Mauricijus 2014, 6. deo
Nakon što smo se Sneža i ja neočekivano našle u Port Luiju i posle pauze za sveže ceđene sokove, otišle smo do pijace. Uz put smo prolazile pored šoping-molova, ali to nas nije ni najmanje zanimalo, već smo mi htele pijacu, bazar. Zapravo, otišle smo do Centralne pijace, mada je čitav taj kraj prepun radnji. Kao što je i uobičajeno na pijacama, i ovde je bilo puno voća i povrća, ali sam ja tu našla neke haljine od laganog cvetnog materijala koje sam kupila za svoju mamu i njenu najbolju drugaricu.
Mada nisu nužno bili isti, a svakako su modeli haljina bili znatno drugačiji, ti šareni materijali su me podsetili na „nošnju“ koju na sebi imaju devojke koje igraju na muziku sega. Muzika sega je tipična za ostrva u Indijskom okeanu. Potekla je od robova na Mauricijusu, mada korene vuče sa Madagaskara, a onda se proširila i na Reunion, Sejšele i još par ostrva. Danas je to nacionalna muzika Mauricijusa. Veoma je ritmična i glavni pokreti se izvode kukovima, a telo prati, dok noge najviše služe samo za oslonac. Devojke najčešće imaju mali gornji deo, kao jeleče, ali je zato suknja do poda i ogromna. Koliko ja znam to se kod nas zove „američka glokna“, a zapravo se radi o suknji koja u sebi ima dvostruki obim, tj., 720 stepeni. Hoću da kažem da tu ima jako puno materijala, ali je materijal lagan i devojke uhvate krajeve suknje i njima mašu na sve strane dok se telom njišu u ritmu muzike sega.
E, sad. Ove haljine koje sam ja kupila apsolutno ne liče na te suknje, kroj je neopisivo sveden i jednostavan, ali je materijal bio šaren, sa cvetovima, jarkih boja i veoma, veoma lagan. Mislila sam da je to pravi poklon sa Mauricijusa za moju mamu i njenu drugaricu kada leti u Beogradu bude vrelo.
Posle ovog kraćeg zaustavljanja radi kupovine, Sneža i ja smo se uputile ka mestu gde smo mogle da uhvatimo autobus za Tru-o-Biš, a uz put smo prošle i pored džamije Džama (Jummah Masjid). Već sam ranije pominjala da su skoro 20% stanovnika Mauricijusa Muslimani, a ova džamija je sagrađena tokom 60-ih godina 19. veka.
Posle ovoga smo se vratile u Tru-o-Biš i krenule ka hotelu da ostavimo stvari, ali sam ja uz put uočila jedno veoma posebno drvo upravo u blizini našeg hotela. Drvo samo po sebi mi u stvari i nije bilo zanimljivo, ali je poput novogodišnje jelke bilo okićeno okruglim „pufnama“ od trave. U pitanju su bila gnezda seoskih tkalja (Ploceus cucullatus). Ja sam bila oduševljena ovim svojim „otkrićem“.
Ja nemam profesionalnu foto-opremu za slikanje prirode i ovakvih detalja, ali sam ovde bila kao omađijana, pa sam se zavukla u neku visoku travu ne bih li bolje uspela da vidim i slikam situaciju u krošnji.
Posle ove moje kraće pauze, otišla sam do sobe gde me je Sneža čekala, a onda smo zajedno otišle na plažu. Mada je već bilo kasno popodne, još uvek je bilo svetlosti, pa smo tamo uživale u plivanju. Voda je bila sveža i divna, a i nebo sa suncem koje je polako zalazilo ponovo je bilo očaravajuće.
Kao i svakog dana, posle plaže je usledilo tuširanje i spiranje soli, zatim večera, a takođe smo i prošetale do obližnje samoposluge, međutim ona je već bila zatvorena. Tu je ujedno bio i kraj našim aktivnostima za taj dan.
Narednog dana sam bila više uspavana i teška nego što mi je to bilo uobičajeno, ali pošto sam se nešto razbudila, odlučila sam da ipak odem u šetnju po plaži. Ovom prilikom je ta šetnja bila nešto kraća jer nisam ponela fotoaparat, pa sam se i manje zadržavala, a i sve vreme sam se osećala vrlo pospano. Vratila sam se u hotel već oko 7, pa sam uskoro otišla na doručak. Posle smo jedno vreme Sneža i ja sedele na terasi i ispijale kafe koje smo mogle da pravimo u kuhinjici koja je bila sastavni deo naše sobe, pa sam onda ja išla do posluge po vodu i neke sitnice. Kada sam sve to završila, bila sam spremna da idem na plažu, gde sam prostrla naše peškire i lepo se iskupala. Zatim sam prošetala pored vode da bih se malo prosušila, a onda sam se konačno skrasila sedeći na svom peškiru.
