Već sa trga gde se nalazi Park La Union u Antigvi, tj., Staroj Gvatemali, mogla sam delimično da vidim kupolu crkve Sv. Franje Velikog (Iglesia de San Francisco El Grande), a uskoro sam došla i do same crkve koja ima bogato ukrašenu fasadu.
Crkva Sv. Franje Velikog
Franjevci su izabrali ovo mesto za izgradnju svog manastira već polovinom 16. veka i stalno su nešto dograđivali, a crkva je završena i osvećena 1702. godine. Međutim, to je sve bilo kratkog veka jer je crkva rušena u zemljotresima 1717, 1751, 1773, 1917. i 1976. godine. Hoću da kažem da je ozbiljno oštećena, ali je za divno čudo i dalje vidljiva njena divna fasada, pre svega zahvaljujući velikoj rekonstrukciji 1960. godine kada je ugrađen i armirani beton, tako da šteta na njoj 1976. godine i nije bila previše velika.
Ovo mesto je veoma značajno za lokalno stanovništvo jer se tu nalazi i grobnica Sv. Brata Petra (Sepulcro del Santo Hermano Pedro) koji je ovde osnovao bolnicu za siromašne, a umro je u manastiru 1667. godine. Proglašen je za sveca 2002. godine.
Osim divnog pročelja koje ima ova crkva, poznata je i lepota njene kupole. Međutim, sa trga ispred crkve mogla sam kupolu da vidim tek malo.
Crkva Sv. Franje Velikog, detalji
Zato sam se otišla u jednu bočnu ulicu odakle sam bolje mogla da vidi i kupolu, ali i jednu od kapija koje vode u dvorište manastirskog kompleksa.
Pogled sa boka na Crkvu Sv. Franje Velikog
Tražeći sledeći manastir na svom putu obilaska Antigve „zalutala“ sam u jednu ulicu koja je nešto drugačija od ostalih u smislu da ima travnjake ispred kuća, kao i veliki drvored.
1. istočna ulica (1a Calle Oriente)
Mada svakako lepe i slikovite, ostale ulice u Antigvi nemaju tu količinu zelenila.
Tipična ulica u Antigvi
Uskoro sam stigla i do crkve i manastira Kapucinera (Iglesia y Convento de las Capuchinas). Manastir su 1736. godine osnovale monahinje koje pripadaju redu Kapucinera, a koje su ovde došle iz Španije.
Crkva i manastir Kapucinera
I manastir i crkva su u (dobro održavanim) ruševinama, ali mada je moj vodič veoma pohvalno pričao o ovom mestu, ponovo se nisam odlučila da ulazim unutra. Imam čak i zabeleženo u svom dnevniku zašto. Naime, 2008. godine su tražili 3,5 dolara za ulazak i 45 dolara da bi se unutra fotografisalo. Ne znam kakva je situacija sada, ali za mene je na ovom putovanju to jednostavno bilo neprihvatljivo imajući u vidu moj budžet. Cena ulaznice sama po sebi i nije toliko visoka, ali kada se uzme u obzir da u Antigvi ima najmanje desetak mesta koja bi „morala“ da se obiđu, onda postaje jasno da temeljan obilazak Antigve nije jeftin.
Zato sam se samo okrenula i nastavila da dalje obilazim Antigvu za džabe, tj., gledajući je spolja. Ne mogu da pričam o tim ruševinama, ali ni obične kuće koje sam viđala u gradu niti kaldrmisane ulice meni nisu bile ni najmanje nezanimljive, a svakako su imale neki svoj šarm.
Obična ulica i obične kuće u Antigvi
Sledeća je bila crkva Naše Gospe Karmelske (Iglesia de Nuestra Señora del Carmen). Počeci ove crkve sežu u 17. vek. Originalna crkva je bila uništena zemljotresima iz 17. veka, ali su je ipak popravljali i tako više puta do 18. veka, a poslednji put je crkva dovršena 1728. godine. Posle zemljotresa iz 1773. godine se odustalo od daljih popravki. Ipak, i ono što je ostalo do danas, a tu pre svega mislim na izvanredno bogato ukrašenu fasadu, je veličanstveno.
Crkva Naše Gospe Karmelske
Crkva Naše Gospe Karmelske
Dekoracija crkve je inspirisana mudeharskim stilom, a takođe je zanimljivo i da na njenoj fasadi nema religioznih prikaza. Doduše, postojala je u centralnoj niši predstava Naše Gospe Karmelske, ali je ona uništena u zemljotresu iz 1976. godine. S druge strane, pretpostavlja se da stubovi koji krase njeno pročelje (četiri grupe po šest) simbolizuju 24 starešine koji su se pojavili u jednoj od vizija Sv. Jovana Apostola.
