Srednja Amerika 2008, 16. deo (Gvatemala: Jezero Atitlan, Panahačel, grad Gvatemala)
Kada smo napustili Santjago Atitlan, jedno od više sela na obali jezera Atitlan u Gvatemali, brodić je kratko vreme plovio veoma blizu obale, pa su tako okružene zelenilom mogle da se vide brojne vile. Jezero Atitlan je udaljeno od glavnog grada Gvatemale oko 110 km, tako da dobrostojeći stanovnici ovog dela Gvatemale i glavnog grada vole da ovde imaju kuće u koje dolaze na odmor.
A onda smo se malo odvojili od obale, pa se odatle pružao lepo pogled na vulkan Toliman i brdo Sero de Oro.
Sledeće odredište tokom ovog izleta bilo je selo San Antonio Palopo (San Antonio Palopó).
S ove strane jezera nema vulkana i ovo mesto se širi po strmim planinskim padinama. Tako, nakon što smo pristali, bilo je potrebno da idemo uz jednu veću uzbrdicu da bismo došli do crkve Sv. Antonija Palopo koja zajedno sa platoom ispred nje predstavlja centar sela.
Kada je lepo vreme, sa platoa i stepeništa ispred crkve pruža se veoma lep pogled na jezero i na vulkane oko njega, međutim, mada je ovog dana bilo prijatno toplo, sve je nekako bilo obavijeno tankom izmaglicom, tako da je pogled na jezero bio dosta mutan. Ali sam zato mogla da posmatram delove sela San Antonio Palopo...
... kao i neke njegove stanovnike.
Bez obzira na relativnu blizinu između ovih sela oko jezera Atitlan, tradicionalna odeća koju su nosile ovdašnje žene ipak je bila nešto drugačija. Razlog za to je da za razliku od sela Santjago Atitlan gde većinu stanovništva čine pripadnici etničke grupe Cutuhil, ovde većina stanovnika pripada entičkoj grupi Kakčikel, a obe ove grupe pripadaju kulturi Maja.
Mada je San Antonio Palopo u odnosu na ostala sela koja smo obišli, a pogotovo u odnosu na Panahačel, manje turistički, dok sam stajala ispred crkve savatala me je neka lokalna prodavačica i ubeđivala da kupim to što je prodavala. Uz put je ponavljala kako sam velika, što ja zaista i jesam bila u odnosu na sve njih, pošto su u proseku u odnosu na mene svi bili veoma niski.
Bez obzira na uzbrdicu koju smo morali da pređemo da bismo došli do crkve, Mateo, Italijan sa kojim sam se družila čitav izlet, i ja smo ipak nastavili da se penjemo uz brdo, ne zato što je bilo još nešto bitno da se vidi, već više da bismo zagledali samo selo i njegove stanovnike.
U nekom trenutku smo se lagano spustili do obale jezera i ukrcali na brodić koji nas je uskoro i vratio u Panahačel gde smo se i iskrcali. Mateo i ja smo se vrlo srdačno rastali uz razmenjivanje imejl adresa i uzajamno pozivanje – on je mene zvao da idem u Ravenu, a ja njega u Beograd. Ali, kao što to najčešće biva, ti usputni susreti i kratka druženja na putovanjima uglavnom ostanu na tome.
Ja sam iskoristila blizinu svog hotela, pa sam prvo otišla da se malo osvežim, a zatim sam izašla da bih još malo prošetala po Panahačelu, tj., pre svega po njegovoj glavnoj ulici koja je bila prepuna tezgi sa šarenom robom, ali sam uz put i nešto pojela, da ne bih kasnije morala da idem na formalnu večeru.
Objektivno gledano, osim izlaza na jezero Atitlan samo mesto nema mnogo šta da ponudi, ali je ono postalo popularno među turistima još 1960-ih godina kada su ga „otkrili“ hipici. Onda je usledila jedna duga pauza zbog građanskog rata u Gvatemali, ali kada se to završilo, onda su i turisti počeli više da dolaze. U skladu sa tim, ovde osim puno tezgi postoji i puno prodavnica, kafića, restorana i svega ostalog što prati turizam. Tako ima i poslastičarnica, kao i prodavnica sa zanatski rađenim čokoladnim bombonama. Štaviše, Gvatemalu često zovu i rodnim mestom čokolade.
Možda su Olmeci prvi počeli da koriste biljku kakao od koje se pravi čokolada, ali su svoje znanje preneli na stare Maje koji su to usavršili. Štaviše, upravo su Maje sa teritorije današnje Gvatemale prvi pisali o tome (za razliku od Olmeka koji nisu imali svoje pismo). Drugim rečima – Maje su imali dobar istorijski marketing. Sve u svemu, stare Maje su smatrale da je čokolada dar od bogova i u tome svakako ni najmanje nisu omanuli. I ove dve ključne reči – kakao i čokolada – dolaze upravo iz jezika Maja: ka’kau i chocol’haa.
