Srednja Amerika 2008, 20. deo (El Salvador: San Salvador)
Međunarodni autobus je iz grada Gvatemala krenuo oko 1 popodne, a već oko 6 je bio u San Salvadoru, glavnom gradu El Salvadora i još uvek je bio dan tako da sam mogla malo da vidim neke delove grada kroz koje smo prolazili. U autobusu sam sedela pored neke žene koja je rodom iz Salvadora (kod nas se najčešće ne koristi član „el“ ispred naziva ove države), ali živi i radi u SAD, a ovde je došla u nekakvu posetu. Povremeno smo čavrljale uz put, a kada je autobus stigao u San Salvador, ona je izašla pre krajnje stanice, pošto je autobus stao u jednom veoma finom delu grada gde je bio i veoma dobar hotel te žene.
Nasuprot njoj, ja nisam odsedala niti u finom delu grada, niti u veoma dobrom hotelu, a ipak, smeštaj u San Salvadoru mi je ostao u sećanju kao jedna od najboljih stvari koja mi se desila na putovanju i jedna od najdražih i najzabavnijih uspomena.
Sve je krenulo od toga da sam odlučila da odsednem u jednom malom hotelu čije su se sobe nalazile na spratu zgrade u okviru manjeg kompleksa koji uključuje i terminal tog autobuskog prevoznika kojim sam putovala. Razlog za ovakvu moju odluku bio je taj da sam znala da ću iz San Salvadora nastaviti dalje istim prevoznikom u pravcu Managve, glavnog grada Nikaragve, a taj autobus je kretao u 5 ujutru, dok je prevoznik insistirao da se na terminalu mora biti sat vremena ranije. Tako rano ujutru, bilo mi je bolje da sam na licu mesta, a osim toga, kada bih odsedala u nekom drugom delu grada, to bi značilo da moram da ustajem još ranije nego ovako i da hvatam taksi u sred noći u gradu koji takođe važi za opasan. Dakle, odluka je bila da spavam u hotelu gde se nalazi i terminal autobusa odakle ću da idem dalje.
To je ujedno bio i terminal do kojeg je vozio autobus iz grada Gvatemala koji je razdaljinu od nekih 230 km, uključujući i međudržavnu granicu, prevezao za malo više od 5 sati.
Evo i mape koja prikazuje moj boravak u Salvadoru.
Pošto sam već spavala na istom mestu gde se nalazila kancelarija prevoznika, nisam morala odmah da kupujem kartu, a uostalom i nisam bila sigurna da li ću u Salvadoru da ostanem dve ili tri noći. Zato sam po dolasku uzela svoj ranac i otišla na recepciju tog hotela da bih uzela sobu. Uzgred, ja ovde termin „hotel“ koristim veoma slobodno – više je u pitanju bio nagoveštaj pansiona ili konaka.
Dakle, došla sam na recepciju i tražila jednokrevetnu sobu sa kupatilom za dve noći (smatrala sam da lako mogu da produžim još jednu noć ako tako odlučim), dala sam pasoš, popunila sve što je trebalo, a onda mi je recepcioner dao ključ. Ja se onda setim, pa ga pitam da li mi je dao mirnu sobu, pošto mi smeta buka. A on mi onda uzme taj ključ koji mi je dao i da mi jedan drugi, ali ujedno kaže i da mora on da me odvede da mi pokaže gde je soba. Bila sam malo zbunjena, ali sam uradila kako mi je rekao uprtivši svoj veliki ranac na leđa i krenuvši za njim.
