Završivši obilazak Istorijskog grada Meknesa, vratila sam se u novi grad i tu popila kafu na jednoj terasi sa lepim pogledom.
Ali, nisam tu mogla baš previše dugo da se zadržavam. Trebalo je da vidim kako i kada ću narednog dana da se prebacim do grada Tetuana na severu zemlje, pošto je to bilo moje sledeće odredište.
Dakle, otišla sam peške do autobuske stanice CTM u novom delu Meknesa (istočno od mog hotela u centru). To su 2010. godine bili bolji, udobniji autobusi, što meni nije bilo presudno, ali mi je to preporučio recepcioner u hotelu u kojem sam odsedala. Međutim, onda se ispostavilo da oni nemaju liniju za Tetuan.
Tu je krenula blaga panika, pa sam uhvatila taksi da me vozi na glavnu autobusku stanicu koja je bila na sasvim drugom kraju grada, skroz zapadno od starog grada i Medine.
Vozač je govorio osnovni francuski (uostalom kao i ja), ali se pravio da ne razume, pa sam mu dala adresu mog hotela koji je bio usput, tako da je moj recepcioner mogao tačno da mu kaže kuda da me vodi.
Ja sam u međuvremenu upoznala Meknes dovoljno da znam osnovne pravce. On naravno nije prošao direktnim putem, već okolo-naokolo (skoro duplo duže). Vidim ja to, ali nema veze. Bilo mi je bitno da stignem na stanicu međugradskih autobusa. Na stanici se ispostavilo da ne mogu da odmah kupim kartu već tek sutra, ali sam makar saznala da autobus kreće u 12:00.
Kažem ja taksisti (on me je čekao) da vozi direktno kroz Medinu, čak je i tu hteo da me voza levo-desno do nekih drugih hotela, ali sam mu davala uputstva. Na kraju mu kažem da vozi u aveniju Hasan II (samo pravo u tom trenutku), a on skrene desno, pa me proveze još 1,5 km. E tu sam već izgubila živce.
Poenta UOPŠTE nije bila u parama koje sam na kraju dala – sve je to koštalo značajno manje u odnosu na ono koliko plaćam taksi kod kuće, ali me to sitno vaćarenje baš nerviralo. Osim toga, želela sam i da što pre izađem iz taksija, a ne da se njime vozam naokolo.
Čak na kraju navodno nije imao para da mi vrati kusur kako treba (jer nisam htela da mu ostavim napojnicu), a u stvari sve je to pokazalo da je velika budala. On bi od mene kroz tu napojnicu dobio više nego sve to što je „zaradio“ nečasnim obavljanjem svog posla. Ali, sitna duša je sitna duša. Jadan čovek – ne može da se suzdrži. Ne znam zašto taksisti na puno mesta u svetu znaju da budu tako sitni. Da ne bude zabune – i u mom sopstvenom gradu, pogotovo ako su klijenti stranci i ne znaju lokalne običaje, cene i pravce. Takođe sam imala loša iskustva i sa taksistima u zapadnoevropskim zemljama koje važe za jako uređene.
S druge strane, tog dana je prodavac maslina u Medini koji mi je čak i pozirao dao da besplatno probam masline. Ja sam htela da ih kupim, on hteo da mi ih da besplatno (u pitanju je bio pregršt maslina), a ja htela da mu napravim makar mali pazar, jer je bio ljubazan. Pitam ga koliko, on posle razjašnjenja ko je šta hteo, kaže da dam 2 dirhama. Ja mu dam 5 i kažem da je to u redu, a on kaže ne i sa osmehom i pun ljubaznosti mi vrati 3. Ja bih mu kupila još maslina, ali nisam znala šta da radim sa njima. Ove što sam dobila sam povremeno jela u toku dana, ali ostalo ih je na kraju još.
Sve u svemu, posle konačnog povratka u novi deo grada, svratila sam u poslastičarnicu gde sam pojela neke slatkiše i popila sok od jabuka – više kao frape u kome se jabuke ni ne osećaju.
Zamena za večeru u Meknesu
Zatim sam svratila u internet kafe da se javim kome treba, a onda sam se vratila u hotel na razgovor sa recepcionerom sa kojim sam imala dogovor da će mi pokazati neki svoj prevod. Naime, ustanovili smo da smo kolege (i on je završio engleski jezik na fakultetu), pa smo tako krenuli u priču.
On je svojevremeno kao deo svog diplomskog rada uradio prevod neke priče sa arapskog na engleski, uz predgovor, tj, komentare, i to je bilo ukoričeno. Kako smo to pomenuli prethodnog dana, on je to pronašao kod kuće, pa mi je doneo da pročitam.
