Srednja Amerika 2008, 22. deo (El Salvador-Honduras-Nikaragva: Managva)
Drugo i poslednje veče u Salvadoru mi je prošlo manje-više kako sam planirala. Oprala sam kosu, prala sam veš, išla na internet, ali i obezbedila pivo i tortilja-čips u kojima sam uživala na „svojoj“ terasi. Legla sam vrlo rano jer mi se od piva spavalo, a i znala sam da ću ustati jako rano. Probudili su me u 3.50. Uzgred, u ovom hotelu nije bilo telefona, već su gostima pružali veoma ličnu uslugu tako što je neko od radnika u hotelu došao do vaše sobe i kucao na vrata dok se ne biste javili da ste se probudili.
Nakon što sam prijavila da sam se probudila, pomislila sam da bih možda mogla da nastavim da još malo dremam, ali sam ipak odustala jer jednostavno nije vredelo da se trudim za nekih desetak minuta. Zato sam ustala, spremila se i sišla, a pošto je tu odmah bio i autobuski terminal, ubrzo sam se smestila u autobus, stavila čepove u uši, pokrila se svojim ćebencetom i spavala sa mini-prekidima još oko 3 sata! Uz ono što sam spavala prethodne noći, ovo je trebalo da bude sasvim pristojno dovoljno za ovaj dan.
Međutim, kako je trebalo da u Managvu, glavni grad Nikaragve, dođemo oko 4-5 popodne, ja sam povremeno još po malo dremala. Naime, razdaljina između San Salvadora i Managve je oko 550 km, a imajući u vidu da se prolaze dve granice, put je trajao skoro 12 sati.
Kada pominjem dve granice, mislim na to da je autobus na putu između San Salvadora i Managve morao da pređe i preko teritorije Hondurasa. Svoju konkretnu posetu Hondurasu sam odložila za kasnije, a sada sam se uputila za Managvu koja je ujedno bila i moje krajnje odredište u odnosu na početnu tačku – posle Managve sam suštinski počela da se vraćam u Kankun (jer mi je odatle kretao povratni let za Evropu), ali prateći drugačiju putanju.
A kada već pominjem Salvador i Honduras, svakako je bitno pomenuti i možda najuvrnutiji rat koji se ikada vodio. U stvari, rat nikada nije lepa ili zabavna stvar, ali predstavlja realnost ljudskog postojanja i nekada razlozi za rat mogu da budu čak i plemeniti, na primer, kada su u pitanju oslobodilački ratovi. Takođe, kod svih ratova postoji puno jasnih, otvorenih i površinskih elemenata i motiva, i onih koji su prikriveni, tajni i dubinski. Kako vezano za početak rata, tako vezano i za njegov kraj. Osim toga, kod svih ratova uvek postoje neki dublji razlozi i uzroci, a povodi, gotovo izgovori, mogu da budu veoma različiti.
Tako je upravo povod za ovaj rat na koji mislim ono što ga čini „uvrnutim“, pa možda čak i „zanimljivim“, ali svakako dovoljno trivijalnim i apsolutno jedinstvenim. U pitanju je – Fudbalski rat! Ovaj rat se 1969. godine vodio između Salvadora i Hondurasa. Uzroci su bili vezani za migraciju i zemljišnu reformu, a suštinski za ekonomska pitanja (negde duboko u svojoj osnovi kod većine ratova leže pare, ma kakva valuta da je u pitanju), a povod...
Godine 1969. su se igrale kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1970. godine. U drugoj rundi grupnog takmičenja Salvador i Honduras su bili izjednačeni, pa se igrala majstorica na neutralnom terenu. Pobedio je Salvador, ali... Navijači su se pobili već na prvoj utakmici u Tegusigalpi, a na drugoj u San Salvadoru još više. Negde u vreme majstorice, Salvador je raskinuo diplomatske odnose sa Hondurasom navodeći da je od utakmice u San Salvadoru veliki broj Salvadoraca bio primoran da pobegne iz Hondurasa, a onda je 14. jula 1969. godine rat započeo napadom Salvadora na Honduras. Vrlo brzo je dogovoren i prekid vatre, već 18. jula, i zato ovaj rat često zovu i 100-satnim ratom. Došlo je zatim i do povlačenja vojske, potpisivanja mira, ali i međunarodnog sudskog procesa i potpisivanja sporazuma o demarkaciji i sve je to trajalo do 1998. godine, mada i dan-danas postoje određene tenzije između Salvadora i Hondurasa.
Svega toga ja nisam bila svesna kada sam u maju 2008. godine iz Salvadora, preko Hondurasa putovala za Nikaragvu. Štaviše, sve je bilo dovoljno mirno da sam ja samo posmatrala predele kroz koje smo se vozili, a povremeno i slikala kroz prozor. Upravo dok sam se vozila kroz Nikaragvu postala sam svesna da se u stvari veoma jasno vidi da je početak maja kraj sušne sezone. Čitava vegetacija je uglavnom delovala sasušeno, ali je zato jedno drvo koje je raslo pored puta bilo ogromno i impresivno.
