Maroko 2010, 9. deo (Erfud, dine Erg Šebi)

U prethodnom nastavku sam stala sa pričom u trenutku kada sam došla do grada Erašidija na istoku Maroka. Meni ovo nije bilo konačno odredište za ovaj dan, već grad Erfud, još istočnije, ali... Bez obzira što sam imala kartu do Erfuda, uostalom kao i neki drugi putnici, kondukter u autobusu kojim smo se prevozili iz Fesa nam je izdao nove karte do Erašidije, a kada smo tu i stigli morali smo da izađemo svi jer taj autobus jednostavno nije išao dalje.

Pošto ne znam arapski, a ni lokalne običaje, bila sam poprilično zbunjena šta sada da radim. Ali, nekako sam shvatila da ne postoji, barem u to vreme, nikakav direktan autobus za Erfud, već da ovde funkcioniše takozvani „veliki taksi“, tj, linijski taksi.

Da skratim priču, sela sam sa jednom devojkom i dve starije žene pozadi, a napred je bio vozač i dvojica mladića.

Ispostavilo se da ta devojka i jedan mladić (Karima i Muhamed), koji su bili srednjoškolskog uzrasta i drugovi, govore francuski (više od mene, ali daleko od perfektnog), kao i po malo engleski. To je ipak značajno olakšavalo komunikaciju.

Za tih nepunih sat i po (oko 75 km), Karima mi je ponudila da spavam kod nje (u kući njenih roditelja). Ja sam to uz zahvalnost odbila jer sam joj objasnila da ujutru jako rano želim da idem da gledam izlazak sunca u Sahari, pa ne bih nikog da remetim i uznemiravam.

Kad smo došli do toga, rekla mi je i da odlično poznaje nekog Madžida (muž njene rođake, brat njene snaje, šta već) koji upravo to organizuje. Onda ga je zvala, a on i engleski priča, pa sam mu objasnila šta hoću i dogovorili smo se da se čujemo za sat i po, pošto su mu već neke grupe popunjene, nego da vidi da li može da me spoji sa nekim.

Po dolasku u Erfud, Karima i Muhamed su me otpratili do hotela, tu sam zapisala njihove brojeve mobilnog, zatim otišla do govornice da pozovem Madžida i vidim šta se dešava u vezi sa izletom, a onda se dogovorila sa Karimom i Muhamedom da se nađemo u 19h (bilo je skoro 6 popodne). Inače, pošto ni u jednoj grupi nije bilo slobodnog mesta, sa Madžidom sam se dogovorila da za 40 evra (400 dirhama) pošalje posebna kola po mene ujutru u 4:30. Istuširala sam se, shvatila da sam crknuta od umora, ali sam ipak otišla do internet-kafea i čekala 19h.

Dakle, Karima, ta 18-godišnja devojka iz Efruda, je došla, a onda smo krenule ka njenoj kući. Naime, ona je baš htela da idem do nje i njenih. Pre nego što smo stigli do njihove kuće, ja sam insistirala da nešto kupim kao poklon, pa sam tako kupila celu kutiju kolača u nekoj poslastičarnici. Rekla sam im da je takav običaj u mojoj zemlji da se ne ide u nečiju kuću praznih ruku, pogotovo ne prvi put, a ona je rekla da je i kod njih isti takav običaj.

Ispred njihove kuće sam tako upoznala tatu koji drži neku malu radnju hrane na ćošku njihovog doma. Mama je bila kod svoje sestre na drugom kraju gradića. Inače, i tata je insistirao da spavam kod njih, ali sam objasnila da ne želim da ih deranžiram.

