Srednja Amerika 2008, 15. deo (Gvatemala: Jezero Atitlan)
Dok sam na obali čekala da se skupi još ljudi za izlet po jezeru Atitlan, vidim da je tu došao i jedan mladić koji je takođe čekao. Kada se manja grupa konačno oformila svi smo se ukrcali, a taj mladić je seo do mene. Uskoro smo počeli da pričamo, jer smo ustanovili da možemo da komuniciramo i na engleskom i na španskom, ali mi je bilo jasno da mu to nisu maternji jezici. Pitala sam ga odakle je i ispostavilo se da je iz Italije! To je meni lično uvek posebno zanimljivo zato što s jedne strane osim srpskog imam i italijansko državljanstvo, a s druge, zato što sam uvek imala neki posebni „radar“ za svoje sunarodnike sa Apeninskog poluostrva. Sve u svemu, ostatak dana smo proveli pričajući na italijanskom.
Međutim, osim ovoga, Mateo je bio i izuzetno lep čovek, mada i značajno mlađi od mene. Kada sam se kasnije vratila u Beograd i pričala sa jednom svojom bliskom drugaricom o putovanju, nezaobilazno sam joj pomenula i preslatkog Italijana. Ali, ona je vrlo konzervativna, pa mi je gotovo ljutito prebacila pitavši me kako mogu da pričam o njemu u smislu da je toliko lep i privlačan „kad mogu majka da mu budem“. Ja sam se na to nasmejala i rekla da bih možda i mogla da mu budem majka, ali da nisam! Dakle, problem rešen. Ipak, da ne bude zabune, Mateo je direktno po povratku sa izleta nastavljao sa svojim obilaženjem Gvatemale i napuštao je Panahačel, ali to uopšte nije bio razlog da nas dvoje ne provedemo čitav izlet zajedno. Meni je njegovo društvo sasvim lepo prijalo, a sigurna sam da je i kod njega bila ista situacija.
U svakom slučaju, brodićem smo krenuli da plovimo po jezeru Atitlan u pravcu vulkana San Pedro i sela San Pedro La Laguna.
Mada je dan bio savršen, malo me je brinulo vreme zbog prognoze o kojoj sam čitala, ali su mi rekli da je vreme pre podne obično veoma dobro, dok se generalno popodne malo naoblačuje. Tako je i bilo, ali kiša nije padala, a ni vetar nije bio previše jak da bi kvario plovidbu po jezeru.
Već sam rekla da se jezero Atitlan u Gvatemali nalazi na nadmorskoj visini od 1562 m. Jezero je nastalo nekada davno urušavanjem nekog vulkana. Površina mu je oko 130 kvadratnih kilometara, a najveća dubina 320 m. Mnogi smatraju da jezero spada među najlepša jezera na svetu, pre svega zbog njegove tako impozantne okoline.
Gvatemala pokriva površinu od 109.000 km2 i ona se topografski generalno može podeliti na ravničarska područja u severnom delu zemlje i na brdsko-planinska područja u južnom delu, s tim da je visokogorje smešteno na jugozapadu i ja sam ove dane provodila upravo tu. Zbog tih velikih nadmorskih visina, bez obzira na to što se nalazi u žarkom pojasu, ovde vlada gotovo „večno proleće“. Međutim, osim visokih planina ovde postoji i veliki broj vulkana, pošto je Gvatemala smeštena na susretu tri tektonske ploče, tako da je ovo područje poznato po zemljotresima, ali i vulkanskim erupcijama.
Dakle, ne samo da je jezero Atitlan nastalo na mestu nekadašnjeg vulkana, već je osim planinama okruženo i sa tri impresivna vulkana koji su i dalje aktivni. U pitanju su vulkani San Pedro (3020 m), Toliman (Tolimán) (3157 m) i Atitlan (Atitlán) (3537 m).
