Meksiko i Srednja Amerika 2008, 13. deo (Meksiko: San Kristobal de las Kasas; Gvatemala: Vevetanango)
Grad San Kristobal de las Kasas bio je glavni grad države Čijapas (Chiapas) sve do 1892. godine, ali se i dalje smatra kulturnim središtem ove meksičke savezne države. Ja sam se tu našla gotovo slučajno i šetala sam po centru grada vrlo kratko, kasno popodne i predveče, ali mi je bilo jasno da je ovo izuzetno lep grad i da svakako zavređuje duži boravak, međutim to meni nije bilo suđeno ovom prilikom.
Nekako mi se činilo da je sve vezano za San Kristobal de las Kasas bilo slučajno, pa sam tako bez ikakvog plana jednostavno naišla na pešačku ulicu i krenula njom.
Hodajući tom pešačkom ulicom u centru grada, naišla sam na neko obaveštenje i tako kupila kartu za... pozorište! Ja to inače ne radim na svojim putovanjima, ali još sam bila pod utiskom jutarnjeg obilaska arheološkog lokaliteta Palenke, a predstava se bavila starim Majama, pa sam pomislila: „Zašto da ne?“ Osim toga, cena ulaznice se uklapala u moj dnevni budžet, tako da sam imala rešeno pitanje večernjeg provoda.
Šetnja me je dovela do Trga mira (Plaza de la Paz) gde se nalazi i Katedrala. Prva crkva na ovom mestu je sagrađena 1528. godine, ali je u 17. veku podignuta nova crkva čija je veoma bogato ukrašena fasada završena 1721. godine.
Sunce je već zašlo i lagano je već počeo da se spušta mrak, tako da uopšte nisam ni ulazila u Katedralu jer sam želela da posmatram grad i njegove stanovnike dok je još bilo svetlosti. Činilo mi se da su stari urbanisti San Kristobala de las Kasasa definitivno želeli da budu originalni, tako da je Katedrala sa svojim pročeljem okrenuta ka širokom popločanom platou, dok se glavni trg sa parkom nalazi bočno od Katedrale. Taj kvadratasti prostor se zove Trg 31. marta ili Sokalo (Plaza 31 de marzo – Zócalo). Uopšteno gledano, Sokalo je uobičajen naziv za glavni trg po meksičkim gradovima.
Kako sam išla prema trgu Sokalo, kroz ulicu koja vodi između Katedrale i tog trga i koja je bila prepuna kola koja su se veoma lagano kretala zbog velikog broja ljudi na ulici, protrčavali su neki ljudi sa brojevima na leđima i shvatila sam da je u pitanju neka ulična trka. Doduše, malo me je zbunjivalo to da su ti ljudi trčali između kola koja su tu prolazila, ali činilo mi se da to ovde nikome nije smetalo. Na kraju krajeva, svako ima pravo da ima svoje lokalne običaje.
Tako sam došla do samog trga Sokalo i parka. Kao i na drugim mestima videlo se da puno lokalnog stanovništva voli da predveče prošeta do tih centralnih i ozelenjenih trgova. Bila je velika gužva, možda zato što je bila nedelja, a možda i zato što je bio organizovan neki koncert. Kvalitet mog snimanja je u skladu sa kvalitetom pevača, ali svakako video služi kao simpatičan podsetnik.
Posle kraćeg zadržavanja da bih slušala lokalnu muziku, otišla sam na brzu i laganu večeru, a zatim se i vratila do hotela da bih se presvukla za pozorište koje se nalazi u pešačkoj ulici.
U pitanju je Pozorište Danijel Sebadua (Teatro Daniel Zebadúa). Negde sam našla da je to drugo pozorište podignuto u provinciji Čijapas, a inače prva zgrada u San Kristobalu za čiju je izgradnju 1931. godine korišćen cement. Predstava koju sam išla da gledam zvala se „Crveni Palenke“ (Palenque Rojo) i bavila se nekim njihovim princem/kraljem. U pozorištu na žalost nisu dozvoljavali niti fotografisanje, niti snimanje. Međutim, meni je glavni problem bio da sam bila izuzetno pospana jer sam prethodne noći vrlo loše i malo spavala. Zato sam jedva dočekala da mogu da se vratim u hotel i svoju sobu gde sam ubrzo otišla i na spavanje. Sutradan je bio veoma važan dan – napuštala sam Meksiko.
Naredno jutro sam ustala pre 7, spremila se i otišla na obližnju autobusku stanicu. Plan mi je bio da dođem do gradića Panahačel (Panajachel) u Gvatemali. Ali, to uopšte nije bilo jednostavno. Za početak, autobus iz San Kristobala de las Kasasa uopšte nije ulazio u Gvatemalu. Štaviše, koliko sam shvatila nije postojao nijedan autobus koji je odavde išao u Gvatemalu, tako da sam morala da menjam prevoze i improvizujem.
I tako sam ja krenula autobusom za grad Kvautemok (Cuauhtémoc) koji je veoma blizu granice sa Gvatemalom.