Tokom ove kasne popodnevne šetnje po Panahačelu i ja sam svratila u jednu radnju sa čokoladom i proizvodima od čokolade, uključujući i punjene čokoladne bombone. Mada su moje oči mogle momentalno da pojedu sve što je bilo u toj radnji (u naletu inspiracije verovatno uključujući i nameštaj), moj mozak je ipak bio značajno umereniji, pa je zatražio samo 3-4 različite bombone. Jedna od njih je ostavila izuzetno jak utisak, toliko jak da me je inspirisala da kod kuće napravim čokoladni kolač koji će me podsećati na Gvatemalu. Danas se obično šalim i kažem da je to čokoladni kolač „Ujedinjene nacije“.
Da objasnim, kolač je zapravo moja razrada recepta za „brauniz“, slatkiša koji je smišljen u SAD-u krajem 19. veka. Konkretan recept koji koristim sam preuzela od jednog čuvenog i veoma simpatičnog španskog kuvara (José Andrés) koga sam svojevremeno redovno pratila na TVE. Inspiracija koju sam dobila u Panahačelu, u Gvatemali, se sastoji iz mlevenog kardamoma koji je bio dodat u tu jednu čokoladnu bombonu i ta kombinacija ukusa, kardamom i crna čokolada, bila je najblaže rečeno – vrhunska! (Na kraju krajeva, i za čokoladu i za kardamom se priča da imaju afrodizijačka svojstva, pa sad zamislite kada se ta dva spoje.) Kada sam prvi put pravila ovaj kolač, koristila sam kardamom koji sam donela iz Indije. A kolač sam pravila ja – iz Srbije. Dakle, čitav svet u formi jednog kolača. Evo i recepta:
Brauniz na moj način
- 250 g čokolade za kuvanje
- 180 g putera
- 4 jaja
- 450 g šećera u prahu
- 200 g brašna
- 5-6 čaura kardamoma
- 150 g oraha
Čokolada i puter se lagano istope i mešaju se da se dobro spoje, a onda se ova smeša ostavi da se malo prohladi.
Jaja se prvo dobro umute, a onda se postepeno dodaju u sada već malo prohlađenu čokoladu. Zadim se dodaju šećer u prahu, kao i prosejano brašno. To se sve dobro spoji, a u međuvremenu se izvuku semenčice iz čaura kardamoma i stucaju u prah. Može naravno da se koristi i mleveni kardamom, ali tu nemam tačnu meru. Staviti po ukusu, ali treba imati u vidu da kardamom ima veoma jaku aromu, pa treba biti umeren. Na kraju se dodaju i seckani orasi.
Kolač se peče u podmazanom i pobrašnjenom plehu na 180 stepeni 25 minuta. Razlog za ovako kratko pečenje jeste da brauniz treba da ostanu nekako nedopečeni, gnjecavi u sredini. To ni na koji način ne kvari utisak o kolaču, naprotiv, ali ako neko to baš ne voli, neka peče kolač još 15-ak minuta. Rezultat je u svakom slučaju veoma ukusan.
Posle ove divne, slatke pauze, još malo sam prošetala po glavnoj ulici, a onda se vratila na obalu jezera, gde sam sela na neki zid i posmatrala kako lagano pada mrak. Uskoro sam se povukla u svoj hotel gde sam išla na internet da proverim poštu, a na kraju sam veoma zadovoljna svojim danom otišla da spavam.
Naredno jutro sam rano krenula iz pansiona do mesta odakle polaze autobusi, računajući da ima direktnih za grad Gvatemalu. Stigla sam tamo pre 8 ujutru, ali su mi rekli da direktan autobus kreće tek u 9.30 ili kasnije. Zato sam na licu mesta promenila plan i rešila da Panahačel napustim isto kao što sam tu i stigla – u etapama. Dakle, prvo sam se vozila do mesta Solola, gde sam promenila autobus, pa se onda prebacila do mesta Los Enkuentros. Naravno, svi ovi autobusi su bili – pilićari.
U prvom pilićaru sam se smestila više pozadi, ali to je bilo dobro jer sam odatle imala dobar pogled na svoje saputnike. Tu sam ujedno i valjda prvi put videla muškarca koji je na sebi imao tradicionalnu košulju koja je bila sašivena od podjednako šarenog materijala kao i ženska, ali je on nosio i crni šešir na glavi.
Osim garderobe, i prtljag zna da bude napravljen od šarenih materijala.