Popeli smo se na sprat i krenuli hodnikom koji je bio natkriven nadstrešnicom od talasastih plastičnih ploča dok se u sobe ulazilo levo i desno. Na kraju tog polu-otvorenog hodnika videla sam zid, a ispred njega metalne stepenice, gotovo kao merdevine. Recepcioner je krenuo tuda, a ja za njim. Morala sam da odmah skrenem levo, a bilo mi je tesno, pogotovo sa rancem na leđima, ali sam se fino izvila i uspela. Onda, posle metar dva, opet skretanje na levo od 180 stepeni i tu su stajale nove metalne stepenice. Odatle se desno izlazilo na nekakvu jaku metalnu ploču, ali odmah do nje je bila i betonska ploča koja je očigledno služila kao krov prostorija na donjem spratu. Osim što sam tu videla žice sa štipaljkama, takođe sam videla i da imam divan pogled na okolinu.
Ali moja soba nije bila na tom nivou, već su postojale još jedne stepenice i njima se konačno dolazilo do manjeg proširenja odakle se ulazilo u dve sobe, a tu su bile i betonske kade za pranje veša. Pošto mi je predao ključeve nakon što je otključao sobu, recepcioner me je napustio.
Naravno, kada sam ovde tek stigla, ja sam samo pratila recepcionera, ali sam narednog dana jednostavno morala da snimim sve ovo, pa kada već govorim o hotelu i putu ka mojoj sobi, evo i fotografija. Što bi se reklo – ako koza laže, rog ne laže.
Soba je bila u skladu sa svim ovim, mala i skromna, ali je bila veoma čista. Unutra je postojao čak i TV, a imala sam i ventilator. Kupatilo je bilo malo problematično u smislu da je unutra postojala samo WC šolja, bez lavaboa, a na plafonu je bila glava od tuša. Drugim rečima, to maleno kupatilo je zapravo bila tuš-kabina. Ipak, to je bila moja soba i ja sam bila zadovoljna. Ostavila sam svoje stvari, umila se i oprala ruke koristeći tuš, javila se „komšiji“ (neki Amerikanac) koji je u međuvremenu provirio iz svoje sobe, a onda se spustila do recepcije. Dok sam ja to sve završila, već je pao mrak, a ja sam ogladnela. Postavilo se pitanje gde da jedem, jer u tom „hotelu“ nije bilo hrane. Raspitala sam se i rekli su mi da otprilike preko puta kad se izađe na ulicu postoje dva mesta gde može da se jede.
E, sad. Zbog svih tih priča o bezbednosti na ulici kada padne mrak, tj., o opasnostima koje vrebaju strance čim kroče na ulicu, bila sam malo zabrinuta. Osim toga, pogotovo uveče kada padne mrak, ni sama okolina tog kompleksa sa hotelom, kancelarijom prevoznika i unutrašnjim dvorištem u koje taman fino stane autobus, dok na ulici ima jako malo slabog uličnog osvetljenja, a većina kuća deluje oronulo, nije pomagala u stvaranju bilo kakvog osećaja sigurnosti. Ipak, bila sam gladna, pa sam brzo prešla praznu ulicu i ušla u jedan od tih restorana, a mi bismo ga objektivno zvali prčvarnicom.
U pitanju je bila jedna veća prostorija koja je jednim stolom-pultom i staklenom vitrinom bila podeljena na dva segmenta. Iza njih se nalazio manji deo koji je služio kao kuhinja, a u većem delu su se nalazili drveni stolovi sa po dve drvene klupe. U restoranu je radila jedna žena, a što se gostiju tiče 3-4 mladića su sedeli za jednim stolom u uglu i jeli. Meni je sve, od mraka na ulici, okolnih oronulih kuća, izgleda tog mesta, tih momaka, sve mi je delovalo sumnjivo i nije ulivalo poverenje. Zato sam na brzinu naručila i platila dva jaja na oko i pirinač sa crnim pasuljem, sela za jedan od tih stolova, spustila glavu i veoma brzo pojela sve što je bilo na tanjiru. A onda sam se podjednako brzo vratila u okrilje za mene bezbednog terminala i hotela, gde je postojao kompjuter sa internetskom vezom koji sam imala pravo da besplatno koristim pola sata (to je ulazilo u cenu sobe). Taman dovoljno da se javim kome treba da sam živo, zdravo i bezbedno došla u San Salvador i da sam se smestila.
