Maldivi 2023, 5. deo (Mafuši, Olupina broda Vaavu, Tinadu, Oe Duni Finolu, Male)
Pretposlednji dan na odmoru na Maldivima krenuo je vrlo mirno, sa lepim pogledom sa terase. Bilo je još rano i tek bi po neki posetilac šetao po plaži.
Par dana ranije je postojala ideja da se ode na jedan izlet, ali je tog dana vreme bilo prilično loše, tako da je taj izlet otkazan. Međutim, nekoliko preduzimljivih članova grupe, uključujući i mene, dogovorilo se da ipak odemo na ovaj izlet umesto na jedan koji je bio predviđen za pretposlednji dan našeg boravka na Maldivima. Jedan simpatični mladi čovek je preuzeo na sebe čitavu organizaciju, tako da smo mi ostali samo dali pare i ovog jutra bili spremni za polazak.
Izlet je podrazumevao malo dužu vožnju brzim brodićem, ali je meni to bilo veoma prijatno. Svako malo smo prolazili pored nekih ostrvaca ili je jednostavno nebo nad Indijskim okeanom bilo impresivno.
Čak smo imali priliku da se zaustavimo u toku vožnje na mestu gde su se okupili delfini. Bilo je lepo posmatrati ih, ali ovom prilikom nije bilo nikakvog uskakanja u vodu. Mada su mogli da se vide samo sa površine, činilo mi se da je ovo prilično veliko jato. Evo par fotografija sa tog mesta, a takođe i kratak video-snimak.
Zatim smo nastavili vožnju po divnom Indijskom okeanu, a onda smo došli i do jednog od dva glavna odredišta na ovom izletu, a to je jedna olupina broda.
Ima raznih priča kada i pod kojim okolnostima je ovaj brod potonuo, ali mislim da to u stvari i nije toliko bitno. Suština je da je to veoma zanimljivo mesto za gnjuranje i fotografisanje. Deo broda čak i viri iz vode i to samo čitavo mesto čini još slikovitijim.
Ja sam prvo otplivala u punoj gnjuralačkoj opremi do olupine i malo je zagledala, a onda sam se prebacila do plićeg dela gde mi je bilo zanimljivije da gledam i pokušam da snimim korale i ribice.
Ipak sam se u jednom trenutku vratila do olupine, jer je došlo vreme i za snimanje i za fotografisanje, pa nisam htela da to propustim. I ovde je bilo predviđeno da zaronimo nekoliko puta, a par vodiča nas je snimalo, tako da imam i fotografije i video-zapise sa ovog mesta. Uzgred, samo da pojasnim postojanje bicikla na olupini. Naime, to je tu postavljeno da bi oni posetioci koji mogu duže da ostanu pod vodom mogli da poziraju kako voze taj bicikl. Oni se, naravno, nikuda ne kreću, ali je štos da se sedne na taj bicikl i na trenutak pozira. Ja sam pozirala na druge načine.
A kada sam završila sa „poziranjem“ pored olupine, vratila sam se do korala i ribica. Tu sam videla par prilično velikih riba papagaja. Čak se na snimku i jasno čuje kako jedna riba papagaj grebe alge sa korala i kamenitih podloga. Ono što je zanimljivo kod ove vrste riba jeste da njima zubi stalno rastu. Naime, pošto se zbog načina ishrane njihovi zubi troše, uništeni zubni materijal se nadoknađuje novim rastom. Ono što je još zanimljivije jeste da prilikom hranjenja, ribe papagaj konzumiraju i komadiće korala i jestive delove kamenja, koje kasnije izbacuju u vidu peska. Našla sam podatak da svaka riba papagaj svakog dana proizvede nepunih 250 g peska, a pre više godina sam negde čula da verovatno sav koralni pesak na svetu potiče iz creva riba papagaja.
