Srednja Amerika 2008, 19. deo (Gvatemala: grad Gvatemala)
Spavajući u hotelu u centru grada Gvatemala, naredno jutro sam se probudila rano. Kada kažem „rano“ mislim stvarno rano – u 6 ujutru! I bila sam sasvim odmorna. Ali, 6 ujutru je 6 ujutru i u mom regularnom životu ovo se smatra za jako rano. Zato sam ponovo zatvorila oči, a sebi u mislima ponavljala: „Spavaj, spavaj... Na odmoru si...“ Međutim, od spavanja nije bilo ništa. A onda shvatim da sam prethodno veče ugasila svetlo i legla da spavam još pre 10. Drugim rečima, spavala sam punih osam sati i sada sam bila sasvim dovoljno naspavana i odmorna. Rešila sam da ustanem, još uvek bez predstave o tome šta ću da radim u ovo doba dana.
Onda malo bolje zagledam svoju sobu. Hotel u kojem sam odsedala u Gvatemali bio je nekada izuzetno lepa i raskošno napravljena građevina. Nekada. Davno. Sada je struktura i dalje bila tu, ali su nedostajale godine redovnog održavanja, a i „zavese“ u mojoj sobi su bile napravljene od rašivenih jutanih džakova na kojima je pisalo „Cafe Do Brasil“. Hoću da kažem da mada je bila sasvim pristojno čista, a i krevet u njoj je bio sasvim udoban, sama soba nije dovoljno inspirisala da bih se u njoj duže zadržavala.
Ispostavilo se da se to pokretanje ovako rano ujutru pretvorilo u jednu od najboljih životnih lekcija koje sam ikada naučila. Pogotovo je primenljiva kada se putuje u područjima gde je veoma toplo i gde noću i kada je mrak vlada kriminal, tj., nije bezbedno da se bude na ulici. Kako sam sasvim jasno videla kada sam uskoro izašla na ulicu, tamo osim mene gotovo da nikog drugog nije ni bilo. I tada shvatim: „Krimosi ne rade prvu smenu! Oni rade gotovo isključivo u trećoj, tj., noćnoj smeni.“ Nema šanse da će neki kriminalac da čeka 6-7 ujutru da vidi da li će neki ludi turista da baš tada reši da obilazi grad. Drugim rečima, ako čoveka zanima da vidi stvari spolja, tako rano jutro je idealno – nema velike vrućine, nema velike gužve i nema krimosa!
Mada sam i prethodnih dana na ovom putovanju često morala da ustajem rano da bih stigla nekuda, od ovog dana sam to rano ustajanje uz punu svest o tome uvela kao normalu čak i kada nisam morala nikuda da žurim tako rano ujutru. Štaviše, kada mi se par puta desilo da sam „zaglavila“ do ponoći, čila i vedra sam se spontano budila već u 6 ujutru, a nekoliko puta mi se desilo i da sam se budila oko 5 ujutru kada je svitao dan. I sve je bilo savršeno. Baš kao što treba.
Ovog jutra sam se uputila u pravcu centralnog trga u Gvatemali koji se zove Trg Ustava (Plaza de la Constitución), ali sam uz put prošla pored jedne lepe zgrade, a tu sam onda uočila i jednu od znamenitosti grada, a to je Poštin luk (Arco de Correos). U pitanju je luk-most koji spaja dve zgrade koje su svojevremeno činile dva dela PTT-a, pa otud i naziv luka-mosta.
Nekih desetak minuta hodanja dalje došla sam i do Trg Ustava i tu sam prvo posmatrala Katedralu.
Dakle, nakon što je onaj zemljotres iz 1773. godine potpuno razrušio Antigvu koja se tada zvala Santjago de los Kabaljeros de Gvatemala (Santiago de los Caballeros de Guatemala) i koja je tada bila glavni grad Generalne kapetanije Gvatemala, glavni grad je preseljen i tom prilikom mu je konačno i naziv promenjen u jednostavno Gvatemala ili grad Gvatemala (Ciudad de Guatemala). Ovo se dogodilo 1776. godine. Mada je na ovom mestu nekada bilo naselje starih Maja, upravo se ova godina uzima kao godina osnivanja glavnog grada Gvatemale.
Uzgred, jako mi je zanimljiv podatak da je Antigva bila treći glavni grad Gvatemale po redu sa istim imenom. Prvi Santjago de los Kabaljeros de Gvatemala (Santiago de los Caballeros de Guatemala), na mestu današnjeg arheološkog lokaliteta Išimče (Iximché), osnovan je 1524. godine. Već 1527. godine je glavni grad sa istim imenom, Santjago itd., preseljen nekih 50 km dalje i tu se danas nalazi mesto Sijudad Vjeha (Ciudad Vieja), a onda je i današnja Antigva, 5,5 km dalje, pod imenom Santjago itd. proglašena za glavni grad 1543. Dakle, ostalo je tako sve do 1776. godine.