Kada sam na početku izleta gledala u pravcu vulkana Toliman i Atitlan, zapravo se uopšte nisu videla dva vulkana, već samo jedan (a to je bio Toliman), dok se ispred njega, bliže obali jezera, vidi brdo Sero de oro (Cerro de Oro). U pitanju je „parazitska vulkanska kupola“ i pretpostavlja se da je tu nekom prilikom izbila lava koja je deo konfiguracije vulkana Toliman. Vrh brda je na nadmorskoj visini od nešto preko 1600 m što sugeriše visoku planinu, ali pošto se uzdiže iznad jezera koje je na visini od 1562 m, onda je ipak u pitanju brdo, što se uostalom i vidi na slici.
Kada se brodić nešto kasnije pomerio, mogao je bolje da se vidi i vulkan Atitlan, koji je najviši od ova tri o kojima pričam. Uzgred vulkan Toliman ima dva kratera, za razliku od vulkana Atitlan koji ima savršen kupasti oblik.
Oko jezera postoji više naselja, ali je izlet ovog dana uključivao posetu trima selima, a prvo je bilo San Pedro La Laguna.
Ovo mesto je vremenom postalo turističko odredište zbog kurseva španskog jezika, noćnog života, šetnje po okolnoj prirodi i penjanja na vulkan San Pedro. Ipak, Mateo i ja smo preskočili sve to i prvo prošetali jednom bočnom stazom do same obale jezera.
Mesto je samo po sebi bilo lepo, ali je za mene najupadljivije bilo vreme koje je bilo savršeno – dovoljno sunčano da sam bila u kratkim rukavima, ali prijatno sveže zbog laganog vetra i sve mi se to činilo idealnim. To je valjda taj stalni utisak proleća o kojem se priča.
Posle kraćeg zadržavanja na obali jezera, istom stazom smo se vratili ka centru sela.
Mada smo mi do ovog sela došli brodićem, ono nije izolovano, već je sa ostatkom zemlje povezano putevima, pa tako i ovde ima motornih vozila.
Ovde smo došli do lokalne pijace i mada sam znala da lokalno stanovništvo ne voli da ga turisti fotografišu, nisam odolela, pre svega zbog veoma lepe tradicionalne odeće koju po pravilu nose žene. S druge strane, i kada nisam imala direktno nameru da ih slikam, nisam mogla da ih izbegnem jer su mi ulazile u kadar. Ta tradicionalna odeća se uglavnom svodi na šarene suknje, pojaseve i kecelje, ali često i šalove kojima mlade mame umotaju svoje bebe.
Kada bi videle da držim foto-aparat, lokalne žene bi najčešće jednostavno okrenule leđa.
Ali, neke to nisu mogle, kao što je jedna žena kod koje smo kupili sveže ceđeni sok od pomorandže.
Posle kraćeg zadržavanja u ovom selu, ponovo smo se okupili na brodiću i nastavili plovidbu u pravcu sledećeg odredišta, a to je bilo selo Santjago Atitlan (Santiago Atitlán). Uz put smo prolazili pored lokalnih ribara i prevoznika robe.
Santjago Atitlan se nalazi na obali jednog dubokog zaliva tačno preko puta vulkana San Pedro, dok mu je u zaleđu vulkan Toliman. Kako smo se približavali doku gde je brodić pristajao, tako smo videli veliku gužvu na obali.
U pitanju su bile brojne žene obučene u tradicionalnu odeću uglavnom plave boje, koje su na glavi nosile plastične ćupove pune vode. Bilo je očigledno da uzimaju vodu iz jezera i da je nekuda nose.
Koliko sam shvatila, u pitanju je bila moba, jer se gradila neka crkva pa su svi pomagali oko toga. To samo po sebi i nije toliko bitno, ali nas je ovolika koncentracija slikovito obučenih žena privukla i onda smo otišli bliže njima gde smo slikali scene i ljude kojima smo bili okruženi.
A onda smo krenuli da ih pratimo da bismo videli kuda one to idu i šta se to gradi. Naravno da sam nastavila i da fotografišem i da snimam video kamerom.