Osim što sam povremeno snimala, bilo mi je veoma prijatno i da plutam tu iznad koralnog grebena, pa sam tako provela ostatak vremena, pre nego što sam se vratila na brodić.
Nakon što smo se svi ponovo okupili na brodiću, prebacili smo se do ostrva Tinadu gde smo imali nekoliko sati slobodno. Inače, i naseljeno ostrvo Tinadu i ona olupina broda pripadaju atolu Vaavu.
Izlet je obuhvatao i ručak, ali je zanimljivo bilo da smo jelo koje je bilo predviđeno morali da pojedemo na brodu. Pretpostavljam da je razlog za to taj da se apsolutno ništa ne donosi na ostrvo što bi se pretvorilo u dodatni otpad. Mislim ovde na dnevne posetioce.
Nekoliko nas je prvo otišlo na kafu i na sokiće, a onda smo se razmileli po ostrvu. Sa Lazarem iz grupe sam prvo prošla jednom od glavnih ulica koja je bila veoma lepo sređena, a takođe sam mogla da vidim i da se dosta gradi na ostrvu. Kasnije smo se i nas dvoje razdvojili i svako je otišao na svoju stranu.
Sigurna sam da su to novi hoteli, ali mi je bilo zanimljivo da su sva ova gradilišta bila u „sredini“, tj, u zelenom pojasu, dok je divna obala sa blještavo belim peskom i tirkiznom vodom plićaka ostaje netaknuta, što je baš prava stvar. Jedan od mogućih načina da dođete do impresivne plaže jeste da od pristaništa odete samo pravo glavnom ulicom na suprotnu obalu.
I ovde sam hodala sa Lazarom, veoma simpatičnim mladićem iz grupe koji mi je pomagao oko menjanja formata snimaka da bih mogla da ih vidim dok sam još na Maldivima, ali kad sam krenula da snimam i lokalne ptice, mislim da je izgubio strpljenje. Osim toga, sunce je ipak bilo izuzetno jako i on se brinuo da ne izgori dok ja mirno škljocam ptice, poput ženke azijskog koela (Eudynamys scolopaceus).
S druge strane, ja lično nisam mnogo brinula zbog jakog sunca jer sam bila spremna – majica za plivanje sa dugim rukavima, široki šorc i šešir sa obodom i „zavesicom“ oko vrata.
Hodajući ovom divnom plažom nikako nisam mogla da prestanem da se divim lepoti prizora. To je sve ličilo na pravi tropski raj – bez solitera, puno ljudi i buke od večernje muzike za zabavljanje nekih gostiju. Ja sam samo nastavljala da snimam, a koristila sam i foto-aparat i mobilni telefon, pa onda nijanse znaju da budu drugačije na različitim fotografijama. Ono što im je svima isto jeste da su snimljene na izuzetno lepom mestu.
Ipak, posle nekog vremena sam se malo uvukla i u hladovinu gde je između palmi i drugog rastinja prolazila staza.
Došla sam tako do kraja ove plaže, ali nisam imala inspiraciju da nastavim dalje da idem u krug, već sam se vratila istim putem, pošto sam videla mesto koje mi se veoma dopalo da se tu malo kupam. Imala sam gde da ostavim stvari u hladovini, a posebno mi je bilo inspirativno da nigde nikoga nije bilo. Valjda je bilo vreme ručka i ljudi su se povukli da jedu i na kratko se udalje sa plaže kada je sunce najjače. Pošto se nisam tu previše dugo zadržavala, nije mi smetalo jako sunce, već sam se divno kupala uživajući u savršeno toploj vodi nestvarnih boja.
A onda sam pomislila da bi ovo bilo lepo snimiti, pa sam na brzinu izašla iz vode da bih uzela mobilni telefon u futroli za snimanje pod vodom jednostavno da ne bih brinula da mi mobilni telefon ne upadne u vodu.
