Mauricijus 2014, 5. deo
I sledećeg jutra sam ustala rano ujutru i već oko 6 sam bila na plaži gde sam gotovo redovno išla da šetam. Od prethodnog dana je vreme počelo značajno da se prolepšava. Bilo je oblaka na nebu, ali je suštinski bilo suvo i divno sunčano, i to se sve videlo čak i u rano jutro.
U nekom trenutku sam se ponovo srela sa Barakom koji je radio u velikom hotelu pored plaže, pa smo se malo iščavrljali. Jednom prilikom tokom tih naših povremenih jutarnjih čavrljanja pitala sam ga u koje doba godine on, kao čovek koji je rođen i živi na Mauricijusu, smatra da je Mauricijus najlepši. Rekao mi je da je za njega ovo ostrvo najlepše u aprilu. Iskreno, ne znam koji su njegovi kriterijumi, možda to što tada nema puno turista, ali mi se čini da ja neću baš moći da to proveravam.
U svakom slučaju sam ja i ovog jutra skoro sat vremena šetala po plaži i to je još jednom bilo divno iskustvo.
Bez obzira na ovo divno vreme koje je vladalo u okolini našeg hotela, a tu pre svega mislim na plažu, Sneža i ja smo se dogovorile da ovog dana odemo na plažu koja važi za jednu od najlepših plaža na Mauricijusu. U pitanju je plaža Flik-an-Flak (Flic-en-Flac) na zapadnoj obali oko 30 km južno od glavnog grada. Da bismo to uradile, opet smo morale da menjamo autobus u Port Luiju (Port Louis) i bilo nam je potrebno ukupno oko dva sata da bismo stigle do mesta Flik-an-Flak po kojem se plaža i zove.
Sneža i ja smo zaključile da smo postale po malo čudne same sebi i da smo u međuvremenu razvile neki neobični lokal-patriotizam, te je tako nama ona naša plaža bila najlepša. More je svakako bilo isto more (tj., okean u ovom slučaju), beo pesak je bio i na jednoj i na drugoj plaži, i nije bilo loše, ali... Nekako nam te plaže bez palmi jednostavno nisu ispunjavale kriterijum „tropske plaže“, mada ovo svakako nije mogla da bude plaža ni na jednom drugom mestu osim u tropima.
A možda je u pitanju bilo i to da je bilo oblačno i tmurno. Na sledećoj slici se vidi kako oblaci zaklanjaju jednu manju planinu koja se nalazi nešto južnije. U pitanju je planina L Morn (Le Morne) i visoka je 556 m i ona će se na nekim od sledećih fotografija videti znatno bolje.
Mi smo krenule da šetamo po ovoj plaži koja je ukupno dugačka negde oko 6 km i ona možda po mom ukusu i nije među najlepšim na ostrvu, ali je svakako objektivno među najdužim. Mi je nismo svu prešle peške, već smo u jednom trenutku sele na terasu jednog bara pored mora i tu popile po kafu. Mada je bilo veoma toplo, ja nisam imala želju da se kupam, ali Sneža nije odolela već je otišla malo u vodu, dok sam ja sa terase posmatrala more i divila se kontrastima i bojama koji su u velikoj meri zavisili od situacije na nebu.
Posle se Sneža vratila iz vode, pa dok je ona nastavila da uživa u ispijanju kafe, ja sam otišla da prošetam dalje po plaži.
Kada sam krenula da šetam po plaži, mogla sam nešto dalje da bolje i jasnije vidim planinu Tamaren (Tamarin) koja je visoka 563 m.
I dalje je bilo oblačno, ali je bilo i plavih delova neba. Ono što je bilo problematično jeste da me je, bez obzira na to mnoštvo oblaka, vrelina sunčevih zraka znatno pekla i gotovo izvlačila snagu. Tako sam se veoma obradovala kada sam videla jedan drveni mol i na njemu natkriveni deo kao da je u pitanju terasa.
Iz prijatne senke ispod krova od trske mogla sam na miru da posmatram okolinu.
Osim planine Tamaren na horizontu desno sam videla i planinu L Morn.