Ali, pre toga smo seli u predvorju hotela i pričali sigurno oko sat vremena o raznim stvarima, filosofiji, životnim okolnostima, itd. Bilo je to jedno izuzetno zanimljivo iskustvo, a takođe mi je dalo i jedan veoma specifičan uvid u neke lokalne običaje i odnose između ljudi.
Ja sam ga pitala da li ima decu (nekako mi se podrazumevalo da ima ženu) i tako je suštinski krenula priča sa Džamalom.
Rekao je da nema decu, a i da je njegova žena starija od njega par godina i ne može da ima decu. A onda je nastavio...
U nekom trenutku je njegova sestra rekla njegovoj ženi da to tako ne može i da Džamal mora da uzme još jednu, mlađu ženu koja može da mu da decu, pa se onda njegova žena naljutila i vratila se kod svojih roditelja. Džamal je jako patio i jedva je uspeo da ubedi svoju ženu da se vrati kod njega, a o mlađoj drugoj ženi i deci više nije bilo priče. Sada je, kako mi je rekao, on veoma srećan i njegova žena je jako dobra, vodi računa o njemu i održava kuću.
Od svega što smo nas dvoje tom prilikom pričali, ova njegova lična priča mi je bila najupečatljivija. Verovatno zato što krši stereotipe koje mi imamo o odnosima žena i muškaraca u muslimanskom svetu. Kao i svuda, odnosi su raznovrsni i svaka vrsta generalizacije može da ima smisla do izvesne mere, ali svakako postoje i značajni i upadljivi izuzeci.
U nekom trenutku sam se ja ipak povukla u svoju sobu, jer je trebalo i da se spakujem, ali i da operem kosu, a posle sam pregledala prevod koji mi je Džamal dao sa povremenim zadržavanjima na nasumično odabranim detaljima (bilo je to prilično dugo štivo i bila bi mi potrebna skoro čitava noć da ga propisno pročitam). Narednog dana sam mu na papiru napisala poruku, pohvalila ga i to sam mu sve sa prevodom, po dogovoru, ostavila na recepciji kada sam krenula iz hotela.
U međuvremenu sam otišla na doručak, gde sam konačno krenula da se osećam snažnije i spremnije da jedem.
Jako mi je prijalo da su mi doneli i dva puta po bočicu (oko 2,5 dl) sveže ceđenog soka od pomorandže – hmmm... pitala sam se da li je dobro popiti pola litre sveže ceđenog soka od pomorandže. Da li čovek može da pretera sa dobrim i zdravim stvarima?
U svakom slučaju, imala sam slobodno par sati, pa sam otišla da promenim pare, u internet kafe i da malo prošetam. Dan je bio divan – sunčan i prijatno topao, tako da mi je to opušteno i mirno jutro prijalo.
Meknes
Već oko 11 sati sam uhvatila taksi i prebacila se do glavne autobuske stanice (Gare routiere). Tamo sam kupila kartu za Tetuan, pa sam sela u ženski deo čekaonice. Kao što mi je i rečeno prethodnog dana, autobus je trebalo da krene oko 12, ali ja se uglavnom vodim stavom „bolje da ja čekam autobus nego on mene.“
U svakom slučaju, čovek na šalteru mi je rekao da autobus vozi 4,5 sata, što mi se činilo kao dobro jer je to značilo da stižem u Tetuan za videla. Udaljenost između Meknesa i Tetuana je oko 250 km i to je sve imalo smisla.
Evo i karte koja prikazuje koja sam sve mesta obišla u Maroku tokom ovog putovanja u rano proleće 2010. godine, a i gde se nalaze ta mesta.
Kako će se ispostaviti, vozila sam se 6,5 sati umesto tih najavljenih 4,5. Stvar, tj., problem je bio u najavi koja je bila preterano optimistična, da ne kažem lažna. Ono što je zanimljivo jeste da su putevi sasvim dobri, a i autobus nije delovao kao da je u fazi raspadanja. Zato uopšte ne znam zašto je išao toliko sporo, tek prvih 40 km smo vozili sat i po!!!
Ali, pošto ništa ja tu nisam mogla da uradim, gledala sam kroz prozor i uživala u prizorima koje sam videla i predelima kroz koje smo prolazili.
Tako sam prošla i pored grada Mula Idris, a sa suprotne strane puta, par kilometara dalje, je bio i Volubilis. O mojoj poseti ovom arheološkom lokalitetu može da se čita u: https://svudapodji.com/maroko-2/.
Na putu od Meknesa do Tetuana
Ponovo sam bila zadivljena količinom zelenila koje sam videla pored puta. Mislim da to nije samo zato što je u prethodnom periodu palo dosta kiše – sudeći po vidljivo obrađenim poljima jasno je da je u ovom delu Maroka uglavnom takva klima koja omogućava razvijenu poljoprivrednu proizvodnju.