Pošto mi se mesto izuzetno dopalo, rešila sam da napravim i par snimaka same sebe. To je ono što ja zovem „profi-selfi“. Taj način zahteva strpljenje i izvesnu veštinu, ali je meni uvek i izuzetno zabavno.
Usput sam odlučila i da pre povratka na brodić svratim u jedan kafe pored plaže.
Tu sam naručila jedan „moktel“ u značenju „lažni koktel“ pošto u njemu nije bilo alkohola. Nije mi to smetalo, već sam sasvim fino uživala.
Jedino što je bitno za posetioce na Maldivima u ovakvim situacijama je da se opuste, naoružaju strpljenjem i dobro planiraju vreme, jer ovde ništa ne ide brzo – ni prvi dolazak kelnera, ni donošenje naručenog, ni dobijanje računa, ni dobijanje kusura.
Posle ovoga sam još malo šetala plažom, a onda sam zbog ograničenog vremena morala da krenem nazad ka brodiću.
Članovi grupe s kojom sam išla na ovaj izlet su se okupili na vreme, tako da smo se onda ukrcali na brodić i krenuli nazad ka Mafušiju.
Usput je brodić ponovo stao jer se kapetanu učinilo da je video nekog velikog stanovnika okeana, pa je želeo da vidi da li će ovaj da ispliva na površinu tako da možemo da ga snimimo. Nije. Pretpostavka je da je to bio ili neki kit koji ovde prolaze samo tokom migracija, ili neka kit ajkula koje se ovde ponekad, ali prilično retko kako sam čula, mogu videti. Za to se organizuju ekskurzije, ali je verovatnoća da se kit ajkule vide prilično mala.
Po povratku na Mafuši koji je sada takođe blistao lepim bojama jer je nebo bilo gotovo bez oblaka, otišla sam do sobe da ostavim stvari i istuširam se.
Nešto kasnije smo se ponovo okupili jer je sada bilo predviđeno da čitava grupa ode na predvečernji/večernji izlet na jedan sprud gde se palila logorska vatra. U pitanju je ponovo bio peščani sprud Oe Duni Finolu na kojem smo već bili par dana ranije.
Sa još nekoliko članova grupe sam krenula u šetnju po sprudu, a to nije dugo trajalo, jer je sprud prilično mali. Ipak, bilo je lepo videti boje neba tokom zalaska sunca, a posebno je bilo zanimljivo videti dešavanja na plaži gde su krabe pravile male kupe peska koje su iskopale iz svojih skloništa da bi u predvečerje mogle da izađu napolje.
Paljenje vatre je simpatično, mada ne i spektakularno. Meni se možda ipak najviše dopalo nebo prekriveno zvezdama i kasnije vožnja po Indijskom okeanu noću.
S druge strane, mi ove večeri nismo bili sasvim sami na ovom peščanom sprudu. Tu je posada koja je išla sa nekom drugom grupom na većem brodu napravila i postavila svečani sto za večeru.
Čekajući da krenemo, ja sam se igrala sa fotografisanjem.
Ove večeri hotelska „zabava“ nije bila previše bučna tako da sam mogla ranije da odem na spavanje. To mi je bilo bitno jer je narednog dana bilo predviđen povratak kući.
Ranije sam ja imala običaj da budem u moru do poslednjeg trenutka pre kraja letovanja i nije mi smetalo da putujem sa slanom kosom. Ali, vremena su se promenila, meni više letovanja, pa čak ni letovanja na tropskim odredištima, nisu toliko daleka, tako da danas prednost dajem udobnosti.
Uostalom, ovo je bio dug dan, a čekala me je i duga noć, tako da mi je bilo bitno da se što više odmaram. Osim toga, imala sam i „obaveze“ vezane za postavljanje jednog teksta na svoj blog, tako da sam to sve radila u prijatnoj udobnosti svoje sobe dok sam još imala pravo na nju.
Doduše, posle doručka sam ipak i malo prošetala po okolini hotela, ali nije to bilo ništa posebno. Ipak, usput sam malo i fotografisala i evo ponovo podsećanja kako izgleda naselje na ostrvu Mafuši.