Posle kraćeg zadržavanja, Karima i ja smo krenule na taj drugi kraj gradića po mamu, mada sam ja bila skroz iscrpljena od umora. Ispostavilo se da smo naišle na mamu koja je jedna izuzetno lepa žena i tu smo se nas dve izljubile na sred ulice kao da se znamo sto godina. Inače, srele smo se pre toga sa dve Karimine drugarice, pa sam se i s njima izljubila. Stekla sam utisak da se ljube po 4 puta, ali se taj broj povremeno i menja. U svakom slučaju, ispostavilo se da je mama bila nešto bolesna, pa nije baš da mogla mnogo da hoda. Malo smo sele na trotoar, pošto je Karimin stariji brat Rašid trebalo da obezbedi taksi i u međuvremenu se super „ispričale“. Naravno, ta žena ne priča ništa osim arapskog, ali smo nekako ipak uspele da komuniciramo. Najviše se osećala divna ljudska toplina. A pošto Rašida sa taksijem ipak nije bilo, krenule smo peške i rastale se kod mog hotela.

Bila mi je veoma slatka i draga ta žena koja me je upozorila da, pošto je već uveliko mrak, ne izlazim na ulicu „kao lake žene“. Naravno, osim što ja nisam imala nikakvu potrebu da se dalje zadržavam napolju, jedva sam čekala da odem da spavam.

Ono što se u međuvremenu takođe desilo jeste da sam Karimi ponudila, ako hoće, da i ona ide na izlet sa mnom. Kola su plaćena pa plaćena, pa zašto ne bi pošla? Ona je sa radošću to prihvatila.

Ujedno je sa mamom dogovoreno da sutradan posle izleta svratim kod njih na doručak. Bila sam oduševljena jer je to značilo i ulazak marokanski dom.

Dakle, ujutru sam ustala u 4:15 i spremila se, tj., samo što nisam izašla kada mi je neko pokucao na vrata od sobe. Naime, vozač, ali i Karima i njen mlađi brat, a i stariji Rašid, su već stigli, pa me je zvao noćni čuvar. Rašid je samo došao da isprati mlađe članove svoje porodice, ali mi je bilo zanimljivo da je Madžid svom vozaču rekao da prvo ide po njih što je meni sasvim dobro odgovaralo.

Dakle, pošto sam se i ja fino smestila u veliki džip, krenuli smo ka Sahari i dinama. Bio je mrkli mrak i ja sam pokušavala da dremam, jer je trebalo da se vozimo skoro sat vremena, ali nisam uspela. Kada smo stigli, tj., kada je vozač stao i parkirao se, izašla sam i u mraku sam videla da je tu neka pustinjska „građevina“, a i nazirali su se obrisi dina. Međutim, u početku ništa nisam kapirala. Onda je počelo da biva jasnije. Tu je neki tip zadužen za turiste ponudio da iznajmimo kamile za odlazak do dina, ali smo se nas troje (Karima, brat i ja) složili da hoćemo da idemo peške. Tako smo i učinili. Uvek spremna žena (ovde mislim na sebe), izvukla je za početak mini baterijsku lampu, ali smo uglavnom bazali po mraku. Bilo je zanimljivo u par navrata dok smo išli po strani dine gde se pesak obrušavao i znatno otežavao penjanje, jer su nam noge upadale u pesak, ali je to bilo podjednako teško i zabavno. Tako smo se popeli na vrh jedne omanje dine i tu seli. Onda smo krenuli da čekamo...

Radi se o mestu koje se naziva dine Erg Šebi – a u pitanju je velika peščana pustinja (deo Sahare) koja se uzdiže iznad ravnih delova koji su više nalik na pustaru.

Evo i karte koja prikazuje ne samo sva mesta koja sam posetila prilikom ovog putovanja po Maroku 2010. godine, već i približan položaj sa kojeg sam čekala izlazak sunca iznad Sahare.

U međuvremenu su počeli da se pojavljuju novi džipovi i turisti. Videla sam da su oni svi išli na jednu veću dinu, ali nisam uopšte imala volju da idem za njima. Prvo, bila sam zadovoljna tu gde sam bila, drugo – turisti, pogotovo u grupama, su uvek suviše bučni, a ja sam želela mir, i treće – to nije bilo takmičenje ko se popne na veću dinu.

Zora počinje da rudi iznad Sahare, a turisti na kamilama idu na vrh jedne od dina

Mada isprva sunce nije moglo da se vidi, dnevna svetlost se širila, pa sam tako mogla bolje i da vidim gde sam, a i šta se sa tog mesta može uočiti.