Kada sam prilikom pisanja ovih priča birala fotografije ili ih pravila sa video snimaka shvatila sam da čim bih uzela fotoaparat u ruke, ove žene ili bi mi okretale leđa ili bi postavljale prazne ćupove sebi ispred lica. Ali, dok sam snimala video-kamerom, valjda pošto sam sve vreme pričala i pokretala se, bile su manje obazrive, pa su otud fotografije gde se one vide spreda lošijeg kvaliteta jer su napravljene sa video snimaka.
Doduše, neke sam slikala sa leđa jer su jednostavno bile ispred mene i kretale smo se u istom smeru.
Prateći ove žene koje su nosile vodu, došli smo do jednog užeg dela gde se sporije išlo, pa sam mogla na miru da fotografišem ovu divnu tradicionalnu odeću, jer je mene zapravo to inspirisalo da fotografišem, a ne same žene koje nisu želele da im se lica vide na tamo nekim fotografijama.
Velika većina stanovništva koje živi ovde i oko jezera Atitlan su zapravo Maje, odnosno, pripadnici etničkih grupa ili naroda koji pripadaju kulturi Maja. Najbrojniji narodi koje ovde žive su C’utuhil (Tz’utujil) i Kakčikel (Kaqchikel) i oni govore svojim jezicima. Veoma često lokalna deca progovore španski tek kada krenu u školu.
Upravo zbog tog jakog osećaja pripadanja lokalnoj kulturi žene u tolikom broju nose tradicionalnu odeću. To se doduše ne može reći za muškarce koje smo u većoj koncentraciji videli kada smo stigli do gradilišta. Njihova odeća nije bila ni malo zanimljiva, pa ih nisam ni slikala.
Kada smo videli za šta je potrebna onolika količina vode koje su žene tako marljivo nosile uzbrdo, Mateo i ja smo konačno mogli da se uputimo ka svom glavnom odredištu u ovom mestu, a to je crkva Sv. Jakova Apostola. Uz put nam se pridružila i jedna Amerikanka koja je pričala pola na španskom, pola na engleskom. U svakom slučaju je bilo zabavno.
Crkvu su još oko 1540. godine na mestu gde se nekada nalazio neki hram starih Maja podigli Španci kada su osvajali Gvatemalu. Ona je posvećena Sv. Jakovu Apostolu, a i samo mesto se zove po Sv. Jakovu, pošto je španska verzija ovog imena – Santjago.
Inače, u periodu od 1960. do 1996. u Gvatemali se vodio građanski rat između vlade Gvatemale i različitih levičarskih grupa. Kako levičarska ideologija uglavnom zagovara borbu za prava siromašnih, a ovdašnje stanovništvo je veoma siromašno, tako je vlada smatrala da su ovde svi redom na strani gerile. Kao i u dobrom delu Latinske Amerike, tako su i ovde ljudi imali običaj da „nestanu“, pa se za negde preko 300 ljudi samo iz mesta Santjago Atitlan smatra da su nestali, plus oni koji su brutalno ubijeni, a pre toga evidentno bili mučeni. Međutim, veliki svet obično ne mari za nestanak tamo nekih bezimenih stanovnika sela na obali nekog jezera ili za njihovo mučenje i ubijanje, ali je 1981. godine došlo do „udarne vesti“ na međunarodnom nivou. Naime, postojali su desničarski odredi smrti koji su imali svoje spiskove za odstrel, pa se tako na jednom od tih spiskova našao katolički sveštenik iz SAD-a koji je ovde bio paroh u okviru katoličke misije. Otac Stenli Roter je bio veoma poštovan i voljen među lokalnim stanovništvom jer je očigledno istinski brinuo o njima, pa je valjda zato i došao na taj spisak. Sve u svemu, 28. juna 1981. godine su ga i ubili i to upravo u ovoj crkvi Sv. Jakova Apostola u mestu Santjago Atitlan. Njegovo telo je vraćeno u SAD da bi tamo bilo sahranjeno, ali je njegovo srce na zahtev njegovih parohijana sahranjeno u ovoj crkvi ispod oltara. Uzgred, te iste godine je u okviru ovog krvavog građanskog rata ubijeno ukupno 10 sveštenika.