Grad Gvatemala smešten je u dolini, ali kako se sve ovo dešava u visokogorju jugozapada zemlje, ta dolina se nalazi na nadmorskoj visini od 1500 m, pa je samim tim klima ovde veoma prijatna. Još jedno od onih mesta sa „večnim prolećem“.
Što se Katedrale tiče, njen kamen temeljac je položen 1782. godine, a izgradnja je završena 1871.
Na severnoj strani Trga Ustava koji se takođe zove i Centralni park (Parque Central), a zapravo je glavni trg u gradu, nalazi se Nacionalna palata (pun naziv Nacionalna palata kulture (Palacio Nacional de la Cultura)) i tu je nekada bilo sedište vlade i predsednika Gvatemale. Danas je tu smešteno Ministarstvo kulture, a takođe i muzej, tako da se unutar zgrade organizuju razne izložbe. Zanimljiv mi je podatak da glavni ulaz u Nacionalnu palatu predstavlja nulti kilometar za sve autoputeve u Gvatemali.
Mada su ulice bile dosta puste dok sam hodala prema trgu, kada sam ovde stigla naišla sam na dosta užurbanih dešavanja. To je sve bilo u vidu raznih pokretnih štandova sa hranom i kuhinja/barova sa većim brojem stolica.
Ovo me je malo zbunilo, ali kako ću uskoro shvatiti, bio je 1. maj, a to je Međunarodni praznik rada koji se ovde slavi kao nacionalni praznik. Tog dana se u gradu Gvatemala okupljalo puno ljudi, a upravo se Trg Ustava koji je najveći trg u državi koristi za razne proslave, svečanosti i parade.
Ja sam nastavila sa svojim krajnje neobaveznim i površnim obilaskom grada Gvatemala, pa sam tako otišla do Centralne pijace koja se nalazi odmah iza Katedrale. Prvo sam prošla kroz deo gde se prodaje voće i povrće, pa sam tu kupila malo banana i jedan mango za kasnije.
A onda sam došla i do dela pijace koji je prepun različitih „jedaonica“ (comedores), tipičnih lokalnih mesta gde u dnu postoji kuhinja, a ispred stolovi ili pultovi i klupe ili stolice, pa gosti tu sednu, naruče šta hoće i jedu.
Tako sam i ja sela klupu jednog „komedora“ da bih doručkovala. Uz put sam se slatko išćaskala sa dve žene koje su tu radile.
Za doručak sam naručila tradicionalni doručak (kajgana i pire od crnog pasulja), kao i prženu bananu i kafu.
Sve je bilo veoma ukusno i sve sam i pojela osim polovine banane koju nisam mogla da završim jer sam bila toliko nervozna da mi je stomak bio u grču. Razlog za to je bio da sam planirala da u 1 sat popodne iz Gvatemale krenem za San Salvador, glavni grad El Salvadora, ali još uvek nisam imala kartu za taj autobus i nisam bila sigurna da li ću uspeti to da izvedem, pa sam zbog toga i bila toliko napeta i nervozna.
Zato sam posle doručka ustala i vratila se do hotela odakle sam pozvala prevoznika da bih bila sigurna da su otvorili svoju kancelariju.
Naime, za razliku od prevoza unutar država za šta se koriste pilićari, za prevoz između država u Srednjoj Americi može da se koristi i prevoz u vidu regularnog autobusa koji podrazumeva više udobnosti i klima uređaje. Ne znam da li ima više različitih prevoznika na ovu temu, ali sam ja redovno koristila usluge „Tika bus“-a koji je imao svoje sopstvene terminale i nije koristio terminale sa kojih su vozili pilićari.
Dakle, kada sam se vratila u hotel, pozvali smo odande, dobila sam osnovne informacije, pa sam onda gradskim autobusom došla do terminala prevoznika gde sam konačno kupila kartu. Kakvo olakšanje i kakvo opuštanje!
Pošto je autobus kretao u 1 popodne imala sam dovoljno vremena, a sada sam bila i opuštena, pa sam uhvatila gradski prevoz da bih se prebacila bliže centru, a odatle sam nastavila da šetam po Gvatemali. Tako sam došla i do crkve Sv. Franje (Iglesia de San Francisco) čija je izgradnja zbog brojnih zemljotresa završena tek polovinom 19. veka mada je započeta 1780. godine. Crkva je podignuta u neoklasičnom stilu, ali je meni bilo zanimljivije da je snimim sa strane odakle se ne vidi njeno pročelje, ali se vidi kupola.
