Srednja Amerika 2008, 21. deo (El Salvador: Hoja de Seren, San Salvador)
Salvador, tj., El Salvador je po površini najmanja država u Srednjoj Americi i zahvata teritoriju od 21.041 kvadratnog kilometra. Radi poređenja, Vojvodina je samo malo veća – 21.614 kvadratnih kilometara. Glavni grad se zove San Salvador i ja sam se ovog prepodneva, početkom maja 2008. godine, međugradskim autobusom prebacila iz San Salvadora do sela Hoja de Seren (Joya de Cerén) koje se nalazi severozapadno od glavnog grada. Razdaljina je oko 40 km i autobus je to prošao za manje od sat vremena. Doduše, zbog pogrešnih informacija u vodiču koje sam imala, promašila sam tačnu stanicu gde je trebalo da izađem, pa sam malo morala da pešačim, ali mi to nije ni najmanje smetalo.
Štaviše, bilo mi je veoma drago i zanimljivo da sam tu gde jesam, a bila sam u stvari negde u unutrašnjosti zemlje, van velikog grada. Dakle, ipak nije bilo da sam samo proletela kroz Salvador, nego sam nešto i obilazila.
Tako sam prvo otišla do sela Hoja de Seren gde sam kupila jedno osvežavajuće piće da se okrepim i sebi dignem pritisak, a onda sam nastavila sa hodanjem. Put me je tako proveo i pored lokalnog groblja, a mislim da je vredelo da ga fotografišem, jer groblja takođe odražavaju kulturu jedne nacije.
Posle te fine šetnje konačno sam došla do svog odredišta, a to je arheološki lokalitet Hoja de Seren. U pitanju je jedino kulturno dobro u Salvadoru koje se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Već sam u jednom ranom tekstu objasnila zašto na svojim putovanjima koristim ovu Listu kao preporuku, a sad i sama preporučujem da se taj, vrlo kratki tekst pročita (https://www.svudapodji.com/uneskova-lista-svetske-bastine/).
Što se ovog lokaliteta tiče, oko 600. godine nove ere došlo je do erupcije jednog od obližnjih vulkana. U pitanju je manji vulkan Loma Caldera, što znači „brdo bojler“, a to je zapravo bočni deo velikog vulkana San Salvador, visokog 1893 metra, koji se nalazi tačno između samog grada San Salvadora i lokaliteta Hoja de Seren.
Tokom te erupcije na jedno lokalno majansko naselje palo je 4 do 6 metara vulkanskog pepela čija je temperatura bila između 100 i 500 stepeni C i takva situacija je dovela do „zamrzavanja“ svega što je bilo ispod tog pepela. 1976. godine je ovde krenula izgradnja žitnih silosa i tom prilikom su slučajno naleteli na ostatke nekog objekta napravljenog od gline. Iskopavanja su ozbiljnije krenula tek 1989. i od tada su praktično neprestano u toku. Naravno, ja sam ovde bila 2008. godine, pa danas sigurno postoje promene, ali i to što sam ja tada videla je veoma zanimljivo.
Za razliku od svih onih majanskih gradova gde su u boljem ili lošijem stanju preživele impozantne građevine pravljene od kamena, ovde je u pitanju naselje u kojem su živeli zemljoradnici koji takođe pripadaju civilizaciji starih Maja. Samim tim je otkriće ovog lokaliteta na osnovu kojeg može da se zaviri u život „običnih“ stanovnika Mesoamerike od velikog značaja za istraživače, jer je ovo jedini lokalitet ovog tipa u Srednjoj Americi. Zbog te svoje važnosti arheološki lokalitet Hoja de Seren se poredi sa Pompejom i Herkulanumom u Italiji, ali postoji i jedna bitna razlika. Ovde nisu pronađeni ljudski ostaci, pa se pretpostavlja da su stanovnici pobegli na vreme.
Ono što je pronađeno, osim objekata, su keramika, alatke, biljke, semenke, ostaci životinja, itd. i zbog tog brzog zatrpavanja sve je u izvanrednom stanju. Istraživači su mogli da ustanove koje vrste biljaka su se gajile, koje tehnike za obradu zemljišta su koristili, koje su meso jeli, mogli su da uoče razliku između bašti sa cvećem i bašti sa povrćem, a takođe i koji usevi su se gajili – kukuruz, tikva, manioka, pasulj, guava, agava, ljuta papričica i kakao, kao i lekovite biljke.