Takođe su ovde 1990. godine vojne vlasti ubile i 11 nenaoružanih civila tokom nekog protesta kod vojne baze koja se nalazila na kraju sela, pa je pod međunarodnim pritiskom vlast Gvatemale na kraju zatvorila tu bazu i Santjago Atitlan proglasila zonom bez vojske.
Ništa od ovoga nije moglo da se primeti ovog lepog, sunčanog i mirnog dana kada sam sa Mateom i tom Amerikankom šetala po Santjagu Atitlanu, pa smo se tako vratili do glavne ulice koja je bila puna štandova gde su se prodavali voće, suveniri, zanatske rukotvorine, itd. Mada su neke od tih tkanina i komada odeće koje sam viđala bili istinski prelepi, već sam u međuvremenu odlučila da ne kupujem suvenire jer sam imala da putujem još par sedmica. Osim toga, iz iskustva znam da te šarene tkanine koje toliko smisla imaju na svom izvoru gube deo svoje lepote kada se prenesu u drugo podneblje. Barem se meni to tako čini.
Uskoro smo svratili i na lokalnu pijacu. Između ostalog na jednoj tezgi sam videla banane i to ne puno jedne vrste banana, već nekoliko različitih.
Banane koje se uobičajeno prodaju po samoposlugama u Evropi ovde nigde ne mogu da se nađu. Ali su zato banane koje se kupuju i jedu male, kao ove što se vide dole desno na gornjoj fotografiji i one su zaista izuzetno slatke. Tu i tamo, znatno ređe, može da se naiđe i na crvene banane (gore levo na fotografiji). One su nešto kraće od onih iz evropskih samoposluga, ali i nešto deblje. Samo im je kora crvena, a „meso“ je uobičajene boje i ono je neznatno manje slatko od ovih malenih.
Banane koje se vide u sredini, nešto su duže od „evropskih“ i imaju više špicaste završetke, i one se ne koriste za jelo, barem ne direktno, već se koriste za kuvanje. Takođe im je i naziv drugačiji, odnosno, ne zovu se banane već plantani. Između ostalog, izvanredno je ukusan „čips“ koji se od njih pravi – seku se kolutovi, pa se oni prže ili peku u rerni, a posle sole. Mislim da bi možda to moglo da se pravi od zelenih (nezrelih) banana za jelo koje se prodaju u supermarketima, ali nisam probala.
I kada već to pominjem, treba obratiti pažnju na to da su sve banane na gornjoj slici u potpunosti zrele, a to se vidi po tamnim tufnama na njihovoj kori. SAMO i JEDINO TADA su banane zrele i ima smisla da se jedu. Ja ne mogu čudom da se načudim kada u Evropi, pa i u Srbiji, vidim ljude koji jedu banane čija je kora još uvek mestimično zelena. To znači da i sama banana još uvek nije zrela, pa je samim tim njen ukus jako daleko od poželjnog. Meni lično je odvratan, ali hajde da kažem da se samo čudim tim ljudima koji ih jedu.
Na pijaci je takođe bilo i manga. I to ga je bilo bukvalno u džakovima.
Na pijaci je bilo i dosta paradajza, sušene ribe iz jezera, sitnog crvenog pasulja, ali i crnog i belog. Bilo je tu dosta i zeleniša (trava), pre svega lišća korijandera. U svakom slučaju, ništa mi tu kupili nismo, već smo morali da se vratimo do brodića jer se izlet nastavljao. Uz put sam prošla i pored jedne banane koja je već uveliko rodila i samo se čekalo da plodovi sazru.
Uzgred, mada se zbog veličine biljke često za bananu kaže „drvo banane“, to uopšte nije drvo – nema stablo i nema godove, već je to zeljasta bilja.