Zora iznad Sahare

Čekajući da se sunce pojavi, malo sam se slikala.

U Sahari u zoru

Kako sam sada malo bolje mogla da vidim oko sebe, shvatila sam da smo mi po onom mraku sasvim lepo propešačili i udaljili se od nazovi ljudskog naselja.

U Sahari u zoru

U stvari je iznad horizonta bila nekakva izmaglica i sunce nije moglo da se vidi baš kada se tu pojavilo, već tek kada je počelo lagano da se penje po nebu.

Zora iznad Sahare

Takođe sam mogla da vidim i druge turiste na okolnim dinama.

Sahara, detalj

Kako je sunce nastavilo da se lagano penje po nebeskom svodu, tako je došlo i vreme da se lagano krene nazad prema kolima.

Sahara, detalj

Ipak, napravila sam još par slika. Karimin brat se sve vreme valjao po pesku i mada je on sasvim očigledno uživao u tome, ja sam razmišljala o njegovoj majci koja će kasnije morati da istrese sav taj pesak, ali i da opere odeću.

Evo njih dvoje, mlađeg brata i sestre, a evo i kratkog videa iz Sahare.

Karima i njen brat

Naravno, i ja sam makar malo morala da sednem na pesak koji je u rano jutro bio veoma hladan na površini.

Još jedna slika u Sahari

Takođe sam snimila i veoma retku vegetaciju u pustinji, a zatim smo lagano krenuli nazad ka kolima. Nismo bili jedini u tome.

Sahara, detalj

Usput smo prošli i pored šatora koje koriste lokalni nomadi, a u blizini su mogle da se vide i neke građevine od čvršćeg materijala. Meni su tradicionalni šatori svakako bili značajno zanimljiviji.

Sahara, detalj

Koliko vidim na savremenim mapama, danas na ovom mestu gde sam bila postoje brojni „pustinjski“ hoteli za smeštaj turista i sasvim je moguće da su ti neki objekti koje sam videla nešto dalje bili zapravo ti isti hoteli u nastajanju.

Inače, ljudi koji ovde žive u šatorima, a i koji vode turiste na svojim kamilama su uglavnom obučeni u plavu odeću čime žele da pokažu da su pripadnici nomadskog plemena Tuarezi. Sasvim je moguće da je to samo marketinški štos, pošto u Maroku živi srazmerno mali broj pripadnika ovog naroda.

Sahara i Tuarezi

Naime, termin Tuarezi se koristi za pripadnike srodnih nomadskih berberskih plemena koja već preko 3000 godina naseljavaju područje zapadne i severne Afrike (Libija, Alžir, Niger, Mali i Burkina Faso). Oni se tradicionalno bave trgovinom spajajući svojim karavanima različite delove Sahare, ali su vremenom, zbog ustanovljavanja granica savremenih država, pomalo i rasuti. Karakteriše ih plava odeća boje indiga, pa ih često nazivaju i „plavim narodom“, ne nužno samo zbog boje odeće, već i zato što se ta boja prenosi na kožu koja onda dobija plavičastu nijansu.

A što se tiče Karime, njenog brata i mene, mi smo krenuli da se vraćamo u Erfud, a na ulazu u grad smo prošli, kao i druga vozila koja su se vraćala sa ranojutarnjeg izleta do Sahare, preko brane koja služi kao most preko reke Ziz. Naime, ovde se reka prelivala preko puta kojim su prolazila vozila, a ujedno su tu neki stanovnici i prali svoj veš.

Povratak u Erfud

Ovde me je Karima (ponovo) pozvala da idem kod nje, kao što je i bio dogovor, pa smo tako i uradile. Meni je bilo neopisivo drago da sam ušla u neki marokanski dom. Osetila sam se veoma posebno i povlašćeno. Oni su me zapravo pozvali na ručak, ali ja nisam mogla da ostanem toliko dugo, jer sam morala da nastavim svoje putovanje, a sledeće odredište je ponovo bilo relativno daleko.