Po dolasku u Los Enkuentros vrlo brzo je naišao autobus za grad Gvatemalu ili Gvate kako ga ovde od milošte zovu autobusdžije. I tu sam se fino smestila i nastavila da slikam sve što mi je bilo zanimljivo za oko. Tako sam u bočnom retrovizoru uhvatila i odraz samog autobusa, ali i auto-rikšu koja je baš tada prolazila pored nas.
Dok je autobus još prolazio kroz grad, ugledala sam i jednu ženu koja je prolazila pored ulice, pa sam i nju uspela da uhvatim svojim foto-aparatom.
A onda sam se opustila i uglavnom sasvim mirno uživala u vožnji ka gradu Gvatemala. Evo podsetnika na putanju mog obilaska južnih i zapadnih delova države Gvatemale.
Uz put smo značajno usporili na jednom mestu, pa sam uslikala jednog pilićara i tu se baš lepo vidi gde ide prtljag. Dakle, putnici unutra, a prtljag na krov.
Kada sam stigla u Gvatemalu, malo posle 11, što znači da sam dobro uradila to da sam menjala te autobuse, svi putnici su izašli iz autobusa na nekom potpuno neformalnom mestu. Stajalište je bilo pored neke široke, ali potpuno sporedne ulice gde osim nas putnika i par taksija koji su tu čekali nije bilo ničeg drugog. Nisam imala apsolutno nikakvu predstavu o tome gde se tačno nalazim, pa sam pitala prvog taksistu da me prebaci do hotela, a on mi je dao potpuno nepristojnu ponudu. Drugim rečima, hteo je da me odere. Ista stvar je bila i sa svim ostalim taksistima. Ali, to me ne čudi. Iz iskustva znam da taksisti širom sveta, ne svi, ali veliki broj njih, nekako vole da oderu i lokalce, a pogotovo putnike namernike. Nisam bila baš u nekoj sjajnoj poziciji za pregovaranje, međutim, moj veoma ograničeni dnevni budžet mi nije dozvoljavao da pristanem na tu „ucenu“. Šta da se radi? Pitala sam tu nekog tipa u kom pravcu je centar i on mi je pokazao. Misleći da je ta neka veća ulica sa ljudima, radnjama i gradskim prevozom blizu, nisam namestila svoj veliki ranac kako treba, jer sam mali ranac već stavila na leđa kada sam izašla iz autobusa, tako da sam veliki sada samo nabacila preko ramena.
Krenem tako ja putem koji mi je pokazan, kad ono sve sporedne ulice – niti znam gde sam, niti znam šta da radim. Sve mi je delovalo kao neka davno napuštena industrijska zona.
Onda slučajno naiđem na neku ženu i pitam je za put, odnosno, u kom smeru se nalazi Zona 1, a ona mi kaže da je u blizini metro i da idem sa njom jer ona ide u tom smeru. Kažem joj ja da su taksisti hteli da me ošišaju sa 50 kecala, a ona kaže da taksi može da bude 25 maksimum 30, ali da metro košta 1 kecal. Ja joj kažem kako nosim veliki ranac i da bih rado platila taksi, ali ona kaže da nema potrebe jer je metro blizu i košta samo 1 kecal. Još me i pita da li imam 1 kecal u metalu, pogledam ja novčanik – nemam (imala sam ili krupno ili 75 sentavosa), a onda mi ta žena još i da 1 kecal u metalu. Vidim ja da se ona sažalila na mene i da je rešila da mi uštedi pare.
Posle toliko njene ljubaznosti i predusretljivosti apsolutno nije dolazilo u obzir da je odbijem i da ne idem metroom. Mada me je izbilo sto znojeva zbog nezgodno nameštenog velikog ranca, a i brzog hoda, jer je ona očigledno nekuda žurila, bilo mi je neprijatno čak i da je pitam da me sačeka da ja reorganizujem svoje rančeve i njihov položaj. Tako smo došle do jedne velike, prometne ulice, pune ljudi, radnji, i sl., a tu je prolazila i linija metroa. U stvari, ono što se u gradu Gvatemala konkretno zove „transmetro“ su zapravo dugački zglobni autobusi, novije proizvodnje, do kojih se dolazi preko specijalnih platformi i oni prate posebno uređene trake. Ta divna žena me je ispratila do samog ulaska na platformu koji sam platila kecalom koji mi je dala i tu smo se onda i rastale.
Izašavši na tu platformu, konačno sam veliki ranac stavila normalno na leđa, mali ispred sebe i kada je naišao „metro“ odvezla sam se njime do poslednje stanice. Odatle nije bilo daleko peške do hotela koji sam izabrala.