Lokalitet je podeljen u tri zone. Kada se one obilaze prolazeći duž izdignutih i ograđenih platformi, svakako su najupadljiviji ostaci starih objekata. Tako sam prvo naišla na Objekat 4 u Zoni 3. Pripremajući ovaj tekst, gledala sam novije snimke lokaliteta na internetu i upravo se kod ove sonde vidi da je dosta toga u međuvremenu još iskopano oko same konstrukcije koja se vidi na sledećoj slici.
Ovde sam na suprotnoj strani sonde ugledala i jednu lepu pticu. Fotografija je mutna, ali mi je ipak draga jer ipak može da se vidi sva slikovitost momota sa tirkiznom obrvom (Eumomota superciliosa).
Sledeće na šta sam naišla je Objekat 3, takođe u Zoni 3, koji se vidi na sledećoj fotografiji. Treba imati u vidu da su zidovi pravljeni od blata i drveta, specifično od čatme i čerpića koji su izuzetno otporni na zemljotrese, ali posle brojnih vekova provedenih pod ohlađenim vulkanskim pepelom danas je sve jako stvrdnuto, pa deluje kao da je od kamena.
Objekat 3 je ujedno i najveća kuća u okviru arheološkog lokaliteta (barem je bila 2008. godine) i upravo kod nje mogu da se vide neke specifičnosti. Kuća ima dve prostorije. U jednoj se vide dva kreveta, a u drugoj dve niše koje su korišćene da bi se dobilo svetlo i kada se tu stavi sveće onda one sasvim dobro obasjavaju prostoriju.
Ali i „spavaća soba“ je takođe imala svoje niše (valjda za čitanje pred spavanje) i to se odlično vidi na sledećoj fotografiji.
Nakon ovoga, u svom obilasku sam sada otišla i do Zone 2.
Ne treba ni na koji način misliti da zato što je ovo bilo zemljoradničko naselje u ruralnoj Mesoamerici nisu sasvim jasno postojali izražena kultura stanovanja i ostvareni značajni civilizacijski dometi. Tako u okviru Domaćinstva 2 postoji i jama za otpad, kao i mesoamerička verzija saune (temazcal).
Onda sam otišla i do Zone 1. Sa mesta sa kojem sam napravila sledeću fotografiju, prvo se vidi Objekat 11 koji ima okruglu osnovu, a odmah iza njega dolazi Objekat 10.
Veliki Objekat 10 koji se vidi na gornjoj fotografiji je zapravo građevina sa više soba i puno hodnika. Na osnovu posuda i drugih predmeta pronađenih na licu mesta, arheolozi su zaključili da se ovaj objekat koristio tokom festivala, odnosno, u ceremonijalne svrhe.
U okviru Zone 1 nalazi se i Objekat 1, poznat i kao Domaćinstvo 1, i taj objekat je u potpunosti iskopan.
Kada sam došla do kraja pešačke platforme, mogla sam bolje da vidim i Objekat 12, koji mi je posebno ostao u sećanju jer me šara kojom je ukrašen objekat podseća na lokalitet Čan Čan u Peruu (https://www.svudapodji.com/lima-i-severni-peru-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-3-deo/).
Za Objekat 12 arheolozi takođe pretpostavljaju da se koristio u religijske svrhe, kao i Objekat 10 koji se nalazi 5 metara dalje.
Ovde sam ujedno i završila sa obilaskom arheološkog lokaliteta Hoja de Seren, pa sam krenula ka stajalištu da hvatam autobus za San Salvador. Vraćajući se u grad, iz autobusa sam videla veoma impresivni auto-otpad. Pogotovo su na mene ostavila utisak gornja dva sprata gde su delovi karoserije bili uredno poređani kao da su u pitanju knjige na polici.