Kako se ispostavilo ono vreme vezano za dužinu putovanja je u stvari bila samo procena koju prevoznik daje da bi se svi pripremili ako se putuje dugo. U stvarnosti sam stigla u Managvu nešto više od sat vremena pre najavljenog dolaska, tako da je to bilo sasvim fino.
Već sam se ranije odlučila za smeštaj u jednom skromnom pansionu koji je imao dve veoma važne prednosti: imao je klima-uređaj i nalazio se veoma blizu terminala Tikabusa koji pokriva ove međunarodne linije u Srednjoj Americi.
Klima-uređaj mi je bio neophodan jer je do ovog trenutka Managva bio najtopliji grad na mom putovanju. Grad se nalazi na tek nekih 80 metara nadmorske visine, a osim toga okružen je sa velikim vodenim površinama: obala Tihog okeana se nalazi na oko 60 km u pravcu jugozapada i zapada, na severu grad izlazi na drugo jezero po veličini u zemlji, jezero Managva, dok se oko 50 km jugoistočno od grada nalazi obala najvećeg jezera u zemlji, jezera Nikaragva, koje je ujedno i najveće jezero u čitavoj Srednjoj Americi.
Hoću da kažem da su vrućina, kao i visoka vlažnost vazduha, bili izuzetno neprijatni i nije bilo pomoći u vidu velike nadmorske visine, tako da sam smatrala da mi je neophodan klima-uređaj, pogotovo za noć.
Što se tiče blizine autobuskog terminala, prijalo mi je i u dolasku da mi soba bude na manje od 100 m od terminala, ali je ovo bilo još važnije za nastavak putovanja kada je autobus ponovo kretao u 5 ujutru, a od putnika se zahtevalo da na terminalu budu već u 4. Dakle, tu je blizina mog pansiona bila od ključnog značaja.
Kada sam stigla do tog pansiona, a to je praktično bio mali kompleks koji se sastojao od prizemnih objekata (gazdaričina kuća, pomoćne prostorije i nekoliko soba za goste) koji okružuju unutrašnje dvorište, tu sam zatekla dva starija gospodina koji su bili gazdaričini prijatelji, ali sam morala malo da sačekam dok nije došla i sama gazdarica. Ona mi je ponudila da biram jednu od dve sobe u koje se ulazilo iz tog dvorišta i kada sam izabrala, ona je ponovo nestala. Pa dobro, ostavila sam u sobi svoje stvari, vratila sam se u dvorište i pitala te ljude da li oni znaju odakle mogu da zovem Patrisiju (o njoj više malo kasnije). Jedan od njih mi je pozajmio svoj mobilni i već za desetak sekundi sam se sa Patrisijom dogovorila da će doći po mene za sat i po.
Sledeći moj „zadatak“ je bio da promenim novac, pa sam i za to pitala ovu dvojicu, a jedan od njih mi se ponudio da me odveze do menjačnice. Dok smo kretali, ja iz kola uočim dvojicu Kanađana sa kojima sam došla istim autobusom iz San Salvadora kako se sa rančevima na leđima još uvek vrte pored terminala naizgled pokušavajući da se orijentišu. Imajući u vidu da ne samo da sam se ja već smestila, već i da sam se odlično organizovala, bila sam veoma, veoma zadovoljna.
Uz put sam naravno čavrljala sa tim ljubaznim gospodinom, pa se čak ispostavilo i da je on svojevremeno boravio u Beogradu kao delegat svoje zemlje kada je u mom gradu organizovan prvi Samit nesvrstanih. Smatrala sam da je to jako dobar štos da pričam sa gotovo istorijskom ličnošću.
Kad sam promenila pare i vratila se u pansion, istuširala sam se i presvukla, a zatim i sela za kompjuter u pansionu koji je imao internetsku mrežu, tako da sam mogla da proverim svoju poštu i javim se kome je trebalo.
Da sada objasnim ko je Patrisija. To je devojka koju sam našla preko interneta, tačnije, preko jednog od brojnih sajtova za besplatan smeštaj, hranu i druženje tokom putovanja. Kao što sam ranije već pominjala, mene po pravilu besplatan smeštaj i hrana ne zanimaju, ali kada mi je zgodno na svojim putovanjima volim da probam da stupim u kontakt s nekim lokalnim stanovnikom jer to može da bude zanimljivo. Tako sam kontaktirala izvesnu Patrisiju i ona mi se javila i rekla da je vrlo raspoložena da se vidimo, pa mi je tako poslala i broj svog mobilnog na koji sam je zvala. Dakle, sada sam čekala da se ona pojavi u mom pansionu, a uskoro se to i desilo.
