Srednja Amerika 2008, 23. deo (Nikaragva: Leon Vijeho, Managva)
Već sam u prethodnom nastavku priča sa putovanja po južnom Meksiku i Srednjoj Americi rekla da je Leon Vijeho nekada bio glavni grad španskih teritorija u Nikaragvi. Grad je pod nazivom Leon osnovan 1524. godine, ali su stanovnici zbog par jakih zemljotresa na referendumu posle drugog zemljotresa 1610. godine odlučili da napuste ovu lokaciju i da glavni grad sa istim nazivom Leon presele nekih 30 km dalje u pravcu zapada.
Taj zemljotres iz 1610. godine nije potpuno uništio grad, ali je značajno oštetio njegove građevine. Nakon toga je na red došao pepeo koji redovno izbacuje obližnji vulkan Momotombo, tako da su ostaci grada vremenom u potpunosti pokriveni. Arheolozi su tek 1967. godine uspeli da lociraju zakopane ostatke građevina i lokalitet je dobio krajnje prigodan naziv Leon Vijeho što znači Stari Leon.
Nakon prvobitnog otkrića usledila su iskopavanja, a vremenom je lokalitet zbog svog arheološkog i istorijskog značaja upisan i na prestižnu Uneskovu Listu svetske baštine. Naime, ovo je jedno od najstarijih španskih kolonijalnih naselja u Amerikama, a pošto se od 1610. godine nije razvijao, istraživači mogu tačno da vide društvenu i ekonomsku strukturu španskog kolonijalnog carstva, kao i urbanističku strukturu kolonijalnog grada u 16. i na početku 17. veka. Ono što je takođe veoma bitno jeste da je u gradu živeo i veliki broj lokalnog stanovništva, tako da arheolozi pronalaze i artefakte koji nisu španski po svom poreklu. Štaviše, na vrhuncu je grad imao oko 15000 stanovnika od čega su samo oko 200 njih bili Španci, a u vreme zemljotresa „koji je prevršio svaku meru“ u gradu je postojalo tek nekih desetak domaćinstava, tako da onaj lokalni referendum o preseljenju i nije bilo teško organizovati, jer ko pita lokalno stanovništvo.
Kada se uđe na lokalitet, prvo na šta se naiđe su ostaci Katedrale Sv. Marije Milostive (Catedral de Santa María de Gracia). Katedrala je građena od 1525. do 1553. godine.
Odmah ovde ispred ostataka katedrale nalazi se i spomenik osnivaču istorijski važnih nikaragvanskih gradova Leon i Granada, Fransisku Ernandesu de Kordobi (Francisco Hernández de Córdoba). Par godina nakon što je osnovao Leon, 1526. godine, njega su pogubili zbog navodne izdaje upravo ovde na trgu ispred katedrale u Starom Leonu. 2000. godine su arheolozi pronašli njegovo telo bez glave sahranjeno u manastiru La Mersed (La Merced) pa su ti njegovi ostaci preneti baš na ovo mesto i sahranjeni ispod spomenika zajedno sa ostacima još nekih lokalno važnih ličnosti. Pošto se de Kordoba (de Córdoba) smatra ne samo osnivačem gore pomenutih gradova već i same Nikaragve, njemu u čast se zove i nikaragvanska valuta – kordoba.
Sledeći važan objekat na koji se naiđe kada se obilazi Stari Leon je Kraljevska livnica (Casa de la Fundición). Upravo tu se merila petina zlata koja se slala u Španiju kralju, a takođe je tu bilo i mesto gde su se prodavali indijanski robovi.
Građevine u Starom Leonu su većinom pravljene od manje čvrstih materijala, a samo nekoliko je pravljeno od solidnijih materijala. To su bile crkve i kuće guvernera i nekih bogatijih stanovnika, tako da šetnja po lokalitetu vodi i pored ostataka jedne takve rezidencije, ali se zatim dolazi i do crkve i manastira La Mersed koji se smatra jednom od najznačajnijih građevina u okviru lokaliteta.
Upravo su unutar ostataka crkve La Mersed pronađeni zemni ostaci i osnivača, de Kordobe, i čoveka koji je naredio njegovo pogubljenje, Pedra Arijasa de Avile (Pedro Arias de Ávila). Uzgred, ovaj drugi je osnivač grada Paname i istoričari ga tradicionalno opisuju kao nemilosrdnog čoveka i krajnje negativno, a njegovi ostaci su takođe smešteni ispod onog spomenika na ulazu u lokalitet.
Zatim smo obišli i ostatke samog manastira La Mersed. Pošto 2008. godine nisam mogla da pravim panoramske slike, evo par fotografija da malo bolje dočaraju izgled ovih ostataka.
