Maroko 2010, 11. deo (Marakeš)

Marakeš je najstariji od četiri kraljevska grada Maroka. Već sam pominjala dva, Meknes i Fes, a u četvrti, Rabat, nisam išla tokom ovog putovanja 2010. godine.

Uzgred, evo i karte koja pokazuje gde jesam išla.

Što se Marakeša tiče, on je osnovan 1071. godine i tada je postao glavni grad Maroka. Taj status je imao tokom dva naredna veka (do 1244. godine), ali i kasnije u XVI i XVII veku, i u više navrata nakon tog perioda. Suština je da je bio glavni grad tokom vladavine četiri dinastije i to mu svakako daje na značaju.

Zanimljivo je da Marakeš na jeziku Berbera znači „Božja zemlja“, a takođe i naziv čitave zemlje (Maroko) potiče od španskog naziva ovog grada – Maruekos.

Kao i u ostalim većim gradovima u Maroku, i u Marakešu postoji medina, tj, stari deo grada. Zbog značaja samog Marakeša, ali i lepote graditeljskih i umetničkih ostvarenja, Medina u Marakešu je upisana na Uneskovu Listu svetske baštine.

Ja sam, dakle, posle duže vožnje međugradskim autobusom ovde stigla iz Uarzazata, pa sam se uskoro smestila u hotel, a zatim i izašla napolje da bih malo prošetala i pojela nešto pre odlaska na spavanje.

Hotel mi je bio u savremenom delu Marakeša, pa sam tako u okolini mogla da vidim i razne moderne građevine i to je ono što Marakeš kao veliki grad nudi. On takođe nudi i užasnu buku, gužvu u saobraćaju i sl, mada je moguće da su moji utisci bili posebno naglašeni posle nekoliko dana provedenih u miru koji postoji u manjim mestima.

Međutim, postoji još nešto što Marakeš nudi, a na šta nisam naišla u drugim marokanskim gradovima. Bila je to mogućnost da kao žena sednem za sto koji se nalazi na terasi, tj, u bašti ili prednjem delu kafea ili restorana.

Već sam više puta pominjala da ja nisam neka feministkinja, ali je ovo bilo prilično upadljivo 2010. godine i moram da priznam i da mi je prijalo. Najviše zbog toga što odatle mogu da posmatram grad, ljude i dešavanja, a ne unutrašnju dekoraciju nekog manjeg prostora. Ne znam da li su se stvari u međuvremenu promenile na jednu ili na drugu stranu.

Pošto sam relativno rano legla, tako sam se relativno rano i probudila krenuvši lagano da se pripremam za obilazak grada. Postojala je jedna odlična stvar vezana za ovaj dan – nisam se nikuda prebacivala autobusom. Dakle, bez posebne žurbe prvo sam sišla na doručak, čitala malo o Marakešu i pravila planove, ali oni nisu bili posebno ambiciozni.

U nekom trenutku sam izašla napolje i lagano krenula ka Medini. Bilo je poprilično hladno i meni je moja ćebe-jakna vrlo dobro došla. U početku je bilo oblačno, ali su se u međuvremenu oblaci uglavnom razišli.

Prvo sam prolazila kroz novi deo grada, koji se tako i zove – Novi grad, tj, Vil Nuvel (Ville Nouvelle). U okviru njega je i centralni deo za šoping koji se zove Geliz (Gueliz), jer je Marakeš izrazito turistički grad.

Marakeš, detalj

Mene to uopšte nije zanimalo, već sam se uputila ka Medini.

Marakeš, detalj

U daljini sam mogla da vidim impresivni minaret džamije Kutubija.

Marakeš, detalj

Ipak, pre nego što stigla do džamije Kutubija prošla sam i pored zidina starog Marakeša.

Marakeš, detalj

Sa površinom od oko 700 hektara, Medina u Marakešu je znatno veća u odnosu na medine koje sam prethodno posetila. Postoji još jedna zanimljiva razlika, a to je da u okviru Medine u Marakešu postoje i veliki trgovi. Ostale medine se uglavnom sastoje od gusto zbijenih građevina.

Nakon osnovanja od strane Almoravida, berberske i mavasko-španske dinastije poreklom iz Sahare, Marakeš je i dugo vremena nakon toga ostao politički, privredni i kulturni centar zemlje. Već sam pomenula da je to bio glavni grad Maroka i tokom vladavine pripadnika još tri dinastije.

Sve ovo je dovelo do toga da se danas u Medini u Marakešu mogu videti brojni impresivni spomenici iz ranijih vremena. Tu su zidine, kazba, monumentalne kapije, ali i džamija Kutubija.

Džamija Kutubija

U pitanju je najveća džamija u Marakešu, podignuta u okviru medine, a u blizini velikog trga i pijace Džema el-Fna.

Džamija Kutubija

Džamija je osnovana 1147, kada je Marakeš već osvojila druga dinastija po redu (Almohadi), a 1158. godine podignuta nova verzija džamije, s tim da je minaret završen oko 1195. godine. Upravo ta druga verzija može danas da se vidi. Minaret je visok 77 m i bogato je ukrašen, a na vrhu se nalaze metalne kugle.

