Srednja Amerika 2008, 14. deo (Gvatemala: Vevetanango, Solola, Panahačel, jezero Atitlan)
Kada sam pilićarem stigla do prvog većeg mesta u Gvatemali koje od milošte zovu Veve, a pun mu je naziv Vevetanango (Huehuetanango), kako sam krenula da izlazim iz autobusa, tu je već bio pomoćnik vozača iz autobusa koji je vozio za grad Gvatemalu što je meni i bilo potrebno. Neko me je već u prvom pilićaru posavetovao da uvek kada mogu gledam da sedem odmah iza vozača, jer tu ima najviše mesta za noge, a ovde je to mesto bilo slobodno, pa sam tu i sela. Ipak, uz put sam iskoristila priliku da slikam ovaj „unapređeni“ model pilićara kojim je trebalo da se vozim – mislim da je ovom dodat prednji deo od nekog kamiona, pretpostavljam sa boljim i jačim motorom.
Dakle, smestila sam se odmah iza vozača, a uskoro smo i krenuli. Ideja je bila da se prebacim do mesta Los Enkventros (Los Encuentros), nekih 3 sata dalje, gde bih izašla na nekoj raskrsnici da bih hvatala drugi autobus do mesta Solola (Sololá). Hoću da kažem da se moja avantura sa autobusima i prebacivanjem do krajnjeg odredišta tog dana nastavljala.
Kada smo krenuli iz mesta Veve, autobus je prvo svratio do neke benzinske pumpe na obodu gradića, ali ne da bi napunio gorivo, već je pomoćnik vozača veoma brzo istrčao iz autobusa i vratio se sa dve ogromne kofe pune vode. To me je sasvim zbunilo. Međutim, uskoro je sve postalo jasno. Voda je bila potrebna da bi se hladio motor. Kada sam ovo videla, htela sam da se prospem od smeha.
Da nemam ove snimke, mislim da mi niko ne bi verovao – motor se hladi vodom koja se kroz plastičnu bocu uliva u hladnjak u toku vožnje. A evo i kratke video-verzije.
Ali, da ne bude zabune, bila je to jedna višestruko sjajna vožnja. Za početak, ovde je autobus vozio kroz divne predele. Put vodi preko planina i bilo je puno borova i eukaliptusa, jer su ovde velike nadmorske visine. Već sam rekla da se Veve nalazi na visini od skoro 2000 m, a mesto Los Enkventros je čak na 2580 m iznad nivoa mora.
Takođe smo povremeno prolazili i pored imanja, ali i kroz manja mesta gde bi autobus kratko stao da neki putnici siđu, a neki novi da uđu.
Po pravilu su ta stajališta bila pored manjih pijaca, pa je tako na jednom mestu jedna seljanka koja je prodavala voće ušla na kratko u naš autobus i vozaču dala plastičnu kesicu punu grožđa.
Imajući u vidu koliko sam bila ispunjena strepnjom pre ulaska u Gvatemalu i kako su stvari zapravo išle mnogo bolje od očekivanog, počela sam lagano da se opuštam. Osim toga, kao što sam već pomenula, temperatura je bila savršena, bilo je sunčano, ali zbog velike visine uopšte nije bilo vruće. A ono što je za mene u tom trenutku bilo najvažnije, imala sam odlično prolazno vreme. Naime, Gvatemala i Meksiko se nalaze u različitim vremenskim zonama i tako sam ovog dana dobila jedan sat više, a pošto su vremena čekanja između autobusa bila zaista minimalna, shvatila sam da apsolutno imam šanse da dođem do Panahačela kao što sam i htela, bez spavanja negde uz put.
Onda sam u nekom trenutku čula pesmu „Suerte“ od Šakire koja je bila krajnje prigodna za taj trenutak jer znači „sreća“ u smislu „imati sreće“. Pesma je dolazila sa autobuskog radija koji je dosta krčao, ali u toj moj opštoj opuštenosti, pa i osećaju zadovoljstva i unutrašnje radosti, kvalitet zvuka ni najmanje nije smetao i ja sam počela da pevušim. I tada mi se desila jedna od najčudesnijih stvari u životu – doživela sam svoju ličnu Zen-priču.
Zen-priče, koani, su kratke priče koje se koriste u Zen-budizmu da bi nam pokazale neadekvatnost logičkog razmišljanja, a jedna od najpoznatijih je Zen-priča o tigru i jagodi. Ja je sada neću prepričavati, ali savetujem da se priča pronađe i pročita. Tek onda će se shvatiti sva dubina i čudesnost moje lične Zen-priče. A evo kako ona ide...