Na putu od Meknesa do Tetuana
Pošto je put bio dug, onda su se pravile i pauze, pa sam tako snimila jedan prizor sa hranom. Tu sam izašla iz autobusa da protegnem noge, ali nisam bila gladna, pa tako nisam ni gledala šta bih mogla da pojedem.
Na putu od Meknesa do Tetuana
Usput smo prolazili i pored reka, a kako smo išli dalje ka severu tako smo ulazili u područje planinskog venca Rif. Atlas se prostire više na istoku i jugu Maroka.
Na putu od Meknesa do Tetuana
Na putu od Meknesa do Tetuana
Na putu od Meknesa do Tetuana
Mada se činilo da putu nikada kraja, u jednom trenutku smo ipak stigli u Tetuan. Ovo nije veliki grad i ja sam na osnovu podataka iz svog vodiča mislila da se stanica nalazi blizu „hotelskog dela“ što bi mi olakšalo i ubrzalo čitavu stvar, ali se ispostavilo da je autobuska stanica izmeštena. Ipak sam se fino snašla. Prespavala sam u hotelu koji je veoma skroman (u sobi sam imala lavabo, ali su toalet i kupatilo bili na spratu). Međutim, nisam ni htela ništa bolje, jer bukvalno samo sam prespavala tu. Za toliko je bio super.
Požurila sam koliko sam mogla, pa sam izašla i malo prošetala po pešačkoj ulici i otišla na veliki sendvič kao večeru, ali i na kolače. Usput sam napravila i par fotografija, ali one više služe kao podsetnik da sam izašla da prošetam te večeri nego što istinski nešto ilustruju.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Pošto sam već narednog dana morala da idem dalje, a to je podrazumevalo još jedan dugačak dan u prevozu, čak i duži od ovoga, plan za obilazak Tetuana je bio poprilično originalan i neuobičajen.
Autobus mi je kretao u 9 ujutru, pa sam smislila da ustanem već u 6 ujutru. Posle sam se predomislila, jer nije imalo smisla. Sunce izlazi oko 6.30, a ja sam na ulici bila već u 6.50 i tada sam krenula sa obilaskom.
Moram ovde i da objasnim zašto sam uopšte i želela da dođem u Tetuan.
Naime, Medina u Tetuanu je upisana na Uneskovu Listu svetske baštine. Ja već godinama tu listu koristim kao jedan od važnih izvora prilikom osmišljavanja svojih putovanja i onoga što na njima želim da vidim ili posetim. Tako sam došla i do ovog grada.
Mada su prva naselja u ovom delu današnjeg Maroka osnovana još u III veku p.n.e, Tetuan je bio posebno važan tokom islamskog perioda, odnosno od VIII veka nadalje, jer se tu nalazila glavna tačka veze između Maroka i Andaluzije. Dakle, ovo sve vraća priču u vreme kada su Mavari vladali jugom Španije.
Vremenom je Tetuan u par navrata stradao u napadima Evropljana (Španaca i Portugalaca), da bi nakon što su Španci povratili teritorije u Andaluziji (do kraja XV veka), izbeglice iz tog dela Pirinejskog poluostrva ovde obnovili grad. To je upravo i dovelo do jakog i jasnog andaluzijskog uticaja.
Medina u Tetuanu je jedna od najmanjih u Maroku (da podsetim, medina je naziv za stari deo severnoafričkog grada okružen zidinama), ali se takođe smatra i najkompletnijom. Dužina istorijskih zidina je oko 5 metara, a pristup Medini ide kroz sedam kapija. Glavne ulice povezuju te kapije, a postoje i otvoreni prostori poput većih ili manjih trgova. Osim toga, tu su i javne zgrade, džamije, zanatski i trgovački delovi starog grada, kao i mreža manjih ulica i prolaza koji vode do stambenih delova.
Dakle, ja sam ovde došla da bih videla tu Medinu, ali sam nažalost imala samo vrlo malo vremena rano ujutru, jer jednostavno nisam mogla da se ovde duže zadržavam imajući u vidu šta sam još htela da posetim.
Ovde sam, kao što sam rekla, u šetnju po gradu krenula pre 7 ujutru i tada su ulice u velikoj meri bile mirne i puste.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Obilazak Tetuana sam započela od trga ispred Kraljevske palate. U vreme moje posete trg se zvao Hasan II, ali koliko sada vidim ovaj otvoreni prostor se zove Mišuarov trg.
Ovde sam došla i prethodno veče i tada je tu bila ogromna gužva, a takođe nije moglo ni da se izađe na trg. Sudeći po gardi koja je u to vreme tu stajala, pomislila sam da je verovatno kralj ili barem neko iz kraljevske porodice tu boravio.
Ovog jutra sam stala sa strane i malo sam počela da snimam video-kamerom, ali mi je jedan čuvar pokazao da ne smem da snimam palatu, pa sam prestala. Ipak, iz tih nekoliko trenutaka koliko mi je kamera bila uključena uspela sam da izvučem jednu fotografiju na kojoj se vidi pročelje palate.
