Dok sam boravila na autobuskoj stanici u Tetuanu, čekajući da mi krene autobus za grad Al-Hoseima, malo sam posmatrala okolinu, a malo sam i razmišljala o svojim opštim utiscima.
Tetuan
Bilo mi je drago da sam ovde i da sve ovo obilazim i da imam ovo iskustvo i da sve ide odlično, ali je postojala jedna stvar koja mi je na izvestan način smetala. Znala sam naravno da je ovo muslimanska zemlja i da tu vlada različita kultura i sl., ali me je pomalo zamarala ta podvojenost muškaraca i žena, i činjenica da o tome treba da vodim računa. Ja uopšte nisam neki borac za ženska prava i već sam pisala o svom stavu na tu temu, ali sam možda ovde i dodatno bila previše „oprezna“ pošto sam putovala sama, nisam znala jezik, pa sam smatrala da treba da budem dodatno „skrušena“, da se držim po strani, da idem sa spuštenim pogledom (jer sam mislila da možda na taj način privlačim manje pažnje), itd.
Poredila sam ovo sa sredinom i kulturom koja postoji i u Latinskoj Americi i u Indiji gde sam takođe putovala. Mada ovde apsolutno nisam imala nikakav problem, ni nagoveštaj, ništa, i često sam pričala i sa muškarcima i svi su bili sasvim ljubazni, ipak sam se osećala nekako čudnije nego, na primer, u Srednjoj Americi gde sam se vozila svim i svačim, gde sam evidentno bila strankinja (ali sam znala jezik), gde nisam smela da izlazim na ulicu posle zalaska sunca jer nije bilo bezbedno, što ovde svakako nije bio problem, ali sam tamo mogla da neobavezno gledam i levo i desno, i to mi je stvaralo osećaj slobode i izvesne opuštenosti. To ovde nije bio slučaj.
Tako sam ja razmišljala tada.
Sada, kada pišem ovaj tekst, 15 godina kasnije, mislim da su ovakva moja razmišljanja bila rezultat neiskustva. Ovo je bio prvi put da sam sama putovala po muslimanskoj zemlji koristeći javni prevoz. Bila sam prethodno već u Emiratima sama, ali sam tada otišla u neki hotel i odatle samo neobavezno šetala po okolini i išla na par organizovanih izleta. Već do kraja ovog putovanja po Maroku 2010. godine bila sam značajno opuštenija, a i kasnije sam putovala sama po Jordanu i apsolutno uživala u svemu tome.
Dakle, što se tiče ovog dana, krenuli smo na vreme i uputili se kroz planinski masif Rif.
Planinski masif Rif
Mada sam povremeno fotografisala kroz prozor dok se autobus kretao, idealno je bilo kada bismo napravili pauzu, pa bih onda izašla iz autobusa i na miru slikala okolinu. Tako je bilo i u jednom mestu posle grada Šefšauena pored kojeg smo samo prošli.
Selo na putu od Tetuana do Al-Hoseime, detalj
Selo na putu od Tetuana do Al-Hoseime, detalj
Selo na putu od Tetuana do Al-Hoseime, detalj
Ovde smo pravili pauzu za ručak, ko je hteo. Ja sam na brzinu završila šta sam imala po pitanju hrane, pa sam opet malo fotografisala okolinu, a onda sam se vratila u autobus i smestila na svoje sedište.
Dok sam tu tako dokona sedela i čekala da krenemo dalje, ponovo sam razmišljala o svojim utiscima o Maroku i nekim drugim delovima sveta gde sam putovala. Morala sam da budem poštena pa da primetim i nešto što je pozitivno ovde u odnosu na Latinsku Ameriku. U Maroku, za vreme pauze u vožnji autobusa, ljudi izađu i svi ostave rančiće i torbe u autobusu. Ja takođe. Doduše torbica oko pasa je išla sa mnom, ali u Južnoj Americi čovek ne sme ni da sanja tako nešto pošto tamo očigledno postoji problem sa krađama ili barem manjkom poverenja u druge.
Ako konkretno poredim ova dva odredišta (pri čemu sam svesna da je jedno država, a drugo kontinent sa više država), utisak mi je bio da i na jednom i na drugom mestu hoće da vaćare turiste, ali to je neka druga stvar. Gotovo stvar trgovine. U ovom slučaju se radi o suštinskom poštenju i poverenju.
Mada sva uopštavanja nose u sebi grešku, ovo je ipak bio moj utisak, a i deo mojih razmišljanja. S druge strane, moram da kažem da sam i u Maroku i u Latinskoj Americi, tamo gde sam putovala, imala istinski veoma fine i srdačne susrete sa lokalnim stanovnicima, a i svuda sam se odlično provela i nigde nisam imala nikakvih problema.
Selo na putu od Tetuana do Al-Hoseime, detalj
U svakom slučaju, u nastavku putovanja prolazili smo kroz divne planinske predele. Povremeno je tu pretežno bio krš, a povremeno pašnjaci i maslinjaci, dok sam na jednom mestu uočila i sneg na vrhu planina.
