Sada već jako davne 1995. godine, krajem avgusta NATO je počeo vazdušne napade na položaje Vojske Republike srpske u Bosni i Hercegovini, i to je trajalo do polovine septembra. (Usputni komentar: Republika srpska NIJE napala nijednu državu članicu NATO-a.)
U tom periodu je jedna delegacija ECMM-a (Posmatračka misija Evropske zajednice) otišla na nekakve pregovore sa bosanskim Srbima u Trebinje, pa su ih Srbi zadržali i onda se nije znalo tačno gde su. Pretpostavka je bila da je njihov boravak na teritoriji Republike srpske služio kao „živi štit“ protiv NATO-ovog bombardovanja, pošto su u toj delegaciji bili trojica visoko rangiranih Španaca (jedan ambasador, jedan general i jedan major), jedan Holanđanin i jedan Irac, kao i vozač i prevodilac koji su bili Srbi.
Posle par dana, vlasti iz Srbije su dogovorili sa vlastima Republike srpske da se ova delegacija pusti na slobodu i da se preda na graničnom prelazu Kotroman (danas između Srbije i Bosne i Hercegovine).
Ja to naravno ništa nisam znala jer generalno gledano nisam ni pratila vesti, što uglavnom ni danas ne radim.
Ali, ja sam tada radila kao asistent i prevodilac Šefa misije Humanitarnog biroa Evropske unije (ECHO), a on je bio Španac (Hoze Luis) koji je tada već imao čin pukovnika pošto je bio vojno lice, mada u civilnoj misiji u (tada) Saveznoj republici Jugoslaviji. Zbog sastava i značaja delegacije ECMM-a, Hoze Luis je, kao pukovnik, bio Španac sa najvišim činom u Beogradu, pa je zato intenzivno bio uključen u čitavu ovu stvar, a sa njim onda i ja. Naime, Hoze Luis bez mene nije obavljao nijedan zvanični posao i tako me je jedan dan posle radnog vremena pozvao da odem u Špansku ambasadu u Beogradu (mada nisam govorila španski), gde sam „dežurala“ nekoliko sati u slučaju da se nešto desi to veče i da treba prevodilac za engleski jezik. Ništa se nije desilo.
Narednog dana sam otišla na posao kao i obično, dok se Hoze Luis pojavio tek posle par sati i samo mi je rekao da uzmem tašnu jer idemo na teren. Tako je i bilo. Mi smo krenuli kolima ECHO-a, a usput smo se našli i sa Dijegom, diplomatom iz Španske ambasade, koji je vozio druga kola i onda smo se prevezli do Kotromanskog graničnog prelaza.
Tamo smo došli i krenulo je čekanje. Tog dana se ništa nije desilo i osim druženja sa dežurnim policajcima i jednim carinikom, nije bilo nikakvih drugih dešavanja. Da bismo bili što bliže graničnom prelazu u slučaju da se nešto ipak desi, te noći smo spavali u „hotelu“ u selu Kremna koji je u međuvremenu bio pretvoren u kolektivni centar za smeštaj izbeglica. Hoze Luis i Dijego su spavali u jedinoj slobodnoj sobi, a ja sam spavala u vešeraju gde je postojao jedan krevet, što je za mene u stvari bilo dobro jer su se tu čuvali čisti ćebići, pa sam tako mogla da se lepo pokrijem i da mi ne bude hladno. Ujutru, u 4 sata, Hoze Luis mi je pokucao na vrata, ja sam skočila, navukla suknju (osim one moje tašne i garderobe na sebi, nisam imala ništa drugo sa sobom), pa smo krenuli. Umili smo se svo troje na jednom usputnom izvoru vode pored puta, pošto noću nije bilo vode u tom „hotelu“. Spustili smo se do graničnog prelaza i ponovo počeli da čekamo.
Ni tog dana se ništa nije desilo, pa su mi popodne Hoze Luis i Dijego pažljivo saopštili da su u kontaktu sa Španskom ambasadom u Beogradu i da će oni narednog dana da pošalju zamenu za mene. Ja sam rekla da je to u redu, ali da, ako njima ništa ne smeta, ja mogu i dalje da ostanem tu gde jesam. Oni su bili oduševljeni i rekli da oni ni je žele nikoga drugog, već su se brinuli za mene i mislili da je mi teško. Pa, nije bilo idealno, ali na neki svoj čudan način ovo je bila ipak jedinstvena avantura i bilo mi je, ako tako mogu da kažem, i zanimljivo.
