Mauricijus 2014, 4. deo
Kada smo se čamcem prebacile na ostrvce Il o Serf koje se nalazi pored istočne obale Mauricijusa, moja drugarica Sneža i ja naišle smo na relativno dosta ljudi. To nije ni čudo jer, kao što sam već pomenula u prethodnom delu priče, ovo ostrvce je veoma popularno zbog svojih divnih plaža od belog peska i sa tirkiznom, relativno plitkom vodom koja je sa istočne strane koralnim grebenom odvojena od tamno plavih dubina Indijskog okeana.
Imajući u vidu da smo mi dosta vremena izgubile u prevozu sa zapadne obale Mauricijusa, bilo nam je jasno da nemamo čitav dan na raspolaganju, tako da nismo ni planirale da zapucamo po ostrvcetu koje je dugačko tek nešto preko 1 km kako bismo obilazile druge plaže, već smo odlučile da ostanemo u blizini, da kažem, glavne plaže koja je ujedno bila i najbliža doku za čamce koji se nalazio na zapadnoj obali ovog ostrvceta.
Sneža se na prvom slobodnom mestu stacionirala i odmah je rešila da ostane na glavnoj plaži i da se tu sunča i kupa, a ja sam odlučila da ipak prvo malo prošetam po okolini i to sam učinila na relativno neuobičajen način.
Naime, odmah pored ostrvca Il o Serf postoji još jedno ostrvce i ono se zove Ilo Manženi (Ilot Mangenie). Kada kažem “odmah pored” mislim to u najbukvalnijem smislu. Ta dva ostrvceta su toliko blizu jedno drugog da kada je velika oseka, a vode se povuku, oni praktično postaju jedno ostrvo. Ali, kada je normalan nivo mora i svakako kada je plima, između njih postoji jedan, moram ga nazvati, moreuz i ovog dana kada smo mi bile na Il o Serf do obližnjeg ostrvskog komšije je trebalo taj moreuz preći peške. Ostrvce Ilo Manženi se praktično vidi već na gornjoj fotografiji (njegova je ona plaža sa zelenilom), a moreuz, tj., prolaz između dva ostrvceta kreće od mesta koje se je na levoj strani slike. Ipak, na sledećoj slici se možda još bolje može steći predstava o tom moreuzu.
Dakle, da bih obišla okolinu glavne plaže na Il o Serf, praktično sam prvo morala da prepešačim kroz okean, tj., jedan njegov moreuz da bih došla na drugo ostrvo. Dobro zvuči, zar ne?
Još dok sam stajala na obali, bilo mi je jasno da je vreme plime i voda se sasvim vidno kretala od istoka ka zapadu, odnosno, dolazila je iz pravca otvorene pučine i ovde se probijala ka onim priobalnim delovima sa mangrovima kroz koje smo prošli čamcem u dolasku na Il o Serf. Gotovo kao da je u pitanju bila nekakva rečica. Ja sam se odlučila da pređem na drugu obalu u delu gde mi se činilo da najviše ljudi prolazi, a to bi trebalo da znači i da je tu najpliće. Dubina nije bila skroz ujednačena i moreuz je ovom prilikom povremeno dosezao dubinu od oko jednog metra. Ipak, prelazila sam na drugu stranu veoma pažljivo. Naime, zbog tog efekta rečice, vodena struja je zapravo bila sasvim osetno jaka, ne toliko da bi mogla da me odnese, ali bi mogla da me pomeri i pomogne da upadnem u vodu ako bih izgubila ravnotežu zbog neke eventualne nagle promene dubine ili neravnog dna. Meni samoj u kupaćem kostimu ovo svakako ne bi predstavljalo ni najmanji problem, ali sam ja svoj mali rančić i u njemu foto-aparat i video-kameru morala da nosim u naručju, jer da mi je rančić bio na leđima, postojala je velika verovatnoća da bi se nakvasio. To ne bi bilo lepo, kao ni upadanje u vodu zajedno sa tim mojim aparatima.
Na kraju sam sasvim uspešno prešla na drugu stranu moreuza i tu se sada okrenula prema ostrvcetu Il o Serf, a odatle se nekako bolje video moreuz.
Ovi oblaci koji se na gornjoj slici vide u daljini, ne treba da zbunjuju. Temperatura je bila sjajna za boravak na plaži, a čak je i sunčeva svetlost bila veoma jaka, jer tu gde smo mi trenutno bile praktično nije bilo oblaka.