Originalno sam mislila da malo obilazim i grad, ali je to ovom prilikom moralo da se prilagodi datim okolnostima. Naime, u međuvremenu sam se neočekivano suočila sa "ženskim tehničkim problemima" par dana pre uobičajenog, tako da sam morala da se bavim time, a da se ipak ne vraćam u hotel. Zato sam se sa autobuskog terminala uputila ka delu sa velikim šoping-molovima i brojnim restoranima brze hrane – kao da je čovek u Americi. Uostalom, i kada sam prelazila preko jednog nadvožnjaka u ovom modernijem delu San Salvadora, gotovo sve je bilo kao da sam u bilo kom većem gradu u Evropi ili Americi.
Meni je u stvari bio potreban supermarket, kao i dobro održavani toalet. Toga ima u šoping-molovima i „problem“ je uskoro bio rešen. Takođe sam bila i po malo gladna, pa sam otišla u neki lokalni restoran, pošto po pravilu ne jedem brzu hranu (iz restorana). Kada ja lično na brzinu spremim hranu, to je onda sasvim u redu. Što bi moj drug Velislav rekao: „To nije „brza hrana“, to je dobra hrana brzo spremljena.“
Dok sam sve ovo završila, shvatila sam i da sam već po malo i umorna, tako da nisam bila za neko ozbiljnije obilaženje grada i zato sam rešila da se peške uputim u pravcu hotela. Uostalom, moj hotel se nalazio u centru grada i možda taj centar nije bio tako skockan i doteran kao ovaj deo u kojem sam trenutno bila, ali u njemu se nalaze neke od veoma važnih građevina.
Ta šetnja je trajala nepunih sat vremena i iskreno rečeno sećam se samo nekih neupadljivih ulica kroz koje sam prolazila uz put. Jednu takvu sam i fotografisala, ali se tu nešto dalje vide i tornjevi Bazilike Svetog Srca ili Sagrado Korason (Basilica Sagrado Corazon) koja je sagrađena 1913. godine. Postoji zanimljiva priča o ovoj crkvi za koju su delovi napravljeni na drugom mestu, pa su prvo greškom poslati u San Salvador u Brazilu, a tek onda ovde.
Ali, ja ovde više nisam bila zainteresovana ni za kakvo detaljnije obilaženje, već sam se zadovoljila onim što sam mogla spolja da vidim. A kada sam se približila centru grada, bilo je puno toga da se vidi. Za početak sam prolazila ulicom koja je bila prepuna radnji, a ispred radnji su bili postavljeni improvizovani štandovi. Gužva je bila velika.
Uskoro sam došla do prostranog trga na kojem se nalazi i Nacionalna palata (Palacio Nacional). Sadašnja zgrada Nacionalne palate je podignuta između 1905. i 1911. godine, umesto prethodne koja je stradala u požaru 1889.
Na istom trgu se nalazi i Katedrala u San Salvadoru (Catedral metropolitana de San Salvador). U međuvremenu su joj promenili boje na fasadi, ali je meni baš bila lepa onakva kakvu sam je videla 2008. godine.
Ja sam ovde veoma malo fotografisala i snimala video-kamerom, jer sam ipak bila svesna da sam sama, a da je gužva oko mene ogromna. Zato sam se samo povremeno zaustavljala i na brzinu slikala šta me je zanimalo.
Tako je bilo i ispred ulaza u Narodno pozorište. Ono što mi je na ovom mestu posebno upalo u oči bili su štandovi sa ženskim vešom koji su bili postavljeni BAŠ ispred samog ulaza u Narodno pozorište.
Idući okolo-naokolo, bila sam unekoliko zatečena ne samo velikom gužvom već i veoma jakom bukom, pre svega u vidu različite muzike koju su preko svojih zvučnika, kako mi se činilo, puštali svi redom. Ne znam da li je ovih dana bio neki poseban praznik u San Salvadoru (bio je 2. maj), tek na ulicama je bilo neverovatno živo. I tako, kada sam došla do Trga slobode (Plaza Libertad) morala sam da se derem kad sam pričala snimajući video-kamerom, a sve me je to na neki način zamaralo. Zbog toga nisam želela više da hodam tu po centru čak ni da bih prešla na trg ili posetila Crkvu El Rosario (Iglesia El Rosario) čija je izgradnja završena 1971. godine i koja spolja možda i ne deluje previše privlačno, ali zbog svoje unutrašnjosti važi za jednu od najlepših u Latinskoj Americi. Kod mene može samo iz daleka da se vidi njen spoljašnji izgled. Za ostalo treba da se ide na internet ili u San Salvador.