Te večeri nismo spavali u „hotelu“ u Kremni, već smo otišli u normalan, dobar hotel na obližnjoj planini Tari. Morala sam da prevodim Dijegova pitanja (da li imaju vodu, da li imaju toplu vodu i da li imaju vodu 24h), na šta je zbunjena recepcionerka samo potvrdno odgovarala. Ono što je bilo bitno je i to da su imali prodavnicu u kojoj smo kupili četkice i paste za zube, dezodoranse i sl, jer smo svi prvobitno mislili da dolazimo na granični prelaz samo na par sati. Noć je prošla dobro, pa smo se naredno jutro ponovo vratili na granicu i krenuli da čekamo.
Rano popodne su stvari počele konačno da se odvijaju, pa je tako došao čitav konvoj sa bosanske strane, urađene su sve formalnosti, svi članovi delegacije ECMM-a su predati, a onda je i konvoj sa srpske strane (u međuvremenu su došla razna druga zvanična kola, ali i novinari) mogao da krene put Beograda. Ja sam se u kolima sa Hoze Luisom vozila sa tim španskim generalom i španskim majorem koji su pušteni na slobodu. Priča ima srećan kraj.
Granični prelaz Kotroman (fotografija napravljena sa televizijskog video-snimka koji sam sačuvala iz tog vremena)
I sada konačno dolazim do veze između ovih dešavanja na mom poslu u septembru 1995. godine i mog putovanja po Maroku 2010. godine, kada sam otišla i do Melilje, jedne od španskih enklava na samom severu afričkog kontinenta.
Strogo govoreći, prethodni tekst nije priča o putovanju, ali je svakako vezan za putovanje i kroz Maroko, i do Melilje, ali i kroz život.
Naime, osim što sam još odranije želela da posetim Melilju pošto sam smatrala da je to dobar „štos“, a svakako vrlo originalno odredište, slučaj je hteo da je Zenon-Luis (major iz 1995. godine s kojim sam ostala u vezi uglavnom u vidu novogodišnjih/božićnih čestitki) bio ovde stacioniran, sada već sa činom pukovnika.
On mi je već ranije poslao pismo u kojem mi se silno zahvaljivao na mom radu i „ulozi“ u njihovom oslobađanju, a krajem 1995. godine sam čak dobila i neki dopis iz španskog Ministarstva odbrane. Moram da priznam da ja uopšte ne mislim da sam radila bilo šta posebno – uglavnom sam samo sedela na tom graničnom prelazu i čekala.
Bilo kako bilo, Zenon-Luis je sada verovatno smatrao da je prilika da mi se i lično posebno zahvali. A, dobro... Meni je bilo svakako zanimljivo da imam „svog čoveka u Melilji“.
Ali, osim ove veze dešavanja iz 1995. godine na Kotromanskom graničnom prelazu i mog putovanja po Maroku, ta davna dešavanja su imala i izuzetno značajnu drugu posledicu. Upravo posle toga sam počela da učim španski i došla sam praktično do tečnog poznavanja jezika. Daleko je to od mog znanja engleskog, ali kada putujem po zemljama u kojima se govori španski osećam se veoma opušteno i sigurno baš zbog toga. Uostalom, može se videti i po mojim putopisima da relativno često idem upravo na takva odredišta.
Uzgred, par godina kasnije je Dijego (španski diplomata iz gore date priče) dobio zadatak da otvori Špansku ambasadu u Sarajevu, pa mi je ponudio da pređem tamo i radim za ambasadu. To što nisam znala španski kao engleski nije bio problem. Međutim, iz raznih razloga meni to tada nije odgovaralo, pa sam tako ostala gde sam bila, ali mi je razmišljanje o tome takođe pomoglo i da neke stvari u privatnom životu dobro raščistim i stavim na svoje mesto. Ponovo je moj lični Univerzum krenuo da se kreće ka stanju sklada.
A sada da se konačno vratim na priču o putovanju po Maroku 2010. godine i mom dolasku u Melilju.
Pošto je Zenon-Luis imao neke obaveze u vreme mog predviđenog dolaska u Melilju oko podneva, tj, prelaska granice između Maroka i Španije, on je poslao Manola, svog vozača, da me sačeka i odveze do hotela. Imali smo dogovor da se malo kasnije nađemo, pa sam ja iskoristila to vreme da operem kosu, ali i da ručam u jednom restoranu odmah pored hotela.
Kako se ispostavilo Zenon-Luis je ovih dana imao puno obaveza i mada je došao po mene u hotel u dogovoreno vreme, prvo smo otišli u njegov puk. Ja sam sa svog suvozačkog sedišta zbunjeno, u skladu sa svojim statusom civila, posmatrala formalno pozdravljanje, jer ja u stvari mislim da nikada ranije nisam ni ulazila u prostor neke vojne jedinice – Zenon-Luis je izašao iz kola da bi mu salutirao dežurni vojnik, a i Zenon-Luis njemu. Naime, moj domaćin je bio u punoj uniformi i u stvari je morao da radi ovog dana.