Zahvaljujući tome, kao i belom pesku koji je na dnu, boja vode na istočnoj strani ova dva ostrvceta bila je spektakularna! Na primer, kada sam prešla na Ilo Manženi, prvo sam još malo gledala ka Il o Serf, uključujući i nastavak „glavne plaže“ do kojeg nismo otišle.
U pravcu koralnog grebena koji skoro 1 km dalje odvaja ovaj tirkizni plići deo od tamno plavog dubokog dela Indijskog okeana, videla se platforma sa koje se polazilo na parasejling, a takođe su se videli i brojni čamci koji su jurili levo-desno, najčešće vozeći turiste na izlete ili u različite vrste vožnji po vodi.
Mada već čim sam prešla na ostrvce Manženi tu nije bilo previše ljudi, ja sam ipak još malo prošetala dalje plažom, sa željom da odem do kraja zatona i „rta“ koji se vidi na sledećim slikama.
Ali kada sam stigla do kraja ovog dela plaže, shvatila sam da se ona praktično neprekinuta nastavljala dalje, ali više kao obala sledećeg zatona. Tu osim mene gotovo da nije bilo nikog drugog.
Ja sam bila apsolutno zadivljena lepotom ovog mesta, pa sam dosta slikala, a i slikala sebe, međutim, to su praktično sve veoma slične fotografije, pa zato evo samo jedne.
Kako sam se tu jedno vreme praktično igrala praveći različite “auto-portrete”, naišao je jedan par Francuza, pa su se sami ponudili da me fotografišu kako ja ne bih stalno trčkarala po vrelom pesku od fotoaparata do mesta gde ću da poziram. I to su čak napravili nekoliko fotografija. Hoću da kažem da su bili vrlo ljubazni, predusretljivi i strpljivi.
Ja sam bila tako oduševljena ovim mestom, da sam se onda vratila do glavne plaže na Il o Serf kako bih Snežu ubedila da i ona dođe ovamo da vidi lepotu. To je podrazumevalo moje ponovno hodanje kroz moreuz, ali sam sada već bila žena sa iskustvom.
Mada glavna plaža na Il o Serf apsolutno nije bila ni najmanje loša, zbog većeg broja kupača je ona u odnosu na one dve plaže na Ilo Manženi koje su bile udaljene samo par stotina metara ličila na Gang kod Varanazija.
Snežu nisam dugo ubeđivala, pa smo sada zajedno prešle na Ilo Manženi (da, da, ja sam već potpuno usavršila hodanje kroz moreuz), gde smo otišle do onog drugog zatona i tamo se slatko iskupale.
Nažalost, tu nismo mogle da ostanemo duže, jer smo uskoro morale da krenemo sa ostrva. Imajući u vidu da je pred nama bio povratak gde smo posle prebacivanja do kopna čamcem morale da promenimo još tri autobusa da bismo se vratile u Tru-o-Biš, ostale smo na plaži znatno kraće od onoga što je ona zasluživala.
Kada smo se vratile na Il o Serf presvukle smo se u suvu odeću, a onda malo sačekale da bismo uhvatile čamac za kopno. Odatle se lepo videlo mesto gde se moreuz „završavao“, a prostor između ostrvaca proširivao.
Inače, čamci ovde rade do 5 popodne, tako da oni koji odsedaju u nekom hotelu ili vili na obližnjoj obali svakako na ostrvcetu mogu da provedu čitav dan. Mi, međutim, nismo mogle da čekamo 5 popodne, jer je trebalo da se prevezemo tim autobusima. Dok smo čekale na čamac da pođe (4 popodne), činilo mi se da je mesto sada bilo još lepše, a možda je samo u pitanju bilo to da je na njemu bilo sve manje ljudi. Ponekad pomislim da se pretvaram u teškog mizantropa. Hm?!
U svakom slučaju, uskoro smo čamcem krenule ka kopnu.
Do Centra Flaka smo se prebacile sasvim fino, a onda smo tamo uhvatile autobus za koji su nam rekli da je „ekspresni“, pa smo se nadale da ćemo na vreme stići u Port Luj. Naime, pošto javnog prevoza nema kada padne mrak, a poslednji autobus iz Port Luija nam je kretao u 18.40, bilo nam je bitno da se na vreme prebacimo do glavnog grada Mauricijusa kako ne bismo morale da plaćamo taksi.
Na kraju smo se uspešno vratile u Tru-o-Biš. Bile smo dosta umorne, ali nas je u hotelu čekala lepa večera, tako da je to samo upotpunilo jedan veoma lep i zanimljiv dan.