Dok sam ja tako sedela iza vozača u autobusu za Los Enkventros, veoma zadovoljna i opuštena, sigurna da ću stići kuda sam se uputila i pevušeći tu pesmicu od Šakire, odjednom vidim kako je vozač, ne skidajući pogled sa puta i ne smanjujući brzinu kojom smo išli, svoju levu ruku skroz proturio ka meni, ispruživši svoju šaku u kojoj je bilo nekoliko zrna od onog grožđa koje mu je na jednoj usputnoj stanici dala ta seljanka koju sam pomenula. Bilo je jasno da me nudi. U deliću sekunde je kroz moju glavu proletela slika te seljanke kako mu daje to grožđe, pa sam pomislila da grožđe verovatno nije prano, a i ako je prano, ko zna kakvom vodom je prano, a i ruke vozača sigurno nisu bile čiste, i on ih je barem u autobusu sve vreme držao na sigurno prljavom volanu i sigurno prljavom menjaču, i da li je to bezbedno za mene, moj stomak i moje zdravlje,... Sve to, sve te misli, stalo je u taj jedan delić sekunde, međutim, gest je bio toliko iskonski ljudski i divan da ja zapravo i nisam imala bilo kakav izbor. Uzela sam ta 3-4 zrna grožđa i pojela ih. Ah, kako su bila slatka!
Posle oko tri sata vožnje, autobus je došao do tog odvajanja za mesto Solola, ja sam izašla, zahvalila se na vožnji i grožđu (uzgred, apsolutno nisam imala nikakav zdravstveni problem nakon jedenja tog „nesterilnog“ grožđa), a pomoćnik vozača mi je spustio veliki ranac sa krova pilićara. Tu je već čekao jedan originalno žut američki školski autobus, pa sam se njime prevezla još oko 13 km, a u centru Solole je trebalo da ponovo promenim autobus. Na svu sreću, imala sam čak i malo slobodnog vremena, a taj drugi autobus je trebalo da hvatam na suprotnoj strani centralnog trga u ovom mestu.
Solola je gradić sa 14.000 stanovnika i nalazi se na nadmorskoj visini od 2114 m. Odmah kod glavnog trga postoji jedna veoma zanimljiva građevina. U pitanju je Srednjeamerički toranj (Torre Centroamericana).
Izgradnja ovog tornja je započela 9. februara, 1914. godine što je i napisano na njegovoj prednjoj strani, a završena je par godina kasnije. Koliko sam shvatila njime se obeležava neka „unija zemljouza“, tj., srednjeameričkih država (Gvatemala, El Salvador, Honduras, Nikaragva i Kostarika). U svakom slučaju, to je najdominantnija građevina oko glavnog trga, a na samom trgu je i park.
Solola je poznata po lokalnoj pijaci koja se organizuje petkom, ali je i ovom prilikom oko trga bilo puno različitih tezgi. Ono što je za mene bilo najvažnije u ovom trenutku bila je – hrana. Naime, ja sam u svom malom rancu imala neke sitnice za jelo, ali je dan bio dug, pa sam i ogladnela. Ipak, mislim da to nikada nije problem kada ste u Meksiku i Srednjoj Americi.
Videlo se da u čitavom ovom području dosta žena nosi lokalnu nošnju. Uz put sam povremeno viđala i muškarce, ali su uglavnom žene bile te koje su nosile tradicionalnu odeću.
Posle ove pauze sam se ukrcala u još jedan u nizu pilićara i njime se veoma strmim putem spustila do Panahačela, mesta koje se nalazi na obali jezera Atitlan (Lago de Atitlán) i koje je bilo moj cilj ovog dugog i veoma zanimljivog dana. Ali, ni tu nije bio kraj mojim vožnjama. Na mestu gde sam se iskrcala iz autobusa, uhvatila sam motorizovanu rikšu i njome se konačno prevezla do jednog sjajnog pansiona, gde sam se prvo malo osvežila, a onda i izašla da bih malo prošetala glavnom ulicom Santander (Calle Santander).
Uzgred, evo i jedne slike iz poslednjeg pilićara u nizu da se vidi kako oni (manje-više) izgledaju iznutra.
U Panahačel sam stigla još pre 6 popodne i bila sam veoma ponosna na sebe da sam uspela u tome. Ujedno sam se i setila one vodičkinje koja je smatrala da neću uspeti da stignem ni do 7 uveče. Svakako je pomoglo to što je vreme leti pomereno u odnosu na Meksiko, tako da sam dobila još jedan sat u toku tog dana, ali...
Što se tiče pokretanja ovog dana, evo kako je to išlo: autobus (meksički iz San Kristobala), linijski taksi, peške, rikša, pilićar (prvi put), pilićar (drugi put), pilićar (treći put), pilićar (četvrti put) i onda konačno još jedna rikša. I sve je to funkcionisalo efikasno i dobro kao švajcarski sat u sred Srednje Amerike.