Takođe sam više puta uočila jednu veoma zanimljivu biljku za koju su mi rekli da se koristi u pravljenju sokova, ali ne može da se jede. Nije mi to baš bilo jasno, ali nisam se baš bavila time da je probam. U pitanju je plod biljke koja liči na palmu, a pripada rodu Pandanus, dok bi joj naziv bio pandan.
Takođe sam ponovo prošetala i pored dela gde su agencije koje nude različite izlete i aktivnosti na vodi, a ta ulica ujedno vodi i ka pristaništu.
Par sati po napuštanju soba takođe smo proveli na ostrvu, a onda smo se popodne brodićem prebacili do Malea, jer je bilo predviđeno da odemo u kratak obilazak glavnog grada Maldiva. Ipak, usput smo naišli na još jednu zanimljivost i kapetan je stao da bismo to mogli da gledamo i snimimo.
U pitanju je bilo jato grindova kratkih peraja ili crnih delfina kratkih peraja (Globicephala macrorhynchus). Mada njihov naziv na engleskom sugeriše da su u pitanju kitovi, a i kod nas mogu da se nađu pod nazivom „pilotski kitovi“, ovi sisari zapravo pripadaju porodici okeanskih delfina (Delphinidae).
Bez obzira na to, bio je to jedan veoma lep „susret“.
Moram da priznam da nisam uspela da pronađem zašto su pojedini grindovi provirivali iz vode, ali evo makar video-snimka gde se sve ovo vidi u pokretu.
Posle ovog divnog susreta, odvezli smo se do ostrva na kojem se nalazi Male, glavni grad Maldiva. Ostrvo pripada atolu Severni Male. Mada grad ima tek nešto preko 200.000 stanovnika, zbog veličine raspoloživog prostora na ovom malom ostrvu, ovde je jedna od najvećih gustina naseljenosti na svetu.
Nas je na pristaništu sačekao lokalni vodič, pa smo sa njim krenuli u šetnju. Prvo smo hodajući po šetalištu na obali ostrva prošli pored Trga republike gde se na visokom jarbolu može videti i nacionalna zastava.
Zatim smo došli do zgrade koja predstavlja zvanični ured predsednika države.
Odmah iza ove zgrade, uvukli smo se u ulice grada i tu smo prvo prošli pored par zgrada u kojima se nalaze različita ministarstva.
Mada na Maleu ima dosta automobila, a i ostrvo je mostom spojeno sa susednim ostrvom na kojem je i međunarodni aerodrom, stekla sam utisak da je glavno prevozno sredstvo – motor.
Na prethodnoj slici se nešto dalje vidi i jedno od najpoštovanijih mesta na Maleu, a to je Medu Zijaraij.
U pitanju je neka vrsta mauzoleja gde se zapravo nalazi grob poznatog učenog Marokanca, Abu al-Barakata Jusuf al-Barbarija za koga se smatra da je 1153. godine doneo islam na Maldive i da je tom prilikom lokalno stanovništvo iz budizma preobratio u islam.
Ovo mesto se nalazi u okviru istog bloka gde je i zvanična rezidencija predsednika Maldiva i nekada su ovi posedi bili spojeni, ali je danas mauzolej ipak odvojen. Dakle, na istoj strani ulice se nalazi i ulaz u predsedničku rezidenciju koja se naziva Muliage.
Prekoputa ovog bloka i ova dva znamenita mesta, nalazi se još jedno veoma značajno mesto, a to je Džamija petak u Maleu, koja je ovaj naziv dobila po petku – danu u nedelji koji se u Islamu smatra najvažnijim i svetim danom.