Crkva Naše Gospe Karmelske
Posle ovoga sam prošetala do jednog od simbola Antigve. U pitanju je Luk Sv. Kataline (El Arco de Santa Catalina).
Luk Sv. Kataline
Ovo je zapravo zatvoreni most koji je spajao ženski manastir Sv. Kataline i baštu koja je postojala na drugoj strani ulice, omogućavajući tako da monahinje uopšte ne izlaze na ulicu. (U mnogim ženskim manastirima, pogotovo onim koji pripadaju strožijim redovima, monahinjama je zabranjen svaki kontakt sa spoljnim svetom.) Most je sagrađen 1693. godine, a sat je dodat 1830-ih godina.
Ovaj luk je jedan od najčešće fotografisanih objekata u Antigvi, a razlog za to nije vezan niti za istoriju, niti za arhitekturu, već za njegov položaj. Naime, kada je vedar dan, ispod luka, u daljini, može lepo da se vidi kupa vulkana Agva. Kada sam ja bila u Antigvi bilo je sunčano, ali svakako ne baš vedro i nebo je bilo prekriveno veoma tankom izmaglicom. Ipak, mada blede, padine vulkana mogu da se uoče na sledećoj fotografiji.
Padine vulkana Agva u pozadini Luka Sv. Kataline
Dok sam tu stajala i slikala prišla mi je jedna lokalna žena i nudila robu koja se prodaje posetiocima. Nisam bila zainteresovana, a pošto sam još imala foto-aparat u ruci, ona mi je brže-bolje okrenula leđa i odmaknula se.
Propala prodaja
I ja sam krenula za njom, ali ne zato što sam se eventualno predomislila, već i da bih Luk Sv. Kataline pogledala i sa druge strane. Luk je praktično potpuno isti, ali je pogled nešto drugačiji.
Luk Sv. Kataline i crkva La Mersed
Sada sam iza luka mogla da vidim delove ženskog manastira i crkve La Mersed što u stvari znači crkva Milosti, a dolazi od Naše Gospe od Milosti. U svakom slučaju, svi je zovu crkva La Mersed (Iglesia de La Merced).
Crkva La Mersed na kraju ulice
Na putu ka crkvi La Mersed prošla sam i pored jedne od starih kuća koja je imala i izuzetno lepu strehu. Hoću da kažem, ma kako impresivne bile crkve, u Antigvi ni „obične“ kuće ne zaostaju po svojoj lepoti i slikovitosti.
Streha na jednoj „običnoj“ kući u Antigvi
Nešto kasnije sam prošla i pored jednog hotela koji uopšte nemam želju da reklamiram, ali ulaz u tu staru kuću u kojoj je smešten hotel krasi neverovatno lepa i impresivna kamena dekoracija. I to nije jedinstven slučaj u Antigvi.
Bogata kamena dekoracija na ulazu u „običan“ hotel
U svakom slučaju, ja sam se posle Luka Sv. Kataline uputila ka crkvi La Mersed. Izgradnja manastira na ovom mestu započela je već 1548. godine, ali kao i u slučaju ostalih građevina malo su zemljotresi rušili, malo su ljudi ponovo gradili. Onda je crkva skroz srušena u zemljotresima u prvoj polovini 18. veka, pa je izgradnja nove počela 1751. godine, a završena je 1767. A ubrzo se desio i taj čuveni zemljotres iz 1773. godine i manastir je uništen. Crkva je obnovljena polovinom 19. veka i fasada koja danas može da se vidi potiče iz tog doba.
Crkva La Mersed
Zbog svog upadljivog izgleda i ove bogato ukrašene fasade koja liči na raskošno ukrašenu tortu, kao najistaknutija zaostavština iz kolonijalnog perioda crkva La Mersed je još jedan od simbola Antigve. Nasuprot pročelju, unutrašnjost crkve deluje dosta skromno i svedeno, a ruševine manastira mogu i danas da se obiđu. Ja ponovo nisam to obilazila, ali sam zato posmatrala lokalne žene koje su turistima prodavale zanatski izgrađenu robu, dok su one same, a pogotovo njihova slikovita odeća za mene bile mnogo zanimljivije.