U autobusu iz San Kristobala ispred mene je sedela jedna manja grupa turista kojima je vodičkinja na engleskom objašnjavala kako će izgledati njihov put do Panahačela. Njih je u jednom trenutku u Gvatemali trebalo da pokupi „normalan“ autobus i očekivalo se da na svoje odredište stignu u 6 popodne.
Da objasnim ovo sa „normalnim“ autobusom. Naime, praktično sve vreme dok sam putovala po Meksiku, ja sam se vozila dobrim, savremenim autobusima, udobnim i sa klima-uređajima, koje tamo zovu „pulman“. Kako se uđe u Gvatemalu, takvi autobusi više ne voze redovne putnike, već se za javni prevoz koriste „pilićari“. To su po pravilu rashodovani školski autobusi iz SAD-a, oni žuti koji se u ostatku sveta vide na filmovima. Neki od njih ostanu potpuno isti kao što su i uvezeni, a neke bogme i doteraju, ali veličina kabine i sedišta ostaje svakako ista. Razlog zašto ih zovu „pilićari“ (na engleskom: chicken bus, na španskom: camioneta de pollos) jeste da lokalno stanovništvo često njima prevozi i svoje domaće životinje, a valjda su kokoške i pilići najlakši za transport, pa otud i naziv autobusa.
Pošto sam i ja imala nameru da stignem do Panahačela u toku dana, što bi bilo pre 7 uveče, a pošto mene nikakav „normalan“ autobus nigde nije čekao, već sam znala da ću se prevoziti pilićarima (samo što još uvek nisam znala kako će to tačno da izgleda), mene je počela da obuzima blaga panika. Pitala sam se da li sam uopšte normalna da sama ulazim u zemlju gde ne znam kako ću da se prevozim, gde meksički autobusi neće ni da prismrde i pitala sam se šta ja uopšte tražim u ovom delu sveta, jer ako meksički autobusi neće tamo da voze ko zna na šta to „tamo“ izgleda. Južni Meksiko nije previše razvijen, često se vide siromašni delovi, a ipak, sudeći po tom prevozu i autobusima, Gvatemala i ostale zemlje koje sam planirala da obilazim činile su se „gorim“. Dakle, šta ću ja tu? Ta panika, zbrkane misli u glavi, bojazan, strepnja, sve je to dovelo do toga da sam se odlučila na očajnički potez – pitala sam vodičkinju da ih „pratim“ mada mi je bilo sasvim jasno da je to nemoguće. Ta devojka nije ni najmanje bila odbojna i neprijatna, ali nije bila ni oduševljena mojim pitanjem, pa mi je rekla da će mi pomoći tako što će se raspitati kada stignemo na odredište autobusa u kojem smo bile. Uz put mi je rekla i da veoma sumnja da mogu da stignem do Panahačela u jednom danu koristeći lokalni prevoz. Smatrala je da je za početak problematičan prelazak u Gvatemalu, a zatim i menjanje autobusa, jer je postajalo sve izvesnije da ću morati da menjam autobuse, mada ja i dalje nisam imala nikakvu jasnu predstavu o tome šta me zaista čeka.
Međutim, posle ovog inicijalnog naleta panike, nakon što sam sebi podsvesno dala savet: „Smiri se, smiri se“ i malo čitala vodič (da, da, ... sada sam KONAČNO imala vodič i ovaj je bio zbirni za Srednju Ameriku), zaista sam se malo i primirila. Meni je dakle cilj ovog dana bio gradić Panahačel na obali jezera Atitlan (Lago de Atitlán) u Gvatemali, ali razmišljala sam da u krajnjoj liniji ja jednostavno idem u tom pravcu, a ako ne mogu skroz do onde u jednom danu, odsešću negde uz put.
Kako smo stigli u Kvautemok, odnosno, na neko mesto van grada, ali u blizini graničnog prelaza, uzela sam svoj ranac i otišla do kancelarije migracionih vlasti koja se tu nalazi, pa su mi oni overili pasoš, ja se vratila na ulicu, a tu su odmah bili linijski taksiji koji su čekali putnike da ih prevezu do same granice.
Kao podsetnik, evo mape Meksika gde se vidi putanja koju sam prošla u prvom delu svog boravka u ovoj zemlji 2008. godine.
Pošto nas je bilo dovoljno za puna kola prvog linijskog taksija u nizu, lokalci i ja – jer sam tu već sasvim smirena i odvažna napustila onu grupu turista, odmah smo krenuli i ubrzo stigli do graničnog prelaza koji se nalazi oko 3,5 km dalje. Ponovo sam uprtila ranac na leđa, peške prešla samu granicu i odmah izbila na gvatemalske migracione vlasti. Tu su mi odmah lupili pečat, a čim sam izašla, naišla sam na mesto gde sam mogla da promenim neke pare za put. Takođe sam tu sela u rikšu koja me je kroz špalir prodavnica i tezgi tipa buvljaka odvezla uzbrdo do jednog zemljanog parkinga gde je bila gomila „pilićara“ za različita odredišta i oni su čekali svoje putnike. Dakle, pilićari su autobusi lošije klase u kojima se voze gotovo isključivo lokalci. Štaviše, kako će se ispostaviti do kraja mog putovanja, ni u jednom jednim pilićaru u kojem sam se vozila, a bogami promenila sam ih dosta, nisam naišla ni na jednog jedinog turistu.