Tetuan, detalj
Sada sam kroz kapiju Bab er-Ruah (Bab er-Rouah) koja predstavlja glavni ulaz ušla u Medinu. Međutim, nju nisam mogla da snimim jer čuvari nisu dozvoljavali da se snime ni bočni zidovi kraljevske palate, mada se meni činilo da tu nema ničeg zanimljivog.
Ipak, nastavila sam dalje jednom od glavnih ulica i tu postoji niz radnji, ali su one ovako rano ujutru sve bile zatvorene.
Tetuan, detalj
Šetajući gotovo pustim ulicama, obraćala sam pažnju na razne detalje.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Ja sam ovde htela da odem na jedno sasvim određeno mesto, ali su vrlo brzu ulice počele da se izvijaju i skreću, i ja više uopšte nisam imala nikakvu orijentaciju.
Tetuan, detalj
Prošla sam i u blizini jedne džamije, ali uopšte nisam znala o kojoj se džamiji radi.
Tetuan, detalj
Ali, to me nije sprečavalo da uživam u detaljima i snimam ih, pogotovo kad su bili lepi poput ulaza koji se mogu videti na sledećoj fotografiji.
Tetuan, detalj
I onda sam, gotovo čudesno, izašla baš tamo gde je trebalo, a to je kod kapije Bab el-Okla. U pitanju je kapija na istočnoj strani Medine, koja se sastoji od dva prolaza. Zanimljivo je i da su radi ukrasa poređani i stari topovi po vrhu zidina.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Zatim sam sa spoljašnje strane zidina Medine otišla do još jedne kapije na severoistoku starog grada, a to je Bab es-Saida.
Tetuan, detalj
Kroz nju sam se ponovo vratila u prostor Medine, pa sam uskoro došla i do Saidi džamije u okviru Medine u Tetuanu.
Tetuan, detalj
U okviru Medine u Tetuanu postoji oko 20 džamija, a upravo se Saidi džamija, kao i Velika džamija izdvajaju. Ipak, nemuslimanima nije dozvoljeno da ulaze u džamije u Maroku, pa samim tim ne mogu ništa da kažem o unutrašnjosti ovih bogomolja. Možda se situacija promenila u međuvremenu, ali tako su stvari stajale 2010. godine.
Zato sam nastavila da idem dalje ulicama Medine, povremeno slikajući, a sve vreme uživajući u slikovitim prizorima.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Pošto ovde ne funkcioniše onaj urbanistički pristup sa velikim trgom, tj, prostorom ispred značajne bogomolje, Veliku džamiju sam mogla da vidim samo kao detalje – impresivan ulaz i delić minareta.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Sada sam već krenula lagano da se vraćam prema zapadnom delu Medine jer sam tu imala nameru da izađem iz starog dela grada i da pređem u noviji. Ipak, usput sam i dalje fotografisala.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Ono što nisam mogla da snimim bio je miris sveže ispečenog peciva koji se pružao iz pekara koje su se otvarale zajedno sa nekim drugim radnjama.
Tetuan, detalj
Ipak, nisam tu svratila na doručak, jer sam već isplanirala da odem na jedno mesto gde mogu da uzmem dobar i obilan jutarnji obrok. Ovog dana je predamnom bilo dugačko putovanje autobusom i trebalo je da se pripremim za to na svaki način.
Tako sam se ponovo vratila do trga ispred Kraljevske palate, a odatle sam krenula Avenijom Mohamed V.
Tetuan, detalj
Ovde sasvim jasno može da se vidi španski uticaj, ali to ne vodi poreklo iz XV veka i izbeglica iz Andaluzije, već je posledica španskog prisustva tokom XX veka. Naime, na osnovu mirovnog sporazuma između Francuske i Španije duž sredozemne obale ustanovljen je Španski protektorat u Maroku (1912-1956) i tada je Tetuan bio glavni grad ove zone.
Tetuan, detalj
Tetuan, detalj
Nesumnjivi španski uticaj može da se vidi i u katoličkoj crkvi (žuta građevina levo, iza palmi, na sledećoj fotografiji) koju su podigli Španci i koja je i dan-danas aktivna.
Tetuan, detalj
Ovde, na trgu Mula El-Mehdi sam ujedno i završila sa obilaženjem Tetuana. Bilo je to ekspresno iskustvo, ali ipak i zadovoljavajuće. Sada sam samo otišla još da doručkujem, a onda sam se vratila do hotela, uzela svoj već spakovani ranac i zatim se prebacila do autobuske stanice. U 09:00 sati sam imala autobus do Al-Hoseime i mada je put duž mora dugačak oko 230 km, autobus je išao preko planina, taj put je bio dug oko 280 km i to zadovoljstvo je trebalo da traje 8 sati!