Bilo kako bilo, prvo me je uveo u svoju kancelariju, a onda smo otišli u nešto poput njihovog kluba (odmah tu pored) gde je jedna devojka-vojnik već stavila malo hrane i čaše sa pićem. Ja sam se malo poslužila više reda radi, jer sam prethodno već ručala, a onda je Zenon-Luis morao da me ostavi na kratko da bi otišao da podeli dužnosti.
Tokom tog perioda sam šetala po tom prostoru i u jednom trenutku sam videla tablu sa natpisom koji se pripisuje Fridrihu Pruskom (ne znam da li je u pitanju I ili II). Bio je vrlo zanimljiv: „Konjica (to je rod vojske kojem je pripadao Zenon-Luis) će biti strogo kažnjena do otpuštanja iz službe ako je neprijatelj napadne, pošto upravo konjica mora prva da napada neprijatelja.“
Posle se Zenon-Luis vratio i onda smo malo čavrljali, a zatim me je odvezao do hotela i dogovorili smo se da će doći po mene ponovo u 6 uveče. Ja sam zatim krenula da malo šetam po Melilji da bih nešto i videla i obišla (osim tvrđave, koju sam planirala da posetim narednog prepodneva).
Melilja, detalj
Španci su Melilju osvojili 1497. godine i od tada je to njihova teritorija, mada su tokom istorije ovaj grad prisvajali i Kartaginjani, Feničani i Rimljani. Ipak, ja sam ovde provela tek nekih 24 časa, uključujući i spavanje, ali i druženje, tako da je moj obilazak bio prilično ograničen.
Melilja, detalj
Šetajući jednom od glavnih ulica (Avenija kralja Huana Karlosa I), prošla sam i pored kontroverznog spomenika posvećenog „herojima Španije“.
Melilja, detalj
Vidim preko interneta da je ovaj prostor oko spomenika sada pešačka zona, ali to nije ono što ga čini kontroverznim.
Naime, u julu 1936. godine ovde je pokrenut vojni ustanak protiv republikanske vlade i tako je praktično započeo Španski građanski rat (1936-1939). Pobedili su „Nacionalisti“ predvođeni generalom Frankom koji je Španijom vladao do svoje smrti 1975. godine. (Uzgred, Nacionalisti su dobijali punu podršku fašističke Italije i nacističke Nemačke.)
Ovaj spomenik koji se vidi na prethodnoj fotografiji je podignut 1941. godine, dakle posle rata i za vreme vladavine generala Franka i upravo ga to čini kontroverznim, bez obzira na naziv – spomenik Herojima Španije (Monumento a los Héroes de España). Autori svakako nisu mislili na drugu stranu u ratu – Republikance.
Sve ovo danas može da deluje kao zastarela priča, ali to nije tako u Španiji. Mada je rat odavno završen, i dan-danas postoje brojne rasprave, a i nezaceljene rane.
Tako je, na primer, u Melilji u vreme moje posete postojala i javna statua posvećena upravo generalu Fransisku Franku. Međutim, ja tada nisam mogla da znam šta će se kasnije dešavati, a svakako nisam bila zainteresovana da idem do spomenika jednom diktatoru. (Ovo sa „diktatorom“ je poprilično prihvaćeno u svetu kao činjenica i nije rezultat mog nasumičnog suda.)
A onda je 2007. godine u Španiji donesen neki zakon na osnovu kojeg je iz svih javnih objekata i prostora trebalo ukloniti sve artefakte koji su slavili Frankov režim. Tako je ispalo da je ta javna statua u Melilji bila i poslednja u čitavoj Španiji i ona je uklonjena 2021. godine.
Ali, da se ja vratim na svoju šetnju po Melilji 2010. godine.
Idući dalje došla sam i do Trga Španija (Plaza de España) u čijem središtu se nalazi Spomenik afričkoj vojsci (Monumento al Ejército de África).
Melilja, detalj
Sa prostora tog okruglog trga sam gledala niz par ulica koje odatle idu u pravcu zapada.
Melilja, detalj
Melilja, detalj
U pravcu severoistoka, u neposrednoj blizini Plase de Espanja (Plaza de España), nalazi se još jedan trg, a on se zove Trg četiri kulture (Plaza de las Cuatro Culturas).
Melilja, detalj
Kao što se vidi, ovde već kreće tvrđava ili Stari grad, kako se taj deo Melilje zove, ali sam već odlučila da ću to da obilazim drugi put.
Za sada sam se vratila do hotela i čak htela da dremnem, jer me je uhvatila neka pospanost i težina, ali nisam mogla. U svakom slučaju, spustila sam se u hol po dogovoru 6 uveče, a Zenon-Luis me je čekao ispred hotela. On i njegova žena su to veče očekivali da im dolete neki prijatelji, ali je ovima preusmeren let, pa me je Zenon-Luis pozvao kod njih kući.