Inače, u okviru manastira su pronađeni brojni grobovi sa posmrtnim ostacima i Španaca i lokalnog stanovništva, uključujući sva godišta i oba pola.
Moram da priznam da meni čitav ovaj lokalitet svakako nije delovao spektakularno, ali mi je ipak bilo drago da sam ovde došla. Već sam ranije u par navrata komentarisala Uneskovu Listu svetske baštine i to da ona oslikava ona prirodna i kulturna dobra koja su najznačajnija u datoj zemlji na osnovu mišljenja pre svega stručnjaka iz te same zemlje. Tek kasnije to ide na nekakvu međunarodnu „proveru“ i potvrdu. I tako, u odnosu na Tadž Mahal, Koloseum u Rimu, itd., Leon Vijeho deluje gotovo neozbiljno, ali on to svakako nije i zavređuje poštovanje kao što i svaka država i svaki narod na svetu sa svojim specifičnostima, istorijom i baštinom zavređuju poštovanje.
Tako smo došle do još jednog spomenika, a to je spomenik osamnaestorici lokalnih ratnika koji su ubijeni po naređenju upravo onog nemilosrdnog guvernera Starog Leona, de Avile, i to tako što su ih rastrgli psi. U vreme pisanja ovih priča, na internetu sam videla da taj spomenik danas izgleda nešto drugačije, sređenije i obojeno, ali 2008. godine je on izgledao ovako:
Takođe je u to vreme spomenik bio postavljen na betonski pijedastal u čijem je središtu iza staklene pregrade bila postavljana urna sa pepelom nekih iskopanih kostiju lokalnih stanovnika, ne znam da li su baš u pitanju bili ovi ratnici. U svakom slučaju, danas se na pijedastalu ovog spomenika ne vidi ova urna.
Koga zanima istorija španskih osvajanja u ovom delu sveta i njihova ekstremna brutalnost, treba da pročita knjigu „Kratak izveštaj o uništavanju Indija“ od Bartolomea de las Kasasa. Ta epohalna knjiga je 2002. godine objavljena kod nas u vrhunskom prevodu Nenada Perišića (moj drug pa ga zato posebno ističem i hvalim, ali to ne umanjuje objektivnost moje ocene i vrednost prevoda). Međutim, moram sve da pripremim da mada se puno sazna, između ostalog i upravo zahvaljujući pojašnjenima koje je prevodilac dao u fusnotama, to je takođe i izuzetno potresno štivo.
Ali, da se sada vratim na posetu arheološkom lokalitetu Leon Vijeho u Nikaragvi. Šetajući naokolo prošla sam i pored drveća koje je divno cvetalo baš u vreme moje posete. U pitanju je zlatna kiša (Cassia fistula), vrsta niskog drveta koje potiče sa indijskog potkontinenta i čiji se cvetovi ponekad čak koriste kao dodatak ishrani, bilo kod ljudi ili kod domaćih životinja. Osim toga koristi se i u ajurvedskoj medicini, a u indijskoj saveznoj državi Kerala je i zvanično državno cveće koje ima ritualnu važnost tokom festivala Višu. Ovde, u Leon Vijehu, je ipak služilo samo kao lep ukras.
Ja sam na ovaj izlet došla sa dve Nikaragvanke, Patrisijom i Martom. Patrisiju sam radi druženja našla preko interneta, a Marta je njena prijateljica i koleginica na poslu. Šetajući po lokalitetu, iskoristila sam priliku da se i slikam sa njima.
Sa Patrisijom sam se slikala nešto kasnije kada smo se popele na malo uzvišenje odakle se pruža divan pogled na jezero Managva i vulkan Momotombo. Upravo je pepeo iz ovog i dalje aktivnog vulkana posle zemljotresa iz 1610. godine vremenom zatrpao Stari Leon.
Vulkan Momotombo visok 1297 metara vidi se na slici levo, a iz voda jezera se uzdiže još jedan manji vulkan (na slici desno) koji se tako i zove – Mali Momotombo ili Momotombito (Momotombito) i koji čini nenaseljeno jezersko ostrvo istog imena, tj., Isla Momotombito. Već sam rekla da je jezero Managva drugo po veličini u Nikaragvi, a na njegove obale izlazi i sam glavni grad Managva.
Ovde smo ujedno i završile sa obilaskom arheološkog lokaliteta Leon Vijeho. Ono što je veoma specifično za njega jeste da se njegovi istorijski i kulturološki vredni ostaci suočavaju sa redovnim i ozbiljnim problemima, pre svega u vidu uragana koji maltene svakih nekoliko godina protutnje ovim krajem donoseći ne samo jake vetrove, već i ogromnu količinu kiša. To sve dodatno ugrožava zemljotresima, vulkanima i vremenom već oštećene ostatke starih građevina, tako da je neophodno redovno i intenzivno održavanje i obnavljanje.