Tu sam jedno vreme pisala svoj putni dnevnik. Uzgred, ako nekoga zanima, eto jednog od izvora podataka o mojim prošlim putovanjima. Nema šanse da bih se bez toga setila svih detalja koje pominjem u svojim pričama o putovanjima iz prošlosti. S druge strane, ponekad pomislim da sam oduvek bila predodređena da pišem putni blog jer sam gotovo bez izuzetka godinama vodila te svoje dnevnike tokom putovanja. Sada samo sve to sistematizujem.
Dakle, dok sam pisala taj svoj dnevnik, držeći svesku na kolenima, povremeno sam podizala pogled, a prizor preda mnom je bio predivan: bež peščana plaža, da ne kažem plaža od belog peska, pa zeleno-tirkizno more i maleni talasi koji tek unose ritam i zvuk u sliku, a onda ka horizontu pojasevi tirkizno-zelene i tamno plave boje, da bi se sve završilo debljom linijom marinsko-plave iznad koje kreće nebo sa svojim nijansama plave i paperjastim oblacima.
Onda sam shvatila da je ovo definitivno bilo ono što želim da radim i mesto na kojem “to” želim da radim do kraja odmora. Računajući i taj dan, imala sam još 6 dana, s tim što sam tog šestog uveče i putovala. Mada smo Sneža i ja razgovarale o posetama još nekim plažama na severu ostrva, ovom prilikom sam donela sam odluku da ja više ništa neću da obilazim na Mauricijusu. Dobra stvar sa Snežom i sa mnom je ta da smo obe dovoljno samostalne da možemo da donosimo odluke i nezavisno jedna od druge, a ako se neka odluka ovoj drugoj ne uklapa u njenu, svaka može da ide na svoju stranu.
Dakle, to je bilo to. Ja sam došla na Mauricijus da bih se odmorila uživajući u lepoj plaži sa sitnim i mekanim belim peskom i divnom bistrom, ali naizgled tirkiznom vodom, a ova plaža je sve to ispunjavala. Bila je savršena.
I sada moram da napravim blagi iskorak i da ispričam jednu priču o razgovoru koji se desio nekoliko meseci posle mog boravka na Mauricijusu. Tom prilikom sam pričala sa jednom poznanicom s kojom sam se u to vreme veoma često družila, pa mi je ona nekom prilikom rekla da je bila začuđena kako sam ja „tako brzo prebolela smrt svog oca“ verovatno aludirajući na činjenicu da sam ja na Mauricijus otišla dva i po meseca nakon smrti mog tate.
Kao prvo, imajući u vidu moj odnos sa roditeljima koje sam, kada sam bila u Beogradu, viđala svaki dan, a čula se sa njima par puta dnevno, pretpostavljam da su neki ljudi iz moje okoline smatrali da sam „previše“ vezana za njih. Ono što mislim ti ljudi nisu shvatali jeste da sam za početak odavno prerasla „večiti pubertet“ – to je ono kada se roditelji okrivljuju za sve u životu čak i kada su deca uveliko postala odrasli ljudi. To je lako. Preuzimanje odgovornosti za sopstveni život je ono što je glavna stvar sa kojim moramo da se suočimo. Osim toga, moj odnos sa roditeljima bio je pre svega izraz mog dubokog životnog uverenja da treba da budemo bliski i posvećeni ljudima koji su u našim životima, bilo da su to roditelji, deca, porodica, partneri ili prijatelji. Dok smo živi, to sve ima smisla. Posle, sve postaje nebitno.
Drugo, nisam bila svesna da postoji nekakvo nezvanično takmičenje u dužini patnje posle smrti bliske osobe, što mislim da ta moja poznanica sugerisala svojim veoma glupim i besmislenim komentarom. Ipak, da bih joj pojasnila kako mesto boravka nema nikakve veze sa dubokim osećanjima, ispričala sam joj šta mi se desilo upravo tog prepodneva dok sam sedela na toj plaži uz apsolutno punu svest o tome da je to bila savršena plaža u kojoj sam ja intenzivno uživala. Ta moja poznanica je bila prva osoba kojoj sam to ispričala, a evo sada taj delić svoje duboke intime delim sa svima koji ovo čitaju.
Dakle, dok sam tako sedela na toj plaži i pisala dnevnik uz povremeno podizanje pogleda, vidim u jednom trenutku kako neki stariji gospodin izlazi iz vode, baš tu negde ispred mene. Mada sam sve to posmatrala veoma opušteno u jednom trenutku su moje oči spazile maleni ožiljak na desnoj strani njegovog grudnog koša i ja u deliću sekunde shvatim da taj čovek ima pejsmejeker. Sledeća misao je bila: „I moj tata je imao pejsmejker“, a onda su suze krenule da mi liju i ja sam u tom raju na zemlji naredna dva sata provela plačući kao kiša zbog toga što je moj tata umro i što ga više nema u mom životu.
A posle ta dva sata se ta epizoda lagano završila i moj život je jednostavno nastavio da ide dalje svojim putem. Jer to je ono što život radi – ide dalje.