Posle toga sam se popela do svoje sobe i kao i svako veče i ovde sam planirala da rano legnem, ali me je gore dočekao taj moj komšija Amerikanac. Pošto smo tu bili samo nas dvoje, lako smo našli mesta gde da sednemo u prostoru ispred naših soba i tu smo krenuli da ispredamo.
Već na početku me je pitao koga znam u hotelu. Molim??? Objasnio mi je da hotel te dve sobe na vrhu čuva samo za vozače, „svoje ljude“ i eventualno za redovne goste. On je čovek već bio u penziji, živeo je u Teksasu, a zimi je redovno po par meseci provodio u Meksiku i Srednjoj Americi, pa je tako redovno prolazio kroz San Salvador i zato su ga znali. Ja, naravno, nikog živog tu nisam znala, ali sam očigledno imala puno sreće. Prijatno punog stomaka, osećajući se sasvim zaštićeno i bezbedno, uz prijatnu priču, počela sam fino da se opuštam, a takođe sam počela i uveliko da cenim divan gest onog sjajnog recepcionera koji me je „častio“ tom sobom.
Osim toga, bilo je toplo, uz fino pirkanje vetra, i temperatura je bila idealna, tako da je veče bilo sasvim prijatno. Ne, i više od toga. Bilo je savršeno prijatno. Toliko da sam pomislila da vredi da ostanem u San Salvadoru tri noći samo zbog sobe i te terase. Kakav apsurd!
Druženje i priča sa tim Amerikancem su takođe bili zanimljivi. On je svojevremeno radio kao ronilac na postavljanju naftnih platformi u Meksičkom zalivu, pa verovatno i otud veća usmerenost na Meksiko i Srednju Ameriku, a takođe se i on bavi Tarotom, pa smo našli još razne druge zajedničke teme i to je zaista sve u svemu bilo jedno veoma prijatno veče. Toliko da sam ostala budna skoro do ponoći kad sam se konačno povukla u svoju skromnu sobu i otišla na spavanje.
Bez obzira na „kasni“ odlazak na spavanje ujutru sam se probudila oko 7 i nakon jutarnjeg sređivanja i osnovnih priprema izašla na ulicu.
Još uvek sam se razmišljala da li da ostanem još jedan dan i jednu noć ili ne. Naime, za ovaj dan sam planirala, a i to sam i uradila, da obiđem Hoja de Seren (Joya de Cerén) i da malo prošetam po gradu, a da narednog dana idem na Sero Verde (Cerro Verde). To je deo nacionalnog parka (Parque Nacional Cerro Verde) iz kojeg se vidi neki vulkan u blizini. Međutim, obzirom da je vreme bilo šućmurasto, sa izmaglicom na nebu, pa vidljivost nije bila najbolja, mislila sam da zaista nije vredno da provedem silne sate po lokalnim autobusima (min. sat i po u jednom smeru) da bih došla do nekog vidikovca na vrhu planine sa kojeg verovatno ne bih imala lep pogled u tom trenutku. Barem ne dovoljno lep. Tako sam se još uvek dvoumila na početku tog dana, ali se ubrzo iskristalisala ideja da već naredno jutro krenem sa Managvu.
Ja generalno ne volim baš da projurujem kroz zemlje koje obilazim. Pa ipak sam tokom ovog putovanja u nekim zemljama ostala manje nego što mislim da bi bilo dobro, jer verujem da u svakoj zemlji, manje ili više, ali svakako postoji puno stvari i mesta koji vrede da se vide, posete i obiđu. Prvo, ja volim da vidim nova mesta, da saznajem nove stvari, a takođe bez izuzetka sam se uvek zaljubljivala u predele, gradove i države koje sam posećivala, pa mi duži boravak i temeljnije obilaženje dođu i kao iskazivanje određenog poštovanja prema objektu moje zaljubljenosti.