Džamija Kutubija, detalj

Davnih dana, kada sam bila dete, jako sam volela da čitam bajke, a tada je u Jugoslaviji postojalo jedno izvanredno izdanje, čitava serija knjiga za decu sa bajkama sveta. Ja sam, naravno, prvobitno odrasla na srpskim narodnim bajkama i bajkama braće Grim, ali sam kasnije jednostavno obožavala da čitam bajke sa raznih krajeva sveta. Možda se tada i rodila moja neutoljiva žeđ za putovanjima i posetama dalekim zemljama. Ne znam. Ali ono što znam jeste da su mi posebno drage bile afganistanske bajke, kao i marokanske. Jedna od tih marokanskih bajki je govorila o nekoj sultaniji koja je svoj nakit sakrila u jednu od ovih metalnih lopti koje se nalaze na vrhu minareta džamije Kutubija.

Bilo kako bilo, pristup unutrašnjosti džamije je dozvoljen samo Muslimanima u vreme molitvi. Dakle, ja sam posmatrala džamiju, pre svega njen impresivni minaret, samo sa spoljašnje strane, a onda sam krenula ka trgu i pijaci Džema el-Fna.

Džamija Kutubija

Trg Džema el-Fna je udaljen od džamije Kutubija oko 500 m i to je jedan impresivan i veoma veliki brisani prostor u okviru Medine koji praktično predstavlja središte društvenog života u okviru medine. Tu se po ceo dan nešto dešava, uz prisustvo raznih uličnih izvođača, a postoje i tezge po obodu trga. Što se tiče uličnih izvođača, tu ima onih koji su više po ukusu lokalnog stanovništva i onih koji su više namenjeni strancima. Osim muzičara, tu su i pripovedači, izvođači sa životinjama (npr, majmunima i zmijama), akrobate, itd. Trg je posebno živ uveče kada čitav prostor biva prekriven tezgama. Ipak, ja sam ovde prvo stigla pre podne.

Trg Džema el-Fna

Trg Džema el-Fna, detalj

Praktično od trga kreću i sukovi koji nude raznovrsnu, zanimljivu, šarenu i obično prilično kvalitetnu robu.

Treba samo pogledati fotografije koje sam snimila šetajući kroz sukove da bi se videlo koliko ovo mesto može biti zanimljivo. Pošto mene sama kupovina nije posebno privlačila, u početku mi je sve ovo bilo previše napadno za sistem i oči, toliko mnoštvo detalja, boja i predmeta, ali sam se ubrzo opustila i svakako uživala u prizorima.

Marakeš, detalj

Mada postoji i deo sa šarenom robom i suvenirima, pre svega za brojne turiste, sukovi su, kao delovi pijace, obično organizovani tematski. Tako sam prošla i kroz suk sa tepisima, a nešto kasnije i kroz suk sa raznobojnom tkanom robom u vidu marama i ešarpa.

Marakeš, detalj

Zatim sam krenula da malo šetam i gotovo „običnim“ ulicama medine, a tu sam se najviše divila kapijama, mada postoji i veliko mnoštvo drugih slikovitih detalja.

Takođe sam mogla i ovde da vidim da je veliki deo medine obojen u nijansu bledo crvene boje. Naime, zidine grada podignute u XII veku, kao i različiti objekti sagrađeni kasnije, napravljeni su od crvenog peščara, pa je grad dobio nadimak „Crveni grad“. Ovo sve posebno dolazi do izražaja nekih dana kada sunce zalazi i specifično baca svoje zrake na Medinu u Marakešu, pa onda crvena boja još više dolazi do izražaja.

Marakeš, detalj

Mada u okviru Medine u Marakešu postoje veoma zanimljivi objekti, poput džamija, medresa i slično, ja prilikom svoje posete nisam bila posebno zainteresovana da ih pojedinačno obilazim (sa ulaskom unutra ili ne). Mnoge od njih samo delimično mogu da se vide iz tesnih ulica, pa se onda nisam previše ni trudila oko njihove identifikacije.

Marakeš, detalj

Ja sam poprilično opušteno krenula kroz sukove i medinu, i mada mi je bilo jasno da sam pokrila samo relativno mali deo starog grada, odmah mogu da kažem da sam se izgubila i da sam morala da napravim par krugova pre nego što sam uspela da pronađem mesto da izađem iz tog „lavirinta“. Da budem iskrena, čak sam morala da pitam lokalne prodavce gde mogu da izađem. Ovo mi je bilo i zanimljivo, i zabavno, ali i čudno. Već sam ranije pomenula, kada sam pričala o Fesu da se obično Medina u Fesu smatra komplikovanom za snalaženje, a ja sam tamo bila kao riba u vodi. To apsolutno nije bio slučaj u Marakešu, ali nisam zbog toga ni trunku manje uživala.

Kada sam se izvukla iz „ralja“ sukova i medine, već je bilo rano popodne, a ja sam bila i pomalo gladna. Zato sam otišla u jedan restoran koji je imao terasu na vrhu zgrade, pa sam odatle imala i dobar pogled, a i naručila sam jela koja su tipična za Maroko.