Odmah pored crkve nalazi se i Palata nacionalne civilne policije (Palacio de la Policía Nacional). To nije neobično, pošto je građevina podignuta 1940-ih godina na mestu gde se nekada nalazio manastir Sv. Franje, ali je neobičan njen izgled koji podseća na nekakav srednjevekovni zamak.
Odavde sam nastavila dalje da šetam praktično idući u pravcu suprotnom od centra, ali osim što mi je generalno bilo sasvim svejedno kuda šetam, imala sam ipak jednu veoma specifičnu crkvu u vidu. Pre nego što sam došla do nje, posmatrala sam hodajući i svoju okolinu. Već sam ranije pomenula da nisam bila impresionirana gradom Gvatemala, ali mislim da je to iz par razloga. Prvi je taj da sam do sada boravila uglavnom u manjim mestima, obilazeći njih ili njihovu okolinu i arheološke lokalitete koji se tu nalaze, a ovo je bio veliki, savremeni grad i samim tim uopšte nije bio ravnopravna konkurencija impresivnim, ali nekako ušuškanim mestima na mom dotadašnjem putu. Mada i sama živim u velikom gradu (otprilike duplo veći od Gvatemale), na mojim putovanjima, sa veoma retkim izuzecima, veliki gradovi u kojima boravim po pravilu mi nisu previše privlačni; zbog veličine, gužve, buke, opšteg haosa koji naizgled vlada u njima. Ovde je dodatni elemenat bio i to pitanje bezbednosti. Mada je uveliko bio dan i apsolutno ni u jednom jedinom trenutku nije bilo ni najmanje opasnosti, valjda sam taj aspekat imala negde u glavi, pa sam bila manje opuštena. A treći razlog je sigurno taj da sam suviše malo vremena provela u ovom gradu koji sudeći po vodičima ima dosta toga da ponudi. Međutim, moji planovi nisu podrazumevali bilo kakvo duže zadržavanje na jednom mestu, pogotovo ne u ovoj fazi putovanja.
Zato sam samo nastavila šetnju obraćajući pažnju na raznovrsne prizore na koje sam nailazila.
Kad se već ovde bavim voćem da pomenem i da sam redovno tokom ovog putovanja nailazila na prodavce koji su nudili voće već očišćeno i spakovano u najlon kesice, pre svega mango čija je sezona uveliko bila u toku. Tako sam i ovde, na ulicama Gvatemale nailazila na pokretne radnje sa voćem.
Onda sam naišla i na jednu divno mesto za sedenje, neku vrstu klupe, ukrašenu slikovitim keramičkim pločicama i detaljima.
Ova vizuelno zanimljiva i umetnički urađena klupa bila je odlična uvertira za moje glavno odredište ovom prilikom, a to je bila crkva Naše Gospe od Teskobe (Nuestra Señora de las Angustias), koja je mnogo poznatija kao crkva Jurita (Iglesia Yurrita). Ova crkva je dobila svoje drugo, mnogo popularnije ime po porodici Jurita koja je dala novac za njenu izgradnju. Povod za ovakav potez je bilo izražavanje zahvalnosti Bogorodici za koju su smatrali da ih je zaštitila i sačuvala tokom erupcije vulkana Santa Maria (Santa María Volcano).
Crkva je sagrađena u periodu od 1928. do 1941. godine i u njenom izgledu se kombinuju secesija, neo-gotika, barok, kao i vizantijski i mavarski stilovi.
Ako se nekome na prvoj fotografiji učinilo da krst na vrhu tornja ima malo neobičan položaj, utisak je sasvim ispravan, jer je taj krst definitivno nakrivljen. I izgleda da niko ne zna zašto, mada svakako nije uticaj mnogobrojnih zemljotresa u ovom delu sveta. Evo pogleda na crkvu iz još jednog ugla odakle se još bolje vidi taj blago nakrivljeni krst.
Prešla sam i na drugu stranu ulice, ali je crkva bila zatvorena, pa sam samo mogla još jednom da je pogledam izbliza.
Moguće da je razlog zašto je crkva bila zatvorena bio i taj da je bio 1. maj, Međunarodni praznik rada pa je u gradu bila velika proslava. Vraćajući se u pravcu hotela, putanja mi se u velikoj meri preklapala sa pravcem u kojem se kretala jedna velika kolona ljudi.
Posle jedne lepe šetnje, vratila sam se u hotel, malo pravila okvirne planove za ostatak putovanja, proverila svoju elektronsku poštu, pa se popela u sobu gde sam pojela onaj mango i par malih banana koje sam to jutro kupila na pijaci. Zatim sam uzela svoje stvari, platila hotel, sela u taksi i otišla na terminal autobusa koji saobraća na međunarodnoj liniji grad Gvatemala – San Salvador.
A evo i podsetnika na moj prvi prolazak kroz Gvatemalu.