To je jedna od najstarijih džamija u Maleu. Sagrađena je od koralnog kamena i izuzetno bogato dekorisana. Što se tiče koralnog kamena, posebna vrsta grebenskog korala seče se dok je koral još živ i u vodi, i on je tada mekan, ali kada se ovi komadi osuše oni postaju tvrdi i sasvim dobro služe za izgradnju, a takođe mogu i da se dodatno obrađuju.
Zbog ovoga se Džamija petak u Maleu, sa još pet drugih džamija na Maldivima, nalazi na UNESKO-ovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.
Izgradnja džamije je krenula 1656. godine, a njen minaret je završen 1674. godine.
U okviru ograđenog prostora koji pripada džamiji, mogu da se vide i neki drugi, bogato dekorisani objekti, kao i groblje.
Šetnju po istorijskom delu Malea smo nastavili u pravcu obližnjeg parka i tu smo prvo prošli pored zgrade Narodne biblioteke i Nacionalne umetničke galerije.
Odmah posle ove zgrade se dolazi do trga gde se može videti Spomenik pobedi.
Naime, 3. novembra 1988. godine, došlo je do pokušaja državnog udara uz pomoć plaćenika iz redova Tamilskih tigrova sa Sri Lanke. Zahvaljujući pomoći indijske vojske, stvari su vrlo brzo vraćene u normalu, a napadači su ili pobegli, ili su ubijeni, ili su uhapšeni.
Sa ovog platoa se ulazi i u Sultanov park, veoma prijatno i vrlo zeleno mesto za boravak i odmor.
U okviru parka se vidi i zgrada starog Narodnog muzeja, a tu je nekada bila i sultanova palata. Naime, Maldivi su do 1965. godine bili britanski protektorat i tada je na vlasti bio sultan, ali su 1968. godine postali republika.
U parku sam uspela da uočim i dva zanimljiva žitelja. Jedan je bio papagaj – mislim da je u pitanju mali aleksandar (Psittacula krameri) – ali nisam uspela da napravim bolju fotografiju.
Drugi je bio indijska leteća lisica (Pteropus medius), jedna od najvećih vrsta slepih miševa, koja se fino okačila o jednu granu da bi tako prespavala.
Posle kraće šetnje po parku, ponovo smo se okupili na platou, a odatle je lepo mogao da se vidi minaret džamije koja se nalazi u okviru Islamskog centra i to je najveća džamija na Maldivima.
U okviru centra se nalazi i sala za konferencije, biblioteka, razne kancelarije, a tu je i Ministarstvo za islamska pitanja.
Odavde smo nastavili dalje da šetamo, pa smo prošli preko Trga republike, a zatim došli i do dela gde su pijace. Prvo smo svratili na kratko na riblju pijacu. Pardon, ja sam samo svratila, pošto se ostalim članovima grupe nije dopadao miris.
Meni to nije ni najmanje smetalo, već sam bila i impresionirana svežinom ulova – uostalom, ribarski čamci pristaju već kod druge strane ulice.
Ali, riba može ovde da se kupi i u sušenom izdanju.
Čitava grupa je otišla do kraja doka i tu smo ponovo mogli da vidimo raže.
Kratko smo ovde fotografisali, a onda ušli u pijacu sa voćem, povrćem i ostalim sitnicama. Bilo je tu ponovo betel-oraha i lišća sa kojim se žvaće, ali bilo je tu i puno papaja, manga, marakuja, itd. Sve se ovo uglavnom uvozi, ali je ipak bilo ukusno.
Posle ovoga smo se vratili do našeg brzog čamca i njime prebacili do susednog ostrva gde se nalazi međunarodni aerodrom.
U zaključku, mada sam ovde boravila samo nedelju dana, izleti i dešavanja su bili toliko intenzivni, da sam uspela i da se dobro odmorim, ali i da vidim puno različitih stvari i doživim veoma zanimljive avanture. Pa ipak, kada se pogleda mapa Maldiva i mesta koja sam posetila na ovom putovanju, jasno je da ovde postoji potencijal i za vraćanje. Ko zna? Možda jednog dana...