Zato su me zadržali na doručku, ali sam pre toga bila u kuhinji gde je najbolja prijateljica Karimine majke došla da joj pomogne i umesi hleb. Ja namerno nisam ni pokušavala da snimim lica ovih divnih i ljubaznih žena, ali smo se mi u kuhinji sasvim dobro zabavili.

U kući kod Kariminih roditelja

Posle smo svi seli u dnevnu sobu gde su mi poslužili doručak, pa smo malo i pričali.

Doručak u kući kod Kariminih roditelja

Raspitivali su se da li bih mogla da im pomognem da se najstariji brat Rašid preseli u Evropsku uniju. Naravno da ja to nisam mogla, ali je to vreme koje sam provela kod njih bilo ispunjeno ljudskom toplinom i prijateljskim odnosom. Bila je tu i Rašidova mala ćerka, a nju sam mogla da slikam.

Karimina bratanica

Na kraju mi je Karimina majka rekla da sam uvek dobrodošla, pa su svi ponovo insistirali da ostanem na ručku, ali sam ja ipak morala dalje.

Vraćajući se ka hotelu, još sam napravila nekoliko snimaka Erfuda. U pitanju je grad-oaza, mada se sa snimaka to ne bi baš reklo.

Erfud, detalj

Koliko sam čitala, zbog blizine i lepote Sahare u ovom delu Afrike, Erfud je tokom godina postao zanimljivo mesto i za turizam, ali i za filmsku industriju koja ovde povremeno dolazi da bi snimala određene kadrove. Upravo je moje sledeće odredište, grad Uarzazat, bilo uslovljeno blizinom mesta koje je, između ostalog, vezano za niz poznatih filmova koji su tu snimljeni. Ali, trebalo je prvo doći do onde.

Zato sam prvo krenula velikim taksijem (dakle, to je naziv za linijski taksi) ka gradu Erašidija koji je udaljen preko 70 km i to prebacivanje traje nešto preko sat vremena. Pošto mi je prethodnog dana bilo poprilično tesno (bilo nas je četiri žene na zadnjem sedištu), sada sam rešila da se častim pa sam platila čak dva sedišta i sela sam napred, pored vozača. To mi je omogućilo i da imam bolji pogled na predele kroz koje smo prolazili.

Tek sam na izlasku iz Erfuda mogla da zaključim da je u pitanju oaza. Centar grada deluje previše suvo.

Izlazimo iz Erfuda

Bez obzira na vrstu prevoza i trajanje, ova etapa putovanja mi je bila izuzetno zanimljiva jer sam sada bila spremna i za prolazak pored impresivne i velike oaze duž reke Ziz. Koliko sam videla na karti, u dolini ove reke gde se nalazi i oaza postoji više naselja (neki delovi su novi, a neki i evidentno stariji), ali je tu i relativno dosta hotela koji se najčešće prave u vidu tradicionalnih kazbi. U ovom slučaju, kazba ne znači samo „utvrđenje“, već i manje naselje, ali je bitno da se objekti prave od ćerpiča, tj, nepečene opeke. Uzgred, naš turcizam „kasaba“ potiče upravo od reči „kazba“.

Put je, dakle, prolazio pored tih naselja i objekata, ali se mi nigde nismo zaustavljali.

Dolina reke Ziz i istoimena oaza

Praktično se i dolina reke i oaza Ziz pružaju sve do Erašidije, ali se put povremeno udaljava, pa vodi kroz ravne i suve predele. Ja takve predele zovem „pustara“ da bi se razlikovalo od „pustinje“ koja je za mene u vidu Sahare, tj, sa peščanim dinama.

Na putu ka Erašidiji

U jednom od mesta kroz koja smo prolazili, snimila sam i neke žene u tradicionalnoj odeći.

Na putu ka Erašidiji, detalj

U Erašidiji sam kupila kartu za autobus koji je vozio direktno do Uarzazata, a razdaljina je bila preko 300 km. Već je bilo skoro 1 popodne, tako da nisam imala nadu da ću uskoro stići na odredište, ali se nisam mnogo brinula oko toga.