Planinski masif Rif
U Al-Hoseimu sam stigla oko sat i po kasnije u odnosu na najavljeno vreme. Ja sam ovde došla praktično samo da bih tu provela noć, sa namerom da narednog dana nastavim dalje do planiranog finalnog odredišta u ovom delu putovanja. Zato sam odmah kupila kartu za Nador za naredni dan i na stanici su svi bili izuzetno ljubazni. Tu su se završili moji dobri utisci.
Kako se ispostavilo ranac mi je tokom puta od Tetuana do Al-Hoseime bio zaprljan skoro kao da su ga valjali po blatu. Ja na svu sreću, još od svojih planinarskih dana imam običaj da sve svoje stvari pakujem u najlon-kese, tako da s te strane nije bilo previše brige, ali je ranac bio istinski štrokav.
Kada sam izašla ispred stanice, morala sam da čekam taksi preko 15 minuta. S jedne strane, na početku ih nije bilo puno, a s druge strane odvezli su muškarce. Tek kad sam ostala potpuno sama naišao je jedan koji je bio slobodan.
Tokom ovog putovanja nisam unapred pravila rezervacije (ne znam ni da li je tada postojala mogućnost za tako nešto), već sam koristila knjigu-vodič pa sam tu pronalazila smeštaj čiji opis bi mi se dopao. Onda bih otišla do izabranog hotela i na licu mesta uzela sobu. Tako me je taksista dovezao do hotela koji je u međuvremenu promenio ime, a koji je sada bio zatvoren. I tu me je ostavio bez reči.
Onda sam se odgegala do jednog hotela koji je delovao sasvim u redu. Doduše, bilo mi je čudno da je soba bila sasvim čista, dok u kupatilu nije bila povučena voda posle poslednjeg korišćenja WC-a.
Međutim, kako mi je u tom trenutku ostalo još samo 20-ak minuta do zalaska sunca, na brzinu sam ostavila svoje stvari u hotelskoj sobi, pa sam krenula da malo prošetam i slikam kad sam već tu.
Dok sam žurnim korakom izlazila iz hotela desila mi se jedna stvar koja mi je ostala duboko urezana u sećanje, mada je objektivno bila vrlo površna i kratkotrajna.
Naime, ispred tog hotela su bili stolovi hotelskog restorana/kafea i tu su, naravno, sedeli samo neki muškarci. Ja sam izašla na vrata hotela i odmah sam skrenula pored tih stolova. Međutim, u deliću sekunde moj pogled se povezao za pogledom jednog muškarca za kojeg mi se učinilo da je jedan od najlepših muškaraca koje sam u životu videla. Toliko, da mi je u trenutku zastao dah. Ali, ja sam bila u Maroku, putovala sam sama, a i već sam se izvežbala, pa sam odmah, gotovo instinktivno, pognula glavu i spustila pogled. Kako sam nastavila da hodam, par koraka dalje, kada sam prolazila baš pored stola za kojim je on sedeo, ja sam i dalje pognute glave iskosa ipak pogledala u njegovom pravcu, pa su nam se pogledi ponovo sreli, a tu su bili i laki osmesi. Ipak, nastavila sam dalje i otišla kuda sam se i uputila.
Naravno da ničega tu nije bilo i sve je to ukupno trajalo manje od 5 sekundi, ali mi je ovo ipak ostala veoma lepa i srcu draga uspomena na jedan ljudski „susret“. Život nam donosi razne stvari – doživljaje i iskustva, susrete i „susrete“, izazove, blagoslove i probleme... Neki su upečatljivi, veliki, nezaboravni i nameću se sami po sebi. Drugi su sitni, usputni i zanemarljivi. Pa ipak, volim kada obratim pažnju i na ove druge, jer život nam se uglavnom sastoji upravo od tih sitnih detalja.
Dakle, otišla sam do jednog obližnjeg vidikovca odakle sam mogla da vidim plažu Kemado.
Al-Hoseima
Gradić Al-Hoseima je osnovan 1920. godine od strane nekog španskog oficira kada su Španci ovaj deo teritorije proglasili za svoj. Već sam u prethodnom nastavku priča pominjala španski uticaj u ovom delu afričkog kontinenta, pa je slučaj Al-Hoseime samo još jedan od primera za to. Maroko je nezavisnost dobio 1955. godine i tada je grad krenuo da se lagano razvija, mada ovo i dalje nije veliko mesto. Ovde su glavne privredne aktivnosti ribarstvo i turizam. Ribarstvo je sasvim prirodno, jer je ovo obala Sredozemnog mora, a turizam se razvija zbog više peščanih plaža koje postoje u ovom kraju.
Al-Hoseima
Dan je već polako bio na izmaku, pa sam još snimila video-kamerom okolne ulice i jednu džamiju. Kasnije sam od toga napravila fotografije.