Planina L Morn je, kao što sam rekla, visoka 556 metara i ona se nalazi na krajnjoj jugozapadnoj tački Mauricijusa. Planina je upisana na Uneskovu Listu svetske baštine kao kulturološki krajolik. Razlog za ovo pre svega leži u činjenici da se tu tokom čitavog 18. veka i početkom 19. veka nalazilo sklonište odbeglih robova. Robovi su ovde mogli da se sakrivaju zato što je ovaj deo ostrva u to vreme bio teško bespuće i oni su praktično bili zaštićeni liticama planine koje su bile dosta izolovane, prekrivene gustom šumom i gotovo nepristupačne. Relativno veliki broj odbeglih robova je po pećinama i na vrhu planine oformio i mala naselja. Zbog ovoga je usmeno predanje učinilo planinu L Morne simbolom patnje i žrtvovanja robova, a posebno simbolom borbe robova za slobodu.
Planinu L Morn sam ponovo slikala i nešto kasnije koristeći zum, ali kada već govorim o njoj, evo te slike.
Dok sam stajala na onom natkrivenom molu, iskoristila sam i tu senku i činjenicu da sam imala gde da postavim svoj foto-aparat da bih se slikala.
Meni iza leđa na gornjoj slici, tamo negde u daljini na severu ostrva delovalo je da nema oblaka, a upravo tamo je bila „naša“ plaža. Pa dobro, ipak je bilo lepo da smo videle još nešto na Mauricijusu.
Posle ovog kraćeg zadržavanja na drvenom molu na plaži Flik-an-Flak krenula sam da se vraćam prema baru u kojem me je čekala Sneža. Uz put sam još slikala.
Kada sam se ponovo našla sa Snežom, krenule smo lagano sa namerom da ovaj dan iskoristimo i da malo obiđemo Port Luj, glavni grad Mauricijusa, pošto smo tamo i tako i tako morale da menjamo autobus.
Bilo je oko 12.30 i meni je bilo previše vruće, pa sam se povukla u hladovinu koju je pravilo drveće na plaži, dok je Sneža hrabro i dalje šetala plažom i sakupljala školjke.
Mada ja više volim palme pored plaže, i ovaj šumarak je imao svoju lepotu.
Ipak, pre nego što smo krenule iz mesta Flik-an-Flak, svratile smo i do nekih štandova za „brzu hranu“ koji postoje u neposrednoj blizini plaže. Ovaj put smo se odlučile za ukusne i lagane pržene rezance sa povrćem koji više deluju kao kineska hrana, ali su svakako bili veoma ukusni. I u prostranom šumarku gde sam prvog dana videla podignute šatore i gde je glavni izlaz na plažu Tru-o-Biš takođe je postojao veći broj štandova sa malim kuhinjama gde je svakodnevno mogla da se kupuje sveže pripremljena i vrlo ukusna hrana. Cene su bile sasvim povoljne, a nama je bilo bitno da smo na jednostavan način rešile pitanje ručka. Mi smo u hotelu imale polu-pansion, ali trebalo je pojesti nešto normalno i u toku dana.
Uz „brzu hranu“, gotovo svi ovi štandovi su nudili i sokove od sveže ceđenog voća.
Dok smo išle ka autobuskom stajalištu shvatile smo da u blizini plaže postoji i groblje. Pošto skoro polovina stanovništva na Mauricijusu pripada hinduističkoj religiji, pretpostavile smo da oni svoje mrtve spaljuju, ali zato svakako ostali imaju običaj da se sahranjuju.
Ubrzo smo sele u autobus i krenule za Port Luj. Dok smo se vraćale ka severu uživala sam u divnim pejzažima u unutrašnjosti Mauricijusa. Put nas je vodio pored velikih polja pod šećernom trskom, ali i visokih brda i planina.
Kada kažem visokih brda i planina, to treba shvatiti u relativnom smislu. Mauricijus nije previše veliko ostrvo i generalno gledano ono pored obale ima ravnih delova, dok je u sredini neka vrsta visoravni i tu je maksimalna visina oko 670 m što je svakako visoko u odnosu na nivo okeana. Najviši vrh Mauricijusa, međutim, nalazi se na jugozapadu, zove se Piton d la Petit Rivijer Noar i visok je 828 metara (Piton de la Petite Rivière Noire).
Dok je autobus prolazio kroz jedno naseljeno mesto, osim zelenih brda u okolini, mogle smo da vidimo još jedno groblje.