Sledeće jutro sam opet poranila. U stvari, probudila sam se u 6.20, ustala, skupila kosu i zakačila je šnalama, stavila svoje naočare i pogledala preko terase. Onda sam videla da je napolju sivo od oblaka i da pada sitna kiša, pa sam sve lepo vratila na mesto, a i ja sam ponovo legla u krevet i još odspavala. Treba biti vredan i koristiti dan, ali sve ima svoje granice, a bitno je da čovek nađe pravu meru.
Kada sam se drugi put probudila i ponovo ustala, otišla sam na doručak. Iz nekog razloga su retko nudili mango, koji ja inače veoma volim (pogotovo kada se jede prirodno sazreo u području u kojem raste), ali ga je ovog jutra bilo, tako da sam uz ananas i banane praktično doručkovala gotovo samo voće.
Pošto se vreme u međuvremenu značajno poboljšalo, bilo je sunčano, a na nebu skoro da nije ni bilo oblaka, rešila sam da ovog dana budem aktivna na plaži, pa sam uzela svoju opremu za gnjuranje koju sam ponela još od kuće. Plan mi je bio da idem do koralnog spruda. Ipak, kada sam došla do plaže, odlučila sam da prvo idem da se malo brčnem jer je voda bila mirna, blistave boje i bilo je tek par ljudi u vodi, a takođe sam iz iskustva znala i da je u početku po malo sveža kada se uđe u nju, što u stvari i prija. Kasnije se zagreje. Imajući u vidu da sam planirala da ovog dana idem i gnjuram, sa sobom sam osim opreme za gnjuranje ponela i foto-aparat koji može da radi i pod vodom, ali sam ga iskoristila i da bih fotografisala plažu i kako ona izgleda kada tu dođem posle doručka.
Onda sam u jednom trenutku stavila peraje na noge i ponela masku i foto-aparat, pa sam ušla u vodu. Prvo sam malo isplivala, a onda i stavila masku na oči i krenula da gledam podvodni svet koji se krije ispod one lepe tirkizne boje koja blješti na površini. Treba imati u vidu da je koralni greben koji ovaj plići i mirniji deo štiti od većih talasa na otvorenoj pučini koji se kod njega lome udaljen od plaže nekih 300-400 metara. Ali i u ovom plićem delu postoje korali i razne šarene ribice, pa sam smatrala da ima smisla da što ranije stavim masku na glavu. Međutim, kada sam to konačno uradila i počela jasno da gledam ispod vode, dobro je da se nisam nagutala vode i udavila od šoka. Ja sam zamišljala one divne blještave boje korala i riba i kristalno čistu vodu koje sam imala prilike da vidim na par drugih mesta, međutim, ovde ništa nije bilo poput toga.
Mada su neki korali delovali kao da cvetaju, u suštini je gotovo sve ličilo na groblje korala, kao da je tu prošao cunami ili pala atomska bomba, pa su ostavili pustoš iza sebe.
Bila sam veoma razočarana. Koliko sam čitala, ovo bi trebalo da je jedan od najlepših delova na Mauricijusu za gnjuranje. Molim?! Jedan Francuz kojeg sam redovno viđala na plaži i s kojim sam kasnije pričala kazao mi je da smatra da je za ovakvo stanje kriv turizam i gliseri koji turiste u okviru raznih „sportskih“ aktivnosti po čitav dan vuku levo-desno duž plaže. To je čitavu situaciju činilo još i veoma tužnom. Ljudi su zaista vrhunske štetočine.
Odlučila sam da ipak ne idem skroz do samog koralnog grebena, već sam tu pokušavala da nađem neke ribice. Pa, ipak sam uspela, bez obzira na uglavnom vrlo mutnu vodu.
Posle nekog vremena sam se vratila na obalu rešena da više ne idem na gnjuranje, već sam se samo kupala. Na površini je sve izgledalo znatno lepše, ali me to nije sprečavalo da duboko tugujem za izgubljenim podvodnim rajem.
Kada je prošlo podne, senka palmi ispod kojih sam bila smeštena počela je lagano da se gubi, a to je značilo i da je sunce na plaži postajalo previše jako, pa sam se povukla u hotelsku sobu na popodnevni odmor. I tamo je sunčeva svetlost bila blještava, a senke su bile gotovo samo direktno ispod palmi i suncobrana. Mauricijus se nalazi 3-4 stepena geografske širine severno od južnog povratnika i početkom januara je Sunce u podne prividno direktno iznad objekta.