Posle završetka obilaska Leona Vijeha nas tri smo istim putem i na isti način (prvo taksi, a onda međugradski autobus) krenule da se vraćamo ka Managvi. Uz put smo na predlog Patrisije i Marte svratile na jedno veoma popularno mesto, a to je bio veliki restoran pored puta u kojem su se prodavali popularni nikaragvanski specijaliteti – kesiljo i tiste.
Kesiljo (quesillo) je vrsta nikaragvanske brze hrane: na kukuruzne tortilje se stave komadi sira koji je za ovu priliku tanak, relativno mekan i okrugao kao tortilja, kao i seckani crni luk koji je ukiseljen sa sirćetom (tradicionalno od banane). To se onda umota, stavu u uzanu najlon-kesicu i prelije tečnom kiselom pavlakom.
Uz kesiljo gotovo obavezno ide – tiste. U pitanju je osvežavajuće piće koje se pravi od kukuruza i kakaa uz dodatak začina, šećera i vode. Valjda bi to mogla da bude nekakva nikaragvanska verzija boze. Ono što tiste čini još posebnijim su tradicionalne čaše u kojima se najčešće služi, a to su ukrašene čaure od osušenog ploda drveta kalabaš (Crescentia cujete) koje se koriste kao čaše još ih prehispanskog vremena.
Mada je istinska privilegija probati nacionalne specijalitete baš na mestu koje vam preporuče lokalni stanovnici i gde je velika gužva, što potvrđuje popularnost, odnosno kvalitet mesta, moram da priznam da nisam bila baš oduševljena da na velikoj vrućini jedem stvari u kojima ima sira i tečne kisele pavlake i da pijem neko piće u koje se stavlja voda ko zna odakle, ali su i Patrisija i Marta bile veoma željne da me dovedu baš na ovo mesto da probam baš ove specijalitete, pa mi je zato bilo neprijatno da ih odbijem. Kako će se ispostaviti, nešto u svemu tome ipak nije odgovaralo mom stomaku i ja sam narednih nekoliko dana imala problema sa crevima. Ništa dramatično, a uostalom imala sam već kod sebe i odgovarajuće lekove, ali sam uvidela da mi jedenje voća, pre svega manga, uopšte nije prijalo tih dana, tako da sam na svoju ogromnu žalost morala da ga izbegavam. To se, ipak, vremenom smirilo, tako da sam za koji dan mogla mirno da nastavim da svaki dan jedem divan prirodno sazreli mango koji jako volim.
Posle ove pauze smo se vratile u Managvu i otišle do Silvije, još jedne prijateljice od Patrisije. Pošto je bilo veoma vruće, odluka je pala da se sedi na trotoaru ispred kuće, jer je tu bilo manje vrelo nego u unutrašnjem dvorištu, ne samo zato što smo sedele u hladovini, već se tu mada veoma retko, povremeno ipak osećao nekakav vazduh koji je iz daljine asocirao na vrlo lagani vetrić. Nasuprot tome, u unutrašnjem dvorištu nije bilo nikakve cirkulacije vazduha. S druge strane, ovo mi i nije bilo previše strano. Sećam se da sam kao dete, kada sam leti išla u Leskovac kod svoje babe, redovno viđala nekoliko žena koje bi predveče iznele stolice ispred kuća prekoputa stana u kojem je živela moja baba i tu su sedele, pričale, posmatrale svet koji prolazi i gotovo sigurno ga ogovarale. Ovde u Managvi, ovog ranog popodneva, niko živi nije prolazio, pa nismo mogle nikoga ni da ogovaramo, ali smo ipak fino sedele i pozirale dok nas je Silvijin sin slikao mojim aparatom.
Kada smo se malo ohladile sedeći pasivno u hladovini, bile smo spremne da nastavimo dalje sa obilaskom, pa smo se uputile u sam centar Managve. Za početak smo prošle pored kuće u kojoj se nalazi muzej savremene umetnosti u Managvi koji se zove Kuća muzej Hulio Kortasar (Casa Museo Julio Cortázar).
Muzej je nazvan po veoma uticajnom argentinskom piscu Huliju Kortasaru koji je suštinski bio levičar po svom opredeljenju, pa je tako između ostalog podržavao i Sandinističku revoluciju u Nikaragvi tokom 1960-ih godina. Takođe je godinu dana pre svoje smrti dobio nikaragvanski orden nazvan po jednom od najpoznatijih nikaragvanskih pisaca, Rubenu Dariju, koji se smatra ocem književnog pokreta Modernizma.
Ipak, nas četiri nismo svraćale u ovaj muzej već smo odšetale do glavnog trga u Managvi koji se zove Trg revolucije (Plaza de la Revolución).