To je podrazumevalo provođenje narednih par dana uglavnom na plaži bez nekakvih neuobičajenih dešavanja. Doduše, gotovo svakog dana sam po malo čavrljala sa Luiđijem, Italijanom koga sam upoznala još na samom početku boravka tokom svojih jutarnjih šetnji. Pošto je bio u penziji on je svojih šest meseci boravka na Mauricijusu provodio tako što je iznajmio kuću pored plaže, a onda bi često šetkao po toj plaži. Ponekad sam ga viđala sa jakim plastičnim cegerom koji je nosio kada bi kupovao ribe koje su na plažu lokalni ribari donosili u svojim čamcima iz svežeg noćnog ulova. Luiđi je tu bio sam, a kako ja znam italijanski, njemu je bilo sasvim zabavno da malo ubija vreme čavrljajući sa mnom. Ne mogu da se žalim i meni je bilo zabavno.
Kao pravi Italijan, on mi se još od prvog dana sportski udvarao i delio komplimente. Nesmetano je iskazivao svoje divljenje, zvao me u goste, i ovde i u Rim, pa bi me čak i „ženio odmah kad bih ja to htela“. Ja to zaista nisam uzimala za ozbiljno, ali je svakako bilo prijatno. Posebno mi je bilo zabavno kako je u jednom trenutku počeo da usavršava verbalno iskazanu sliku o tome kako me on vidi. Njemu je moje ime koje je on izgovarao kao Veraće zvučalo kao „Venere“ (Venera na italijanskom), a po njemu to nisu bili sinonimi – to je bilo isto! Tako je krenuo u osmišljavanje te fraze sugerišući Veneru koja izlazi iz vode, ali je oklevao oko izbora pravog glagola. Ja mu kažem „Venere viene o nasce?“ (Venera dolazi ili se rađa?), na šta on sasvim ozbiljno kaže: „Ne, ne, ne...“ A onda se seti. U mom slučaju to mora da bude Venere sorge... – Venera se uzdiže, itd. Takođe je insistirao da muškarci u datom izrazu ne mogu da me „obožavaju“ već moraju da budu „ispunjeni divljenjem“. I tako smo posle nekoliko dana debate oko nijansi značenja došli do: „Venere sorge dell’acqua mentre gli uomini la guardano adoranti!“ Značenje uopšte nije bitno ni za koga osim valjda za mene i mada sam ja ovome iskreno pristupala sasvim sa distancom, jezički, samo kao lingvističkom izazovu, moram da naglasim da sam se veoma slatko smejala na sve ovo, a mislim da je i Luiđiju sve to bilo veoma zabavno.
Posle par dana sam ponovo ustala u rano jutro i išla u šetnju pored plaže. Vreme povratka kući se približavalo, a ja sam želela da svaki raspoloživi momenat provedem uživajući u mestu gde sam boravila. Uostalom, ta rana jutarnja buđenja nisu mi teško padala, jer sam veoma rano i odlazila na spavanje, tako da sam bez obzira na zevanje ipak bila sasvim dobro odmorna, a svaka šetnja mi je neobično prijala.
Posle onog oduševljenja seoskim tkaljama i njihovim gnezdima, ovih dana sam i malo više pažnje obraćala na lokalne ptice. Tako sam u krošnjama drveća redovno viđala crvene fodije (Foudia madagascariensis). Kod ove ljupke ptičice samo je mužjak u punoj polnoj zrelosti crven, dok je ženka maslinasno-sivkasto-smeđa, a još uvek mlad mužjak je čak žućkast.
Ali, ptica je bilo ne samo u krošnjama, već i na ogradama gde su ljudi ostavili neku hranu. A kada je hrana u pitanju, onda pravila lepog ponašanja lete kroz prozor.
Naravno, morala sam da prođem i pored onog velikog drveta sa mnoštvom gnezda seoskih tkalja, a evo i kratkog video zapisa:
Kada već govorim o pticama, da pomenem i vetrušku sa Mauricijusa (Falco punctatus) koju ja nisam videla, ali to uopšte nije ni bitno. Ova endemska ptica živi po šumama i liticama na jugozapadu ostrva i u jednom trenutku je bila svedena na samo četiri poznata primerka od kojih je jedna bila polno zrela ženka. Zahvaljujući ozbiljnim naporima, vrsta je oporavljena i kako sam čitala 2019. godine je evidentirano oko 400 ptica ove vrste. Zbog toga se ovaj čitav konzervatorski projekat smatra jednim od najuspešnijih i najbolje dokumentovanih na svetu. Bravo!
Ali, osim ptica u našem komšiluku je bilo i dosta biljaka, uključujući i jedan raskošan veliki žbun jasmina koji je čarobno mirisao. Njega nisam slikala, ali je tu razno cveće koje je ukrašavalo dvorište našeg hotela. Na Mauricijusu i obližnjim ostrvima rastu četiri vrste endemskih hibiskusa, mada ne verujem da je ovaj iz bašte hotela baš jedan od tih.
Kao dodatak na ovaj kratki segment priče o živom svetu na Mauricijusu da pomenem i da smo mi u svojoj sobi gotovo svako veče imale i goste. Malene, ali prisutne.