Ovde sam definitivno završila obilazak San Salvadora i uputila sam se u pravcu svog hotela. Ali, kad sam došla u taj kraj prošla sam i pored onog restorana u kojem sam jela prethodno veče i koji mi se tada činio tako strašnim i opasnim. U njemu je i radila ista žena i, sada po danu, sve je izgledalo drugačije. Hoću da kažem – nije ni malo bilo opasno, već veoma prijatno i bezbedno. Pitala sam je za dozvolu da slikam, a ona ne samo da mi je veoma ljubazno dala takvu dozvolu, već mi je i pozirala.
Ali, ja sam bila još sita od onog ručka od ranije, a već sam smislila i šta ću to veče da radim što se tiče hrane. Naime, u jednoj radnji sam uz put kupila pivo i kesu tortilja-čipseva, koji se uzgred na španskom zovu „načos“. Pivo sam ostavila u nekom hotelskom frižideru da se hladi, a načose sam odmah odnela u sobu.
Ipak, prvo sam se istuširala, oprala kosu i isprobala svoj novi „izum“. Kada sam ono bila u samoposluzi u šoping-molu, kupila sam i jedan sunđer za pranje sudova. Onaj žuti, koji ima zeleni dodatak za ribanje. Naime, kako sam svaki dan hodala u svojim plastično-gumenim klompama, što je bilo divno za moja stopala koja su mogla slobodno da dišu, to je ujedno značilo i da su se ta moja stopala prljala preko svake mere. Kada bih se uveče tuširala imala sam problem kako da ih dobro očistim, jer se u njihove pore uvukla prašina, pa je to delovalo vrlo neprivlačno. I tako mi padne na pamet da je za ribanje najbolji žuto-zeleni sunđer. Ako je dobro za sudove, valjda je dobro i za moja stopala. Mogu da prijavim da je moj „izum“ – SAVRŠEN! Ne samo da vadi sve čestice prašine iz pora kože, nego onaj zeleni deo ujedno odlično uklanja i mrtvu kožu, tako da ja i dan-danas kod svoje kade uvek imam poseban sunđer ovog tipa koji koristim samo za svoja stopala.
Nakon što sam sebe odlično oprala i očistila, na red su došle i stvari koje sam tog dana nosila, kao i par komada odeće od prethodnog dana. Pošto sam već na raspolaganju imala one betonske kade, plastične vangle i vodu za ispiranje, a žene koje rade u tom hotelu su ostavile i sapun za pranje, lepo sam se bacila na pranje svojih stvari, jer tu su bile i žice i štipaljke za veš.
Nakon što sam završila i sa tuširanjem i pranjem veša, otišla sam do prizemlja hotela po ono svoje hladno pivo i uskoro sam mogla sasvim lepo da se opustim. Ovo veče sam bila sama u tom delu hotela, jer je onaj Amerikanac s kojim sam se družila prethodno veče otišao tog dana, tako da sam našla idealno mesto za sebe gde da sednem, a to je bilo na debelu ivicu onih betonskih kada.
Veče je bilo magično. Za početak sam sa jedne strane imala sjajan pogled ne samo na unutrašnje dvorište hotela i međunarodnog autobuskog prevoznika, već i na okolinu.
Osim toga, temperatura je bila savršeno prijatna, bilo je divno toplo, a vetar je pirkao tek toliko da se čini idealnim. Kada bih pogledala na drugu stranu, nešto dalje, mogla sam da vidim kupolu i tornjeve Katedrale u San Salvadoru, a bliže meni svoj veš koji se sušio i upravo je taj vetar pomagao da se sve bolje osuši, jer je vlažnost bila veoma visoka, pa mi se veš bez pomoći vetra ne bi osušio ni do sutra.
Naravno, ono pivo nije dugo trajalo, morala sam da ga popijem što pre da se ne bi zagrejalo, ali je u kombinaciji sa tortilja-čipsom bilo idealno, a ja sam na tom neobičnom, veoma skromnom mestu, ne samo imala potpuno čista stopala, već sam bila i savršeno zadovoljna, ispunjena i, ako smem da kažem – srećna.
Evo mape koja prikazuje moj boravak u Salvadoru.