Al-Hoseima
Al-Hoseima
Ja sam sada otišla do jednog restorana iznad mora jer sam htela da jedem, ali nisam mogla da sedim napolju, već unutra. Koliko sam shvatila, čak nije bio ni problem to što sam žensko, nego je valjda napolju bilo za piće. U svakom slučaju, ja sam naručila sendvič i mada sam čekala srazmerno dugo, to mi je ipak bilo neophodno da bih malo obnovila energiju.
Zatim sam se ponovo vratila do vidikovca i snimila plažu noću, a onda sam mogla da se povučem u hotelsku sobu.
Al-Hoseima
Te večeri sam se već oko 10 uspavala i mada ja generalno govoreći dobro spavam, ova noć je bila veoma neobična. Probudila sam se u nekom trenutku (bilo je oko pola 3 ujutru) i to tako što sam se trgnula iz sna u kojem sam bila na ivici da prsnem u smeh od čiste radosti. Toliko mi je radosti bilo u glavi da posle pola sata nisam mogla da se uspavam. Naravno, na kraju sam se i uspavala, ali moram da priznam da mi ta noćna „avantura“ nije smetala. Štaviše, sve mi je to jako prijalo i imala sam utisak da je tajna bila u krevetu, u jastuku,...
Bilo kako bilo, ujutru sam se probudila vrlo rano, pa sam otišla do obližnjeg kafea-pekare da bih tamo doručkovala. Usput sam otišla i na onaj isti vidikovac, a i malo prošetala po okolini.
Al-Hoseima
Zatim sam se vratila u hotel po stvari, pa sam se taksijem prebacila na autobusku stanicu. Recepcioner je i ovde bio izuzetno ljubazan, kao što su bili i ljudi na autobuskoj stanici.
Evo i karte koja prikazuje koja sam sve mesta posetila prilikom ovog putovanja po Maroku (i Španiji !) 2010. godine.
Već sam pomenula da sam imala kupljenu kartu za Nador, a kada sam ovde došla, proverili su mi kartu, smestili me u čist autobus (uključujući i prtljažnik), dok sam ja dobila mesto skroz napred sa divnim pogledom.
Nador, marokanski grad na obali Sredozemnog mora, udaljen je od Al-Hoseime oko 130 km što je značilo da ću se voziti 2-3 sata. Posle prethodnog dana i 8 i po sati vožnje autobusom, to je bilo potpuno zanemarivo.
Vozač je oko svog sedišta napravio mali hram sa plastičnim cvećem, marokanskom zastavom, slikama kraljevske porodice, ali i protivpožarnim aparatom. To mi je sve bilo zanimljivo, ali nisam slikala.
Dan je bio nesimpatično oblačan, ali je makar bilo suvo, dok su predeli povremeno bili veoma neobični.
Na putu od Al-Hoseima do Nadora
Bila sam pomalo i posebno uzbuđena. Ne zato što sam išla u Nador, već zato što sam se iz Nadora odmah prebacivala u Melilju.
Već sam na samom početku ovih priča o putovanju po Maroku 2010. godine pomenula i Melilju i Seutu. Sada ću nešto malo više reći i tome.
Radi se o dve omanje teritorije na samom severu afričkog kontinenta koje su u svakom pogledu deo Španije, baš kao da se nalaze u sred Madrida. U pitanju su enklave. To je sve naravno ostatak prisustva Španaca u ovom delu sveta, ali je svakako zanimljivo, barem meni, da na afričkom kontinentu postoji delić Evropske unije, pa je u skladu sa tim i zvanična valuta – evro. To, naravno, nije jedinstveni slučaj, mislim na Evropsku uniju na teritoriji koja geografski pripada nekom drugom kontinentu, pa sam čak i ja sama imala slična druga iskustva. Na primer, kada sam bila na ostrvu Martinik, u Karipskom moru (dakle, u pitanju je američki kontinent), a to je teritorija Francuske (videti seriju tekstova koji počinju sa: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-5/).
Za Melilju sam čula nekih 15-ak godina pre ovog puta i već tada mi se jako dopala ideja da tu dođem. Ni iz kakvog važnog razloga, već više „štosa radi“.
Druga španska autonomna teritorija na severu Afrike je grad Seuta koji je samo oko 40 km severno od Tetuana i praktično sam mogla da odem i tamo, ali nisam imala vremena za oba grada, Melilja mi je već od ranije „prirasla za srce“, a i pre puta sam saznala da u Melilji imam poznanika, pa je to sve uticalo na krajni izbor odredišta.
Dakle, mada sam do Nadora došla sa malim zakašnjenjem (ovo je bilo važno jer sam imala dogovor oko toga da će me čekati na španskoj strani granice, a u ovo vreme nije bilo mobilnih telefona poput današnjih i aplikacija za internetsko komuniciranje), sve je išlo izuzetno glatko i prebacila sam se iz Maroka u Španiju čak 10 minuta pre zakazanog vremena.
Malo sam sačekala, a onda je stigao Manolo, vozač Zenon-Luisa.
Sve će postati značajno jasnije u sledećem nastavku priča sa putovanja.