Marakeš, detalj

Ovom prilikom sam naručila tipičan „dnevni meni“ namenjen za turiste. Ideja je bila da konačno probam neka tipična ili tradicionalna marokanska jela. Bilo mi je jasno da ovo nije neki izvanredan restoran sa vrhunskim kuvarima, ali ja se i tako i tako nisam razumela u marokansku hranu, pa onda nije ni bilo neke brige. Štaviše, bilo je zabave, ali sam nju nekako napravila sama za sebe. O tome ubrzo.

Za početak sam dobila tanjir poznate marokanske čorbe – Harira.

Čorba harira u Marakešu

Ne znam šta bi o njoj mislila neka tradicionalno nastrojena Marokanka, ali čorba je bila sasvim ukusna, barem što se mene ticalo.

Kasnije sam kod kuće uspela da napravim i svoju verziju. I dalje ne znam šta bi o tome mislila neka Marokanka, ali je meni i moja verzija čorbe sasvim dobra. Mada ova supa može da se pravi i od junećeg mesa, ja sam napravila vegetarijansku verziju. Evo i recepta:

Moja verzija supe harira poslužena u tanjiru koji sam takođe ja napravila

ČORBA HARIRA

1 veća glavica crnog luka
1 šargarepa
50 g celera
4 sitno iseckana čena belog luka
začini: 1,5 kašičice mlevenog bibera, 1,5 kašičica mlevene kurkume, 1 kašičica kumina, 0,5 kašičice mlevenog đumbira, 0,5 kašičice mlevenog cimeta, 0,5 kašičice kajenske paprike i 0,5 kašičice mlevenog zrna korijandera, 1 kašičica harisa-paste
600 g svežeg paradajza
3 kašike pirea od paradajza
1 šolja smeđeg sočiva
1 šolja narandžastog sočiva
300 g obarene leblebije
1,5 litara pileće supe ili supe od povrća
50 g pirinča

U dubokoj šerpi sa debelim dnom, zagrejati ulje na srednjoj vatri, a onda dodati seckani crni luk, šargarepu i celer. Posoliti i propržiti dok malo ne omekša.

Dodati seckati beli luk i sve začine, pa propržiti još par minuta uz mešanje, da ne izgori.

Dodati seckani paradajz, pire od paradajza, obe vrste sočiva i leblebiju. Kuvati još oko 5 minuta.

Naliti bistrom supom i pojačati temperaturu, a kada proključa, ponovo sniziti temperaturu. Kuvati oko pola sata. Po potrebi dodati još malo soli.

Zatim dodati i pirinač, pa kuvati još 15-ak minuta dok se pirinač skroz ne skuva.

Služiti sa listovima korijandera i kriškama limuna.

Što se tiče ostatka ručka u Marakešu, i to je bilo vrlo tradicionalno, ali i zabavno.

Naime, još pre nego što sam krenula na ovaj put, pogledala sam jedan svoj izvanredan kuvar sa receptima sa svih strana sveta i tada sam prvi put saznala za bastilju ili pastilju; mogu se naći oba naziva, a radi se o marokanskoj piti sa mesom.

U tom sjajnom kuvaru je dat recept uz korišćenje mesa od – goluba. Čak sam naišla i na podatak da se najtradicionalnija bastilja od golubijeg mesa može naći u Fesu i tamo sam se prilikom šetnje po medini raspitivala gde to mogu da probam, ali su me svi bledo gledali. Izgleda da se bastilja sa golubijim mesom više ne pravi, već se to danas radi sa piletinom.

I sve je to u redu, ali taj moj recept iz tog divnog kuvara u kojem čak ima i sjajna fotografija nije naglasio jedan važan detalj koji je upravo imao svoju ulogu tokom ovog ručka u Marakešu.

Naime, meni su posle čorbe harira odmah doneli dva tanjira sa hranom. U jednom je bio tažin, to mi je bilo jasno, a u drugom je bio neki zamotuljak od tankih kora preko kojeg je bila napravljena šara sasvim jasno od šećera u prahu i cimeta.

Ja sam kelneru rekla da mi je još rano za desert, a on mi je objasnio da to nije desert već je upravo to – bastilja.

Prosula sam se od smeha na svoje neznanje, mada me nije sramota da priznam.

U svakom slučaju, pošto je bastilja bila nešto poput toplog predjela, prvo sam krenula da nju jedem veoma sumnjičava zbog tog šećera u prahu i cimeta, obzirom da je u pitanju slana pita od mesa!

Bilo je to jedno od najukusnijih jela koja sam probala u životu!!!

Ta kombinacija slanog, sa dodacima slatkoj je bila apsolutno izvanredna i od tada sam krenula da planiram da je i sama napravim kod kuće. Stvar je bila olakšana činjenicom da ne moram da jurim golubove po Beogradu, mada ih ima, a i nisu mi dragi, već mogu da jelo pravim sa piletinom.

Recept ću dati u nekim od narednih nastavaka priča sa putovanja po Maroku 2010. godine, a za sada evo slika jela koja su bila deo mog ručka u Marakešu.

Bastilja u Marakešu

Tažin u Marakešu

Menu