Tamo sam mu upoznala ženu, Pilar, pa smo svi zajedno popili kafu.
Posle smo Zenon-Luis i ja krenuli da malo prošetamo po Melilji, da mi pokaže par mesta (uključujući i jednu sjajnu pivnicu za kasnije), a zatim me je odveo i u Kulturni centar vojske u Melilji, poznat pod nazivom Vojni kazino, gde sam popila neko osvežavajuće piće, pa smo se uskoro i rastali kad me je otpratio do hotela. Dogovor je bio da će narednog dana u 12:00 da dođe sa Manolom da me voze do granice sa Marokom.
Ja sam sada krenula ponovo u šetnju i fotografisanje, pa sam tako došla i do luke gde sam se i slikala.
Melilja, detalj
Melilja, detalj
Melilja, detalj
Ja u Melilji 2010. godine
Otišla sam i do internet-kafea, malo da bih se javila kome treba, a malo i da ubijem vreme do otvaranja one pivnice koju mi je preporučio Zenon-Luis.
Kad sam konačno stigla do pivnice, ustanovila sam da je to jedno divno mesto, a ja izuzetno opuštena. Naručila sam čak dve vrste mezetluka, jer mi se odjedanput prijelo, a bogme, poručila sam i više od jednog piva. Ono što je bilo najvažnije je to da sam ja bila veoma zadovoljna i izuzetno opuštena.
Pivnica u Melilji
Nešto kasnije sam se vratila u hotelsku sobu i u dobrom raspoloženju otišla na spavanje.
Naredno jutro sam se spremila i izašla iz hotela da bih u obližnjem kafeu doručkovala. Napolju me je dočekalo lepo vreme, ali mi je te noći bilo pomalo hladno pa je trebalo da prođe malo vremena da bi mi sunce i toplota prodrli do kostiju.
Melilja, detalj
Pošto Melilja nije velika (zahvata površinu od 12,3 kv. km i ima oko 60.000 stanovnika), nije nikakav problem da se grad obiđe, ali sam ja išla manje-više istim stazama kao i prethodnog dana. Nije mi smetalo.
S druge strane, zanimljivo je da je u periodu od 1909. do 1945. godine u arhitekturi grada bio dominantan art nuvo ili secesija i smatra se da je Melilja gotovo pravi muzej ovog stila na otvorenom. Navodno, više zgrada podignutih u ovom stilu, barem što se tiče Španije, može da se vidi samo u Barseloni. Najznačajniji lokalni arhitekta je Enrike Nijeto i njegova statua može da se vidi na trotoaru jedne od većih ulica, tačno prekoputa jedne od zgrada koje je projektovao.
Melilja, detalj
Melilja, detalj
Melilja, detalj
Zatim sam otišla da šetam po staroj Melilji, odnosno, tvrđavi. Sve je to malo, tako da nije problem da se obavi.
Melilja, detalj
Melilja, detalj
Bilo je tu i raznih zanimljivih i slikovitih detalja, poput ograde od nekadašnje terase koja je preživela, dok je pod terase nestao, a izlaz na terasu bio zazidan.
Melilja, detalj
Stari deo grada je podignut na stenovitom poluostrvu i opasan je zidinama iz XVI i XVII veka.
Melilja, detalj
Ja u ovo vreme nisam imala isti nivo interesovanja vezanog za ptice kao što je to danas slučaj, ali sam ipak snimila i dva galeba u Melilji.
Melilja, detalj
Međutim, bilo je tu i istinski lepih delova Starog grada, pa sam na jednom proširenju dobila inspiraciju da se ponovo fotografišem.
Melilja, detalj
Ja u Melilji 2010. godine
Melilja, detalj
Zatim sam se vratila do Trga četiri kulture, gde sam sela u jedan kafić da se malo osvežim, ali i da uživam u sedenju na otvorenom pošto sam u Španiji boravila još vrlo malo. Šteta je bila jedino što je kafić bio u hladu, ali je to ipak bilo na jednom prostranom trgu pa je bilo lepo.
Nešto kasnije sam se vratila u okolinu hotela, jer je trebalo da se spremim za nastavak putovanja.
Melilja, detalj
Po dogovoru, u podne su Zenon-Luis i Manolo došli po mene u hotel pa su me odvezli do granice. Srdačno smo se rastali, a ja sam se zatim bez puno formalnosti vratila u Maroko, tačnije, gradić Nador. Tu sam otišla na autobusku stanicu sa namerom da se prebacim do Fesa. Kartu sam već kupila prethodnog dana i trebalo je samo da sačekam autobus.