Patrisija je došla sa svojom prijateljicom Martom, pa smo prvo otišle na kafu, a nešto kasnije i na laganu večeru. Odmah da kažem da sam tokom svog boravka u Nikaragvi veoma sporadično koristila svoj foto- i video-aparat, pa je tako bilo i ovom prilikom. Zbog toga imam samo fotografiju te popodnevne kafe, večere nema na slici, ali zato imam i fotografiju lokalnog, nikaragvanskog piva. Neki prioriteti ipak moraju da se znaju.
Kako smo krenule ja sam očekivala da ćemo zaglaviti u kafani, ali smo se zapravo razišle dosta rano tako što su me njih dve taksijem ispratile do pansiona već oko 8 uveče. Između ostalog to je bilo i zato što smo se dogovore da Patrisija dođe po mene već u 7 ujutru da bismo zajedno išle na izlet u Leon Vjeho (León Viejo). Naravno, ja nisam imala nikakav problem da rano odem na spavanje. Dok sam ipak prvo sedela u unutrašnjem dvorištu svog pansiona ponovo se dopisujući preko interneta, vlaga je bilo izuzetno visoka i osećaj veoma neprijatan, tako da mi je bilo drago kada sam se povukla u svoju malenu sobu i uključila klima-uređaj.
Kada sam se ujutru probudila i izašla u unutrašnje dvorište, osećaj temperature i vlažnosti je bio veoma prijatan tako da sam bila spremna i orna za taj dan.
Glavni razlog za ovako rano ustajanje je bio da bismo sve uklopile, jer sam za početak bila pozvana na doručak kod Marte, a ona je ove nedelje ujutru spremila poznati nikaragvanski specijalitet – nakatamal (nacatamal).
U pitanju je jelo koje je veoma složeno i njegova priprema zahteva više sati i više vrednih ruku. U svakom slučaju, suština se svodi na to da se napravi testo od specijalnog kukuruznog brašna, masti i začina, zatim se izvesna količina dovoljna za jednu porciju tog testa stavi na lišće od plantana (vrsta banane), pa se preko testa stavi još i punjenje – obično svinjetina i razno povrće. Onda se testo i to punjenje umotaju u list plantana tako da se dobije oblik kao mali jastuk, pa se to veže da se ne bi raspalo. Zatim se ti paketići kuvaju na pari više sati. Hoću da kažem da nema šanse da ja to pokušam da pravim, ali mi je drago da sam imala priliku da probam ovu nikaragvansku verziju tamala, tradicionalnog mesoameričkog jela, koji se pravi na sličan način.
Posle ovog doručka smo nas tri zajedno krenule na izlet, a za početak smo se taksijem prebacile do nekog terminala gde smo se ukrcale u jedan od kombija koji služe kao međugradski prevoz. U međuvremenu se ispostavilo da je Patrisija mislila da prvo idemo u Leon (León), pa posle da idemo do arheološkog lokaliteta koji je zapravo mene zanimao.
Leon je drugi grad po veličini u zemlji i on je ranije bio glavni grad Nikaragve, ali je tu funkciju od 1852. godine preuzela Managva. Suština je da se u Leonu danas mogu videti brojne istorijske građevine, pre svega crkve, i to svakako ovaj grad čini zanimljivim. Ipak, mene je ovde najviše zanimao Stari Leon, tj., Leon Vijeho.
U pitanju su iskopine prvog naselja pod nazivom Leon koji su španski osvajači osnovali u junu 1524. godine. Imajući u vidu trusno područje čitave Srednje Amerike i ovde u blizini postoji aktivan vulkan, uz takođe česte zemljotrese, a posebno su bili jaki zemljotresi iz 1578. i 1610. godine. Mada ovaj zemljotres iz 1610. godine nije uništio grad, već ga samo znatno oštetio, stanovnici su ipak izglasali da se grad preseli nekih 30 km dalje na zapad i to je današnji grad Leon.
Kad sad razmislim, verovatno je trebalo da prihvatim Patrisijinu ideju da idemo do Leona, ali meni je bilo važno da odem do Leona Vijeha jer je tada taj lokalitet bio jedini u Nikaragvi na Uneskovoj Listi svetske baštine, a sada je suviše kasno da eventualno ispravim grešku jer su Nikaragva i Leon jako daleko.
Bilo kako bilo, posle nekih 60-ak kilometara pređenih kombijem, sišle smo u jednom selu i tu uzele taksi jer izgleda da nije bilo nikakvog drugog prevoza ili je javni prevoz išao jako retko. Jednostavno ne znam tačno jer sam ovde bila u rukama Patrisije i Marte koje su sve to organizovale, a ja sam ih pratila i nisam se mešala u njihove razgovore sa lokalcima. Ipak, ta udobnija vožnja taksijem mi je ujedno dala priliku i da malo snimam iz kola da bi se videlo kako izgleda unutrašnjost Nikaragve.