovde dođu prvo članovi posade uskaču u vodu i razvlače konopce koje treba da vežu za mesta koja su za to predviđena. Razlog za ovo je da je zabranjeno da se baca sidro, da se ne bi uništavali korali. To što se korali uništavaju zbog prekomerne vožnje čamaca i glisera, turista koji staju na korale mada im se skrene pažnja da to ne smeju da rade, a sigurna sam da ima i drugih načina na koje ljudi uništavaju korale – to sve nije bitno.
Dakle kada je brod bio bezbedno vezan uskočili smo u vodu. To je dublji deo, a onda se vrlo blizu dopliva do plitkog dela koralnog grebena, mada je i tu odmah kod broda moglo da se vidi veliko mnoštvo riba.
Ja sam ovaj put ponela mobilni telefon u futroli predviđenoj za podvodno snimanje. Već sam to tokom par putovanja isprobavala i nije bilo dobro, ali sam sada bila spremna da se ponovo oprobam da snimam pod vodom. Bilo je svakako značajno bolje nego ranije, ali to je zato što sam u međuvremenu naučila kako se to radi u osnovi. Pošto sam povremeno ipak imala problema koje sam nekako uspevala da delimično prevaziđem, a nisam sigurna zašto su se dešavali, zaključak mi je da mora da postoje i „napredni kursevi“ korišćenja ovih futrola, ali mislim da ni ovako nije ispalo previše loše za prvi „uspešan“ put.
Krenuli smo da plivamo za lokalnim vodičem koji je očigledno znao gde kornjače dolaze da bi pasle travu, pa smo uskoro i naišli na jednu. Doduše, možda ih je i bilo par komada, ali ja mislim da sam jednu snimila i to u par navrata.
Takođe mislim da mi telefon mnogo bolje radi pod vodom kada snima u video-formatu – bude oštrija slika. U svakom slučaju, bila sam zadovoljna.
Kad sam završila sa snimanjem kornjače, krenula sam lagano da se vraćam ka čamcu. Dopalo mi se da plivam na leđima dok sam snimala i sebe i okolinu mobilnim telefonom.
Zatim sam promenila svoju pozu, pa sam opet malo gledala ispod vode. Tako sam naišla na jednu simpatičnu ribicu. Još nisam bila svesna da mi mobilni telefon bolje snima u video-formatu, tako da sam je snimila samo u vidu fotografija koje su na kraju ispale malo mutno. Ali, kao uspomena, sasvim su dobre.
Kada sam se približila čamcu, ispostavilo se da je plan bio da nas vodič tu slika ispod vode. On je kao pravi profesionalni fotograf tražio da mu uz više zarona poziramo tako što ćemo se uhvatiti za neki koral koji nam je pokazao. A onda je on tu snimao i u video-formatu.
Nakon što su se svi iz grupe izređali pozirajući za vodiča, lagano smo se popeli na čamac, a članovi posade su ga odvezali. Bili smo spremni da nastavimo sa izletom, a ja sam još jednom snimila ostrvo Bijadu.
Sledeće odredište na našem izletu je bilo mesto koje zovu Koralna bašta. Uzgred, na sledećoj mapi se mogu videti obeležena mesta koja sam obišla tokom ovog kratkog boravka na Maldivima.
A što se tiče Koralne bašte, u pitanju je mesto koje bih opisala kao veoma strm podvodni brežuljak čiji je vrh prilično zaravnjen. On je prekriven koralima i tu se mogu videti različite ribice.
Koralna bašta: pogled iz pravca vrha „brežuljka“ niz padinu
Mada je bilo moguće videti dosta korala, takođe su mogli da se vide i ostaci izumrlih korala. Već sam ranije pisala (putopis o Mauricijusu, a i u prvom delu putopisa o Maldivima) da veliki broj posetilaca i motorni čamci sa svojom bukom i izbačenim uljima u velikoj meri doprinose uništavanju podvodnog sveta. S druge strane, i ja sama sam jedan od tih posetilaca, tako da ne znam šta bih zapravo rekla – s jedne strane mi je izuzetno žao da se ovakve stvari dešavaju, a sa druge i ja želim uživo da vidim preostale lepote ovog čudesnog podvodnog sveta.
Ta moja interna dihotomija može da se vidi i na primeru izleta na koji sam išla ovog dana. S jedne strane, i ja sam rukom uhvatila koral kada sam se fotografisala kod ostrva Bijadu. Sa druge strane, apsolutno nisam stala ni na jedan jedini koral i veoma sam vodila računa o tome, a moram da priznam da sam videla da neki drugi ljudi to čine, uopšte ne obraćajući pažnju na to gde stavljaju svoja peraja.
Koralna bašta: rasuti ostaci mrtvih korala
Iznad zaravnjenog vrha Koralne bašte mogla sam da vidim razne ribice. Još uvek sam se dosta petljala sa tim fotografisanjem i dosta slika je na kraju ispalo mutno, dok najuspelije mogu da se vide u nastavku. Jasno je da se nisam baš proslavila.
Koralna bašta, detalj
I ovde je bilo predviđeno da nas vodič snima i foto- i video-kamerom, ali je za to bilo potrebno da otplivamo na suprotan kraj grebena u odnosu na onaj gde smo se „parkirali“ (ponovo je u pitanju bilo podvodno vezivanje, a ne bacanje sidra).