Prodavačice narodne radinosti ispred crkve La Mersed
Slikoviti „šešir“ i izuzetno lepa tkanina od koje je napravljena odeća ove elegantne žene
Posle skoro dva sata neprestane šetnje po Antigvi shvatila sam da sam se umorila i odlučila sam da ovde bude kraj mojim obilascima ovog neverovatnog gradića. Moja poseta Antigvi je bila efikasna i produktivna, ali mi je ostao utisak da je bila i nedovoljna. Takođe, mislim da moje fotografije ni približno ne prenose koliko je taj gradić istinski lep i slikovit, i verujem da je odlično da se tu ostane barem 2-3 dana i da se sve vidi lagano i natenane, a da se u međuvremenu uživa u prijatnim pauzama.
Ali, kada sam odlučila da više ne obilazim, takođe sam shvatila i da sam gladna. Tako sam smislila da kasnije odem da nešto pojedem u vidu rane večere, dok sam za početak sela u jedan kafe koji se nalazi na glavnom trgu nasuprot Katedrale. U stvari sam sela u jedno izuzetno lepo unutrašnje dvorište koje pripada kafeu, a do kojeg se dolazilo prolaskom kroz nešto što je meni ličilo na nekakvu biblioteku.
Unutrašnje dvorište kafea
Odlučila sam se da probam kolač Tres lećes i to je bilo prvi put da jedem ovaj kolač koji je u međuvremenu čak i kod nas postao dosta poznat. Moj utisak o kolaču je bio da je u pitanju nešto tvrđi koh preko kojeg su stavljeni umućena pavlaka i cimet.
Osim toga, odmah sam naručila i „tradicionalnu čokoladu sa mlekom“. Računam u Gvatemali sam, pa hajde da pijem više čokolade, a manje kafe.
Tradicionalna čokolada i kolač Tres lećes
Meni jedenje slatkiša ne smeta da kasnije sasvim pristojno ručam, ali kako sam bila gladna, malo brže sam pojela i popila ovo što sam naručila. A onda je nastao problem. Kada sam shvatila da je ovo sve užasno preslatko za mene već je bilo kasno i meni je pripalo muka od toliko šećera. Ja inače obožavam slatkiše, ali ovo je čak i za mene bilo previše. Malo sam tu posedela, a onda sa prilično prisutnim osećajem težine uputila sam se ka terminalu da hvatam autobus za grad Gvatemalu. Nije bilo šanse da ja išta ovde jedem u vidu ručka.
Kada sam se vratila u Gvatemalu, malo sam se bavila pitanjem daljeg nastavka putovanja, jer sam narednog dana planirala da se autobusom prebacim do San Salvadora, glavnog grada El Salvadora, ali još uvek nisam imala kartu. Ipak, to veče nisam uspela ništa da rešim, već sam samo u hotelu proveravala svoj imejl i čitala vodič koji sam imala.
Postoji jedan delimičan, ali sasvim ozbiljan problem kada se putuje po Srednjoj Americi, pogotovo kada putujete sami. U pitanju je – bezbednost. Sve ove zemlje su, nažalost, poznate po visokoj stopi kriminala, verovatno podstaknutim velikim siromaštvom, a možda i nekakvim navikama. Mene su po autobusima gde sam, kao što sam već pomenula, često čavrljala sa lokalnim saputnicima (tokom čitavog ovog putovanja, ni u jednom jedinom pilićaru nisam videla nijednog drugog stranca; ja sam bila jedina) redovno pitali zar se ne plašim da putujem sama. Odgovarala sam im da s jedne strane vodim računa, a sa druge ne vidim zašto bi neko meni hteo nešto loše da uradi. Na takvu moju izjavu su me ti lokalci gledali kao da sam sa Marsa pala, pa sam loše obaveštena o lokalnim običajima. Naime, ti moji divni saputnici su me redovno savetovali, a to piše i u mom vodiču, da kada padne mrak više apsolutno ne izlazim na ulicu jer nije bezbedno! Ja sam potpuno upadljivo i jasno vidljivo strankinja, za početak sam ozbiljno viša od svih njih, i to da li imam puno para i da li ih imam kod sebe ili ne nema nikakve veze. Apsolutno nije bezbedno da se na ulicu izlazi noću, jer tada vlada kriminal.
Ali, kada kažem da je bezbednost ipak „delimičan“ problem, tu mislim upravo na to da ovaj problem može da se izbegne i ja sam to sve vreme radila. Kako? Jednostavno nisam izlazila na ulicu kada padne mrak.
I tako sam svojim brižnim saputnicima obično govorila da ne znam kakvi su oni uveče i noću, ali da su svi u toku dana savršeno ljubazni, predusretljivi i veoma dobri domaćini. Bilo im je drago da to čuju.