Dok sam se vratila iz šetnje po glavnoj ulici koja je prepuna tezgi sa šarenom zanatskom robom, tj., suvenirima, već je uveliko padao mrak. Moj hotel se nalazio odmah blizu obale jezera Atitlan, pa sam otišla do same obale, a zatim i na večeru.
Večera je bila jednostavna – riba na žaru, ali je bila veoma ukusna, kao i dodaci koji su je pratili.
Uz ribu obično dobro ide vino, ali je meni ovo veče svakako mnogo bolje leglo jedno lokalno pivo.
Posle ovako dobre večere, sasvim zadovoljna sam se vratila u sobu i otišla na spavanje. Sutra je bio novi dan i čekala su me nova obilaženja, ali pre nego što ispričam i te priče, da dam svoj recept za gvakamole. Kao što gore može da se vidi, on je ove večeri bio dodatak uz ribu, ali se generalno u ovom delu sveta redovno nudi ili sam ili u svakoj mogućoj kombinaciji.
Gvakamole
- 2 zrela avokada
- 1/4 manjeg crnog luka
- sok od jednog limuna (idealno 1-2 limete)
- 1 kašika lišća peršuna (idealno lišća korijandera)
- 1 ljuta papričica
- 1 zreo paradajz
- so
- mleveni kumin (između prstiju)
- slatka aleva paprika (između prstiju)
Kada avokado ne raste u zemlji u kojoj živite, onda ste prepušteni na milost i nemilost uvoznicima i često su ovi plodovi još uvek zeleni kada se prodaju. Iz ličnog iskustva znam da i kada su obeleženi kao „spremni za jelo“, to i dalje ne znači da su nužno dobri. Hoću da kažem da je potrebno iskustvo, umešnost, ali i sreća da bi se zeleni avokado doveo do svog zrelog stanja, ali može se (najčešće). Takođe, mada danas mogu da se u super-marketima kupe limete, kao i lišće korijandera, ja lično nemam nikakav problem da koristim limun i peršun. Meni je tu u svakom slučaju glavni avokado koji volim da jedem i bez ikakvih dodataka.
Prvo crni luk iseckam veoma sitno (može da se koristi i neki aparat-seckalica u čitavoj pripremi gvakamolea). Nikako ne sme da se pretera sa lukom, jer on treba da služi kao blagi začin, a zbog svoje jačine lako može da se desi da preuzme aromu jela ako se stavi previše. Zatim u seckalicu dodam komade avokada (ili ih izgnječim viljuškom, ako pravim ručno). Avokado odmah prelijem sokom od limuna da ne bi potamneo, a onda ga ispasiram (može sa sve lukom).
Paradajz se oljušti, izvade se semenke, a čvrsti deo se isecka na kockice. Sve se spoji, začini i ostavi da dobro poklopljeno stoji sat-dva da bi se začini lepo proželi sa ostatkom sosa. Pre korišćenja još jednom promešati.
Ali, da se ja vratim na priču o svom boravku u Panahačelu. Ovo malo mesto je tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka postalo veoma popularno među turistima, a onda je usledio građanski rat, pa su turisti prestali da dolaze. Poslednjih decenija ponovo raste broj posetilaca, pa otuda i onoliko tezgi u glavnoj ulici sa šarenom robom sa tradicionalnim motivima koja se prodaje kao lokalni suveniri.
Osim veoma prijatne klime, glavni razlog za popularnost ovog mesta jeste njegov položaj na obali jezera Atitlan. Jezero se nalazi na 1562 m nadmorske visine i osim što je samo po sebi lepo, okruženo je i sa nekoliko visokih vulkana. Jedan od njih je San Pedro, visok 3020 metara, koji sam ja delimično mogla da vidim sa terase ispred svoje hotelske sobe u Panahačelu.
Posle ovog fotografisanja otišla sam na doručak i tu su mi rekli da nude tradicionalnu verziju, što je valjda trebalo da bude kao iznenađenje. U stvari, jedino je neobično bio dosta redak pire od crnog pasulja, a majonez je meni lično bio višak, ali je sve bilo ukusno, tako da mi je prijalo.
Posle doručka sam se spustila do obale da bih išla na izlet brodom po jezeru Atitlan. Izlet je trajao oko sedam sati i obuhvatao je plovidbu po jezeru i obilazak tri sela: San Pedro La Laguna, Santjago Atitlan i San Antonio Palopo (San Pedro La Laguna, Santiago Atitlán, San Antonio Palopó). Kupila sam kartu i sačekala da se skupi još ljudi, jer su mi rekli da od broja putnika zavisi i veličina broda kojim će se ići.
To vreme sam iskoristila da bih malo fotografisala obalu i okolinu jezera Atitlan.