Uzgred, osećam potrebu da naglasim da to isto i apsolutno važi i za hotel u kojem sam odsedala u San Salvadoru. Ja jesam stavila fotografije koje prikazuju neki skromniji smeštaj, ali to nije da bih se podsmevala smeštaju u zemlji koja važi za siromašnu zemlju, već više zato što mi je to sve istinski izgledalo izuzetno slikovito, čak zabavno, a ja sam u svemu tome APSOLUTNO uživala. Ako bih ikada ponovo išla u San Salvador, ja bih išla ponovo i jedino u taj hotel, doduše samo pod uslovom da mi daju istu sobu.
Osim toga, jednu od najvažnijih lekcija u čitavom svom životu sam naučila upravo kroz smeštaj. Davne 1993. godine kada je tadašnja Jugoslavija zabeležila treću najgoru hiperinflaciju na svetu IKADA (mesečna stopa inflacije je bila: 313.000.000%!!!), kada su prodavnice hrane i samoposluge bile neverovatno prazne, ja sam imala tu sreću da sam preko posla dva puta mesečno išla u Budimpeštu gde sam redovno odsedala u hotelima sa 5 zvezdica. Dakle, naizgled sve idealno, osim što sam radila sa jednom seljačinom od šefa koji se drao na sve živo (mislim na svoje zaposlene, uključujući, naravno, i mene) i tako je on znao da se dernja na mene i u takvom jednom hotelu u kojem je sve blistalo od luksuza, a ja sam se osećala grozno i poniženo, kao g...., i sav taj luksuz oko mene mi ništa nije pomagao. Otprilike u isto vreme sam povremeno išla u Crnu Goru na planinarenje tokom vikenda i tamo smo redovno odsedali po katunima kod lokalnih seljaka koji svoju stoku tokom leta izvode na pašu na visoke planine. Dakle, tu nije bilo niti struje, niti tekuće vode – umivali smo se i uzimali vodu za piće na obližnjim izvorima. A ja sam uvek tokom tih planinarskih vikenda bila izuzetno srećna, ispunjena radošću i punog srca. Zaključak: mesto na kojem čovek spava APSOLUTNO ništa ne znači za njegov osećaj sreće, ispunjenosti i unutrašnjeg mira, a to je jedino što ima smisla.
Dakle, posle divno prespavane mirne noći, uputila sam se ka jednom stajalištu da bih uhvatila autobus do Zapadnog terminala gde je trebalo da pređem u autobus za dalje. Uz put sam peške prolazila kroz delove grada koji predstavljaju centar San Salvadora (jer moj hotel se u stvari nalazio u tom delu grada), ali sam još od prethodnog popodneva kada smo autobusom ulazili u grad videla da ima mnogo urednijih i savremenijih delova grada.
Nekako sam upravo ovde, uz put, odlučila da u Salvadoru i njegovom glavnom gradu ipak ostanem samo dve noći i ovaj jedan dan između.
Pošto u onom mom hotelu nije bilo doručka, morala sam nešto i da pojedem i to sam rešila uz put, jer već oko 8 ujutru se ovde uveliko kuva hrana. Često može da se naiđe na ljude koji sede pored ulice sa tanjirima sa supama, čorbama i kuvanim jelima od ranog jutra. To je za mene bilo previše za to doba dana, ali svakako ima i puno mesta gde se može kupiti lakša hrana. Takođe sam prolazila i pored mesta gde su pripremali sokove. Ipak, pošto su to najčešće bili sokovi pravljeni sa vodom, ne znajući poreklo te vode nisam ni uzimala te sokove, jer sam na putu koristila samo flaširanu vodu.
Uskoro sam došla i do tog Zapadnog terminala (Terminal de buses Occidente), pronašla svoj autobus i smestila se. Dok sam čekala da krenemo, ugledala sam jedan drugi lokalni autobus i pročitavši natpis na njegovom vetrobranu, bilo mi nekako drago da nisam u njemu – nije mi ulivao veru.