Već prilikom tog prvog iskustva, shvatila sam da ti autobusi možda, ne možda već svakako, ne nude udobnost velikih, savremenih putničkih autobusa, ali to ih ni najmanje ne čini lošim i neefikasnim prevozom. Naprotiv.
Kako sam izašla iz rikše, pomoćnik vozača iz jednog pilićara je potvrdio sa mnom da idem u Veve (Huehue), a skraćeno je od Vevetanango (Huehuetenango), uzeo mi je ranac sa leđa da bi ga spakovao gde treba, a ja sam ušla u autobus i za 5 minuta smo krenuli.
Evo sada i mape koja pokazuje kuda sam se sve kretala po Gvatemali u prvom delu svog boravka u ovoj zemlji 2008. godine.
Pilićar je bio tešnji i manje udoban od savremenih putničkih autobusa (ja sam visoka 1,80 m) i nije imao klima-uređaj, već su mu svi prozori bili otvoreni, ali to je ujedno i značilo da je temperatura po mom mišljenju bila značajno prijatnija nego u previše rashlađenim velikim autobusima. Međutim, ono što je ovog dana za mene bilo veoma bitno jeste da je on vozio sasvim pristojnom brzinom. Pet-šest meseci pre ovog puta bila sam u Indiji i putevi su tamo bili znatno lošiji (prepuni rupa) od ovog kojim smo se vozili, tako da je zapravo sve bilo kako treba. Doduše, ovo je deonica Panameričkog autoputa, ali hoću da kažem da sam bila iznenađena, valjda i zato što sam pre prelaska u Gvatemalu bila preplašena pa sam očekivala sve najgore.
Što se temperature tiče, put ovde vodi kroz planine; štaviše, Veve se nalazi na skoro 2000 m nadmorske visine. To takođe znači da bez obzira što je ovo žarki pojas, temperature su nešto niže, tj., prijatnije na većim visinama, mada je zračenje Sunca i dalje veoma jako.
Sledeća stvar koja je bila veoma značajna jeste da su ljudi bili sjajni. Kao što sam pomenula, ja sam dosta odskakala od ostatka putnika, ne samo zato što sam strankinja, već i zato što sam bila značajno viša od gotovo svih. U autobus se ulazi bez karte i putnik samo treba da nađe mesto gde će da sedne, a po polasku, kondukter, tj., pomoćnik vozača (pošto ima više funkcija), prođe kroz autobus i naplati karte. Tako su moji saputnici shvatili da ja znam španski.
To ih je oslobodilo, pa su redovno, ne samo u ovom autobusu, već gotovo u svim autobusima kojima sam se vozila, pokušavali da uspostave kontakt. Za početak bi se samo osmehivali, a onda bi njihova radoznalost pobedila, pa bi počeli sa pričom. Tako me je čovek koji je ovom prilikom sedeo iza mene kucnuo po ramenu, pa me je pitao odakle sam, šta radim tu, kako to da idem sama i sl. Često bi priča došla i dotle da me pitaju kako mi se zovu mama i tata, ali je suština da su se oni prilično čudili da putujem sama, pa su me često pitali kako to da se ne plašim da putujem sama. Ja bih obično slegla ramenima i rekla kako vodim računa, kako ne šetam uveče i noću, a na kraju krajeva i zašto bi neko hteo mene da povredi na bilo kakav način. Na ovo poslednje su me gledali širom raširenih očiju u neverici, verovatno misleći da sam ili prosvetljena ili luda.
Ali možda najzabavnije pitanje koje mi je više njih postavilo bilo je da li se u mojoj zemlji govori španski. Molim!? Čudila sam se ovom pitanju ne zato što mislim da oni treba da znaju gde je moja zemlja i koji se jezik u njoj govori, već zato što moj španski nije TOLIKO dobar. Međutim, pretpostavljam da je ovo zato što nemam američki akcenat, što kao jezičar pretpostavljam da se redovno dešava jer većina stranih posetilaca ovde dolazi iz Severne Amerike.
Još jedna je stvar bila veoma česta u tim pilićarima, a to su ljudi koji uđu u autobus, kratko se voze, a to vreme iskoriste da bi prodavali razne stvari, pogotovo neke navodne lekove i preparate.
Uzgred, ispred mene je sedela jedna starija žena koja je imala divnu ručno izvezenu haljinu (to nije ova koja se vidi na prethodnoj fotografiji) i htela sam da je slikam, ali nisam to želela da radim na prevaru već sam je pitala da li mogu. Rekla mi je da može, ali je tražila neke pare koje objektivno i nisu bile velike, ali se meni tada nisu uklapale u dnevni budžet, tako da je to otpalo.
Nastavila sam da pričam sa čovekom koji je sedeo do mene, a koji zna malo engleski i ta priča sa saputnicima je ovom prilikom bilo dodatno veoma važna, jer sam tako sakupljala informacije o tome kako da dođem do Panahačela. Sve u svemu, oko dva sata vožnje je prošlo srazmerno brzo, a ja sam stigla u Veve.