U Port Luj smo stigle oko 3 popodne. Međutim, kako je bila gužva u autobusu, Sneža i ja nismo sedele zajedno i tako se desilo da smo izašle na različitim stanicama. To je bilo potpuno neočekivano. Problem je bio što mi uopšte nismo imale baš previše čvrst i jasan plan šta bismo radile u Port Luiju niti kada bismo tačno odatle krenule nazad za Tru-o-Biš. Svakako smo pominjale „gat“ koji smo planirale da posetimo, ali je to bilo sve. Sa mesta gde sam izašla iz autobusa, shvativši da Sneža nije sa mnom, uputila sam se u opštem pravcu tog gata računajući da ću nekako naići na nju. Imajući u vidu da Port Luj ima oko 150.000 stanovnika, moja ideja i nije bila previše realna, ali nije mi bilo druge.
Moram da priznam da sam išla cik-cak, jer sam jednostavno smatrala da nema nikakve svrhe da bilo kuda idem direktno, a uz put sam i fotografisala. Tako sam došla do izduženog trga Plas d’Arm (Place d’Armes) duž kojeg prolaze ulice sa kolima, dok su između travnjaci sa palmama.
Onda sam došla i do dela koji bismo mi danas zvali „Port Luj na vodi“ (Port Louis Waterfront). To je široki plato koji izlazi na deo dubokog zaliva u kojem se nalazi i luka u Port Luiju, ali ovde postoje brojni restorani, barovi, prodavnice i šoping-molovi.
Ja sam ovo ipak samo površno pogledala, napravila par fotografija, a onda nastavila da tragam za svojom izgubljenom drugaricom. A možda sam u stvari ja bila izgubljena. Bilo kako bilo, sada sam sa platoa Port Luija na vodi ponovo pogledala u pravcu trga Plas d’Arm i nastavila dalje ka Gatu Apravazi (Aapravasi Ghat) koji je odavde udaljen oko 500 metara.
Razlog zašto pominjem taj Gat Apravazi jeste da je to lokalitet koji se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Prvo da kažem da reč „gat“ potiče iz južne Azije i njome se označavaju stepenice koje vode ka reci ili jezeru (prirodnom ili veštačkom). Gat Apravazi u Port Luiju je naziv za lokalitet gde je krenuo da se sprovodi sistem „savremene“ ugovorne radne obaveze. Naime, pošto je 1833. godine u Ujedinjenom kraljevstvu donesen Zakon o ukidanju ropstva, a trebalo je ipak neko i da radi na tim plantažama širom sveta za džabe ili za male pare, Britanci su se 1834. godine opsetili i pokrenuli ono što su nazvali „velikim eksperimentom“, a radilo se o korišćenju „slobodnog“ rada (ovo može da se prevede i kao „besplatni“ rad), dok je Mauricijus bio izabran da bude prvo mesto gde će se taj eksperiment sprovoditi. U periodu od 1834. godine do 1920, gotovo pola miliona radnika sa ugovornom radnom obavezom su dovezeni iz Indije i oni su iskrcavani upravo na Gatu Apravazi. Ako se neko pitao otkud danas toliko Indusa na Mauricijusu, eto odgovora.
Da samo malo pojasnim u najosnovnijim crtama ovo u vezi sa radnicima sa ugovornom radnom obavezom koja je inače danas zabranjena Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima kao oblik ropstva. Ovi ljudi (gotovo uvek muškarci i skoro nikada žene) su u svojim zemljama podizali zajam, najčešće da bi tako platili za svoj prevoz do mesta gde će da rade. Onda su morali da rade za džabe dok ne otplate taj zajam. Mada su oni svakako bili u boljem položaju od robova, njihov aranžman nije bio nimalo sladak i mnogi su umrli i pre nego što bi otplatili taj svoj zajam. Doduše, oni koji su preživeli bili su slobodni da rade šta hoće nakon otplate zajma.
E, pa tako sam ja ovog popodneva došla do Gata Apravazi, ali se ispostavilo da je on bio privremeno zatvoren. Šta da se radi, osim da se slika, a onda krene dalje.
I tako, taman se ja okrenem da krenem dalje, pitajući se već u svojoj glavi šta sad da radim, kad ono – Sneža! Uprkos realno gledano nepostojećim izgledima da se nas dve nađemo u velikom gradu, mi smo to ipak uspele i bile smo oduševljene!
U tako blistavom raspoloženju, otišle smo do onih restorana i kafea u zoni Port Luija na vodi da se malo osvežimo.