Ne znam kako lokalni vodiči biraju ta mesta, ali eto, treba ponoviti zaron više puta da bi šanse bile veće da fotografije i video-snimci uspeju.
Ponovo smo se svi popeli na čamac i onda smo krenuli da brzo plovimo ka krajnjem jugozapadu atola Južni Male. Tamo smo došli do nenaseljenog peščanog spruda Oe Duni Finolu.
Ovde je bilo predviđeno da provedemo izvesno vreme kupajući se, šetajući i jedući voće koje su organizatori izleta poneli za nas. Odmah da kažem da izbor voća uopšte nije bio egzotičan za moje pojmove. U pitanju su bile jabuke, pomorandže i lubenice, pošto se svo voće uvozi, pa im je valjda ovo najjednostavnije.
Voda je bila izuzetno primamljiva i ja sam je prvo na brzinu snimila, a onda sam se bacila u vodu i malo plivala. Bilo je apsolutno divno!
Zatim sam izašla na obalu, uzela malo voća, a onda krenula da šetam po sprudu. Pošto je to jedno malo mesto, lako i brzo sam napravila krug po njegovoj obali koja je zapravo jedna dugačka plaža koju tek na jednom mestu prekida vegetacija.
Peščani sprud Oe Duni Finolu, detalj
Vrativši se odakle sam krenula, samo sam svoj foto-aparat i mobilni telefon ostavila na bezbedno mesto na obali, a ja sam se ponovo zaletela i otišla da se još malo kupam.
Posle izvesnog vremena smo se svi ponovo ukrcali na čamac, pa smo krenuli da se vraćamo na Mafuši. Usput smo, prirodno, prošli pored više ostrva, a često su mogle da se vide kućice iznad vode koje pripadaju raznim odmaralištima i hotelima.
Poslednjih godina su ovakve kućice iznad vode postale pravi hit na tropskim odredištima, ali kada se izuzme onaj moj problem sa bučnom muzikom ispred hotelske sobe, čega sigurno nema kod ovakvih kućica, zapravo mene one ostavljaju sasvim ravnodušnom. One svakako deluju ljupko, stvaraju asocijaciju egzotičnog i lepog odredišta, i na fotografijama po pravilu deluju izuzetno privlačno, ali... Ne znam kako drugi, ali ja kad spavam, prilično se dobro opustim i ne bavim se time gde sam. Kada bih o tome sve vreme razmišljala ne bih ni mogla da se uspavam.
Zanimljivo je takođe bilo i to da smo svaki put kad bi se vraćali sa izleta koji nas je vodio južno od ostrva Mafuši u povratku prvo prolazili pored zatvora koji se nalazi na ovom ostrvu. Pitala sam se da li zatvorenici imaju svoju plažu.
Za uveče je bilo predviđeno da svi kao grupa večeramo zajedno na plaži, ali je to otkazano jer je vreme počelo da se kvari – počeo je da duva jači vetar, a takođe su se i oblaci navukli i uskoro je počela kiša.
Ipak, fotografija ni ovde ne ilustruje dovoljno dobro situaciju u ovom trenutku, pa zato evo još jednog video-snimka:
Čak sam uspela da uočim i snimim i jednu sivu čaplju (Ardea cinerea) koja je lovila u plićaku.
Do uveče se sve nekako smirilo, čak je i muzika bila nekako značajno tiša, pa sam mogla mirno da odem na spavanje, sa idejom da ću narednog dana ići na jedan veoma lep izlet.
Međutim, u toku noći me je probudila oluja. Duvao je još jači vetar i padalo je mnogo više kiše. Ni ujutru situacija nije bila ništa bolja, tako da je izlet otkazan, a meni se pojavio slobodan dan.
Pa dobro, bila sam na odmoru, pa sam tako, lenjo, provela čitav dan. Za početak sam jedno vreme sedela sa nekim članovima grupe, pa sam čak naručila i jedan koktel. Pardon, u pitanju je bio moktel, što je generički naziv za mešavinu voćnih sokova i drugih bezalkoholnih pića, pošto je na Maldivima zabranjen alkohol.
Pošto mi je povremeno bilo i dosadno, obratila sam pažnju na okolinu, pa sam se u stvari zgranula kada sam videla kako hotel ne održava plažu koja mu pripada.
Kasnije sam prošetala i do jednog restorana, pa sam poželela da probam različite morske plodove i vidim kako to ovde pripremaju. Nije bilo loše, ali ni nešto posebno.
Usput sam naručila i sveže ceđeni sok koji je bio mešavina manga i marakuje. To mi je uvek lepa kombinacija.
Mada je ostalo oblačno čitavog dana, kiša je prestala već u toku prepodneva, a i vetar se kasnije u toku dana lagano smirio, tako da su lepe tirkizno plave nijanse počele ponovo da se vraćaju.
Par puta sam išla da plivam na hotelskoj plaži, a uveče smo se svi iz grupe okupili da zajedno večeramo. Bilo je prijatno i zabavno, a takođe smo se dogovarali i oko izleta narednih dana.
Već naredno jutro smo se okupljali relativno ranije da bi oni koji su se prijavili išli na još jedan izlet.