Autobus od Erašidije do Uarzazata

Putovanje do Uarzazata je prošlo prilično fino. Bilo je povremeno dosta vruće u autobusu, i mada sam bila u prednjem delu autobusa, takođe sam sedela na strani koja je bila okrenuta ka jugu i to pored prozora. Odatle sam imala dobar pogled, ali je i bilo toplije.

Na putu od Erašidije do Uarzazata

Bez obzira na to, ovo mi je putovanje ostalo u sećanju zbog simpatičnog druženja sa saputnicima.

Sedela sam pored jednog mlađeg čoveka i u jednom trenutku sam izvukla pakovanje keksa iz malog rančića da bih nešto prezalogajila. Meni samoj je sasvim normalno da ponudim hranom i nekoga ko sedi bukvalno do mene, mada ga ne poznajem, ali sam takođe u svom vodiču čitala da takav običaj postoji i u Maroku. Osim što sam ponudila tog mladića, ponudila sam i par ljudi koji su sedeli u istom redu, ali na drugoj strani prolaza. Nisam, naravno, imala nameru da zaređam po autobusu i počastim sve. Ali, tim mojim gestom je nekakav „odnos“ uspostavljen.

Tokom jedne pauze sam ja sedeći na svom mestu unosila neke beleške u svoj dnevnik sa putovanja, što je taj mladić i video.

Nešto kasnije je stariji čovek koji je sedeo skroz desno od mene (na suprotnoj strani autobusa) pričao s nekim telefonom, a onda su se svi pomalo uskomešali. Meni, naravno, ništa nije bilo jasno, ali mi je onda mladić koji je sedeo pored mene, pantomimom objasnio da im je potrebna hemijska olovka (verovatno da taj stariji čovek zapiše nešto što mu je govorio sagovornik).

Ja sam brže bolje izvukla hemijsku iz svoje torbice oko pasa, sve što je bilo potrebno da se zabeleži je bilo zabeleženo, a hemijska je na kraju vraćena na svoje mesto.

Ovo su bila jedina dešavanja kojih sam ja bila svesna tokom ove etape putovanja, pa ipak... Kada sam izlazila iz autobusa u Uarzazatu, vozač je pružio svoje ruke ka meni sa jasnom željom da se rukujemo i tako je sa obe svoje ruke uzeo moju i protresao je kao da mi nešto „čestita“. Nikad mi nije bilo jasno zašto je to uradio, ali je gest svakako bio srdačan.

Možda je do njega stigla priča da sam „pomogla“ čoveku da zapiše važnu informaciju, možda i priča o nuđenju kekseva, a možda je bio samo zadovoljan da je vozio evidentno strankinju, ali koja je i po njihovim merilima bila jedna „pristojna žena“ (duge nogavice i košulja sa dugim rukavima, mada na glavi nisam nosila ništa). Čula sam da se mogu dešavati problemi ako (strankinje) odu u Maroko pa krenu da šetaju okolo-naokolo golih ramena i u kraćim suknjama. Ja to ne radim. Ne zato što se tako ne oblačim kod kuće, već zato što ne vidim razlog da skrećem (negativnu) pažnju na sebe kada sam u zemljama u kojima se takvo oblačenje ne preporučuje.

Uostalom, tokom čitavog korišćenja javnog prevoza na ovom putu po Maroku, a bogme baš sam se dobro navozala, nisam srela nijednog drugog stranca po tim autobusima.

S druge strane, relativno često mi se dešavalo da mi Marokanci bez obzira što dolazim iz Srbije kažu kako ličim na njih. To svakako nije bilo zbog garderobe, već pre mislim zbog crne kose i crnih očiju.

Ja bih im onda pomenula da su Srbi bili pod Osmanlijama oko pet vekova, pa bih relativno šaljivo prokomentarisala da je možda neki Turčin savatao neku moju prababu ili čukunbabu. Oh, kako bi se lice ovih Marokanaca s kojima sam pričala o tome ozarilo pri pomisli na nekog Turčina i moju pretkinju. Što se mene tiče, ako je takvih stvari i bilo međ’ mojim precima, ja se samo nadam da im je svima bilo lepo.

Menu